Biseri književnosti - citati koji su ostavili utisak

[JESSY]

“Sada mi je jasno da sam se već dugo kretao ka tebi i ti ka meni.

Iako ni jedno od nas nije znalo za onog drugog pre no što smo se sreli,

postojala je neka vrsta nesvesne izvesnosti koja je radosno pevušila ispod

našeg neznanja i koja nas je spojila. Kao dva usamljene ptice koje lete preko

velikih prerija po nebeskom proračunu, za sve ove godine i svih života mi smo se

kretali jedno ka drugom.”

“Robert Džejms Voler “Mostovi okruga Medison”

[JESSY]

Noću

Potonuo u noć. Kao što ponekad obaramo glavu da bismo razmišljali, tako biti potpuno potonuo u noć. Unaokolo spavaju ljudi. Malena gluma, nevina samoobmana je to što oni spavaju u kućama u čvrtim krevetima, pod čvrstim krovom ispruženi ili zgrčeni na dušecima, u čaršavima, pod jorganima, - uistinu su se okupili kao što su nekad u davno doba ili kasnije u pustome kraju, kao tabor pod vedrim nebom, nepregledno mnoštvo ljudi, vojska, narod, pod hladnim nebom nahladnoj zemlji, bacivši se onde gde su pre toga stajali, sa čelom pritisnutim na mišicu, licem okrenuti zemlji, mirno dišiući. A ti bdiš, jedan si od budnih čuvara, sledećeg pronalaziš mašući zapaljenim prućem uzetim iz gomile kraj tebe. Zašto bdiš? Neko mora bdeti, rečeno je. Neko mora biti ovde.

Franc Kafka

[JESSY]

Sta je lakše nego zlo u sebi pokrenuti?

Bolje je biti prirodan u svom načinu, makar on bio i inferioran,

nego lažan i izveštačen u maniru koji je možda civilizovaniji ili moderniji,

ali nekima jednostavno ne priliči.U jednoj zemlji kakva je naša su sve mogućnosti

da bude znatno gore, kod nas uvek širom otvorene.

Nikada nije sve učinjeno i nikada nije sve izgubljeno.

Pismo glava Slobodan Selenic

[JESSY]

Vreme nije samo reka, koja se neprestano izliva iz korita, tako da čovek mora da beži, dok ona plavi sve iza njegovih leđa,

da ne mora da beži u budućnost, praznih ruku, bez ičega, dok mu reka briše tragove sa svakim korakom, neprestano, kad

iz jedne sekunde ulazi u drugu. Samo naka beznadežna usklađenost, umor čula, nestvarna snaga sećanja i navika, koja nas

štiti, vidi to nepoznato u očima kada ih otvorimo ujutru, izbačeni talasima na obalu jos jednog nepoznatog dana. Svakog jutra

stupamo na nepoznato mesto, i ostaju nam samo slaba i prevrtljiva sećanja, koja nam govore ko bismo mogli da budemo.

Nepovezana, pohabana sećanja, koja vise ne prave razliku između sveta kroz koji smo usput prošli i senki koje je on bacio na

izbušenu vetrovitu glavu, dok smo bežali napred, sve dalje. Ponekad savladamo strah od spoticanja i okrećemo se da pogledamo

poslednji put, jer ne razumemo to nepoznato što nam ide u susret, i reči kojima ćemo ga nazvati, ipak će biti beznadežno neadekvatne,

i tako bežimo od razaranja vremena, unazad, dok ne postanemo ništa drugo do priča koja govori o svemu što smo propustili.

Kristijan Grendal - Tišina u oktobru

[JESSY]

Kada vidjamo uvek ista lica, na kraju ona postaju deo našeg života. A kada postanu deo našeg života, onda žele i da nam ga izmene. I ako ne bude po njihovom, nije im pravo. Jer, svaki čovek ima tačnu predstavu kako bi trebalo da živimo svoj život.A nikad nemaju pojma kako treba da prožive sopstveni život.

Ljudi veoma rano saznaju razlog svog postojanja. Možda zbog toga oni tako rano i odustaju.

Ako kreneš obećavši ono što još nemaš, izgubićeš volju da ga stekneš.

Ponekad treba pustiti da voda sama teče.

Uvek nastoj da znaš šta hoćeš.

Ne odustaj nikad od svojih snova.

Možda je Bog i stvorio pustinju da bi ljudi mogli da se osmehnu urminim palmama.

Dine se menjaju prema vetru, ali pustinja ostaje ista.

Bilo šta na licu zemlje može da ispriča priču svih stvari. Ako bi otvorio neku knjigu na bilo kojoj stranici, ili pogledao u nečiji dlan, ili u karte, ili let ptica, ili bilo šta, svaki čovek bi pronašao neku vezu sa onim što trenutno proživljava. Zapravo, stvari nisu pokazivale ništa, nego su ljudi, posmatrajući stvari, otkrivali način da se prodre u Dušu Sveta.

Tajna je u sadašnjosti; ako obratiš pažnju na sadašnjost, možeš je poboljšati. A ako poboljšaš sadašnjost, biće bolje i ono što će ti se kasnije dogoditi. Zaboravi budućnost i živi svaki dan svog života prema poukama Zakona i s verom da Bog brine o svojoj deci. Svaki dan nosi u sebi Večnost.

Nije zlo ono što ulazi u čovekova usta, nego je zlo ono što iz njih izlazi.

Ne misli na ono što je ostalo za tobom.

Najmračniji trenutak nastupa uoči samog izlaska sunca.

Kad su nam velika blaga pred nosom, nikad ih ne primećujemo.

Novac retko posluži da se odloži smrt.

Snovi postaju neostvarljivi samo zbog jedne stvari: straha od neuspeha.

Kada nastojimo da budemo bolji nego što smo, sve oko nas takodje postaje bolje.

Sve što se jednom desi, ne mora se nikad ponoviti. Ali sve što se desi dva puta, desiće se sigurno i treći put.

Alhemičar Paulo Koeljo

[JESSY]

Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam...

Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na ničijoj zemlji između devet salaša, u fantazmogoričnoj oazi koja se u Sahari žita priviđa samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije pošlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima...

I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo...

I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće, i nežno povuče finu četku te velike krošnje kroz svoje kose...

I Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom češljiću od jantara...

"Zauvek?"- pitala je uplašeno...

O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji...

Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlučeći gromovima nad ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko će ga znati?

Ali naići će čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Svirači Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlična viola?

I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...

I zaplakaćeš, istog časa...

I najzad shvatiti koliko sam te voleo...

- Đorđe Balašević "Jedan od onih života

[JESSY]

Sloboda je moć izolacije. Slobodan si ako možeš da se udaljiš od ljudi a da te ne primorava da

ih tražiš ni potreba za novcem, ni nagon stada, ni ljubav, ni žudnja za slavom, ni radoznalost –

nijedan od tih poriva koji ne mogu da opstanu u tišini i samoći.

Ako ti je nemoguće da živiš sam, znači da si rodjen kao rob.

Možeš posedovati najviše vrline duha i duše, a ipak da ostaneš rob – otmeni rob ili inteligenti sluga

– svejedno, ali nećeš biti slobodan. I to nije tvoja tragedija, jer tragedija što si se rodio takav ne tiče

se tebe nego samo Sudbine. Ali teško tebi ako te breme života primora da postaneš rob. Teško tebi

ako si rodjen slobodan, kadar da budeš samom sebi dovoljan i da se odvojiš od ljudi, a onda te

siromaštvo prinudi da živiš sa drugima. Tada je to zaista tvoja tragedija, tragedija koju svuda nosiš sa sobom.

Roditi se slobodan, to je najveća ljudska veličina koja uzdiže bednog isposnika iznad kraljeva pa čak

i iznad bogova, koji su sami sebi dovoljni zato što su silni a ne zato što su prezreli silu.

Zatvaram, umoran, krila mojih prozora, isključujem spoljni svet i uživam, na časak, u slobodi. Sutra ću

ponovo biti rob; ali sada, sam samcijat, bez potrebe za bilo kim, jedino strepim da me nečiji glas ili

prisustvo ne prekinu dok raspolažem svojom malom slobodom, trenucima uzvišenosti. Na stolici, zavaljen,

zaboravljam život koji me tišti. Ne boli me više, izuzev što me je boleo.

Fernando Pesoa - Knjiga nespokoja

[JESSY]

Sve sto je potrebno da bi se doslo do slobode je volja da se nepoznato prepozna kao manje rizicno od poznatog - i naravno, da se napravi prvi korak. Kada se to dogovodi, nepoznato ce biti sagledano iz drugog ugla. Bice posmatrano i dozviljeno kao nesto sto odrzava i osvezava zivot. Volja da se iskoraci iz utesne zone postaje nacin oslobodjenja.

Prvi korak je natezi. Naravno, jednom kad ga napravite, vas svet pocinje da se menja. Stvari koje su vas plasile sve vise pocinju da lice na avanturu. Iznenada shvatite da je prvi vapaj za pomoci - ili prvo izvinjenje - bilo vredno rizika. Osmelivsi se na taj prvi skok poverenja sada se posmatra kao mogucnost koja posle svega zaista moze da se realizuje, uprkos svim ranijim sumnjama. Pocinjete da sagledavate nove opcije koje su do tad bile nevidljive. Isprobavate nove stvari i otvarate nove vidike ka novim mogucnostima. Putujete u nova zanimljiva mesta i vas zivot samim tim postaje i bogatiji.

Svet je tajanstveno mesto. Vlada misljenje da je, kada je nesto nepoznato, neophodno i mudro izbeci ga. I dok postoje periodi kada ovo moze da bude tacno, takodje postoje slucajevi kada koracanje u nepoznato moze da bude najbolje resenje. Otvorenost ka ovim mogucnostima unosi mudrost i mir u vas zivot. Sledeci put kada "ne budete znali" nadam se da cete videti da je, samo mozda, uprkos svemu to dobro.

Ricard Karlson

Kako ne gubiti zivce zbog velikih stvari

[JESSY]

Ceo život provedemo želeći da nešto dostignemo, sledeći snove, verujući da ćemo kad to dobijemo postati srećni. ali nije tako. Život je u putu, ne na kraju. Nije važno koliko je lepo produhovljeno je ono čemu težimo. Poslednja stanica je smrt. ako ne umemo da budemo srećni, da budemo bolji, da budemo onakvi kakvi želimo da budemo u putu, nećemo to postići ni na kraju. Život je prepun blaga za kojim ljudi jure to su sve one stvari za koji oni veruju da će im doneti sreću a za koje se uglavnom ispostavi da su varke i ponekad kad dostigne ono za čim je toliko žudeo, čovek se zatekne samo s prazninom u rukama.

Horhe Molist - Prsten

[JESSY]

Tako to ide: najpre nekome oprostiš nešto, a onda oprostiš sebi

što si mu oprostio. Kao vakcina: primiš najpre malu dozu, vrlo malu,

koliko može tvoj organizam da podnese i odjednom postaješ imun

i na ono najgore. I ne primetiš kada si postao drugi covek,

kako te se neki virusi ne doticu, kako je neki deo tebe, nežan i

osetljiv, nestao zauvek. Kad jednom pomeriš granice svoje tolerancije,

onda je besmisleno da ih vracaš nazad, jer ceš sam sebi da izgledaš

kao budala, što nije nimalo prijatno.

Aleksandar Ðuricic – “Surf na Crvenom talasu”

[JESSY]

Ponajčešće ljubav znači rat. Borba u kojoj svako nastoji da ščepa za vrat onog drugog. Sastoji se od ljubomore, posedovanja, pripadanja, čak u odnosima koji izgledaju najširokogrudniji. Kao u svim drugim bitkama i u ovoj padaju žrtve. Uvek postoji jedan koji voli više nego drugi, jedan koji pati, drugi, koji pati zato što nanosi patnju. Na sreću, ne pate uvek jedni te isti, pa odnos može da se preokrene. Ali, postoji i izvesna nežnost koja nam pomaže da prihvatimo onog drugog, a koja se sastoji od poverenja i dostojanstva. No, žalosno je što ljudi uvek nastoje da dobiju na jednoj strani ono što su izgubili na drugoj. Malo ih je koji su zadovoljni položajem i svojim materijalnim stanjem. Oni pokušavaju da to nadoknade na račun drugih u svojim ljubavnim odnosima, jer žele nešto da se ušićari. Dobija se, dok sve ide svojim tokom. Osim toga, u ljubavnim odnosima postoje “smicalice” kojima se možemo poslužiti, te ostaviti partneru da posumnja da li ga uopšte volimo. Meni je to odvratno. Postoji, takođe, jedan prirodan, razuman odnos koji potvrđuje činjenica da ako neko s vama živi, s vam spava i smeje se – s vama, onda vas zacelo i voli, pa onda čemu sumnjati da će prvom prilikom da otprhne.

Francoise Sagan – Odgovori

[JESSY]

“Kceri moja, ima jedna ljubav koja se nikako ne poverava ljudima, a kad se poveri andjelima, oni tu ispovest prihvataju sa osmesima srece…

…Ljubav bez nade, kad ona nadahnjuje zivot, kad u nju unosi zakon odanosti, kad oplemenjuje sve postupke mislju da ce se postici idealno savrsenstvo. Jest, andjeli odobravaju takvu ljubav, posto ona vodi ka poznavanju Boga. Valja da se neko neprestano usavrsava da bi bio dostojan onoga koga voli, da za nj krisom podnosi bezbroj zrtava, da ga obozava iz daljine, da mu daje svoju krv, kap po kap, da mu zrtvuje svoje samoljublje, da ne zna vise ni za oholost ni za srdzbu sa njim, da mu ne da da zna za svirepu ljubomoru koju on potpiruje u srcu, da mu daje sve sto zazeli, pa ma i na svoju stetu, da voli ono sto on voli, da je licem uvek okrenut njemu, kako bi ga pratio pogledom a da on to ne zna: takvu ljubav bi vam oprostila religija, posto se njome ne bi narusavali ni ljudski ni bozanski zakoni….”

Onore de Balzak – Sjaj i beda kurtizana

[JESSY]

"Ljubav je strašna stvar. Šta da vam kažem? Na ljubavnom iskustvu drugih se ne može učiti.

Svaki susret između muškarca i žene započinje kao da je prvi susret na svetu.

Kao da nije bilo od Adama i Eve naovamo milijarde takvih susreta.

A, vidite, iskustvo ljubavi se ne prenosi. To je veliko zlo. I velika sreća.

Bog je to tako uredio.”

Danilo Kiš - Lauta i ožiljci

[PowerCat]

"Mnogi ljudi nisu čak ni svesni svoje potrebe da budu konformni. Oni žive u iluziji da slede vlastite ideje i namere, da su individualisti, da su došli do svojih pogleda na osnovu vlastitog mišljenja - i da je to samo slučajno što su njihove ideje iste kao i ideje većine. Slaganje svih služi kao dokaz ispravnosti »njihovih« ideja. Budući da postoji još i danas potreba za izvesnom individualnošću, takva potreba se zadovoljava s obzirom na manje važne razlike: inicijali na putnoj torbi ili vesti, metalna pločica s imenom na bankovnom brojaču, pripadanje Demokratskoj nasuprot Republikanskoj partiji, Elkovima umesto Shrinerovima, postaje izrazom individualnih razlika. Oglašivačka parola »to je različito« pokazuje tu patetičku potrebu za razlikovanjem, i to upravo kad ono u stvarnosti jedva postoji."

(Erih From - Umeće ljubavi)

[PowerCat]

“Ako su ljubav prema sebi i ljubav prema drugima u principu povezane, kako onda objašnjavamo sebičnost koja očito isključuje bilo kakvu istinsku brigu za druge? Sebična osoba zainteresovana je jedino za sebe, želi svime obdariti samo sebe, ne oseća nikakav užitak u davanju, nego jedino u uzimanju. Okolni svet posmatra jedino sa stanovišta koliko se može njime okoristiti; njoj nedostaje interes za potrebe drugih, kao i poštivanje za njihov dignitet i integritet. Ona ne može videti nikoga osim sebe. Ona procenjuje svaku osobu i svaku stvar prema njihovoj koristi za sebe. Ona je iz osnove nesposobna da voli. Ne dokazuje li to da su briga za druge i briga za sebe neizbežne alternative? To bi bilo tako kad bi sebičnost I ljubav prema sebi bile identične. Ali upravo je ta pretpostavka onaj pogrešan zaključak koji je doveo do tolikih neistinitih shvaćanja našeg problema. Sebičnost i ljubav prema sebi nisu nipošto identične, one su zapravo suprotnosti. Sebična osoba ne voli sebe previše, nego premalo; zapravo, ona sebe mrzi. To pomanjkanje ljubavi i brige za sebe, što je samo jedan znak njene neproduktivnosti, ostavlja je praznom i uskraćenom. Ona je nužno nesretna i teskobno zabrinuta kako bi od života ugrabila što više zadovoljstva, a sama osujećuje da to postigne. Njoj se čini da se brine i previše za sebe, a zapravo vrši samo neuspeo pokušaj da prikrije i kompenzuje svoj neuspeh u vođenju brige za svoje istinsko ja. Frojd drži da je sebična osoba narcisoidna, kao da je svoju ljubav od drugih povukla i upravila je prema vlastitoj ličnosti. Istina je da sebične osobe nisu sposobne da vole druge, ali one nisu sposobne ni da vole sebe. Lakše nam je razumeti sebičnost ako je uporedimo s preteranom brigom za druge, kakvu, na primer, nalazimo kod previše brižne majke. Dok ona svesno veruje da naročito voli svoje dete, ona stvarno poseduje duboko potisnuto neprijateljstvo prema objektu svoje brige. Ona nije odviše brižna zato što voli svoje dete previše, već zato što mora kompenzovati svoj nedostatak sposobnosti da ga uopšte voli.”

(Erih From - Umeće ljubavi)