Biseri književnosti - citati koji su ostavili utisak

[JESSY]

"Ponekad pišemo najnežnije priče. Ili se ranjavamo kidajući iz sebe stihove. Ono malo najboljeg što imamo i umemo, lagano i strpljivo slažemo u pasuse i u knjige koje nekad neko pročita. Da li i knjige umiru sa smrću pisca i onih čitalaca koji su ih zavoleli dok su im korice još sijale od mladosti? Knjige savršene u svojoj nenametljivosti, tople, istinite i jednostavne, one što zasvetlucaju i zagreju kao vatra u ognjištu jednog jezika i jednog vremena, one čije žeravice ne mogu da sunu u nebo i postanu neprolazne zvezde. Ko zna da ipak ne sjaje na drugim nebesima, kao zvezde drugih svetova, kao što i mi sami možda ipak živimo večni život u vidu nekog sjaja ili barem svetlucanja?"

Gordana Ćirjanić, Kuća u Puertu

[PowerCat]

“Ono što karakteriše raspodelu prihoda u kapitalizmu jeste nedostatak proporcije između individualnog zalaganja i rada i društvenog priznanja - finansijske nadoknade. Ova disproporcija bi u siromašnijem društvu nego što je naše dovela do većih razlika između bogatstva i siromaštva nego što to naši moralni standardi dozvoljavaju. Ja, međutim, ne ističem materijalne posledice ove disproporcije, već njene moralne i psihološke efekte. Jedan od njih leži u potcenjivanju rada, ljudskog zalaganja i kvalifikacije. Drugi leži u tome da je i moja želja ograničena sve dok je moj prihod ograničen mojim zalaganjem. Ako, s druge strane, moj prihod nije u proporciji sa mojim naporom, nema ograničenja mojim željama, pošto njihovo ispunjenje zavisi od prilika koje minudi tržište, a ne od mojih sposobnosti.”

(Erih From - Zdravo društvo)

[JESSY]

"Jednom kad oluja prođe, nećeš se sjećati kako si je preživio. Nećeš biti siguran ni da li je oluja zaista prošla. Ali jedna će stvar biti sigurna. Kad preživiš oluju, nećeš biti ista osoba kao prije oluje. Upravo zbog toga oluje i postoje."

Haruki Murakami

[JESSY]

Patnja je stanje izolovanosti; tvoj doživljaj i tvoj centar univerzuma;

empatija i saosećanje najpre se troše i ne treba druge stavljati na

probu, iznova ponavljati iste, zamorne, zamorne, tako zamorne i drugome

tako dosadne detalje koje vrtiš po glavi, ista pitanja, koja te

progone, a na koja ni sam ne nalaziš odgovora. Činilo mi se da će mi se

kosti lobanje rastočiti, da će mi pući grudni koš u kome se valjao

mutljag, dignut sa samog dna duše. Stomak mi se pretvorio u doboš

veš-mašine u kome su se tumbala creva, želudac, bubrezi i džigerice.

Umesto praška za pranje i ''veniša'' za izbeljivanje mrlja sipala bih

po jednu mericu gorčine, besa, stida, očajanja, kajanja i poniženja.

Onda bi program krenuo. Pet okreta ulevo. Stanka. Tri okreta udesno.

Metodično, polako, dok neko posebno bolno sećanje ne bi poslužilo kao

okidač da se uključi centrifuga, posle koje sam bivala izmoždena do te

mere da sam mislila, dobro je, kraj je, ne može se više. Đavola.

Program se automatski nastavlja, idemo u novi ciklus, tri okreta ulevo,

pet udesno, nema predaha. Držala sam se one izlizane izreke kako

''vreme sve leči'', čekala ga, to jebeno vreme, čekala da ga dovoljno

najagmim, čekala da se mašina pokvari, da se zupčanik zaglavi, da sve

već jednom prestane. Ne mogu prepričati kroz šta sam, zapravo,

prolazila. Mogu samo da kažem - patila sam. Bezmerno. Tačka.

Marija Jovanović "Idi, vreme je"

[JESSY]

Borisav Stankovic - Uvela ruža

Opet sam te snevao! Kao žališ što san ode, te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe je snevati nego li zbilju gledati i fušiti se od navrelih osećaja, uspomena, i teška, hladna, samotna života... Da, slađi je san, san detinjstva i mladosti; san stare, pocrnele i čađu ispunjene kuće sa velikom baštom ograđenom tarabama i punom cveća, starih šimširova, ispucanih stabala od krušaka i kajsija, s gustim, gustim džbunovima i grmljem; san potoka što pored kuće teče sa visokim topolama, mladim vrbama, brestovima i mekom, uvek vlažnom travom. Pa san toplih noći kad vetar duše i lišće kreće, kad mesec sija a iz obasjane daljine dopire zvon od kleptuša i tiha, monotona pesma pastira u „duduk”; san tamnih večeri, razvalina od zidova, turskih konaka, džamija, opalih streja sa slepim miševima, vešticama, vampirima i „sajbijama” ... san mladosti i sreće!

[JESSY]

"Zivot je tezak. Ovo je velika istina, jer kada jednom sagledamo ovu istinu, mi je prevazilazimo. Kada zaista shvatimo da je zivot tezak - kada to stvarno jednom shvatimo i prihvatimo - on prestaje da bude tezak. Kada jednom prihvatimo cinjenicu da je zivot tezak, ona nam postaje nevazna.

Vecina ne shvata u potpunosti ovu istinu. Umesto toga, oni manje vise neprekidno kukaju kako su njihove teskoce posebna vrsta posasti, koja se nekim cudom okomila upravo na njih ili na njihove porodice, pleme, klasu, naciju, rasu, pa cak i vrstu, nikako na druge. Ovo kukanje mi je veoma poznato jer sam i ja imao svoj udeo u njemu.

Zivot predstavlja niz problema. Da li zelimo da kukamo nad njima ili da ih resavamo i da naucimo svoju decu da ih resavaju?

Disciplina je osnovno orudje za resavanje zivotnih problema. Bez discipline ne mozemo nista resiti. Samo uz odredjenu dozu discipline mozemo resiti sve probleme.

Ono sto cini zivot teskim je to sto proces suocavanja sa problemima i njihovo resavanje veoma bolan. Problemi u zavisnosti od prirode, izazivaju zalost, tugu, usamljenost, krivicu, zaljenje, gnev, strepnju, bol ili ocajanje. Ovo su neprijatna osecanja, cesto veoma neprijatna, ponekad podjednako jaka kao i najintenzivniji fizicki bol. Upravo zbog tog bola koji sukobi i dogadjaji izazivaju u nama, mi ih zovemo problemi. Posto zivot predstavlja pred nas neprekidan niz problema, on je uvek tezak, pun je bola, ali i radosti.

Ipak, zivot poprima smisao u citavom procesu suocavanja i resavanja problema. Problemi su ostra granica izmedju uspeha i neuspeha. Problemi podsticu u nama hrabrost i mudrost. Zbog problema mi mentalno i duhovno sazrevamo. Kada zelimo da ohrabrimo razvoj i neustrasivost ljudskog duha, mi izazivamo i podsticemo ljudsku sposobnost za resavanje problema, kao sto u skoli namerno deci postavljamo probleme za resavanje. Kao sto je rako Bendzamin Frenklin "One stvari koje su bolne, poucne su". Ovo je razlog zbog koga mudri ljudi uce da ne strepe vec da rado prihvataju probleme i bol koju oni donose.

Vecina nas nije tako mudra. Strahujuci od bola koja prati probleme skoro svi mi, u vecoj ili manjoj meri, trudimo se da ih izbegnemo. Mi odugovlacimo u nadi da ce oni sami nestati. Ignorisemo ih, zaboravljamo i pravimo se da ne postoje. Upotrebljavamo i droge da bi ih sto lakse ignorisali i da bismo otupeloscu zaboravili uzrok bola. Tezimo da zaobilazimo probleme umesto da se suocavamo sa njima. Trudimo se da se iz njih izvucemo umesto da ih otpratimo do kraja.

Tendencija da se izbegavaju problemi i emotivna patnja koju oni nose osnova je celokupne mentalne bolesti. Posto svi mi posedujemo u vecoj ili manjoj meri ovu tendenciju, svi smo manje ili vise mentalno oboleli. Neki od nas ce ce ici do zapanjujucih granica da bi izbegli svoje probleme ili patnju koju oni podrazumevaju udaljavajuci se od svega dobrog ili razumnog da bi pronasli laksi izlaz, izgradjujuci kao utociste veoma slozen svet maste, koji ponekad u potpunosti iskljucuje stvarnost. Karl Jung je to lepo rekao "Neuroza je uvek zamena za legitimnu patnju". "

...

Potrebno je u sebe i svoju decu ugraditi sistem za postizanje duhovnog i mentalnog zdravlja. Ovim zelim da kazem da sebe i svoju decu treba nauciti potrebi za patnjom i njenoj vrednosti, kao i nuznosti suocavanja sa problemima i iskustvom bola koje oni nose.

Vec sam rekao da disciplina predstavlja osnovno orudje u resavanju zivotnih problema. Postace jasno da je ovo orudje tehnika patnje, sredstvo kojim dozivljavamo bol problema na kojima moramo raditi i resavati ih sukcesivno, uceci i razvijajuci se u tom procesu. Kada sebe i svoju decu ucimo disciplini, mi ucimo njih i sebe kako da patimo i sazrevamo.

Sta su u stvari ove tehnike patnje, ova sredstva za konstruktivno dozivljavanje bola, koje ja nazivam disciplinom? Ima ih cetiri: odlaganje zadovoljenja, prihvatanje odgovornosti, posvecenost istini i balansiranje."

Skot Pek, "Put kojim se redje ide"

[JESSY]

I kada vas gađaju kamenjem, guraju u stranu, vuku unazad, vi nastavite. Sledite svoj cilj, polako koračajte, istrpite svaku nedaću i uspeh je neminovan. Onda ćete se osvrnuti, pogledati sve njih, bednike, koji i dalje stoje na istom mestu i rade to isto drugima.

Ovog puta, vas će veličati, govoreći da su oni zaslužni za vaš uspeh.

Oprostite i sažalite se, neka nisu pomogli, vi ste uspeli, a oni su ostali iza vas.

****

Duboko verujem da se veličina jednog čoveka ne ogleda u tome koliko

ume, zna i može, već koliko je spreman da podeli sa onima koji to isto nemaju, ne znaju i ne mogu.

****

Bez obzira da li je to negde zapisano, znam da ću uspeti.

Ako to nije predodređeno, predodrediću, ili ako nije suđeno, ja ću to da uradim.

Ako stignem do granice, precrtaću je, ako naiđem na kraj, stvoriću od njega početak.

Slaviša Pavlović

[JESSY]

"Kad bi Bog na trenutak zaboravio da sam marioneta i darovao mi nešto malo života, iskoristio bih ovo vrijeme najbolje kako znam. Vjerojatno ne bih rekao sve o čemu razmišljam, ali sasvim sigurno bih porazmislio o svemu što kažem. Cijenio bih stvari prema njihovom značenju,a ne prema njihovoj vrijednosti.Spavao bih malo, vise bih sanjao,znam da svaku minutu sa zatvorenim očima gubimo 60 sekundi svjetla. Hodao bih kad se drugi zaustave, budio bih se kad drugi spavaju.Kad bi mi Bog darovao mrvicu života, obukao bih se jednostavno, okrenuo se k Suncu, otkrivajući ne samo svoje tijelo, vec i svoju dušu. Uvjeravao bih ljude, kako se varaju, kad misle da se u starosti nije moguće zaljubiti.Ne znaju da stare baš zato što izbjegavaju ljubav!Djeci bih napravio krila,ali uzeo bih im ih dok se ne nauče letjeti.Starijim osobama bih kazao da smrt ne dolazi zajedno sa starošću već s napuštenošću. Toliko stvari bih se naučio od vas, ljudi... Naučio sam da svi žele živjeti na vrhu planine, zaboravljajući da se istinska sreća skriva u samom načinu penjanja na vrh. Naucio sam da kad novorođeno dijete uhvati svojom malom ručicom očev prst, drži ga zauvijek.Naucio sam da čovjek ima pravo gledati na drugoga odozgo samo onda kad mu hoće pomoći da bi se podignuo. Toliko je stvari što sam se od vas mogao naučiti, ali u stvarnosti nemam baš puno od toga, jer kad me polegnu u grob, to ću zaboraviti.Govori uvijek što osjetiš, a čini što misliš.Kad bih znao da te danas posljednji put vidim pospanu,snažno bih te zagrlio i molio se Bogu da mi dozvoli biti tvojim anđelom čuvarom. Kad bih znao da su to posljednje minute što te vidim, rekao bih ti 'volim te' i ne bih glupo pretpostavljao da to znaš. Uvijek ima nekakvo sjutra i život nam daje mogućnost učiniti dobro djelo, ali danas je sve što mi ostaje, htio bih ti reći da te veoma volim.Niko nema zagarantvono sjutra-niti mladi, niti stari. Možda danas posljednji put posmatras one koje voliš. Zato nemoj biti neodlučan, učini to danas, jer ako se pokaže da sutrašnji dan ne dočekaš, žalices za danom u kojem ti je nedostajalo vrijeme za jedan osmijeh, za jedan poljubac, da si bio prezauzet da bi im prenio posljednje želje.Budi stalno blizu onih koje voliš, govori im na glas kako ih trebaš, kako ih ljubiš i budi prema njima dobar; nađi vremena i reci im ' žao mi je','oprosti','molim te','hvala'i sve ostale riječi ljubavi koje poznaješ.Niko neće pamtiti tvoje skrivene misli. Zato moli Boga za snagu i mudrost da bi ih mogao izraziti. Pokaži svojim prijateljima i bližnjima kako su ti veoma potrebni."

GABRIEL GARCIA MARQUEZ

[JESSY]

Snovi

Tanana je linija koja razdvaja svet jave od sveta sna. Većina ljudi je i ne primećuje, nego se prepušta svojim unutrašnjim časovnicima: kada otvore oči, budni su; kada ih zatvore, vreme je za snove. Kažu da svi, kad zaspimo, stalno sanjamo, samo što neki pamte snove, dok ih drugi zaborave još pre nego što razmaknu trepavice. Kažu, takođe, da nam Bog, ukoliko poželi da se obrati nekom od nas, govori dok sanjamo, jer da se pojavi na javi, sagoreli bismo od njegovog sjaja i lepote. I u snu, doduše, treba biti obazriv. Nije se jednom desilo da su neki, koji su duboko i dugo snevali, toliko odlutali da nisu stigli na vreme da se vrate. Takvi posle čuče kod linije razdvajanja, koja s one strane deluje kao kakav grdan zid, i čekaju da se otvore dveri kroz koje će se vratiti u svet, a kada se vrate u svet, vide da više ništa nije isto kao pre. Zbog toga je dobro imati na umu reči Suzan Zontag koja je govorila da ne želi da snovi tumače njen život, već da njen život tumači snove. Spinoza je, naravno, smatrao da su snovi besmislica, praznoverje koje se rađa iz straha. Edgar Alan Po je tvrdio da je sve što vidimo samo san usnut u drugom snu. Mnogo vekova ranije, Čuangce je umro ne znajući da li je čovek koji sanja da je leptir ili je leptir koji sanja da je čovek koji sanja da je leptir. A ja, kada sam bio mali, strepeo sam od mogućnosti da sam tek lik u nečijem snu, te da je dovoljno da se taj neznani snevač probudi da bi se moj život okončao. Svaki put kada bi nešto tresnulo, prepao bih se i, ukočen, ne trepćući, iščekivao kraj. Ni danas ne znam da li je moje strahovanje bilo opravdano, i ponekad, za svaki slučaj, hodam na vrhovima prstiju, nesiguran na kojoj strani se nalazim, u svetu jave ili svetu sna. Možda zbog toga verujem u tišinu, iako sada znam da nema ni snevača ni snevanih, odnosno, da je svako od nas svoj vlastiti san, koji niko drugi ne može da sanja. Niko osim umetnika. Jedino su oni u stanju da neprimetno prelaze liniju razdvajanja između jave i snova, da pohode usnule, i da zatim svojim delima, rečima ili slikama, zvukom ili glasom, saopšte budnima ono što su doznali u svetu ispod očnih kapaka. Da nema umetnika, verovatno bismo postojali u svetu bez dimenzija, nalik na senke koje sanjaju druge senke, ništa više. Zahvaljujući umetnicima, svet nam se prikazuje u potpunosti, u punoći koja bi nam imače promakla. Bez njih, bezbroj koprena nerazumljivosti stajalo bi između nas i sveta, a linija između jave i snova bila bi neprelazna ili teško prohodna, nejasna i nerazumljiva. U Talmudu, možda baš zbog toga, piše da je neprotumačeni san kao nepročitano pismo. Umetnici, dakle, pogotovo likovni umetnici, koji nisu sputani rečima, omogućavaju nam da pročitamo pisma koja bi ostala nagomilana u teško dostupnim odajama naše svesti. Oni slikaju svoje snove, a njihove slike, kao kakvi prozori, otvaraju prolaze kroz koje ulazimo u sebe i otkrivamo pravo lice sveta. Mi smo svet, svet je san, san je slika, slika smo mi. Krug je zatvoren. Ostaje nam još samo da stanemo ispred slika i da počnemo da sanjamo.

David Albahari

[JESSY]

Iskustvo nam savetuje da se treba bojati, da treba biti oprezan, da ne treba verovati.

Iskustvo nasu uči da ne grešimo, da ne ponavljamo ono gde su drugi već stradali.

Svetu, međutim ne mogu pomoći oni koji su načisto sa životom. Svetu ne trebaju oni koji su ostali bez zabluda i snova. Oni kojima je sve jasno, očigledno, poznato i verovatno.

Svetu pomažu mladi i neiskusni, oni koji ne veruju ni u čije iskustvo. Oni koji ne priznaju argumente. Oni koji ne veruju da se istorija ponavlja. Oni koji se ne plaše da pogreše. Oni koji su gluvi za činjenice, slepi za očigledne stvari, puni iluzija, zabluda, snova, ideala, spremni za najveće podvige i žrtve.

Beznadežan slučaj ne može biti heroj. Čovek bez nade i nije pravi čovek. On je kompromitovao sve ideale i ciljeve. Da su na svetu samo takvi, život bi se zaustavio.

Spas čovečanstva je u tome što se ljudi raduju bez iskustva i što u iskustvo ne veruju. Verovati u iskustvo znači biti očajnik bez ijednog razloga za život.

Životu su potrebni oni koji bi poludeli kada bi sve znali. Oni koji bi se poubijali kada bi svega bili svesni.

Niko nikome nije ništa dokazao. Svako mora da pređe svoj put i potroši svoju meru iluzija. Niko ne nastavlja ničiju nesreću. Svako živi svoj život. Ničija starost nije nečija mladost. Ničije iskustvo nije nečiji zakon!

Matija Bećković

O međuvremenu

[JESSY]

Ne staj, kreni dalje

Možda ćeš nekad zaista pomisliti da nisi sposoban za uspeh, tapkaćeš u jednom mestu, tražeći način da se otrgneš svega, dođeš do spasenja koje u tom trenutku nije poraz, već samo prosečnost zauvek udaljena od pobede. Biće ti teško da se odbraniš od naleta onih koji čine sve da te privole da udišeš prašinu sa dna zajedno sa njima i budeš bezbrižan u toj prosečnosti. Ne staj, nemoj se povlačiti, razmisli, i kreni dalje, makar te ti koraci iz prašine vodili ka gorem, u blato, gde ti se na prvi pogled ne piše dobro. Biće još gore, vući ćeš se, potonućeš do kolena. Pomislićeš da je kraj onog trenutka kada se kišne kapi obruse na tebe, ali hrabrost koju si ispoljio neće ostati nenagrađena. Voda će sa tebe isprati blato i postaćeš čist kao izvorska voda, za razliku od njih koji će zauvek udisati prašinu prosečnosti.

Postoje trenuci kada neprijatelje najednom poštujemo više nego prijatelje. Neprijatelj je iskren, od njega očekujes napad, ali kada ti prijatelj probode nož u leđa, ne možeš, a da ne shvatiš, da iskrenost neprijatelja zavređuje poštovanje, za razliku od prijatelja koji, nakon svega, predstavlja samo gorku kapljicu razočarenja za tebe, jer si ga posmatrao onim što on nikada nije, niti će ikada biti.

Nekad verujem da u životu svako obećanje treba prihvatiti sa dozom sumnje, neverice, čak i kao laž, jer viteške karakteristike u svetu bez vitezova ne mogu postojati. Sve više mi se čini da danas ljudi olako daju obećanja, a još lakše ih neispunjavaju.

Verujem da je osnovni zadatak svakog od nas da ovaj svet načinimo boljim, da svi postanemo vitezovi, ne po mačevima koje nosimo, već po rečima iza kojih stojimo.

Ako moram da padnem, potrudiću se da padnem na odskočnu dasku.

Slaviša Pavlović – Pogledi sa strane

[JESSY]

Sve što upravo proživljavaš samo je jedna od milion mogućih staza kojima putuješ.Zbog toga moraš uvek imati na umu, da je staza samo staza; ako ti osećaji kažu da po njoj ne smeš putovati, ne smeš na toj stazi ostati ni po koju cenu. Da bi imao pravilnu jasnost moraš živeti disciplinovanim životom. Samo tada ćeš znati da je svaka staza samo staza i da nije uvreda ni za tebe ni za druge da je napustiš ako ti tako tvoje srce nalaže. Pritom tvoja odluka da ostaneš na stazi ili da je napustiš mora biti oslobođena od straha ili ambicije.

Upozoravam te. Proveri svaku stazu temeljno i promišljeno. Proveri toliko puta koliko misliš da je potrebno.

Ovakvo pitanje samo star čovek postavlja.

Da li ova staza ima srce? Sve staze su iste, ne vode nikuda.

Ima staza koje vode kroz grmlje, ili u grmlje. Na mom vlastitom putu mogu reći da sam prešao duge, duge staze, a sada se nigde ne nalazim. Ima li ova staza srce?

Ako ima staza je dobra, ako nema staza je bez vrednosti.

Obe staze ne vode nikuda; ali jedna ima srce druga ga nema. Jedna čini da je putovanje veselo, dok njom putuješ, jedno si s njom.

Druga će učiniti da proklinješ svoj život.

Jedna te jača druga slabi.

Pre nego što stupiš na bilo koju stazu postavi pitanje: Da li ova staza ima srce? Ako je odgovor ne, to ćeš znati, i tada moraš potražiti drugu stazu.

Nevolja je u tome što niko ne postavlja takva pitanja; kad čovek konačno utvrdi da je izabrao stazu bez srca, staza je već spremna da ga ubije. Na tom mestu retki se ljudi zaustave da bi promislili i napustili stazu. Staza bez srca nije nikada prijatna. Moraš se mučno potruditi, čak, da bi uopšte njom krenuo. S druge strane, staza sa srcem je laka; nije potrebno da se trudiš da bi je voleo.

Rekao sam ti da izbor staze sa srcem mora biti slobodan od straha ili ambicije. Želja da se uči nije ambicija. Sudbina nas ljudi je da želimo znati.

Staza bez srca će se okrenuti protiv čoveka i uništiti ga. Nije potrebno mnogo da čovek umre a tražiti smrt je traženje ničega.

Za mene postoje samo putovanja stazama koje imaju srce, bilo kojom stazom koja ima srce. Njima putujem i jedini vredni izazov je da ih prođem čitavom njihovom dužinom.

I tako putujem – i gledam, gledam bez vazduha.

Karlos Kastaneda

[JESSY]

"Ništa nemoj shvatati licno.

Ništa što drugi čine nije zbog tebe.

Ono što drugi kažu i čine samo je projekcija njihove vlastite stvarnosti, njihovog vlastitog sna.

Kada te mišljenja i postupci drugih ne mogu dosegnuti, više nećeš biti žrtva bespotrebnih patnji."

Don Miguel Ruiz (Četiri sporazuma - knjiga mudrosti starih Tolteka)

[JESSY]

"Ima ljudi koji u svojoj prgavoj uvredjenosti nalaze vanredno uživanje, a naročito kad ona kod njih dospe (što se dogadja vrlo često) do krajnjih granica. U takvim trenucima njima kao da je prijatnije da budu uvredjeni nego ne uvredjeni. Te osetljive ljude posle strašno muči kajanje, naravno ako su pametni i ako su u stanju da shvate da su se žestili deset puta više nego što je trebalo."

F. M. Dostojevski- Idiot

[JESSY]

"Nikada čovek ne može da kaže onoliko mudrosti koliko može da prećuti ludosti, čak i gluposti. Jedino ćutanje može da prikrije kod čoveka strasti koje su najnasrtljivije i najštetnije: sujetu, lakomost, mrzovolju, osvetoljubivost, mizantropiju. Jedino ćutanje može da sačuva čoveka od posledica koje mogu da mu nanesu trenutna i nesmotrena raspoloženja, i nagle i nepromišljene impulsije."

Jovan Dučić "Blago cara Radovana"