Biseri književnosti - citati koji su ostavili utisak

[JESSY]

   

"Jedan od onih života" Balašević

Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam...

Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na ničijoj zemlji između devet salaša, u fantazmagoričnoj oazi koja se u Sahari žita priviđa samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije opšlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima...

I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo...

I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće, i nežno povuče finu četku te velike krošnje kroz svoje kose...

I Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom češljiću od jantara...

"Zauvek?", pitala je uplašeno...

O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji...

Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlučeći gromovima nad ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko će ga znati?

Ali naići će čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Svirači Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlična viola?

I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...

I zaplakaćeš, istog časa...

I najzad shvatiti kako sam te voleo..

[JESSY]

Ali sreca je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i ziveo za svoja
osecanja; ako ih je negovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu
donosila zadovoljstvo. Lepota ne pruza radost onome ko je poseduje, vec
onome ko ume da je voli i da joj se divi..."
Herman Hese

[JESSY]

Milorad Pavić- Mali noćni roman

"Važni dogadjaji u čovečijem životu budu i ostanu u njemu zauvek isti, onakvi kakvi su pali u taj život i ne mogu se više izmeniti i popraviti"

"Detinjstvo ne lici na ostala doba zivota...Ono ima nesto od tajanstva i nepristupacnosti buducnosti.jednom, kada ga napustimo, detinjstvo postaje isto tako daleko, neprozirno i sudbonosno kao i buducnost..."

"Mudrost ne koristi coveku mnogo....mudri ljudi ne odu dalje od glupih za onoliko koliko su pametniji, nego mnogo, mnogo manje. To je zato, sto u zivotu i nema prostora da se ode daleko...rasiri ruke i eto jedne sake na suncu, a druge u magli..."

[JESSY]

Ako putnici znaju, recimo, koliko je kamenova u kaldrmi puta i koliko je zrna peska pod kaldrmom, i ako znaju imena sveg drveća i svih travki što rastu pokraj puta - šta im pomaže sve to znanje, ako ne znaju gde je put počeo, i gde će se završiti, i odakle su pošli i kuda idu?

 

Vladika Nikolaj Velimirović

[kirios1]

zasto nece copy/paste? Molitve na jezeru+predgovor ave Justina

[JESSY]

˝Ljubav je divlja snaga. Kad pokušavamo da je ukrotimo, ona nas uništava. Kad pokušavamo da je zatočimo, ona nas zarobljava. Kad pokušavamo da je razumemo, ostajemo izgubljeni i zbunjeni... Pogledaćemo šta je na površini i prozrećemo ono što je ispod: tvrdokorni sloj naših običaja i vrednosti. Kad budemo uspeli da probijemo taj sloj, otkrićemo tamo sebe.˝


Paolo Koeljo ˝Zahir˝

 

[gavrosaurus]

"...Био сам убеђен да је раније никада нисам видео, али у дну душе сам осећао да она мене познаје. Јер, тако је са рђавим утиском. Оставите ли икад у животу рђав утисак на некога, никада га после нећете препознати, а ствар ћете заборавити брзином којом се краде."

Милорад Павић; "Предео сликан чајем"

[JESSY]

....Mozda bi trebalo da mrzim al nemogu.ja nemam dva srca ,jedno za mrznju , drugo za ljubav.Ovo sto imam sad' zna samo za tugu .Moja molitva i moja pokora , moj zivot i moja smrt sve pripada Bogu stvoritelju svijeta.Ali moja zalost pripada meni.......

Dervis i smrt .....Mesa Selimovic....

[gavrosaurus]

Не умијем ти
Ја о томе казивати, али све се наоди
У тишини коју вазда слушати
Ваља. У сваком дрвету, још док у забрану
Бива, живе мали дуови
Који одлучују у шта ће се даска претворити
Кад судњи дође час. И док у гори стабло обаљујеш,
Ти дуови ћуте, ко да зборити не знаду. Ни гласа да пусте...
.....
...Али кад даску, суву,
У руке узмеш, тад мнозина гласова почне да бруји,
А ти чујеш ријечи: трпеза, троножац, каца,
Буца, таборка, паоци, бадњеви,
Буре...
.....
...На све сам се већ привико,
Све ми, откад себе, сасвим обично постало.
Ал кад чујем: икона,
Царске двери, дуборез иконостаса,
Ја се сав у тишину претворим, длијето ми
Срасте са шаком и само слушам
Глас који тијакно заповиједа: дела, ође скини
Још мало, ође мено удуби,
Још, још, е доста, а сад налијепи
Анђеле нек запјевају тишину! Вјеруј ми,
Синко, кад тако крене, то са мном
Више никакве везе нема!

Иван Негришорац, "Потајник"

[JESSY]

Neću da joj pomognem, neka se otkrije sama, to je i smisao ove igre u kojoj se uspostavlja naš odnos. Pomalo sam nadmoćan, jer vidim da se ne brani, ali osjećam da nije slučajno stala na moj put: nešto će se desiti među nama. Čini mi se da to znamo i ona i ja, tražimo se i čekamo. I uvijek sve odgađamo, kao u strahu od rješenja. Ovako je mogućnost, cvjetanje, prostranstvo želje. Sve je tu moguće, sve je pred nama.
A kad pređemo tu granicu, naći ćemo se na čvrstom tlu tačno određenog odnosa i obaveza kojih se bojim. Samo ona i ja, u uskom kavezu moguće ali nedovoljne nježnosti, omeđeni sobom i osjećanjima koja bi se mogla zaviti, ili koja bismo pokazivali da ne bude sasvim mučno. Samo ona i ja, bez svijetla, bez neomeđenih širina, koje nas draže kao mogućnost...
I ne znam šta je jače, šta je važnije, i zato se ispitujemo i čekamo. Bez ikakve logike, dirnut sam što osjećam da sam joj potreban i što me gleda drukčije nego ikoga drugog, a baš toga se bojim. Žao bi mi bilo da joj nanesem bol, a sigurno bi tako bilo. Ili vrlo vjerovatno. Užasavaju me obaveze, mogle bi da budu mučne, a privlači me što ih ona nudi. To rađa nadmoćnost, koja može da bude surova, ali i velikodušna: cuvam se i jednog i drugog...

MEŠA SELIMOVIĆ "TIŠINE"

[gavrosaurus]

О Микеланђеловим позним годинама:

 

"... Чак је и у тим годинама клесао у мермеру "са таквим снагом да се чини као да ће се све распасти у парампарчад; једним ударцем длета би одваљивао велике комаде мермера, дебеле по 3-4 инча; клесао је тако близу контуре, да је ризиковао ако би за длаку промашио, да упропасти све ..."

 

"Микеланђело", Жил Нере

[Rašo]

Што не боли - то није живот, што не пролази - то није срећа!

 

Иво Андрић

[JESSY]

"Znam ja to... Svaka žena bi htela život, onako, ceo, iz jednog komada. Kako počne – da tera, da se ne prekida do kraja... To je, dabome lepo... ako je neko te sreće... A ako nije te sreće - šta će? - neka ga krpi iz parčića... deo po deo, kako joj dođe.

Moj ceo život je iz nekih zakrpa... Sve nešto na sitno, na kratko i pomalo. To nije ono... ali, šta mogu... neki život ipak jeste. Godine prođu i svaka žena skrpi neki život... Ima tu svačega... Al' ima, bogami, i lepih komada!
Malo je života bez šavova i zakrpa... Ne može! Čovek je proklet! On bi hteo i dugo da živi i da mu bude lepo. E, a to je malo teže. Ne može! Može dugo, ali iz parčića.

Pogledajte, svako od nas nosi neku zakrpu... Svakome se primeti gde je šav – nekome na licu, nekome u očima, nekome u glasu! Svi smo mi krpljeni i sastavljani – iz mnogo delova. Mi više volimo život, nego život nas. U tome je stvar! E, a ako ga tako volimo, onda nije red da ga ogovaramo i da mu nalazimo mane.
Jel' tako?"

D. Radović

[Јесењин]

Neću da joj pomognem, neka se otkrije sama, to je i smisao ove igre u kojoj se uspostavlja naš odnos. Pomalo sam nadmoćan, jer vidim da se ne brani, ali osjećam da nije slučajno stala na moj put: nešto će se desiti među nama. Čini mi se da to znamo i ona i ja, tražimo se i čekamo. I uvijek sve odgađamo, kao u strahu od rješenja. Ovako je mogućnost, cvjetanje, prostranstvo želje. Sve je tu moguće, sve je pred nama.

A kad pređemo tu granicu, naći ćemo se na čvrstom tlu tačno određenog odnosa i obaveza kojih se bojim. Samo ona i ja, u uskom kavezu moguće ali nedovoljne nježnosti, omeđeni sobom i osjećanjima koja bi se mogla zaviti, ili koja bismo pokazivali da ne bude sasvim mučno. Samo ona i ja, bez svijetla, bez neomeđenih širina, koje nas draže kao mogućnost...

I ne znam šta je jače, šta je važnije, i zato se ispitujemo i čekamo. Bez ikakve logike, dirnut sam što osjećam da sam joj potreban i što me gleda drukčije nego ikoga drugog, a baš toga se bojim. Žao bi mi bilo da joj nanesem bol, a sigurno bi tako bilo. Ili vrlo vjerovatno. Užasavaju me obaveze, mogle bi da budu mučne, a privlači me što ih ona nudi. To rađa nadmoćnost, koja može da bude surova, ali i velikodušna: cuvam se i jednog i drugog...

MEŠA SELIMOVIĆ "TIŠINE"

Тишине су нешто непроцењиво! Ја бих преписао целу књигу у овај контекст одломака...

[JESSY]

Bog me je stvorio da budem dete i ostavio me da celog života budem dete. Ali zašto je onda dozvolio životu da me bije, da mi otima igračke i da me ostavlja samog u školskom dvorištu da gužvam svojim slabašnim ručicama plavu prljavu keceljicu, svu umrljanu suzama? Ako već ne mogu da živim bez nežnosti, zašto su mi je uskratili? Ah, kad god vidim na ulici neko dete kako plače, neko dete prognano od drugih, boli me, više od tuge tog deteta, užas koji je prepatilo moje nespremno, iznureno srce. Boli me celom dužinom i širinom mog proživljenog života, i moje su one ruke koje gužvaju keceljicu, moja su ona usta izobličena od pravih suza, moja je ona slabost, ona samoća, a smeh odraslih prolaznika koristi moju žalost kao svetlost šibica ukresanih na osetljivom tkivu moga srca.

Smrt je oslobadjanje jer umreti znači nemati više potrebu ni za kim. Nesrećni rob biva oslobodjen, silom, svojih zadovoljstava, svojih nedaća, svog života željenog i večnog. Kralj biva oslobodjen od svojih poseda, kojih nije želeo da se odrekne. One koje su se razbacivale ljubavlju bivaju oslobodjene opšteg divljenja koje su obožavale. Pobednici bivaju oslobodjeni svojih pobeda kojima su posvetili život.

Zato smrt oplemenjuje i odeva u nevidjene, raskošne halje to jadno besmisleno telo. Jer to je sad telo slobodnog čoveka, bez obzira što on to nije hteo da bude. Jer to više nije telo roba, iako je taj rob plačući izgubio svoje ropstvo. Kao što neki kralj čija je najviša slava njegova kraljevska titula može biti smešan kao čovek ali je veliki po tome što je kralj, tako i mrtvac može biti izobličen, ali je veliki zato što je slobodan.

Zatvaram, umoran, krila mojih prozora, isključujem spoljni svet i uživam, na časak, u slobodi. Sutra ću ponovo biti rob; ali sada, sam samcijat, bez potrebe za bilo kim, jedino strepim da me nečiji glas ili prisustvo ne prekinu dok raspolažem svojom malom slobodom, trenucima uzvišenosti.

Na stolici, zavaljen, zaboravljam život koji me tišti. Ne boli me više, izuzev što me je boleo.

Knjiga nespokoja - Fernando Pesoa