Biseri književnosti - citati koji su ostavili utisak

[JESSY]

Kad iziđoh napolje, pritrčim plotu, pa sve pored plota a ispod višanja dovučem se do bunara i čučnem iza njega.

Noć je bila u boga divota! Nebo se sija, mesec se cakli, vazduh
svež - nigde se ništa ne miče. Onda videh babu kako se nadviri nad
prozor od momačke sobe, pa opet ode dalje. Stade najzad pod krov od
ambara, pa izvadi pištolj.

Ali u isti mah, ne znam otkud, stvori se moja majka uz njega.

Prenerazi se čovek. Upro pogled u nju pa bleji.

- Mitre brate, gospodaru moj, šta si to naumio?

Moj otac uzdrhta. Stoji kao sveća, šupljim pogledom gleda moju majku, a glas mu kao razbijeno zvono.

- Idi, Marice, ostavi me... Ja sam propao!

- Kako si propao, gospodaru, bog s tobom! Što govoriš tako!

- Sve sam dao! - reče on pa raširi ruke.

- Pa ako si, brate, ti si i stekao!

Moj otac ustuknu jedan korak, pa blene u moju mater.

- Ama sve, - reče on - sve, sve!

- Ako će! - reče moja mati.

- I konja! - reče on.

- Kljusinu! - kaže moja mati.

- I livadu!

- Pustoliju!

On se primače mojoj majci. Gleda je u oči, čisto prožiže. Ali ona kao jedan božji svetac.

- I kuću! - reče on, pa razrogači oči.

- Ako će! - reče moja mati. - Da si ti živ i zdrav!

- Marice!

- Mitre!

- Šta ti to veliš, Marice?

- Velim: da Bog poživi tebe i onu našu dečicu! Nije nas hranila
ni kuća ni livada, nego ti, hranitelju nas! Nećemo mi biti nijedno
gladni dok si ti međ nama!

Moj otac kao da se malo zanese, pa se nasloni laktom na rame materino.

- Marice, - poče on - zar ti?...

Zagrcnu se, pa pokri oči rukama i ućuta. Majka ga uhvati za ruku:

- Kad smo se mi uzeli, nismo imali ništa osim one ponjave, jedne tepsije i dva-tri korita, a danas, hvala Bogu, puna kuća!

Ja vidim kako ispod babina rukava kanu kap i blesnu spram mesečine.

- Pa zar si zaboravio na čardak pun šišarke?

- Pun je! - kaže otac glasom mekanim kao svila, a rukav prevuče preko očiju i spusti ruku.

- Pa šta radi ona moja niska dukata? Što će onaj ležeći novac? Uzmi ga u trgovinu!

- Uložićemo u žito!

- Pa zar smo mi neki prestari ljudi? Zdravi smo, hvala Bogu, a zdrava su nam dečica. Molićemo se Bogu, pa raditi.

- Kao pošteni ljudi!

- Nisi ti neki tunjez, kao što ima ljudi. Ne dam ja samih tvojih ruku za sav kapital Paranosov, pa da je još onoliki!

- Pa ćemo opet steći kuću!

- Izvešćemo našu decu na put - kaže mati.

- Pa me neće mrtvog kleti... Otkad ih nisam video!

- Hodi da ih vidiš! - reče mati, pa ga kao neko dete povede za ruku.

Ali ja u tri koraka već u sobi. Samo što prišaptah mojoj sestri: "Lezi!", pa povukoh jorgan na glavu.

Upravo njih dvoje stupaju preko praga, a na crkvi grunuše zvona
na jutrenje. Gromko se razleže kroz tihu noć i potrese se duša
hrišćanska. I kao talas suvo granje, tako njihov zvuk odnosi bolju i
pečal, kida uze taštine, a skrušena duša razgovara se s nebom...

- Sine, ustani da idemo u crkvu!...





Laza Lazarević - Iz pripovetke ''Prvi put s ocem na jutrenje''

[JESSY]

"Mi tu komediju razumemo: ja, na primer, otvoreno i prosto zahtevam
svoje uništenje. "Ne, ti moraš živeti", kažu oni, "jer bez tebe ništa
neće biti. Kad bi na Zemlji sve bilo razumno, onda se nikad ništa ne bi
dogodilo. Bez tebe ne bi bilo nikad nikakvih dogadjaja, a treba da bude
dogadjaja." Te tako ja služim, stegnuvši srce, da bi bilo dogadjaja, i
činim nerazumne stvari po zapovesti. Ljudi uzimaju svu tu komediju kao
nešto ozbiljno, kraj sve svoje neosporne pameti. I u tome je njihova
tragedija. I pate, naravno, ali... ali zato žive, žive realno, ne
fantastično; jer patnja i jeste život. Kakvo bi zadovoljstvo u životu
bilo bez patnje? Sve bi se pretvorilo u jednu beskonačnu molitvu: sveto,
ali dosadno. No, a ja? Ja patim, a ipak ne živim. Ja sam iks u
neodredjenoj jednačini. Ja sam nekakva utvara koja je izgubila sve
krajeve i početke, pa je naposletku zaboravila i kako se zove. Ti se
smeješ... ne, ti se ne smeješ, ti se opet ljutiš. Ti se večno ljutiš,
tebi je samo do pameti, a ja ti opet ponavljam da bih dao sav ovaj
nadzvezdani život, sve činove i počasti, samo za to da se ovaplotim u
dušu neke trgovkinje od sedam pudova, pa da bogu sveću palim."



Dostojevski "Braca Karamazovi"

[JESSY]

Vecina ljudi je kao padajuci list sa drveta. Veje i okrece se u vazduhu i mrda tamo vamo, klati se ka zemlji.
Drugi medjutim, mali broj, su kao zvezde, idu cvrstom stazom, cvrstim kolosekom, ni jedan vetar ih nemoze dostignuti,
u sebi nose svoj zakon i svoj pravac.

Hermann Hesse - Siddharta

          
         
        

            
          

[VizantijskoPlavo]

Ovo sam pronasla na nekom papiru i ne pise cije su reci. i prelepo mi je.

 

'Ne moras da me pripitomis da bi me ucinio svojim prijateljem.

 Ne moras da promenis moju prirodu, mozes me nauciti da ti verujem.

Mozes me hraniti recima za koje gladuje moja dusa, sa dlana svog srca ... zrno po zrno.

 Mozes mi pokazati da me neces odbaciti kada me vidis ranjivu, nakostresenu i smetenu, dok menjam svoju dlaku.

 Da neces ustuknuti pred mojim ranama i ocnjacima koje pokazujem iz straha i nemoci, i kojima te nehotice mogu povrediti.

 Znaj da cu se opirati do krvi.

Ono za cim ceznem je ono cega se najvise plasim.

 Da se otvorim do kraja, da uvucem kandze bez straha da cu biti docekana na prepad, i uhvacena u zamku u trenutku slabosti.

 Samo me strpljivo gladi po mojoj nakostresenoj kozi, dok se ne umire moji trzaji, dok ne prestanem da se koprcam.

Ne moras da slomis moju volju, da ukrotis moju cud, da me stavis u
moj kavez, kao sto su drugi cinili, godinama, saterajuci me u moju
unutrasnju jamu bez dna, sve dalje i dublje...

Nauci me da ti verujem.

 Ono cega se najvise uzasavam je ono za cim najvise zudim...Da mi budes prijatelj. Do kostiju.

 Da se usudim da pridjem blizu i da legnem na necije grudi, bez
bojaznosti da cu biti opljackana, da ce mi ukrasti slobodu, da ce mi
svezati noge.

 Da ce mi staviti uzicu oko vrata i voditi me tamo gde ne zelim da idem...

 Pokazi mi sta je to ljubav koja ne trazi svoje, koja dolazi da daje i
koja polaze zivot za onoga koga voli, ne ocekujuci nista za uzvrat.

 Budi sa mnom strpljiv i smeran, krotak i blag, i ja cu vremenom postati kao ti...

 Zaboravicu da se borim i branim.

 Prestacu da se skrivam.

 Izaci cu iz svoje ljusture i popecu ti se u krilo, tamo gde se najvise plasim da skocim i gde najvise ceznem da budem.

 Po prvi put u zivotu, ili bar snaznije i spokojnije nego ikada, moje
srce  ce poceti da prede ono tajanstveno, koje se ispreda izmedju dva
bica koja su nasla jedno drugoga u Njemu, i ostala slobodna i cela, a
opet ranjivo povezana i cudesno zavisna jedno o drugome ...

 Poput cvetova u polju, sto rastu jedan kraj drugoga ispunjeni sobom, a opet treperavo isprepletena sa svetom oko sebe...'

[VizantijskoPlavo]

'...A sveštenica progovori ponovo, te kaza: Pričaj nam o Razumu i o Strasti.

     A on odgovori rečima ovim:

     Vaša je duša često bojno polje, na kojem vaš razum i prosuđivanje vode rat protiv vaših strasti i prohteva.

 
   Da mi je da uspostavim mir u vašoj duši, pa da preokrenem razdor i
suparništvo suštinskih sastojaka vaših u jedinstvo i milozvučje.

     Ali kako ću, ako i vi sami ne uspostavite mir, ne, ako ne zavolite sve svoje sastojke?


     Vaš razum i strasti vaše su kormilo i jedra vašoj duši što morima brodi.

     Ako vam se skrše jedra il' kormilo, bacaće vas talasi ili će vas odneti struja, ili ćete ostati zarobljeni sred mora.

     Jer, kad vlada sam, razum je sila sputavajuća; a strast, bez nadzora, plamen je što bukti proždirući sebe.

     I zato pustite dušu svoju da vam uzdigne razum do visina strasti, pa da zapeva;

 
   I neka upravlja vašom strašću razumno, pa da strast vaša doživi
vaskrsenje svoje svakoga dana i da se, poput feniksa, digne iz pepela
svoga.


     Voleo bih da mislite o svom prosuđivanju i proh-tevu kao o dva draga gosta u vašem domu.

 
   Zasigurno jednog ne biste ugostili više nego drugog; jer, onaj ko je
brižljiviji prema jednom, gubi ljubav i privrženost obojice.

   
 Dok medu brdima sedite u svežini hlada belih topola, uživajući u miru i
spokoju polja i livada u daljini - nek' srce vaše tad progovori u
tišini: "Bog počiva u razumu."

     A kad se stušti oluja, i
vetar silni zatrese šumu i grom i munja objave veličanstvo nebesko -
nek' srce vaše tad progovori u strahopoštovanju: "Bog se kreće sa
strašću."

     A pošto ste i vi dah na nebu Božijem i list u Božijoj šumi, i vi treba da počivate u razumu i da se krećete sa strašću.'

 

 

Halil Dzubran-Prorok, Prorokov vrt

[JESSY]

[gavrosaurus]

"Кад гођ ми на језик дође ријеч шуцкор, у мени се све следи. Обамрем. Или ме узме врућица. Толика је то мука, дијете, да више не могу разлучивати јесу ли били грђи наше комшије, Турци, који су — халакајући — сјекли, вјешали и жарили све што стигну, или швапски официри, наши Шокци, који су нам черечили и душе и тијела. И кад сада од проте Обрада слушам како треба опростити и заборавити, дође ми да вриснем: то је ко да морам тетошити бијесно пашче. Нема поганлука који та наша браћа-небраћа у служби цара Фрање нису сручили на Србе. Прастара је истина, синко, да само будале заборављају. Паметан — памти. Не бисмо имали ни вјере ни имена да се није памтило. Сада је, на нашу несрећу, ушло у моду да се заборавља, ко да се ништа није десило, ко да никог нијесу силовали, ни вјешали."

 

Војислав Лубарда, "Вазнесење"; НИН-ова награда за 1989. годину.

[JESSY]

Gurkajući se oko mesta na kalendaru, Oktobar i Novembar su malo protresli gusto sito
oblaka, prosejavši samo one najsitnije kapi na ispruženu bronzanu ruku gnevnog spomenika
ispred Gradske Kuće.

Zvanično bi se, možda, i moglo izjaviti da je vladala tišina, ali ta tišina je za moj
ukus bila preglasna.

Na samoj ivici vibracije, učinilo mi se.

Ova varoš se, izgleda i ne gasi više. Ostaje uključena na nekoj potmuloj frekvenciji,
kao da radi "u leru" čitavu noć.

Pučina opustelog trga je odjednom potpuno sludela moj kompas. Bio sam tako izgubljen da
mi je izgledalo prosto nemoguće da postoje samo četiri strane sveta. Odoka sam
izračunao najdužu dijagonalu, nadajući se da ću se do njenog suprotnog kraja nekako
setiti gde sam to pošao.

Sa katedrale se odronilo jedno "plong", ali to nije bio pravi udarac zvona.

Verovatno je, preturajući po policama na gluvom crkvenom tavanu, zvonar nahotice pomerio
tučak velikog mesinganog avana. Pola jedan, jedan ili pola dva. Svašta je to moglo da
znači.

Ali svejedno.

Anamaria će ionako tek za sedam godina napuniti taj trenutak. Dobra mera vremena između
nas.

Sedam godina su kofer u koji može stati strašno puno stvari. Ako umeš da pakuješ,
naravno.

To što meni ne trebaju više neke sitnice koje njoj trebaju sve više, ne daje mi pravo
da je nagovaram da ih ne trpa unutra.

Njen kofer, na kraju krajeva. Poznao sam u sebi pepeo vatre koja se u njoj tek
rasplamsala, ali nisam pokušavao da je odvratim. Do pepela se i stiže jedino preko
vatre.

Nema tih reči koje mogu nadomestiti šibanje godina u lice, i nema te priče od koje se
može isplesti mreža za hvatanje vremena.

Za sedam jeseni, koji minut posle pola jedan, jedan ili pola dva, i ona će negde zastati
pod zamuckujućim plavim neonom sa reklame iznad izloga prodavnice modne obuće. i onda
će znati.

Sivi dah uspomene pažljivo će oduvati prašinu sa smešne stare ogradice od posesivnosti
koju sam jednom uzalud dizao oko skrivenog senovitog vrta u kom su pupile njene ambicije.

Uzdahnuće, verovatno. Čestice sjaja rastopiće joj se načas u pogledu, kao odraz
udaljenih zvezda u vodi. Biće sama, nadam se.

Jer, tad će se u ritmu njenog pulsa možda pojaviti ona uznemirena i ključna sinkopa
koju sam poslednjih dana uzalud osluškivao u odjecima naših tišina. Tišina. Da.

I onda će znati da je jedina koju sam ikad voleo. Da sam sve druge voleo tamnom stranom
srca. Štedeći se. Učeći se kako ću najbolje voleti nju. Kada je konačno nađem.

 

Balasevic

[gavrosaurus]

"...И она је пристајала да попусти. Није се удала за прецењену птицу, већ за човека. А тај човек, Руди Прохаска, волео је Мару на десетак и више језика. Често се дешавало да му она каже:

— Хајд', Руди, ако си расположен, на немачком.

И он је волео на атлетском немачком.

— А хајд', ако си расположен, на мађарском.

И он је волео на хрускавом мађарском.

— А може ли сада, љубави, на француском.

И он је волео на љупком француском.

— Промени сада на чешки.

И он је волео на присном чешком.

— Учини ми то и на бугарском.

И он је волео на умиљатом бугарском.

— Чекај, чекај, полако, сада преведи и на турски...

И он је волео на непредвидљивом турском.

После свега су лежали наги и причали. Руди би се некад збунио, помешао би језике, али га је Мара опомињала:

— Руди, на српском, сада на српском...

И он је волео Мару на брбљивом српском језику.

То је одличан језик да се о нечему говори до миле воље, али само када је све завршено, када више ништа не може да се учини."

 

Горан Петровић; "Испод таванице која се љуспа"

[JESSY]

ČOVEK MOŽE MNOGO! (Meša Selimović)

Čovek može mnogo. Može da utiče na sebe. Može da svoje puteve ispravlja i pravo njima hodi.

Osmišljavati se, oblikovati u dobru, pravdi i razumevanju potrebno je da bude cilj svakome od nas.

Kao takvima, sudbina nam neće biti greška (pored ostalog mi sebe možemo ubediti u to). Na život ćemo večno gledati sa mladalačkim poletom i optimizmom.

Zdrav razum, dobrotu i pozitivan stav ne može nam niko oduzeti, pa ni teška životna oluja.

[JESSY]

Ceo život provedemo želeći da nešto dostignemo, sledeći snove, verujući da ćemo kad to dobijemo postati srećni. ali nije tako. Život je u putu, ne na kraju. Nije važno koliko je lepo produhovljeno je ono čemu težimo. Poslednja stanica je smrt. ako ne umemo da budemo srećni, da budemo bolji, da budemo onakvi kakvi želimo da budemo u putu, nećemo to postići ni na kraju. Život je prepun blaga za kojim ljudi jure to su sve one stvari za koji oni veruju da će im doneti sreću a za koje se uglavnom ispostavi da su varke i ponekad kad dostigne ono za čim je toliko žudeo, čovek se zatekne samo s prazninom u rukama.

Horhe Molist – Prsten

[Sidarta]

Ovo sam pronasla na nekom papiru i ne pise cije su reci. i prelepo mi je.

 

'Ne moras da me pripitomis da bi me ucinio svojim prijateljem.

 Ne moras da promenis moju prirodu, mozes me nauciti da ti verujem.

Mozes me hraniti recima za koje gladuje moja dusa, sa dlana svog srca ... zrno po zrno.

 Mozes mi pokazati da me neces odbaciti kada me vidis ranjivu, nakostresenu i smetenu, dok menjam svoju dlaku.

 Da neces ustuknuti pred mojim ranama i ocnjacima koje pokazujem iz straha i nemoci, i kojima te nehotice mogu povrediti.

 Znaj da cu se opirati do krvi.

Ono za cim ceznem je ono cega se najvise plasim.

 Da se otvorim do kraja, da uvucem kandze bez straha da cu biti docekana na prepad, i uhvacena u zamku u trenutku slabosti.

 Samo me strpljivo gladi po mojoj nakostresenoj kozi, dok se ne umire moji trzaji, dok ne prestanem da se koprcam.

Ne moras da slomis moju volju, da ukrotis moju cud, da me stavis u

moj kavez, kao sto su drugi cinili, godinama, saterajuci me u moju

unutrasnju jamu bez dna, sve dalje i dublje...

Nauci me da ti verujem.

 Ono cega se najvise uzasavam je ono za cim najvise zudim...Da mi budes prijatelj. Do kostiju.

 Da se usudim da pridjem blizu i da legnem na necije grudi, bez

bojaznosti da cu biti opljackana, da ce mi ukrasti slobodu, da ce mi

svezati noge.

 Da ce mi staviti uzicu oko vrata i voditi me tamo gde ne zelim da idem...

 Pokazi mi sta je to ljubav koja ne trazi svoje, koja dolazi da daje i

koja polaze zivot za onoga koga voli, ne ocekujuci nista za uzvrat.

 Budi sa mnom strpljiv i smeran, krotak i blag, i ja cu vremenom postati kao ti...

 Zaboravicu da se borim i branim.

 Prestacu da se skrivam.

 Izaci cu iz svoje ljusture i popecu ti se u krilo, tamo gde se najvise plasim da skocim i gde najvise ceznem da budem.

 Po prvi put u zivotu, ili bar snaznije i spokojnije nego ikada, moje

srce  ce poceti da prede ono tajanstveno, koje se ispreda izmedju dva

bica koja su nasla jedno drugoga u Njemu, i ostala slobodna i cela, a

opet ranjivo povezana i cudesno zavisna jedno o drugome ...

 Poput cvetova u polju, sto rastu jedan kraj drugoga ispunjeni sobom, a opet treperavo isprepletena sa svetom oko sebe...'

Tekst je na prvi pogled jak, strasan, izaziva u muškarcu emocije da da sve od sebe, da trpi, da se žrtvuje, sve deluje kao velika obećavajuća ljubav, vernost, odanost. Ja bih ipak rekao neka hvala, šta ako iza ovog teksta stoji razmažena, umišljena le.pojka koja ne trepće očima nego rečima. Gde je tu žrtva, velike stvari traže velike žrtve. Velika ljubav takođe. Muškarac treba da se žrtvuje, a ona će da izabere "najboljeg" pregleda im frizure, pregleda lične karte, ispipa guze a nekad i novčanike. To je privilegija a ne žrtva. Kao kod lažnih hrišćana, hvale se svojim Gospodom, gorde se nad drugima jer su navodno samo oni spašeni, sole pamet svima koji nisu njihove "vere". Pravi hrišćani slede Hrista tako što se žrtvuju, odriču imetka, odriču se sebe radi drugoga  Isus kaže:Neće svaki koji mi govori: Gospode! Gospode! Ući u carstvo nebesko; no koji čini po volji Oca mog koji je na nebesima.Lažni vernici na kraju slede lažne Hristose

[JESSY]

Tajnu čuvamo jer tajna čuva nas. Skrivena - ona, takodje skriva. Sve je u tajni i oko nje zapravo dijalektično: tajna je uvek - odnos.
Odnos je rodna kuća, prius svakog oblika saradnje. Nema saradnje koja se u svom bitnom (kao saradnja) ne odvija pod zaštitničkim krovom tajne.
No, znamo li mi, znam li ja svoju prvu tajnu (osnovno svoje poslanje)?
Poznaje li tajna mene (najbitniju moju želju)?
U igri dveju moći, ko je kome upit?
Ko je čiji štit?
Ko koga stvara?
Svojim sasvim posebnim postojanjem, jamčim li ja bit ove tajne o sopstvenom biću, ili to tajna zajamčuje u meni iskonsku glad (glad iskoni) za otajstvom kao takvim?
I ko se, u ovom skrivenom ogledanju (u skrivenom ovog ogledanja, u ogledanju samog skrivanja), zapravo - ogleda?
Ko je, tu, ogledalo?
U svemu je, nema sumnje, izvesno samo jedno: tajna nikada nije Jedno i Samo, nije slučaj niti sled, nje prozir ni čudo.
Tajna je ono što nas - a da toga nismo ni svesni - čuva, i što mi - donoseći ga i odnoseći - takodje, mada bez jasnog znanja, čuvamo.
Dok smo pak, Ovde, to Ono jeste, i ostaje, naprosto - Tajna.

Jovan Pejčić

[Sidarta]

Kada bi ovakav tekst bio upućen meni, ja bih postao i zver i jagnje i samuraj i kamikaza. Šta ćete, takvi su muškarci, kada vole, vole do "kostiju".

[JESSY]

"Ne razumem zašto me ovde svi prikazuju kao bezbožnika. Ja u boga verujem kao u biće koje sebe tek u meni spoznaje. Pa ne mogu ja verovati kao moja Natasja, služavka, ili kao neki gospodin koji veruje "za svaki slučaj", ili kao Šapov - mada on prinudno veruje kao moskovski slovenofil."

 

"Ne možete zamisliti kakva tuga i srdžba obuzimaju dušu kada veliku ideju, koju odavno poštujete kao svetinju, dohvate nevešti ljudi i izvuku je na ulicu pred glupake kakvi su i sami, i najedanput je nadjete na tržnici stareži, u prljavštini, naopako nameštenu, bez proporcija, bez harmonije - kao igračku kod nerazumnog deteta, i ne možete je više prepoznati... Ne!"

 

"Ama, našto da se pozna to djavolsko dobro i zlo kad toliko staje? Pa vaskoliki svet poznanja ne vredi one suzice detenceta. I ako su patnje dečije otišle na popunjavanje one sume patnji koja je bila neophodna da se plati ta istina - onda tvrdim unapred da sva ta istina ne vredi te cene! Suviše skupo cene tu harmoniju, nije za naš džep da platimo toliku ulaznicu."

 

Ф.Достојевски