Biseri književnosti - citati koji su ostavili utisak

[JESSY]

"Prepričavanje uvek poprimi vid spletkarenja. Čak i kad želimo da u sećanju obnovimo neki doživljaj, tačno-onako-kako-je-bilo, upadamo u zamku najgore vrste spletkarenja sa sopstvenom dušom.Zahtev za potpunom iskrenošću završi se nehotičnim domunđavanjem sa sobom, ulizički oduzimamo, dodajemo, prekrajamo, i laskajući i kad, navodno, sebe u sebi najviše opanjkavamo.
Sećanje nije zapečaćena konzerva koju po potrebi otvorimo i zateknemo uvek isti sadržaj, ono preobražava prošlost, upisujući joj sadašnje znanje, iskustvo i osećajnost.
Zato priču o prošlom, dakle, govor o bilo čemu, treba uzeti sasvim uslovno, kao mešavinu malo nehotičnih laži, malo stvarnog zaborava, malo dodvoravanja vlastitoj iskrenosti, sve stopljeno u plitku caffe-creme, u koju, umesto šećera, sipamo gomilu spletki."

''Spletkarenje sa sopstvenom dusom''

[Milica Jakovljevic]

''Treba otići ne osvrćući se.Ući u prašumu života sasvim sam, ali sada bez mladalačkog oduševljenja, sa strahovitim iskustvom, I tamo, u toj džungli bez milosti, gde jači gutaju slabije, prokrčiti sebi puteljak, malenu stazu dovoljnu za svoje dve stope.Započinjati uvek tako iz početka.Ko zna još koliko puta.Biti pun rezerve,uvek spreman na poraze.Jednom jer si sam sebe izdao, drugi put jer su izdali tebe.Biti sam!Kakva užasna predstava… Sam u danu, sam na ulici, sam među stvarima, sam među ljudima, a znati da to nije tvoja žeja, tvoje bekstvo I predah, nego da si osuđen da bude tako.Biti sam u noći, kad pada lišće, kad se čuje vetar u dimnjacima, kad kiša plai u olucima, kad neko negde na ulici zove u pomoć.Biti sam kada se vraćaju laste, kada listaju šume, kada se na pločnicima ljudi grle I vuku za sobom svoju decu.Biti sam s knjigama, s muzikom, sa svojim mislima, ne moći nikada ni sa kim podeliti svoj doživljaj, reći: “Čuj, da ti pročitam ovo divno mesto!” ili: “Gledaj, vidiš li kako je onaj oblak nalik na čoveka koji nekamo žuri…” Biti sam s osećanjima, s radostima, ako ih tada uopšte može biti ?Sam!Sam!... Ima li u toj džinovskoj naporu neke ljudske lepote?Nije li to poslednje utočište, poslednja tvrđava onih koji nemaju hrabrosti da prime nove obmane?'' 

Nada Marinković - Godišnja doba

[JESSY]

..."Nežnost je postojala, način na koji su njena usta i njena koža, same od sebe, prizivale moje usne i ruke, postojala je stara prisnost, da samo ležimo jedno pored drugog i dišemo dok se napolju smrkava. Ta nežnost se uvukla sama od sebe i postojala je, bez obzira šta sam u tom trenutku mislio o njoj, o nama. Moji dlanovi su poznavali svako udubljenje na njenom telu, svako ispupčenje, kao da su se tokom godina oblikovali međusobno, njeno telo i moje ruke, njene ruke i moje telo. Moji dodiri su više bili kao neshvatljive, ali neosporne činjenice, nego što su bila pitanja koja su čekala odgovor.
Bilo je svejedno zašto volimo, kada smo vodili ljubav. Nisam mogao da znam koliko je mnogo, ili malo, ona znala, i ja više ni sam nisam znao šta mislim o svemu tome što se desilo i svemu što se pomerilo u meni, usput, tokom godina, moje večito, vrtoglavo ljuljanje između sumnje i umirivanja, između pitanja bez odgovora i uvenulih nada.
Možda je ona, kao i ja, otkrila da putevi i lica nisu ništa značili sami po sebi, putevi koji se granaju ka nepoznatom, lica koja nam dolaze u susret, sa svojim nepoznatim pogledima, gde čovek može da bude ko god hoće. Možda je i ona morala da prizna da u početku nema nikakvog značaja kojim putem krenemo i ko ga prati, jer je našoj ljubavi svejedno koga voli, samo ako može slobodno da se kreće po tragovima koje ostavlja, kroz oči koje zadržava svojim pogledom dok hoda.
Možda je i ona razumela da nam priča ne dolazi na tanjiru, da moramo da je pričamo sami i da nam priča postaje poznata tek kad se ispriča. Da ne možemo nikada unapred da znamo šta znači i koliko. Da priča mora da se priča dan za danom, korak po korak, bilo da je pričamo oklevajući ili odlučno, uverljivo ili sumnjičavo.
Ipak je i ona oklevala, i ona je zastala da se zapita da li je zalutala, zar nije dozvolila da bude ponesena slučajnim granama, tokom godina u rukama pogrešnog čoveka, rastrgnuta slepom željom svoje ljubavi, da stremi onome čemu je utabala put svojim strpljivim koracima..."

"Tišina u oktobru" -Kristijan Grendal

[JESSY]

" Verujem ,da je život poput reke i da većina ljudi uskače u tu reku ,nikad zaista ne odlučivši gde žele završiti.
I tako,za vrlo kratko vreme oni bivaju uhvaćeni u struji ; struji dogadjaja,struji strahova,struji izazova.
Kada stignu do mesta gde se reka račva,oni ne odlučuju svesno kamo žele poći ili koji im smer odgovara.Oni jednostavno idu,kamo ih voda nosi...
Postoji deo gomile ljudi koju usmeravaju dogadjaji umesto njihovih vlastitih vrednosti.
Zbog toga osecaju ,da nemaju kontrolu.Ostaju u tom nesvesnom stanju sve dok ih jednog dana ne probudi zvuk razbesnele vode. Tada otkrivaju,da se nalaze
dva metra od slapova NIAGARE u čamcu bez vesla. U tom trenutku kažu:""Oh , k vragu..""
A tada je već-kasno.Nalaze se pred padom. Ponekad je to emocionalni pad.
Ponekad je pad telesni . Ponekad je rec o financijskom padu.
Velika je verovatnost ,da je ono,što vas trenutno opterećuje u životu moglo biti i izbegnuto boljom odlukom-uzvodno!"


Anthony Robbins

[JESSY]

Neki ljudi pobeđuju, osvajaju, ali osećaj gubitništva ih tera da se iznova dokazuju, pa tako nastavljaju sa pobedama, sve do trenutka kada, istrošeni, padnu pod noge neprijatelju. Onda tek shvate da su sve dotadašnje pobede pretvorili u životni poraz, jer nikad nisu pobedili srcem, već su, u želji da budu pobednici u očima drugih, nesvesno pobedili sebe.

Kada čovek dotakne dno, obično se preda, zastaje, i tako pasivan, ukočen od svoje ogorčenosti i poraza, ostane na dnu. To se zove pesimizam. Retki su ljudi koji to dno, taj poraz i tu ogorčenost razumeju na pravi način, pa ponovo, nepredano kreću, sa mnogo više sigurnosti, svesni da od dna ne mogu dalje i da svaki pokušaj, bez obzira koliko loš bio, vodi ka uzvišenju. Skoro uvek, ljudi tog tipa, pronađu svoje mesto na piramidi uspeha, pa tako bezbrižni i iskusni, gledaju dno kao najobičniju odskočnu dasku. To je za mene optimizam.

Slaviša Pavlović

 

[JESSY]

"Velike stvari je lako osmatrati, tesko je zapaziti male stvari. Tesko je uticati na duh onom brzinom kojom se utice na veliki broj ljudi. Tesko je prozreti ste se desava u inividui, jer se duh individue brzo menja."

"Sve dok neko dobro ne upozna druge, nije moguce da upozna sebe. Covek uvek moze da krene pogresnim putem. Cak i kad se neko svakoga dana trudi, ako mu je duh pogresno usmeren, njegov put nije put istine, a najmanja pocetna greska postaje velika nepravilnost. Ovo treba imati na umu."

Musashi Mijamoto "Pet Krugova"

[JESSY]

Kada bih imao jedan komadic zivota, dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.

Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta,
i podario mi komadic zivota, moguce je da ja ne bih kazao sve sto mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve sto kazem.

Stvari bih cenio, ne po onome sto vrede, vec po onome sto znace.

Spavao bih manje, sanjao vise, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju gubimo sezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slusao bih druge kada govore, i kako bih uzivao u ”sladoledu od cokolade”.

Kada bi mi Bog poklonio komadic zivota, oblacio bih se jednostavno izlagao potrbuske suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo vec i dusu.
Boze moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mrznju na ledu, i cekao da izgrije sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama. Jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u casu svitanja.

Zalivao bih ruze suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni
poljubac njihovih latica. Boze moj, kad bih imao jedan komadic zivota. Ne bih pustio da prodje ni jedan jedini dan, a da ne kazem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca da su mi najblizi i ziveo bih
zaljubljen u ljubav. Dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.

Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauce da lete.
Stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa staroscu vec sa zaboravom.
Toliko sam stvari naucio od vas, ljudi... Naucio sam da citav svet zeli da zivi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreca u nacinu savladavanja litica. Shvatio sam da kada tek rodjeno dete stegne svojom malom sakom, po prvi put, prst svoga oca, da ga je uhvatilo zauvek. Naucio sam da covek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naucim od vas, premda mi to nece biti od
vece koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja cu na zalost poceti da umirem."

"Zaljubljen u ljubav" Gabrijel Garsija Markes

[JESSY]

..postoje dva tipa zene. u tom smislu zene kao da imaju dva razlicita pola, kao dve cipele na nogama.

prvi tip mozes nazvati zenom pobednika.
ona nema oca. i sva se drzi na muzu kojeg obozava kao mocnika, kao adama i oca svog poroda i pobednikom nad svetom zivotinja kojima je dao imena, i nad prirodom kojoj se suprotstavio. ta nije zaboravila gde je zemljin pupak. ona ima moc i novac preko muza. njemu su dani duzi i u njima vise je noci no sto ih ja imam - misli ona o svom coveku i prezire sinove kao mekusce i razjedinjene, kao kaina i avelja, samce bez moci i uticaj. nek uzoru svoju senku i zaliju znojem da poraste, misli ona o njima. ona ne trpi ni vrsnjake svog poroda, celo to pokolenje koje zaptiva bradom usi. kada bira, ona ne bira onog koga najvise voli, nego onog koga najvise mrzi njen otac ili njen sin. njena ljubav je vezana za drazicu i znaci slast bez obzira na zacece.

drugi tip mozes nazvati cerkom pobednika.
ona je zaljubljena u oca, koji moze reci za sebe:"i naucen bih pre no sto bio jesam". u njemu ona vidi tvorca, pobednika, mocnika koji oko sebe i nje dobro povezuje kumstvo jednodusnih. ona sopstvenog muza prezire. iako on moze biti dobar covek i odlican vestak u struci, za njega takva kaze:"svi ga tuku po satu i sisu mu dusu na muziku, niknuce mu po usima ckalj!" ne oprasta mu sto je usamljenik. sta ce mi neko bez moci i uticaja, sto nema vlasti ni koliko misirska baba. iz istih razloga, ona prezire svoju bracu i njihove vrsnjake. bili pod kapom vremena, pa tu kapu skinuli - kaze za njih.zato obozava sina i parnjake svog sina, jer njima se dani blizne, ona u nima vidi novo veliko kumstvo povezano istim duhom kao sto je bilo bratstvo njenog oca, u njima vidi buduce pobednike. ti su skinuli sva cetiri sasusena znoja i sva cetiri vetra pod njima i sad su slobodni - misli ona, jer moc i bogatstvo stice ili preko oca ili preko sina. ona obicno zavrsava u postelji nekog sinovljevog druga.kad bira, ona ne bira onog koga najvise voli, nego onoga koga najvise mrzi njen muz ili njen brat..njena ljubav je vezana za matericu i znaci zacece bez obzira na slast.

"a ti, kojem od ta dva tipa pripadas ti? kojeg si ti pola?", upitao ju je sa strepnjom.
"nijednom. ja sam u izvjesnom smislu bez pola. i, bar za sad, predstavljam izuzetak. ja sam treca cipela.
kada biram, ja biram onga koga najvise volim. pokusavam da se ne ponasam kao druge zene. ne povinujem se zakonima o smeni pokolenja pobednika i pobedjenih, jer to su norme ponasanja muske vrste. ja znam da se za coveka svet desava u nekom drugom, za zenu u njoj samoj. ja znam kad senke vecernjeg bilja uzlecu u nebo, ja sam kci pobedjenog. i ja svog oca obozavam uprkos svima."


M. Pavic, Poslednja ljubav u Crigradu

[gavrosaurus]

"...Понекад јој се чинило да С. нешто крије од ње.
     А он је стварно и крио. Крио је оно што и од осталих, од целога света - своју малу глад под срцем што се на дну душе претвара у мали бол. Повремено се затварао сам у соби и нешто радио, чекао нека писма, или одлазио некуда на дан-два. А ноћу ослушкивао је и чуо музику магнетних бура које су му откривале својим ударима и одјецима подземне ходнике, лавиринте и читаве градове, давно разорене и ишчезле са лица земље кроз чије затрпане улице је лутао вођен смехом хладних и врелих мириса подземља. Или је чуо кроз камен и песак како брује у хору крвне групе метала који су били само одјек континената давно потопљених у Панонском мору. Мору које више не постоји, али чува као пупчане врпце своју везу са обе Атлантиде..."

М.Павић, "Последња љубав у Цариграду"

[Биљана]

”Крај туге, неко је разлио у мени, и обесмртио, и овековечио нешто што је трајно као бесмртност и огромно као вечност. То је инстинкт љубави. У њему има нечег свемоћног и неодољивог. Он се разлива кроз сва моја осећања, кроз све моје мисли,
и влада свецелим мојим бићем. Као мало, мајушно острвце, тако је биће моје, а око њега се бескрајно претеже, разлива и прелива она – загонетка моје душе: љубав. Ма куда кренула по своме бићу, свуда наиђем на њу. То је нешто свуда присутно у мени, али и најприсније. У мени: ја јесам, равно је са: ја волим. Љубављу јесам оно што јесам. Бити, постојати за мене је исто што и волети, љубити. И зар може бити бића без љубави? За такво биће не зна моје срнино срце. ”

Свети Јустин Поповић "СРНА У ИЗГУБЉЕНОМ РАЈУ"

 

[JESSY]

A sad me pusti da skupim svoju snagu, da saberem svoje misli u jednu žižu, da pomislim svom silinom na užas zemaljskog življenja, na nesavršenstvo svijeta, na mirijade života što se razdiru, na zvijeri što se međusobno kolju, na zmiju koja peči lane što preživa u hladu, na vukove koji razdiru jagnjad, na bogomoljke što ubijaju svoje mužjake, na pčele što umiru poslije uboda, na bol majki koje nas rađaju, na slijepe mačiće što ih djeca bacaju u rijeku, na užas riba u utrobi ulješure, na užas ulješure kad se nasuče na obalu, na tugu slona koji mre od starosti, na kratkotrajnu radost leptira, na varljivu ljepotu cvijeta, na kratkotrajnu varku ljubavnog zagrljaja, na užas prolivenog sjemena, na nemoć ostarjelog tigra, na trulež zuba u ustima, na mirijade mrtvog lišća što se taloži u šumama, na strah tek izleglog ptića koje majka istiskuje iz gnijezda, na paklene muke gliste koja se prži na suncu kao na živoj vatri, na bol ljubavnog rastanka, na užas gubavaca, na strašnu metamorfozu ženskih sisa, na rane, na bol slijepaca…

***

Na Marijetin grob bijahu doneseni bokori ruža, bijeli i crveni, grane pinija sa svježim zasjeklinama, tulipani, krizanteme, tuberoze, nebeskoplave hortenzije, dekadentne secesionističke perunike, to razbludno cvijeće, jacint i skupocjeni crni tulipani, cvijeće noći, mrtvački voštani ljiljani, cvijet nevinosti i Prve pričesti, ljubičasti jorgovani što osjećaju na raspadanje, fukarske hortenzije i nakazne gladiole (kojih bijaše najviše), nježnobijele, nježnorumene, svetačke, anđeoske gladiole s nekom ugrađenom mistikom mača-i-ruže, i sve to u znaku trulog bogatstva, u znaku hladovitih bogataških vila, mrtvački bujne gladiole zalivene znojem starih umornih vrtlara, ružom prskalica, vještačkom kišom arteških bunara, kako bi se zaštitilo od nepogoda bolesno bujanje tih jalovih cvjetova bez ikakvog mirisa, čak ni ribljeg, usprkos toj fantastičnoj konstrukciji od zglobova nalik na kliješta jastoga, usprkos voštanim naborima cvjetova i lažnim pipcima prašnika i lažnim bodljama zašiljenih pupoljaka: sva ta nakazna bujnost ne bijaše u stanju da iscijedi iz sebe ni jedan jedini atom miomirisa, ni koliko jedna divlja poljska ljubičica.

 

Kiš, Enciklopedija mrtvih

[JESSY]

Carlos Castaneda - "Priče o moći"

‚‚ Hoću li ikad imati dovoljno lične snage, s obzirom na brzinu kojom napredujem? - upitah.

‚‚ To zavisi od tebe'' - odvrati don Huan. ‚‚Dao sam ti sva potrebna objašnjenja. Sada na tebi leži odgovornost da prikupiš dovoljno lične snage i pretegneš tas vage.''

‚‚Govoriš u metaforama‚‚, rekoh. ‚‚Reci mi to direktno. reci mi tačno šta treba da činim. Ako si mi to već rekao, uzmimo kao da sam zaboravio''.

‚‚Ti tačno znaš šta ti treba‚‚, reče on.

Rekoh da katkad mislim da znam, ali da uglavnom nemam samopouzdanja.

‚‚Bojim se da brkaš pitanja'', reče. ‚‚Ratnikovo samopouzdanje nije samopouzdanje običnog čoveka. Prosečan čovek traži sigurnost u očima posmatrača i to naziva samopouzdanjem. Ratnik traži da bude besprekoran u sopstvenim očima i to naziva skromnošću. Prosečan čovek je vezan za svoje prijatelje, dok je ratnik vezan samo za sebe. Ti možda juriš nedostižno. Nalaziš se na nivou samopouzdanja prosečnog čoveka sada kada bi trebalo da budeš na nivou skromnosti ratnika. Razlika izmedju ove dvojice je očita. Samopouzdanje podrazumeva da se nešto sigurno zna; skromnost uključuje besprekornost u delima i osećanjima pojedinca.

‚‚Pokušavao sam da živim prema tvojim preporukama'', rekoh. ‚‚Možda i nisam najbolji, ali za sebe jesam. Je li to besprekornost?''

‚‚Nije. Moraš činiti bolje od toga. Neprekidno moraš prevazilaziti svoje mogućnosti.''

‚‚Ali bila bi to ludost, don Huane. Niko to ne može učiniti.''

‚‚Ima mnogo stvari koje danas činiš, a koje bi ti pre deset godina izgledale kao ludost. Te stvari se same po sebi nisu promenile, već se tvoja ideja o tebi samom promenila; ono što je ranije bilo nemoguće, sada je savršeno moguće, i možda je tvoj konačni uspeh u tome da promeniš samog sebe samo pitanje vremena. U toj stvari jedini mogući pravac za ratnika je da dela dosledno i bez rezerve. O ratnikovom putu ti dovoljno znaš da bi se prema njemu ravnao, ali ti na putu stoje tvoje stare navike i uobičajene radnje.''

‚‚Sve što radimo, sve što jesmo, počiva u našoj ličnoj snazi. Ako je imamo dovoljno, jedna reč je dovoljna da promeni tok našeg života. Ali, ako nemamo dovoljno lične snage, i najveličanstveniji deo mudrosti može nam biti otkriven a da nam to otkriće baš ništa ne znači.''

‚‚Reći ću ti sad možda najveću mudrost koju je iko ikad mogao izreći‚‚ reče on. Hajde da vidim šta možeš da učiniš sa njom.

‚‚Da li znaš da si baš ovoga časa okružen večnošću? I znaš li da tu večnost možeš da iskoristiš ako to želiš?''

Posle duge pauze, tokom koje me je istančanim pogledom podsticao da nešto izjavim, ja rekoh da ne razumem o čemu govori.

‚‚Tamo! Večnost je tamo!'' reče on pokazujući prema horizontu.

Onda je pokazao ka zenitu. ‚‚Ili tamo, ili možda možemo reći da je večnost poput njih.'' Raširio je ruke da označi istok zapad.

Gledali smo se. U očima mu je bilo pitanje.

‚‚Šta ti na to kažeš?‚‚ upitao je podstičući me da se udubim u ono što je govorio.

Nisam znao šta da kežem.

‚‚Znaš li da se možeš zauvek rasprostreti u bilo kom od pravaca koje sam ti pokazao?'' nastavi on. ‚‚Znaš li da i jedan tren može biti večnost? To nije zagonetka; to je činjenica, ali samo onda ako se vineš do tog trenutka i iskoristiš ga da zauvek ponese tvoju sveukupnost u bilo kom pravcu.‚‚

Gledao me netremice.

‚‚To ranije nisi znao‚‚ reče smešeći se. Sad znaš. Otkrio sam ti to, što tebi ama baš ništa ne znači, jer nemaš dovoljno lične snage da korisno upotrebiš moje otkriće. Ali, kada bi je imao, same moje reči bi ti poslužile kao sredstvo da prikupiš svu sveukupnost i njen presudan deo izneseš van granica u kojima je ona sadržana.‚‚

Prišao mi je i prstima me bocnuo u grudi; bio je to lak dodir.

‚‚To su te granice o kojima govorim‚‚, reče. ‚‚Van njihovih okvira može se izaći. Mi smo osećanje, svest koja je njima ovde zatvorena.''

‚‚Mi smo svetlosna bića, a za jedno svetlosno biće važna je samo lična snaga. Ali, ako me pitaš šta je to lična snaga, moram ti reći da je moje objašnjenje neće rastumačiti.‚‚

[JESSY]

Ivo Andrić - "Taj naš kratki vek"

Sudaraju se i mešaju pojave u prirodi, kao da se gube i utvrđene granice godišnjih doba. Osvane sunčan dan, a već oko podne počne da se javlja neki oštar i tanak vetrić koji nosi bele i rumene latice behara, ali očigledno je da dolazi iz nekih predela gde još vladaju zima i led. Sa cvetnim laticama mešaju se i retke pahulje snega.

Čovek sklapa oči, zakopčava sva dugmeta na kaputu i oseća se kao slabo, ugroženo stvorenje, izloženo nevidljivim opasnostima i iznenađenjima nereda koji ga okružuje spolja i ispunjava iznutra.

A kad za trenutak otvori oči, vidi da je u ovaj kovitlac

od snežnih pahuljica i cvetnih latica upao i mali beli leptir, i spašava se grčevitim udarcima slabih krila koji liče na samrtne trzaje.

Treba kazati i to da je sva ova igra svetlosti i boja na sivoj pozadini martovskog predela praćena i tihim ali oštrim cviljenjem studenog vetra u granama retkih četinara.

Posmatrajući sve to, osetih tanak ali dubok drhtaj celog tela, nešto od onog nejasnog velikog straha koji nas povremeno ispuni od glave do pete i zaustavi u mestu, i pred kojim moramo da se zapitamo: šta smo mi ljudi, gde uobražavamo da živimo, a gde nam uistinu prolazi taj naš kratki vek?

[JESSY]

Đorđe Balašević - "Samo retki nađu retke"

Nismo se tražili, samo smo se našli… A sada tako nađeni kao da se opet tražimo. Možda je to smisao ljubavi, ta lepota neizvesnosti… Čekanje na nedočekano, nadati se u beznađu, grliti se bez zagrljaja, ljubiti se bez poljubaca, prožimati se u mislima…

I spoznaja da smo tu negde. Tako blizu, a tako daleko.

Postoje oni od kojih ne možete otići. I oni kojima se uvek vraćate. Postoje i oni od kojih ste otišli, a oni još uvek nisu otišli od vas. Susretanja, sudaranja. Slučajni i namjerni suputnici. Istopljena prijateljstva. Promašene ljubavi. Poneki ispušten znak. Gde tebe da smestim? U one od kojih ne idem ili one kojima se uvek vraća

[JESSY]

Ivan Sergejevič Turgenjev - "Kad mene ne bude"

Kada mene ne bude, kada se sve što sam bio ja raspe u prah – o ti, moja jedina prijateljice, o ti, koju sam tako jako i tako nježno volio, ti, koja ćeš me zasigurno nadživjeti – ne dolazi na moj grob... Šta ćeš ondje?
Ne zaboravi me... Ali i ne sjećaj me se sred svakodnevnih briga, zadovoljstava i potreba... Ja ne želim ometati tvoj život, ne želim priječiti njegov mirni tok. Ali u časovima samoće, kada te obuzme ona stidljiva i bezrazložna sjeta, tako poznata dobrim srcima, uzmi jednu od naših najmilijih knjiga i nađi u njoj one stranice, one retke, one riječi od kojih su nam ponekad odjednom – sjećaš se? – oboma udarale na oči slatke i nijeme suze. Pročitaj ih, sklopi oči i pruži mi ruku... Prijatelju pruži ruku svoju. Ja je neću moći stegnuti svojom rukom; ona će ležati nepomična pod zemljom, ali sada mi godi misao da ćeš možda na svojoj ruci osjetiti lagan dodir. I prikazat će ti se moj lik, a ispod sklopljenih vjeđa tvojih poteći će suze, slične suzama kakve smo nekoć, opijeni Ljepotom, zajedno ronili, o ti, jedina moja prijateljice, o ti, koju sam volio tako snažno i tako nježno!