Biseri književnosti - citati koji su ostavili utisak

[ines]

 ...Adam je zamolio Boga  da mu dopusti videti budućnost. S toga je Bog rekao: Pođi samnom! Vodio ga je kroz nebeske odaje u kojima su duše, koje su trebale biti rođene, čekale svoj red. Svaka duša je bila plamen. Adam je video da neki plameni gore čisto, a neki jedva tinjaju A tada je video prelep plamen, snaža, jak, blagotvoran, zlatnonarandžast. Adam je rekao: O Bože, to će biti sjajno ljudsko biće! Kad će se roditi?

Bog odgovori: Žao mi je Adame, ali ovoj duši nije suđeno da se rodi. Predodređeno je da će počiniti greh i okaljati se. Odlučio sam poštedeti je sramotne okaljanosti.

Adam je zamolio: Ali Bože,čovek mora imati nekoga ko će ga podučavati i voditi. Molim te, ne uskraćuj to mojoj deci.

Bog je blago odgovorio. Odluka je donesena. Nije mi preostalo godina koje bih mu dodelio.

Tada je Adam hrabro rekao: Bože, što ako sam ja voljan dati toj duši godine svog života?

A Bog je rekao: Ako je to tvoja želja, ispunit ću je, reče. 

Adam nije umro u 1000. već u 930. godini. Eonima posle jedno se dete rodilo u Betlehemu. Postalo vladarom Izraela i pevalo milozvučne pesme. Nakon što je predvodio svoj narod i nadahnjivao ga, umro je. Biblija kaže: Vidite, kralj David pokopan je nakon što je živio 70 godina...- IPAK VERUJ, Mitch Albom

[Orion]

-Nikad više neću sažaljevati i potcenjivati sebe !
-Nikada neću dočekati zoru bez plana !
-Uvek ću svoj dan umivati zlatnim sjajem entuzijazma !
-Nikada više neću biti grub/gruba prema ijednom živom biću !
-Tražiću zrno uspeha u svakoj nedaći !
-Daću sve od sebe na svakom poslu koga se latim !
-Uvek ću se sav/sva posvetiti onome što radim !
-Nikada više neću čekati, ni nadati se da će me prilika sama pronaći !
-Svake noći ću pažljivo preispitati ono što sam uradio/uradila u toku dana !
-Uvek ću preko molitve biti u dodiru sa svojim Stvaraocem !

"Najveći prodavac na svetu" - Og Mandino

[JESSY]

"Podigao sam se. Pat je izlazila iz vode. Išla je baš u visini sunca i širok sjaj se slivao s njenih ramena. Toliko je bila obasjana svetlošču da je izgledala skoro tamna. Penjući se uz žal,svakim korakom je sve više ulazila u žarki sjaj,i najzad je sunce poznog popodneva stajalo iza njene glave kao oreol.
Skočio sam. Široko plavo nebo,bezbrojne brazde bele morske pene, i lepa,vitka prilika preda mnom,cela ta slika izgledala je nestvarna,zalutala iz nekog drugog sveta. Učinilo mi se kao da sam ja sam na svetu,a iz vode mi prilazi prva žena . Za časak sam osetio duboku,tihu moć lepote ,osetio sam da je jača od one krvave prošlosti i da treba da bude jača,jer bi se inače svet survao,a ja bih se ugušio u njegovim užasnim zabludama. Osetio sam još više:osetio sam da sam tu,da je Pat tu,da volim,da sam izišao iz onog užasa,da imam oči,ruke,misli,vrelu krv...i da je sve to neshvatljivo čudo"...

Erih Marija Remark ~ Tri ratna druga

[JESSY]

Ponajčešće ljubav znači rat. Borba u kojoj svako nastoji da ščepa za vrat onog drugog. Sastoji se od ljubomore, posedovanja, pripadanja, čak u odnosima koji izgledaju najširokogrudniji. Kao u svim drugim bitkama i u ovoj padaju žrtve. Uvek postoji jedan koji voli više nego drugi, jedan koji pati, drugi, koji pati zato što nanosi patnju. Na sreću, ne pate uvek jedni te isti, pa odnos može da se preokrene. Ali, postoji i izvesna nežnost koja nam pomaže da prihvatimo onog drugog, a koja se sastoji od poverenja i dostojanstva. No, žalosno je što ljudi uvek nastoje da dobiju na jednoj strani ono što su izgubili na drugoj. Malo ih je koji su zadovoljni položajem i svojim materijalnim stanjem. Oni pokušavaju da to nadoknade na račun drugih u svojim ljubavnim odnosima, jer žele nešto da se ušićari. Dobija se, dok sve ide svojim tokom. Osim toga, u ljubavnim odnosima postoje "smicalice" kojima se možemo poslužiti, te ostaviti partneru da posumnja da li ga uopšte volimo. Meni je to odvratno. Postoji, takođe, jedan prirodan, razuman odnos koji potvrđuje činjenica da ako neko s vama živi, s vam spava i smeje se - s vama, onda vas zacelo i voli, pa onda čemu sumnjati da će prvom prilikom da otprhne.

Francoise Sagan - Odgovori

[JESSY]

Ceo život provedemo želeći da nešto dostignemo, sledeći snove, verujući da ćemo kad to dobijemo postati srećni. ali nije tako. Život je u putu, ne na kraju. Nije važno koliko je lepo produhovljeno je ono čemu težimo. Poslednja stanica je smrt. ako ne umemo da budemo srećni, da budemo bolji, da budemo onakvi kakvi želimo da budemo u putu, nećemo to postići ni na kraju. Život je prepun blaga za kojim ljudi jure to su sve one stvari za koji oni veruju da će im doneti sreću a za koje se uglavnom ispostavi da su varke i ponekad kad dostigne ono za čim je toliko žudeo, čovek se zatekne samo s prazninom u rukama.

Horhe Molist - Prsten

[ines]

 Jednog dana je Mojsije šetao planinom, kad je u daljini ugledao pastira. Muškarac je klečao ruku raširenih ka nebu i molio. Mojsije je bio oduševljen, ali kada se približio, zapanjio se čuvši molitvu:

O, moj ljubljeni Bože, volim te više nego što znaš. Za tebe ću sve učiniti, samo reci. Čak i ako zatražiš od mene da u tvoje ime zakoljem najdeblju ovcu u mom stadu, učiniću bez oklevanja. Ti ćeš je ispeći i staviti njen najdeblji rep u svoju rižu da bude ukusnija. Nakon toga ću ti oprati noge i očistiti uha i istrebiti tvoje uši. Toliko te volim.

Mojsije prekinu pastira: Prestani, neznalice! Šta misliš da radiš? Misliš da Bog jede rižu? Misliš da ima noge koje treba oprati? Ovo nije molitva. Ovo je čisto bogohuljenje.

Ošamućen i posramljen pastir se izvinio i obećao da će se moliti onako kako se mole pristojni ljudi. Mojsije ga nauči par molitvi i ode svojim putem zadovoljan.

Ali te noći Mojsije čuje glas:

Oh, Mojsije! Šta si učinio? Izgrdio si onog sirotog pastira i nisi shvatio koliko mi je bio drag. Možda on ne govori prave stvari na pravi način, ali bio je iskren. Njegovo srce čisto i namere dobre. Možda su tebi njegove reči zvučale kao bogohuljenje, ali meni su bile slatko bogohuljenje.

Mojsije je odmah spoznao grešku. Sledeći dan se vratio posetiti pastira. Obratio mu se: Prijatelju, pogrešio sam! Molim te, oprosti. Nastavi se moliti na svoj način. On je dragoceniji u božjim očima.

Dakle, vidite, nemojte suditi o načinu na koji se drugi povezuje sa Bogom! Svako ima svoj vlastiti način i molitvu. Bog nas ne sudi po tome. On gleda duboko u naša srca....važno je jesu li naša srca dovoljno čista ili ne...- Šems (Knjiga o Rumiju)

[JESSY]

Paolo Koeljo - "Priručnik za ratnika svetlosti"

Bog koristi samoću da bi nas naučio kako da živimo zajedno.

Koristi bes da bi nam ukazao na neprocenjivu vrednost mira.

Koristi dosadu da bi naglasio značaj pustolovine i prepuštanja.

Bog se služi ćutanjem, da bi nam predočio odgovornost govorenja.

Služi se umorom, da bi nam omogućio da spoznamo vrednost buđenja.

Služi se bolešću da bi istakao vrednost,blagodetnost zdravlja.

Bog koristi oganj da bi nam objasnio vodu.

Koristi zemlju da bi nam omogućio da shvatimo vrednost vazduha.

Koristi smrt da bi nam predočio vrednost života.

[JESSY]

Pol Oster - "Mesečeva palata"

Nešto je trebalo da se desi, ali sam bio isuviše preplašen da bih o tome razmišljao: osećao sam da, ako dopustim sebi da se ponadam, sve će se raspršiti pre nego što uopšte počne da poprima svoj oblik. A onda je Kiti postala veoma ćutljiva i dvadesetak sekundi ništa nije rekla. Nastavio sam da se bakćem po kuhinji, otvarao sam i zatvarao frizider, vadio šolje i kašike, sipao mleko u bokal, i tome slično. Na trenutak sam joj okrenuo leđa i pre nego što sam postao toga svestan, ona je ustala s kreveta i ušla u kuhinju. Bez reči se prišunjala iza mene, obgrlila me oko struka i naslonila glavu na moja leđa.

“Ko je to?” rekoh pretvarajuci se da ne znam.

“Žena-zmaj”, odgovorila je Kiti. “Došla je da te ukrade.”

Uhvatio sam je za ruke pokušavajuci da ne zadrhtim kada sam osetio kako su meke. “Čini mi se da me je već ukrala”, kazao sam.

Nastala je kratka pauza, a onda me je stegnula još jače. “Ja se tebi ipak malo dopadam, zar ne?”

“Više nego malo. Znaš i sama. Mnogo više nego malo.”

“Ništa ja ne znam. Suviše dugo čekam da bih znala bilo šta.”

Čitava ta scena bila je nekako imaginarna. Znao sam da je stvarna, ali u isto vreme, bila je bolja od stvarnosti, mnogo bliža projekciji stvarnosti koju sam priželjkivao od bilo čega drugoga što sam dotad iskusio. Moje želje bile su veoma jake, zapravo bile su ogromne, ali samo zahvaljujuci Kiti dobile su priliku da se ispolje. Sve je zavisilo od njenih reakcija, od suptilnih podsticaja i veštine njenih pokreta, od toga što nije oklevala. Kiti se nije plašila sebe, i živela je u svom telu bez stida i nedoumica. Možda je to što se bavila plesom imalo neke veze s tim, ali pre mi se čini da je bilo obrnuto. To što je uživala u svom telu omogućavalo joj je da se bavi plesom.

Nekoliko sati smo, pod bledim popodnevnim svetlom vodili ljubav u Zimerovom stanu. Bez ikakve sumnje, to je nešto što nikada neću zaboraviti, i verujem da je to ono što je u meni konačno dovelo do promene. Ne mislim samo na seks ili na permutacije želje, već pre na dramaticno rušenje unutrasnjih zidova, na zemljotres u sredistu moje samoće. Toliko sam se bio navikao na činjenicu da sam sam, da nisam ni pomislio da bi mi se tako nešto moglo desiti. Podvrgao sam sebe određenom načinu života, a onda se, iz meni potpuno nepoznatih razloga, ova lepa Kineskinja našla preda mnom, spustila se kao andjeo s nekog drugog sveta. Nisam mogao da se ne zaljubim u nju, nisam mogao da ne budem zanesen samom činjenicom da postoji.

[ines]

...od prvog puta kad sam ga videla u sobi, još kao mala, Mihovil, prekrasni anđeo, redovno me posećuje. Dolazi i odlazi iz mog života, ponekad dođe, prošeta samnom, ili sedne za kuhinjski stol ili pokraj vatre i kaže da se mora zagrijati. Kroz smeh mu kažem da anđeli ne osete hladnoću, ali on uvek odgovori da može zamisliti taj osećaj jer je često uz ljude. Razgovaramo kao da je moj, ljudski prijatelj. - Anđeli u mojoj kosi, Lorna Byrne

[Дијана.]

ЛУЧА МИКРОКОЗМА        

Човјек, бачен под облачну сферу,Прима л' овдје оба зачатија?Је л' му овдје двострука кол'јевка?Је л' му земља творцем одређенаЗа наказу какву тајанственуАл' награду бурну и временуАл' расадник духовног блаженства?Ах' ово је највише таинаИ духовне најстрашније буре -Овога су у гробу кључеви.

Сном је човјек успаван тешкијем,У ком види страшна привиђења,И једва се опред'јелит можеДа му биће у њима не спада.Он помисли да је неке путеОд сна овог освободио се ;Ах, његове пр'јеварне надежде!Он је тада себе утопиоУ сна царство тврђе и мрачнијеИ на призор страшниј сновиђења.

 

У чојка је један храм воздигнутЗла обитељ туге и жалости ;Сваки смртни на земљи рођениОвом мрачном обитељу влада,Под које се сводом отровнијемМученија времена гњијезде.Ово грко насљедије људскоЧовјек чојку, човјек себи дава,Најсретњи га из ништа стварајуРади смртне тучне армоније.

С точке сваке погледај човјека,Како хоћеш суди о човјеку -Тајна чојку човјек је највиша!Твар је творца човјек изабрана:Ако исток сунце св'етло рађа,Ако биће ври у луче сјајне,Ако земља привиђење није,Душа људска јесте бесамртна,Ми смо искра у смртну прашину,Ми смо луча тамом обузета.

 

Све дивоте неба и небесах,Све што цвјета лучам свештенијем,Мирови ли ал' умови били,Све прелести смртне и бесмртне. -Што је скупа ово свеколико,До општега оца поезија?Званије је свештено поете,Глас је његов неба влијаније,Луча св'јетла руководитељ му,Дијалект му величество творца.

Готово је смрзнут побожношћу,Носи завјет на олтар вишњега;Нањ се буре с јарошћу пуштају,Ћерају га тамо и овамо,Мучећи га стравом погибије,Док га баце у бездну кипећу.Бог убио ту беспутну силуКоја твоје попире законе,Која пуни мраком и ужасомНаш оризонт и нашу судбину!

Пој ми дакле, бесамртна твари,Страшно твоје с неба паденијеИ времено твоје заточењеУ јудоли туге и жалости:Каква те је сила нечастиваДа сагр'јешиш Богу превластилаДа вјечнога попиреш законе?Што је јарост бесмртнога творцаНа зло твоје толико ражегло?Причај мени тужну твоју судбу!

…

Пој ми дакле, бесамртна твари,Страшно твоје с неба паденијеИ времено твоје заточењеУ јудоли туге и жалости:Каква те је сила нечастиваДа сагр'јешиш Богу превластилаДа вјечнога попиреш законе?Што је јарост бесмртнога творцаНа зло твоје толико ражегло?Причај мени тужну твоју судбу!

 

Ах страшнога твог паденија,Ах ужаса што смртне постиже!Тужнога смо мученија жертваРад пагубног твога преступљења!Забораве сан те обузео,Те си прво блажено битијеИ источник бесамртне среће,Рајска поља, вјечито блаженство,Животворни поглед створитељаЗаборави несрећној предала.

 

Истргни се, искро божанствена,Из наручја мрачне владалице,Подигни се на свијетла крила,Распали се пламом бесмртности;Скини мене са очих мојијехНепрозрачну смртности завјесу,Тупе моје отргни погледеОд метежа овог ништожнога,Уведи их у поља блажена,У творињем освештаном храму,

[Дијана.]

Gorski vijenac

 

Vladika Danilo

 

А ја што ћу, али са киме ћу?

Мало руках, малена и снага,

једна сламка међу вихорове,

сирак тужни без нигђе никога...

Моје племе сном мртвијем спава,

суза моја нема родитеља,

нада мном је небо затворено,

не прима ми ни плача ни молитве;

у ад ми се свијет претворио,

а сви људи паклени духови.

                                              

да је игђе брата у свијету

да пожали, ка да би помога.

Помрчина нада мном царује,

мјесец ми је сунце заступио.

 

Ништа ми се немојте чудити

што ме црне растезају мисли,

што ми прса кипе са ужасом.

Ко на брдо, ак' и мало, стоји

више види но онај под брдом;

ја повише нешто од вас видим -

то је срећа дала ал' несрећа.  

 

Зло се трпи од страха горега.

ко се топи хвата се за пјену;

над главом се надодају руке!  

 

Ђе је зрно клицу заметнуло,

онде нека и плодом почине.

је ли инстинкт ал' духовни вођа,

Овде људско запире познање! 

Вук на овцу своје право има

ка тирјанин на слаба човјека.

Ал' тирјанству стати ногом за врат,

довести га к познанију права,

то је људска дужност најсветија! 

 

Нека буде борба непрестана,

нека буде што бити не може -

нек ад прождре, покоси сатана! 

На гробљу ће изнићи цвијеће

за далеко неко покољење.   

 

Небо нема без грома цијену.

У фукаре очи од сплачине.

Пучина је стока једна грдна -

добре душе, кад јој ребра пучу. 

 

Тврд је орах воћка чудновата,

не сломи га, ал' зубе поломи!

 

Не требује царство нељудима,

нако да се пред свијетом руже.

Дивљу памет а ћуд отровану

дивљи вепар има, а не човјек.

Коме закон лежи у топузу,

трагови му смрде нечовјештвом.

[Дијана.]

Iguman Stefan

 Што је човјек, а мора бит човјек!

Тварца једна те је земља вара, 

а за њега, види, није земља.

 

Прве капље из чаше отрови

најгрче су и најупорније.

О да знадеш што те јоште чека!

Св'јет је овај тиран тиранину,

а камоли души благородној!  

 

Чашу меда јошт` нико не попи

Да је чашом жучи не загрчи

Чаша жучи иште чашу меда

Смијешане најлакше се пију .

 

Нико срећан, а нико довољан,

нико миран, а нико спокојан.

Све се човјек брука са човјеком:

гледа мајмун себе у зрцало! 

 

Муж је бранич жене и ђетета,  

народ бранич цркве и племена;

чест је слава, светиња народња!

Паaс свакоји своје бреме носи;

нове нужде рађу нове силе,

дјеиствија напрежу духове, 

стјесненија сламају громове;

удар нађе искру у камену,

без њега би у кам очајала.  

[JESSY]

"Ne mogu da raspletem naše prve godine, ne mogu da razlikujem jednu od druge. Cak i kad raspredem godine na dugacke konce price, i mada se moja prica prilicno savija napred i nazad izmedju onda i sada, postoji razlika izmedju konca i klupka. Iako je klupko napravljeno od istog konca, to samo po sebi nije prica. To je samo masivna kugla stisnutih dana i mesta koji se medjusobno pokrivaju, tako da su oni iznutra vec odavno nestali u mekoj tami klupka. Kako postepeno odmotavam konac na svetlost dana, klupko se sve više smanjuje i gubi na težini, sve dok ne ostane samo bestežinska linija price, dugacak niz povezanih tacaka na liniji koje se uvrcu i okrecu u krug u mom pokušaju da protumacim godine sa svojim skretanjima i komplikacijama, godine koje se okrecu oko sebe u skladu sa zemljinom vecitom rotacijom ponavljanja i promena. Cudno je kako covek uvek govori o vremenu kao da se nalazi na nekom mestu gde se krece napred-nazad. Možda zaista i jeste mesto, mesto u kojem svi dani i sati postoje jedni pored drugih, možda covek prica svoju pricu da bi pronašao put kroz lavirint secanja na trenutke razdvojene zaboravom. Ali, postoji više puteva kroz njegove iskrivljene putanje, i ako covek krene jednim putem, bice odsecen od svih ostalih. Covek se krece u lavirintu dok odmotava svoje klupko, i kada ono nestane, ostaje mu samo jedan kraj konca da se za njega drži. Polako se vraca, po svom tragu. Ponekad cuje glasove iza tankih zidova tame, ponekad ugleda treptaj svetlosti gde je pomislio da je samo zid, ali se drži traga, uplašen da ce izgubiti nit i zalutati."

J.K.Grendal, "Tišina u oktobru"

[JESSY]

...Suvise sedimo po sobama. Suvise mislimo po sobama. Suvise zivimo po sobama. Moze li se ocajavati na vazduhu? (...) I spavamo suvise po sobama. Postajemo delovi namestaja. Kamene kuce slomile su nam kicmu. Mi smo postali namestaj koji se krece...
Bez ljubavi je covek samo mrtvac na odsustvu, nista drugo nego nekoliko datuma i neko slucajno ime, i moze isto tako i da umre...

Trijumfalna kapija - Erih Maria Remark

[JESSY]

"...Cinilo mi se da u mom telu više nema atoma snage. Kao da mi se neko prikrao iza leda i bešumno iskopcao utikac. S oba lakta na stolu, zagnjurio sam lice u šake.
U toj tami, mislio sam na kišu koja pada na pucini. Na kišu koja tiho pada na široko more, a da za to niko ne zna. Kiša bešumno udara u morsku pucinu, a da za to ne znaju cak ni ribe.
I sve dok neko nije došao i nežno mi spustio ruku na leda, samo sam mislio na to more."

Haruki Murakami, "Južno og granice, zapadno od sunca"