Biseri književnosti - citati koji su ostavili utisak

[JESSY]

Ivo Andrić - "Vreme je da naučimo da ćutimo"

Vreme je da se penje, da se napreduje za stepenicu više, iako ni prethodna stepenica nije još potpuno osvojena ni utvrđena kako treba. Govoriti malo, ne govoriti zlo, glupo, površno ni uzaludno, ili čak ne govoriti uopšte. Sve su to stepenice na putu ličnog napretka i usavršavanja koje u toku života, kao teren u ratu, osvajamo, gubimo i ponovo osvajamo.

S godinama, tačnije rečeno sa starošću, koja nastupa polako i tiho kao sumrak na zemlji, krv hladni, nagoni odumiru, savlađujemo se i obuzdavamo lakše, tako da i bez svoje velike zasluge govorimo manje, možda razumnije i čovečnije. Ali to nije dovoljno. Vreme je da se pređe na postizavanje višeg stepena, a to je: unutarnje ćutanje. Šta vredi što mudro držimo jezik za zubima, ako u nama još sve vri od oštrih sudova i brzopletih replika koje ne pokreću naš jezik i ne prelaze preko usana, ali potresaju i paraju našu unutrašnjost? Često mogu da se vide takvi starci koji smireno i prepodobno ćute, ali im se u pogledu ili u podrhtavanju usnica javlja ponekad odraz unutarnjih kivnih i zloćudnih monologa i dijaloga.

Bilo bi vreme da već naučimo da i u sebi ćutimo. Sve nas poziva na to. Priroda sama nam pomaže u tome. Vreme je, jer inače će nam se desiti da do kraja zlo živimo i, na kraju, ružno umremo. A to je strašno.

[JESSY]

Charles Bukowski - "Spasi se"

Niko te ne može spasiti osim tebe. Naći ćeš se ponovo i ponovo u gotovo nemogućim situacijama. Oni će pokušati ponovo i ponovo pod izgovorom i silom da te nateraju da podlegneš, odustaneš, ili da tiho umreš iznutra…

Niko te ne može spasiti osim tebe. I biće dovoljno lako da ne uspeš, tako lako, ali nemoj, nemoj, nemoj! Samo ih slušaj, zar bi i ti to da budeš?! Bezličan, bezdušan, bezosećajan stvor?! Zar bi da doživiš smrt pre smrti?!

Niko te ne može spasiti osim tebe, a ti si biće vredno spasa. Ako je išta vredno pobede onda je to ovo…

Razmisli o tome. Razmisli o spasavanju sebe. Tvog duhovnog sebe. Tvog hrabrog sebe. Tvog pevajućeg magičnog sebe i tvog prelepog sebe. Spasi ga. Ne priključuj se mrtvima u duši…

Održavaj sebe humorom i skladom i na kraju, ako je neophodno, uloži svoj život dok se boriš, bez obzira na izglede, bez obzira na cenu.

Samo ti možeš da spasiš sebe.

Učini to! Učini!

Tada ćeš tačno znati o čemu ti govorim!

[JESSY]

Đorđe Balašević - "Ljudi su kao školjke"

Ma uzalud…

Uz život se na prilaže uputstvo za upotrebu, i svako to odredi kako ume; zanemi tamo gde bi drugi viknuo, nasmeje se gde bi drugi zaplakao, uvredi se tamo gde bi se drugi obradovao... Uđe u pogrešan vagon, siđe stanicu pre, ili kasnije... Pokoleba se, samo prebaci veslo iz ruke u ruku, a struja ga odnese presudno dalje, odredi drugo mesto na kom će pristati.

Ljudi su kao školjke... moraš ih otvoriti na hiljade da bi pronašao biser.

[JESSY]

Stiven King - "Tajna"

Najvažnije stvari je najteže reci. To su stvari kojih se sramimo jer ih

reci umanjuju - kad ih izgovorimo, stvari koje su se cinile

neogranicenima dok su bile u našoj glavi stisnu se na obicnu, životnu

velicinu. Ali, ima tu jos nešto, zar ne? Najvažnije stvari su preblizu

mestu gdje je zakopano naše tajno srce, kao putokazi prema blagu koje

bi neprijatelji rado ukrali. I dogodi se da s naporom otkrijemo neku tajnu, a da nas ljudi cudno gledaju ne shvatajuci što smo uopšte rekli ni zašto smo mislili

da je tako važno da smo bili na rubu suza dok smo govorili. Mislim da je to najgore. Kad tajna ostane zakljucana ne zato što nije ispricana, nego zato što je niko nije razumeo.

[JESSY]

Oscar Wilde - "Slika Dorijana Greja"

Životom ne vlada volja ili namera.

Život je pitanje nerava, vlakana i sporogorećih ćelija u kojima se misao krije a strast doživljava snove.

Možda zamišljaš da si bezbedan i smatraš sebe jakim. Međutim, neočekivana nijansa boje u sobi ili na jutarnjem nebu,

neki naročiti miris koji si nekad voleo i koji budi divna sećanja, stih iz zaboravljene pesme na koji si nekad naišao,

akord iz muzičkog dela koje si prestao da sviraš – kažem ti, Dorijane, od takvih stvari zavisi naš život.

[JESSY]

Slobodan Selenić - "Pismo Glava"

Kakav bi život i bio da u njemu nema svačega pomalo. Malo radosti, da bi posle tuga izgledala još veća, pa malo tuge, da bi posle radost mogao da ceniš. Malo pravde, malo nepravde, pa se to nekako izdjednači: jednom

dobijes više neg što ti treba, pa ne sme da ti bude žao posle kad dobiješ manje neg što ti po zasluzi pripada.

Ljudi su, Maksimilijane, veliki majstori laži, a žrtva obmane

je najčesće obmanjivač. Nikog čovečić radije ne laže nego samog sebe, najviše laži izmišlja da bi sebi nešto zatajio ili sebi nešto drugo predstavio.

Što čovek može ponekad da bude glup, sam posle da ne veruje! Da je prazno, prazno je, ali bolje i ta praznina od pune čaše žuči koju ti triput dnevno ko medicinu saspu u grlo. Nije zivot nešto sjajno, ko što mlad čovek misli, život ti je tu da ga proživiš, ništa više sa njim ne mož da uradiš. Baš kad hoćeš da ga siluješ i praviš boljim na snagu i uz inat, on se džilitne i klepi te. Budi miran i uči se da

uživaš u onom što ti daje, malo je, ali jedino je što u njemu postoji. Kada gnev prođe, očajanje nastupi, a iz očajanja samo gnev te izvesti može.

[JESSY]

Prava unutrašnja radost samu sebe stvara
Ona ne zavisi od spoljašnjih okolnosti.
Reka teče u tebi i kroz tebe, noseći poruku radosti
Ta božanska radost jedina je svrha života.

Svi smo mi tragaoci, i naš cilj je isti: da postignemo unutrašnji mir, svetlost i radost, da postanemo nerazdvojno jedno sa našim Izvorom i da živimo život pun istinskog zadovoljstva.
Živeti u radosti znači živeti unutrašnji život. To je život koji vodi samospoznaji. Samospoznaja je spoznaja Boga, jer Bog nije ništa drugo do Božanstvenost koja je duboko u svakom od nas, koja čeka da bude pronađena i otkrivena. Mi takođe o Bogu možemo da govorimo kao o Unutrašnjem Pilotu ili Svevišnjem. Ali, bez obzira koji termin koristimo, mi mislimo na ono Najviše unutar nas, na ono što predstavlja krajnji cilj naše duhovne potrage.
Samo ako hranimo unutrašnji život, spoljašnji život može imati pravi smisao. Tri puta dnevno mi neizostavno hranimo svoje telo. A opet, duboko u nama postoji božansko dete koje se zove duša; mi ne nalazimo vremena da nahranimo to dete. Duša je svesni predstavnik Boga u nama. Sve dok dete-duša nije ispunjeno, mi nikad ne možemo biti ispunjeni u našem spoljašnjem životu.
Kako da načinimo sponu između spoljašnjeg i unutrašnjeg života? Ako znamo božansku umetnost meditacije, lako i svesno možemo ujediniti ova dva sveta. Kad vežbamo meditaciju, svaki trenutak postaje zlatna prilika da odbacimo depresiju, frustraciju, bes, strah i druge negativne osobine, a da na površinu iznesemo božanske osobine unutrašnjeg sveta: ljubav, mir, radost i svetlost.
Duhovna osoba treba da bude normalna osoba, zdrava osoba. Da bi dosegla Boga, duhovna osoba mora da bude božanski praktična u svojim svakodnevnim aktivnostima. U božanskoj praktičnosti, mi delimo svoje unutrašnje blago, mi osećamo božansku motivaciju u svemu što činimo i delimo rezultate sa drugima. Duhovnost ne negira spoljašnji život. Spoljašnji život treba da bude ispoljavanje božanskog života unutar nas.

(Šri Činmoj, iz knjige „Krila radosti“)

[JESSY]

“Ženi nije potreban jedan nezreli naivčina koji ostaje blokiran svojom prošlošću. Nije joj potreban još jedan dečko koji će je naterati da više pati.
Njoj je potreban muškarac koji će za nju biti sve: njen prijatelj, njen ljubavnik, njen poverenik, njena ljubav, pa čak, ponekad, i njen neprijatelj… Razumeš li šta to znači?”
Gijom Muso-Kako bih bez tebe

[JESSY]

"Dugo je sedeo kraj nje i gledao njeno zauvek usnulo lice. Dugo je posmatrao njena usta, stara i umorna usta usahlih usana, secajuci se da je nekad, u prolece svog zivota, ova usta uporedjivao sa sveze raspuklom smokvom. Dugo je sedeo tako, citao iz crta njenog bledog lica, iz umornih bora; ispunivsi dusu tim pogledom video je i svoje lice u istom polozaju, isto tako belo, ugaslo, a istovremeno je video svoje i njeno lice u mladim danima, rumenih usana, zazarena pogleda, i osecanje sadasnjosti i istodobnosti, osecanje vecnosti prozimalo ga je do srzi. U tom casu je osetio duboko, dublje no ikad, nerazrusivost svakog zivota, vecnost svakog trenutka."

Herman Hese "Sidarta"

[JESSY]

" Svi ljudi imaju zvezde, ali one svima ne znače isto. Za one koji putuju zvezde su vodiči. Za druge, one su samo male svetiljke. Za naučnike one su problemi. Za mog poslovnog čoveka one su bile zlato. Ali sve te zvezde tamo gore ćute. Ali ti, ti ćeš imati zvezde kakve niko nema ...
- Šta hoćeš da kažeš ?
- Kada budeš noću gledao u nebo, budući da ću ja živeti na jednoj od njih, budući da ću se ja smejati na jednoj od njih, tebi će se činiti kao da se sve zvezde smeju!
I on ponovo prsnu u smeh.
- A kada se utešiš jer čovek se uvek uteši, bićeš srećan što si me upoznao. Uvek ćeš mi biti prijatelj. Želećeš da se smeješ sa mnom. I ponekad ćeš otvoriti svoj prozor, tako, iz pukog zadovoljstva ... A tvoji prijatelji će se čudom čuditi kada vide kako se smeješ gledajući u nebo. Tada ćeš im reći:
- ''Da, zvezde me uvek uveseljavaju!''
A oni će smatrati da si lud. Uvaljivaću te u grdne neprilike ...
I on se ponovo nasmeja.
- To će biti kao da sam ti, umesto zvezda, poklonio hrpu malih praporaca koji umeju da se smeju ..."

"Mali princ "Antoan de Sent-Egziperi

[JESSY]

Ex Ponto

Žene, ja ne znam kome ste vi bile blaga kiša jutarnja, ali u naš život ulazite kao pljusci nošeni vihorima. Preko vaših bijelih tjelesa pjeni se bučno život naš, zaustavlja se u virove i pada strmoglavce.
Ta mudrost nije lijek, ni starost ne pomaže, i kad sve umukne, vaš je glas još u bilu krvi moje. S čega‚se mudračeve oči mute i svetačke usne blijede?
Ženo, što ne možemo da te jasno vidimo kao pračovjek ženku na suncu, nego si postala strašna vizija i otrov krvi naše, pa bježimo pred tobom, i dok mislimo da si daleko, ti bdiješ u našim mislima, i dok hoćemo da te u radu zaboravimo - gle! - na svim našim djelima tanke vijugaju linije, tragovi tvojih nevidljivih prsta.
Šta znači talasava linija vašeg tijela? I ta nijema, bijela, raspjevana ljepota koju nemirno lovimo kao djeca leptira, a ona nam, naizmjenice, ili zadaje bol ili se pretvara u gorčinu?
Žene, u očima vašim sja ulomak jednog ljepšeg neba koje je sjalo nad srećnijim stvorovima no što smo mi i za neke strahovite kataklizme prsto u parčad.

Ivo Andrić

[JESSY]

"Ima ljudi ciji je zivot trag u vodi. Nevidljivi su, necujni, nestvarni, bez otisaka u pescanoj pustinji covecnosti. Ne znamo odakle su medju nas dosli, a kad odu, zasto su i kuda otisli. Dok su bogovi zemljom greli, tako smo ih prepoznavali. Kad nas napustise, od njihove moci ljudi nasledise jedino sposobnost da zive, ali ne da budu.

Njihovo je bice Voda. Voda je njihov Element. U vodi njihova priroda i sudbina."

Borislav Pekic - "Novi Jerusalem"

[JESSY]

"Sve je moguće, sve je na dohvat ruke, samo se čovek ne sme predati. Teško je dok se ne odlučiš, tada sve prepreke izgledaju neprelazne, sve teškoće nesavladive. Ali kad se otkineš od sebe neodlučnog, kad pobediš svoju malodušnost, otvore se pred tobom neslućeni putevi, i svet više nije skučen ni pun pretnji."

Meša Selimović

[JESSY]

Zašto je važno biti djetinjast i neozbiljan

Ako hoćete izvještaj sa lica mjesta o tome zbog čega i kako nastaje mišljenje, obratite se maloj djeci, jedinim živim i autentičnim svjedocima onoga dramatičnog trenutka kada još nerazvijena čula i svijest prvi put sreću i upoznaju dio po dio velikog svijeta i prvi put mogu sama sebe da identifikuju.

Govor i simboli kojima se odrasli služe i komuniciraju zaboravili su lijepo i uzbudljivo djetinjstvo riječi. Izgubljeni raj ličnog upoznavanja i imenovanja, konkretnog, čulnog, životnog povoda za misao i riječ – ti slikoviti predjeli pripadaju dalekim i davnim danima ranog djetinjstva. Bez iskustva, bez pamćenja i znanja, prvi put ovdje, djeca pipaju očima, ušima, svim čulima, i tim neposrednim i burnim doživljajima daju svoja, autentična imena, vrijednosti i karakteristike.

Prvi susret i dodir, prvo iskustvo, prvi pokušaj imenovanja, odgonetanja i razumijevanja. Ta jedna mala riječ, to jedno, subjektivno i djelimično tumačenje – tu je sve bogatstvo svijeta i naših doživljaja. Samo još na početku otkrivanja i sazrijevanja naši doživljaji imaju temperature, toliko srećne proizvoljnosti, tu neograničenu raznovrsnost. Samo tih nekoliko prvih godina, dok još saznajemo i učimo sami, bez učitelja, škola i standarda.
Samo mladi i gladni radosti i začuđeni mogu toliko da vide i dožive. I niko sem njih ne zna toliko različitih imena za jednu stvar ili pojavu. Bogatstvo tih doživljaja i imena ove male neznalice u sprezi uvijek novih i drukčijih konkretnih okolnosti. Sve je za njih novo i sa novim imenom, ako se javi u novim okolnostima i novoj funkciji. Oni najpre ne znaju ništa, a zatim dugo putuju, lutaju i otkrivaju dok ne saznaju “sve”.

I tu se završava najljepša čovjekova avantura, poslije svega nekoliko godina spontanog i nekoristoljubivog života bez smisla i cilja. Udaljimo se od djetinjstva a ne približimo cilju. Cilja nema, cilja života, ne sam život, i mi se nostalgično počinjemo vraćati dobu kada smo bili najbliže životu i sebi. Sva umjetnost je, čini mi se, pokušaj da se život ponovo doživi ali na onaj način, onim čulima i glađu, onako bogato, slobodno i nevino. Biti djetinjast i neozbiljan, jer je sve drugo manje ozbiljno i mudro.

Dušan Radović

[JESSY]

Iskuliraj. Ne nerviraj se. Voli. Miri se. Praštaj. Osjećaj. Plači. Smij se. Grli. Ljubi. Šetaj po kiši. Gledaj u nebo. Pjevaj. Skači. Divljaj. Upoznaj ljude. Govori ‘ćao’ i onima koje ne znaš. Radi bilo šta. Sve što ti padne na pamet. Život je jedan.

Nema vremena.

-Džim Morison