Biseri književnosti - citati koji su ostavili utisak

[bogoslovDusan]

Bogati i naduveni Betovenov brat poslao je kompozitoru novogodišnju čestitku. Na kraju se potpisao: "Johan van Betoven, vlasnik imanja".
Čuveni kompozitor mu je kartu vratio, dopisavši na poleđini:
"Ludvig van Betoven, vlasnik mozga".  

[bogoslovDusan]

Trgovac je sedeo za stolom i kroz izlog svoje otmene radnje posmatrao prolaznike. Jedna devojčica je prišla radnji i prislonila nosić na izlog. Njene, kao nebo plave oči radosno zasjaše kad ugleda jedan od izloženih predmeta. Ušla je u radnju odlučno i prstom pokazala tirkiznu ogrlicu.
"To je za moju sestru! Možete li da mi je zapakujete kao poklon?" 
Trgovac s nevericom pogleda devojčicu i upita: "A koliko para imaš, devojčice?"
Ona se propnu na prste, stavi na pult metalnu kutijicu, otvori je i isprazni. Bilo je ondne nekoliko manjih novčanica, šaka sitniša, nekolik školjki i figurica.
"Jel će ovo biti dovoljno?" upita ponosno."Želela bih starijoj sestri da kupim poklon. Od kada nemamo mamu, ona radi sve poslove u kući i nema ni trenutka vremena za sebe. Danas joj je, znate, rođendan! Sigurna sam da će se veoma obradovati poklonu - njene oči su iste boje kao taj dragi kamen."
Trgovac je otišao u malu prostoriju i u zlatnocrven papir zapakovao kutijicu sa ogrlicom.
"Uzmi i pažljivo ponesi", reče devojčici.
Ona uze paketić kao pobednički pehar i ponosno, sa osmehom izađe iz radnje.
Sat vremena kasnije, u radnju uđe prelepa devojka s kosom boje meda i divnim plavim očima.
Stavi na pult kutijicu koju je trgovac malo pre pažljivo zapakovao i upita: 
"Da li je ova ogrlica kupljena u vašoj radnji?"
"Da, gospođice." 
"Da li biste bili ljubazni da mi kažete koliko je koštala?"
"U mojoj radnji cene su stvar poverenja, i tiču se samo mene i mojih kupaca."
"Moja sestra je imala nešto sitniša, sigurno nije mogla da plati ovako skupocenu ogrlicu!"
Trgovac zatvori kutiju, složi omot i vrati je devojci. 
"Vaša sestra je platila najvišu cenu - dala je sve što je imala!" jedna parabola

[Srdasce]

Živeti u strahu, u kajanju...

 U stalnom strahu od straha...

Ne moći oka sklopiti i ne moći dušom danuti...

I pri svemu tome raditi i smejati se i razgovarati,

 to znači za ljude kao ja živeti i uspevati među svetom.

                            

Dođe vreme kad se čovek nađe pred mračnim, neprelaznim jazom koji je godinama, polagano i nesvesno, sam sebi kopao. Napred ne može, natrag nema kud. Reči nestalo, suze ne pomažu; sramota ga da jaukne; a i koga da zove? Ne seća se pravo ni svoga imena. Tada vidi čovek da na zemlji postoji samo jedno istinsko stradanje, to je: muka nemirne savesti.

                          

Toliko je bilo u životu stvari kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živeti.

                         

Velika, prava ljubav pokazaće svoju punu snagu samo onda ako uspe da od dvoje ljubavnika, slabih ljudi, načini stvorenja koja se ne boje ni promena, ni nesreća, ni rastanka, ni bolesti, ni života ni smrti.

 

                                                                   

                                                                                              ( Ivo Andric )

[bogoslovDusan]

Velika, prava ljubav pokazaće svoju punu snagu samo onda ako uspe da od dvoje ljubavnika, slabih ljudi, načini stvorenja koja se ne boje ni promena, ni nesreća, ni rastanka, ni bolesti, ni života ni smrti.

 

                                                                   

                                                                                              ( Ivo Andric )

Ovaj citat je mnogooo jak,svaka cast na izboru

[Justina]

Bogati i naduveni Betovenov brat poslao je kompozitoru novogodišnju čestitku. Na kraju se potpisao: "Johan van Betoven, vlasnik imanja".

Čuveni kompozitor mu je kartu vratio, dopisavši na poleđini:

"Ludvig van Betoven, vlasnik mozga".  

 

Bezvezno i netacno.

Johan je bio njegov otac i nije bio vlasnik nikakvog imanja.

[bogoslovDusan]

Johan mu se i brat zvao

Postoji na netu prepis o tome,kao neka mudrost ili sta vec,proveri...

Bezvezno i netacno.

Johan je bio njegov otac i nije bio vlasnik nikakvog imanja.

[Srdasce]

 " Biva da naiđe u ljudskom životu trenutak kad se izlaz nigdje ne vidi i ne naslućuje, kad čovjek osjeća da je izgubljen, on, i sve što je ikad njegovo bilo ili moglo biti.

Tada pritješnjenom i ugroženom strahovanju ne ostaje do jedna misao, obična i slaba. Ali jedina. I čovek se hvata za nju.

I misli...
Tako je, izgubljeno je sve i potpuno! Pa ipak postoje, jer mora biti da postoje, na svetu i drugi krajevi, sa drugim ljudima, drugačijim odnosima i uslovima života, sa drugim izgledima, pa i sa stvarnim izlazom za onog koji se kreće i živi.

Znači da ne moramo prihvatiti bezizlaznost ovog položaja kao stvarnu, sadašnju, potpunu i konačnu, ma kako ona izgledala očigledana.
U toj sumnji u potpunu stvarnost naše nesreće ima zračak nade koji može biti spasonosan, pokazati nam put ka izlazu i pomoći nam da donesemo pravu odluku u trenutku kada sve izgleda izgubljeno.
Nije ta misao ,sama, ona koja nas izbavlja i spasava, nego mogućnost njenog postojanja u nama. "

 

 

   ( Ivo Andrić,  ",Znakovi pored puta " )

[JESSY]

Smiluj se na mene,gresan sam
do u najskriveniji kutak svoga
bica.A imao sam dara,sklonosti
Koje nisu bile sasvim za preziranje,
male dobre sposobnosti,rasipao
sam ih,nerazborito stvorenje
kakvo sam bio sad se blizim kraju,
upravo u vreme kada bi se
spolja sve moglo okrenuti na dobro
po mene.Ne guraj me medju izgubljene.

Iz Kafkinog Dnevnika,20.jula 1916...

[JESSY]

Haruki Murakami

 "Zašto svi moraju da budu ovoliko usamljeni? Zašto je neophodno biti ovoliko usamljen? Kad je toliko ljudi na ovom svetu, i kada svako zeli nešto što ima u onom drugom, zašto i pored toga moramo biti toliko daleko jedni od drugih? Zar se ova planeta okrece hraneci se ljudskom usamljenošcu?

...

[JESSY]

Haruki Murakami

 Dešavalo mi se da se probudim u dva-tri sata ujutru i da ne mogu više da zaspim. Tada bih ustajao iz kreveta, odlazio u kuhinju, sipao sebi viski i pio ga. S čašom u ruci, dugo bih s prozora posmatrao groblje u tmini i podno njega, na putu, farove automobila koji su tuda prolazili. Ti sati koji su vezivali noć i praskozorje, bili su dugi i mračni. Ponekad sam pomišljao da bi mi bilo lakše kad bih mogao da zaplačem. Ali, nisam znao zbog čega bih plakao. Nisam znao ni zbog koga bih plakao. Bio sam previše samoživ da plačem zbog nekog drugog, i prestar da plačem zbog sebe samo

“Južno od granice, zapadno od sunca”

[JESSY]

PISMO GLAVA - Slobodan Selenić

Sta je lakše nego zlo u sebi pokrenuti?

Bolje je biti prirodan u svom načinu, makar on bio i inferioran, nego lažan i izveštačen u maniru koji je možda civilizovaniji ili moderniji, ali nekima jednostavno ne priliči.

U jednoj zemlji kakva je naša su sve mogućnosti da bude znatno gore, kod nas uvek širom otvorene.

Nikada nije sve učinjeno i nikada nije sve izgubljeno.

[Лидија Миленковић]

КЊИГА О МИЛУТИНУ - Данко Поповић

( давно сам  прочитала ово благо, и желим поново да је прочитам )

Jesam, ja sam Pavle...

 

   Poznajem te, poznajem, ti si onaj što je sa Milutinom razgovarao, nedeljom. Sećam se, kako se ne bi sećo: lepo ste se slagali, lepo, bogami... zvao te "sinovče", a ti njega, ko i drugi, "čiča". Sećam se ko sad da vas gledam, tebe i Milutina... sedeli ste na onoj klupi... Fala ti što si došo.

   Oću da ti kazujem. Ovo je zbog Milutina. Ajdemo pod trem da sednemo za astal. Da popijemo Milutinu za dušu. Bogami, imamo i kome...

   A tebi Milutin, lego na srce.

   Šta kažeš, govorim ko Milutin. Može biti, može biti...

   E pa, eto, prođe i vreme zatvora. Izdržasmo i to, a Milutin ne izdrža. Pršte mu srce. Pršte. Prošlog leta. Za vreme kopnje kukuruza. Ne mogu ti posigurno reći da l' prođe dve ili tri nedelje otkako ti ode iz zatvora, priđe mi on pa me pita: Oćemo li, Mijailo, da kopamo kukuruz?

   Državni - pravim se ja, oću da ga iskušam - zatvorski kukuruz da kopamo, pobogu?

   Kukuruz je kukuruz - veli on.

   Kako ti kažeš, Milutine, ako ti veliš da kopamo - da kopamo.

   Da kopamo, neka vide golanferi i secikese i neka vide ovi što su nas poapsili da smo mi domaćini, da nismo ko oni.

   I kopamo mi. I laknulo nam od toga. Zatvorske njive velike, a kukuruz, milina ti pogledati. A Milutin, šta da ti kažem, nije boljeg kopača bilo u srezu. Ko sad da ga gledam - kopa Milutin kako je kopo nekad dok je imo za koga da kopa i zašto da živi. I sve, veselnik, pogleda u nebesa. Zaoblačilo se, stra ga da će kiša.

   Ama, Milutine, da mi ne ispadnemo smešni što smo vako nagrnuli. A on, ni da me čuje. Požuruje i ostale. Ovo je pred kišu i berićet, govori. Jesmo li domaćini i ljudi?

   A oni zatvorenici, secikese i provalnici, ljute se, nisu oni nikaki domaćini, nisu ni budale. Ne ide im u račun, neće kukuruz u njine koševe.

   Kukuruz je kukuruz, čiji je da je, na našem je obrazu - jednako će Milutin.

   Al šta to vredi, otkud secikese znaju šta je kukuruz i kopnja, oni ljudi ne veruju ni u kaki sevap, ne mili se njima kukuruz. Al ajde ti dokaži Milutinu, izgubio se bio, zaboravio da su domaćini jedno, a lopurde drugo. Lepo mu je govorio Pavle: Milutine, ovi su ljudi opasni, oni su za apsanu stvoreni, nji bi svaka vlas na svetu apsila i pobila ko pacove; oni su krali iz kuća čija su čeljad pobijena za vreme rata, nemoj se inatiti sa takima, nismo mi u tim godinama da možemo sa njima na kraj.

    A Milutinu ne ide u glavu, zaleteo, pa tera svoje, kopa, veselnik, onako kako ga dao bog i kako ga mi poznajemo, kopa brže od ostalih, a kad istera vrstu, on se vrati pa razgleda kopnju i primećuje ono na šta drugi ne obraćaju pažnju. I to mu dođe glave...

   Istera svoju vrstu, pa ko da je, da prostiš, u svojoj njivi, ide vako i gleda kako su drugi okopali.

   Dabome, stara navika, ne odriče se čovek u tim godinama lako navika... ostalo mu to tako u krvi. Mi seljaci kažemo: to mu je u krvi. Al da l' baš u krvi, to ni doktori ne znaju; ja sam baš pito doktora Čabrića - ispričam mu sve o Milutinu vako ko tebi sad, pa ga pitam da l' mu je sudbina bila u krvi. A on veli: tako se to samo kaže, Mijailo, a stvarno ne znamo šta je u krvi, to je stvar neispitana, nismo to još posigurno utvrdili.

   I tako, vidi Milutin da je u onim vrstama što kopaju secikese i provalnici kukuruz snužden. Zna čovek, povuče snuždeni struk kukuruza i vidi da je podsečen, da manguparija podseca kukuruz.

   Poče svađa. Ljuti se Milutin, ljute se secikese, reže li reže. Milutin psuje, dabome, ljud ko ris... psuje im mater beskućničku - ne sme da se uništava božija biljka koja rani čoveka i stoku, crva i mrava i ticu nebesku.

   Ne znam šta mu bi te se nako dade u psovku; mislim, lud čovek, šta on ima da se svađa sa lopovima i razbojnicima, ratnim pljačkašima, čovek treba da zna sa kim može da se svađa - ajde, reci i sam.

   Milutine - priđem mu ja - nemoj im psovati mater, ne poznaješ ti zlikovce, ne znaš ti kako oni svoju mater cene. A on ni da čuje: Ne mogu, veli, svake napasti da se bojim, sramota je, Mijailo. Vidiš ti šta je sa nama Šumadincima, to je, veli, naopako, čega se sve mi bojimo, pa zar sad i od ove gamadi da straujemo.

   Milutine, kažem, nismo mi više na ceni, mi smo pregaženi, šta ima o tome da se priča.

   On ni da čuje.

   Onaj Brlja - tako su ga zvali, a bio je glavni među lopurdama - smeje se i pokazuje na Milutina: Pogledajte, veli, ludog čiču, čita nam molitvu, vuče mačka za rep, psuje nam mater beskućničku, litija čiča, ulizuje se vlastima, oće čiča u svoje groblje, u selendru, boji se da ne ostane u zatvorskom groblju. Sve tako, pa onda psuje i on Milutinu matoru mater seljačku i buzdovansku. Psuje, pa kaže: Nisi ti za zatvor, zatvor nije za ludake. U ludnicu ćeš ti, al prvo ima da platiš za potkazivanje.

   Ama, nije to bilo u pitanju, nji Milutin nije nikom ni pomenuo, kaki potkazao, kam da jeste. Da jeste, možebiti da bi drukčije bilo. Nije, de je on mogo da potkazuje nji, deca su oni za njega, malo stariji od njegovog pokojnog Radoja.

   Ja mislim da su oni bili sigurni da Milutin neće kazati ni za ćebovanje... ja tako mislim.

   E da smo se mi nadali da će oni Milutinu ćebe na glavu, drukčije bi mi, ali ko se tome mogo nadati. Ruku na srce, mislim da se ni oni baš nisu nadali da će se nako završiti; ali eto, nije srce moglo da izdrži, prevršilo - doživeo da ga ćebuju secikese i lopurde u zatvoru i, dabome, popustilo srce i gotovo.

   Ne znam da l' prođe dva dana otkako ga ćebovaše, srce mu popusti. Staračko srce, sinovče, popustilo. Dabome. Okreni, obrni, tako je. A čovek nije od čelika, presvisne čovek. Tako ti je s jedne strane, s druge kako god pogledaš ispade da je Milutin lepo umro. Sažalila mu se nebesa. Umro, zbog kukuruza.

   Pa kad pogledaš, tako mu dođe - zbog kukuruza.

   A Živanu da obiđeš, svakako. Pričo sam ja njoj o tebi. I da si se sa Milutinom lepo slago. I kako ste sedeli nedeljom na onoj klupi u zatvorskom krugu, a ona sva srećna, pa ko da će zasuziti. Dabome, milo joj da je Milutin u zatvoru imo sa kim lepo da razgovara.

[Данче*]

О, Боже мој, шта ћеш још навалити на моју главу! Није ни најпаметнија, ни најглупља. Толики криви и некриви проживе живот непрестно зевајући. Зашто баш мене изабра да ми никад не буде досадно? И увек морам да решавам нерешиве задатке, као трећи брат у причи.А волео би да ми мало буде досадно, и лако и глатко и да мирно спавам летни дан до подне, и да се будим без мисли и без муке, и да не мислим на сутрашњи дан са страхом.

М.Селимовић(Тврђава)

[ines]

"Ona je moja suprotnost. Ja nisam jednostavan, delujem uznemirujuće, sve je u meni nesigurno, nemam oslonca, tražim nemoguće i onda sam vrlo neugodan, pa mučim sebe i druge. Neću da joj kažem, žao mi je, boli me, želio sam da me prizna kao jedinu svoju mogućnost. Ne iz sujete, već iz potrebe, koja za mene znači sve, da budem bezuslovno prihvaćen na ovom prelasku u život koji se još ne pokazuje, u kojem ću biti potvrdjen ili odbačen. Kažem: odbačen, a ne verujem u to. Zato sam želio da stane uza me, hvatao sam se za nju, gurao je da pobijedi oklijevanje, činila mi se dovoljno sigurna da me podrži. Ali, bilo je važno da to učini sama, od svoje volje..." Meša Selimović

[VizantijskoPlavo]

Govorio je da su ideali mrtvacki lijesovi
koji nas paraliziraju, sprecavaju nas da vidimo i da cujemo,
da samo budale i slabici žive i rade za neki ideal koji su od
nekog preuzeli ili sami izmislili jer nemaju hrabrosti stajati
na svojim nogama bez nekog skrbnika. A zatim je govorio o
sreci koja ne dolazi od ovog ili onog
dogadaja vec od naše sposobnosti da živimo u svakom
trenutku, jer jedino mi dajemo stvarima njihovu tužnu ili
radosnu boju.

 

Kenize Murad-Tragom mrtve princeze