Biseri književnosti - citati koji su ostavili utisak

[JESSY]

Samo je istinski duboko ono što je apsolutno umireno, duboke
vode su mirne, i duboke šume su spokojne.

Sva sreća leži u ravnoteži između strasti i apatije.

Čovek je nespokojan samo kada je u društvu drugog čoveka,
naročito kada je u društvu sa više ljudi zajedno, a skoro nikad
kad je sam.

Za miran život treba što manje ljudi i što manje reči.
Stvarno, reči sve iskvare, i izvitopire, i upropaste, i
profanišu.

Čovek se mora izdvojiti iz gomile da bi mogao normalno
misliti.

J.Dučić, Jutra sa leutara

 

[Bernard]

4. If, however, they maintain that the Lord, too, performed such works simply in appearance, we shall refer them to the prophetical writings, and prove from these both that all things were thus³²⁷⁴ predicted regarding Him, and did take place undoubtedly, and that He is the only Son of God. Wherefore, also, those who are in truth His disciples, receiving grace from Him, do in His name perform [miracles], so as to promote the welfare of other men, according to the gift which each one has received from Him. For some do certainly and truly drive out devils, so that those who have thus been cleansed from evil spirits frequently both believe [in Christ], and join themselves to the Church. Others have foreknowledge of things to come: they see visions, and utter prophetic expressions. Others still, heal the sick by laying their hands upon them, and they are made whole. Yea, moreover, as I have said, the dead even have been raised up, and remained³²⁷⁵ among us for many years. And what shall I more say? It is not possible to name the number of the gifts which the Church, [scattered] throughout the whole world, has received from God, in the name of Jesus Christ, who was crucified under Pontius Pilate, and which she exerts day by day for the benefit of the Gentiles, neither practising deception upon any, nor taking any reward³²⁷⁶ from them [on account of such miraculous interpositions]. For as she has received freely³²⁷⁷ from God, freely also does she minister [to others].

http://www.ccel.org/ccel/schaff/anf01.ix.iii.xxxiii.html

[Flojd]

Дуго сам размишљао о професоровом савету. Није било друге, најбоље је било да га послушам. Ипак је он био један од мојих најбољих ментора и професора... Коначно сам дипломирао и ред је био да направим журку како бих прославио успех. Са Миланом сам се договорио око организације. Ова свакодневница је почела да га гуши па му је требало мало акције и позитивних вибрација, зато је решио да се прикључи спремању. Припремили смо позивнице и испоручили их ортацима и ортакињама. Само је једна остала... Њу већ пар дана носим у џепу: Неда ми се никако да је дам оној којој је намењена... Никако да је видим, а нисам желео да одем тамо. Сувише успомена, среће, бола било је проткано кроз двориште те куће. На крају сам ипак скупио снаге и храбро ступио на капију мени добро познате куће. Срце ми је јако ударало, имао сам осећај да ће излетети из груди. Позвонио сам. Срце ми се стеже на саму помисао да би се она могла јавити на интерфон. Колико сам желео да је чујем толико сам се и бојао, јер нисам знао шта ћу рећи. Све је било исто као и пре пар година када сам дошао да радим. Погледао сам травњак. Био је урадан. Вешта рука старог Петра није дозвољавала да коров оштети њему најдраже цвеће: Илинкине руже. Убрао сам једну и у заносу прошао поред бисте грчке богиње лепоте. Сигао сам до улазних врата од тврде храстовине украшене готским орнаментима. Сада су била некако потпуно другачија, мени страна, без оне топлине која се некада крила иза њих. Прстом сам пришао звону. Још увек сам могао да се предомислим и вратим се одакле сам дошао. Нисам морао да отварам ране, или можда би их затворио. Ех само када би се она појавила на вратима.... Позвонио сам. Звоно је снажно одјекнуло. У грудима ми се срце стеже док су се тешка врата равномерно отварала. Затворио сам очи са жељом да је не погледам одмах, очима кривца.... Да украдем време... само један тренутак.... да се сетим пролог времена.... Али када сам отворио очи, дочекао сам непријатно изненађење. На вратима се појавила Јована. Њена незадовољна мајка.

-         Изваоли те младићу. – очигледно ме није познала.

-         Донео сам позивницу за Ању. Правимо неку журку, па је друшво изразило жељу да је види.

-         Ања није ту младићу. Одпутовала је за Америку са својим дечком.

-         Када??? - обли ме талас разочарења.

-         Има три месеца.

-         Хвала вам. Морам да идем. - спустих поглед и кренух тешким корацима према капији.

-         Довиђња младићу.

Цео свет ми се срушио за само један трен. Ања је отишла и оставила ме је. Оставила је и одбацила све што је у моме животу иоле било лепо.  Прошао сам поред корпе и разочарано бацио писамце и ружу коју сам са жаром одабрао. Врела суза ми се откотрљала  низ образ. А онда је кренула читава буица. Нисам могао да их заутавим, нисам желео. Није ми било битно да ли ме неко гледа, или то што ћу можда због тога у очима неких бити мање мушкарац. Било ми је само једно битно. Она је отишла са бившим дечком. Са оним неардеталцем за кога је рекла да га мрзи из дубине душе. Сузе су навирале. Чинило ми се да ћу се утопити у њима. Прљава и мутна река суза је сва моја осећања негде у даљину, у бесконачност носила и сваком капи је убијала емотивну снагу мога бића. Сиво небо је се свом тежином обавило моје сломљено срце и мисли су ми се на тренутак помутиле. Колена су почела да ми клецају и ухватила ме је блага несвестица. Сручио сам се на клупу као мртва телесина. Остао сам да седим сатима, неспособан да наставим даље. Устао сам, тек када сам чврсто решио да завршим са целом овом лакрдијом од наше љубавне приче. Преболео сам је. У моме срцу је заиграло неко ново осећање до сада мени непознато и јако. Успео сам да орпостим себи за све грешке које сам чинио. Успео сам да преболим моју највећу и једину праву љубав. Успео сам да је пуситим.... Срце је било решено и ум му се прикључио. Готово је више са жаљењем. Треба поћи у нови живот. Нема места ни за мржњу. Места има само за љубав. Када неког волиш ти ћеш га путити  из душе и пожелети јој срећу. Поменућу је у мојим молитвама. Ања ће заувек остати у моме срцу, али као особа која заслужује моје дивљење и моју љубав, а та љубав није више била она иста која је некада горела између нас. Ово је љубав била нешто више од тога. Она права, безусловна. Каквом само Бог може волети човека.... Милану нисам ништа рекао, али он је већ све приметио и сматрао је да не треба да ме форсира са питањима.... Сутра дан је све било спремно за прославу. Званице су почеле полако да пристижу а атмосвера се захуктавала. На нашој журци је увек било лепих девојака али је недостајала једна. Она најлепша и моме срцу најдража... Док сам стајао сам на тераси и гледао ка улици и раздраганим пролазницима, удубио сам се у своје мисли. Приметио сам да када човек дође у неке зрелије године веома му је тешко да нађе партнерку. Много више видиш, много више тражиш, многе ти ствари сметају.... А и некако су сви у неким дугим везама које крију или не крију. ''А ја, ја  сам остао сам, као много пута до сад...'' Сетио сам се те реченице коју сам једном изговорио. Трудио сам се да је заборавим, да поченрм позитивно да мислим. Почео сам са захвалношћу. Почео сам да се захваљујем Богу на свему што ми је подарио, и на добром и лошем. Схватио сам да је то све за моје добро. Ипак ово је било весеље и нисам није било времена за жаљење и оплакивање, већ време за забаву и захвалност. Пришао сам колегама са факултета и узео флашу пенушавог и хландног пива. Попио сам пар пива и опустио се. Некако ми је легло и подигло расположење. Хтео сам да ухватим мало ваздуха и опет изашао на терасу. Напољу је било дивно вече. А што се казаљка зидног сата, све више ближила поноћи, тако је напољу постајало свежије и романтичније. Звезде су весело светлуцкале на небеском своду а месец је накривио свој шеширчић и загонетно посматрао њихову игру... Неко ме је дотакао за раме и повратио из сањарења.

-            Долазим долазим само мало да осетим ово прелепо вече. – рекао сам не окренувши се.

Неко ме је опет повукао за раме али сада мало снажније.

-         Ево бре  реко сам вам... – застао сам. – Ања?!?! Јеси ли то ти? - рекох изгубљен и изненађен.

-         А кога си очекивао? - рече и подбочи руке на бокове.

-         Ја... па... незнам. - почех да муцам.

-         Препостављам да мене ниси? - рече озбиљно.

-         Нисам, мислио сам да си одпутовала за Америку. - спустих поглед.

-         Да, одпутовала сам за Америку, али има три дана како сам овде. Ујак ми је био болестан па сам отишла да га посетим. А ти видим нешто славиш?

-         Да, дипломирао сам. - развукох лице у благи омех.

-         Лепо, али није лепо што се ниси сетио драгих људи из прошлости. Или ти можда нису били толико драги? - подиже обрву.

-         Наравно да јесам, али ми срећа није била наклоњена. - рекох са жаљењем.

-         Шта то значи? - сада се већ изнервира.

-         Немојмо о томе, него реци ми шта има код тебе ново? - одмахнух руком и пробах тему да променим.

-         Па, ето уписала сам четврту годину, била мало код мојих и тако. - прекрсти руке.

-         Како те служи љубав? - добацих као успут.

-         Одлично, задовоља сам. - деловаше озбиљно.

-         Значи имаш некога? - развукох лице у киселу гримасу.

-         Да, дужа веза. А ти? - и даље настави не променивши тон.

-         Па мислим да си заборавила обећање које сам ти дао. - покушах да је подсетим.

-         Хм.... нисам. Сећам се сваке речи коју си тога дана рекао. - поглед јој постаде нежнији.

-         Још увек држим дато обећање. - стиснух зубе и звучах самоуверено.

-         Још ме волиш? - разнежи се.

-         И, од себе више! - викнух - Али, ти сада имаш некога. - повукох се.

-         Па, да ли ти је жао? - погледа ме испитивалачки

-         Не! Ако си ти срећна и ја сам. Ипак си ти моја прва љубав. – упутих јој нежан поглед пун љубави.

.................................................

Сага о правој љубави.

[Натан]

 

ЦРВЕНО СЈЕМЕ ЗЛА II

 

О Србине кукала ти мајка
Зар још не знаш шта је петокрака
Колико ти још треба времена
Да осванеш без тога бремена
Да се вратиш Богу и Свецима
И часнијем својијем прецима
Да одбациш то сјеме ђавоље
Које Српство сатире и коље
Јер кад оно проклија и заче
Многе Србе позоба и смаче
Страшна неман у црвеној боји
У којој су рђе и несоји
На почетку Другог свјетског рата
Поче брата хушкати на брата
Учи оца да убија сина
Отима га из крила мајчина
Да му ставља сатанске симболе
Сестре учи да браћу не воле
Да издају браћу катилима
Сваког редом ко није са њима

Сваким даном црвени кољачи
Бивали су све јачи и јачи
Јер се Срби несрећни сврсташе
У редове Јосипа усташе
И пљунуше на образ и Вјеру
Па приђоше Брозу пролетеру
Тако доби крила изненада
Због чега ће Србин да пострада

Србе што су чврстог карактера
Смаче УДБА или их проћера
У логоре и тешке тамнице
Ђе их муче Брозове убице
Није чудо за њега и друге
Што бијаху Хитлерове слуге
Али јесте за домаће смеће
Које брату несрећу намеће
Да га гази разни олош страни
Што се зову борци партизани
У чије се чете уврстише
Срби који Бога оставише
И одоше у табор џелату
Да врат ломе рођеноме брату

Није лако описати јаде
Које авет комунизма даде
И шта Србе задеси и снађе
Кад црвена куга владат' зађе
Све побише или поробише
Манастире и цркве срушише
Историју Српску преправише
Ћирилицу писмо забранише
Порушише Српске споменике
Прогласише Србе за Четнике
Чак и оне што су давно прије
Били понос Српске историје
А не знају да то име часно
Прави Србин изговара гласно

Па границе Српске прекројише
Покрајине Србији створише
Да се једног дана отцијепе
Преварише све Србе слијепе
Што су били уз Јосипа Броза
С мозговима мањим н'о у коза
Јер су Српску Земљу ојадили
Зато што су у тој руљи били

Још створише и нове нације
Католиче Србе Далмације
А у Босни створише Бошњаке
Иако су од Српкиње мајке
Па им вјеру Алахову саде
Да злочине над прецима раде
Онда неке Србе Црногорце
Преведоше као да су овце
У некакву црногорску вјеру
Дадоше им црвену вечеру
Да се њоме засите и сладе
Па да мржњу подстичу и раде
И одбаце Ловћен и Његоша
Како би им бољи вакат доша'

Мој Србине мучениче тешки
Зар ти није било доста грешки
Што направи прошлога вијека
Па Српкиња многа залелека
Зар ти није доста комунизма
И злочина монструм-титоизма
Но и даље срљаш у невоље
А не видиш да би било боље
Да одбациш то ђавоље сјеме
И црвено комуњарско бреме

Дај се врни Богу и истини
Петокраку одбаци и скини
Извини се Вожду Карађорђу
Чичу признај за јединог вођу
Врати своје историјске знаке
И стави их мјесто петокраке
Уједини Србе на Балкану 
Да нам ђеци љепша јутра свану!

 

Милорад Шаровић

 

 

 

[Никола Поповић]

"Nemojte se podavati željama u koje ne verujete. Ja znam šta vi želite. Te
želje morate napustiti, ili ih morate potpuno i valjano želeti. Ako budete
mogli jednom tako da molite da ste u sebi potpuno ubeđeni u ispunjenje, onda
je i ispunjenje tu. Ali vi želite, pa se opet kajete, i pri tome se plašite.
to se sve mora savladati. Da vam ispričam jednu bajku.
I ona stade da mi priča o jednom mladiću koji je bio zaljubljen u. zvezdu.
Stajao je kraj mora, pružao je ruke i obožavao zvezdu, sanjao je o njoj i
upravljao je k njoj svoje misli. Ali je on znao, ili je mislio da zna, da
zvezdu ne može obgrliti jedan čovek. Smatrao je za svoju sudbinu da voli
zvezdu bez nade na ispunjenje, i iz te misli izgradio je čitav životni spev
o odricanju i nemoj, vernoj patnji, koja je imala da ga popravi i prečisti.
Ali svi njegovi snovi bili su upravljeni zvezdi. Jednom je opet stajao noću
kraj mora, na visokoj hridi, gledao je zvezdu, i goreo od Ijubavi prema
njoj. I u trenutku najveće čežnje poskoči i baci se u prazninu, zvezdi u
susret. Ali i u trenutku skakanja pomisli još brzo kao munja: pa to je ipak
nemoguće! I eno, ležao je dole na obali i bio je zdrobljen. On nije razumeo
da voli. Da je u trenutku kad je skakao imao duševnu snagu da čvrsto
se udruzi sa zvezdom."

Herman Hese - Demijan 

[Milica Bajic]

Човеково тело се састоји од атома, а сваки атом саздан је на позитивном и негативном електрицитету. Према томе, научно се може протумачити да у време јаке духовне напетости човечији живчани систем делује као емисиона станица. (Л. Зилахи/Разбеснело анђео)

[JESSY]

...jednog dana dojadice mi da je slusam kako neprestano ponavlja jednu te istu pricu i, da bih joj ucinila po volji, udacu se za nekog muskarca primoravajuci sebe da ga zavolim. On i ja cemo naposletku ipak naci neki nacin da zajeenicki sanjamo o buducnosti, vikendici, o deci i buducnosti nase dece. Prve godine cemo stalno voditi ljubav, druge vec redje, a pocev od trece godine braka pomisljacemo na sex tek svakih petnaestak dana, a tu cemo pomisao sprovoditi u delo mozda samo jednom mesecno. A sto je jos gore, skoro da cemo prestati i da razgovaramo. Ja cu se upinjari svim silama da prihvatim tu situaaciju, pitajuci se sta to nije u redu sq mnom - zasto vise ne uspevam da probudim njegovo interesovanje, zasto vise ne obraca paznju na mene, vec neprestano prica o svojim prijateljima, kao da su oni njegovi pravi i jedini svet. Kad brak bude visio o koncu, ostacu trudna. Dobicemo dete, za neko vreme cemo se ponovo zbliziti, ali ce sve ubrzo krenuti po staeom. onda cu poceti da se gojim i precicu na dijetu, ali ce me iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, sistematski porazavati tezina koja neumitno raste, uprkos svim merama predostroznosti. U to vreme pocecu da gutam i one cudotvorne lekove, da ne bih pala u depresiju, i izrodicu jos dece zacete u ljubavnim nocima koje suvise brzo prolaze. Govoricu svima da su deca smisao mog zivota. Ipak, ljudi ce nas smatrati srecnim parom, i niko nikada nece saznati koliko se usamljenoati, gorcine, odricnja krije iza tog privida srece. Sve dok jednog dana, kada moj muz ne nadje prvu ljubavnicu, ja mozda ne napravim skandl ili pomislim na samoubistvo. Ali tada cu vec biti stara kukavica sa dvoje ili troje dece kojima je potrebna moja pomoc, koju moram da odskolujem, izvedem na pravi pit - pre no sto se usudim da napustim sve. Necu se ubiti. Napravicu skandal zapretivsi muzu da cu otici od kuce zajjedno sa decom. On ce, kao i svaki muskarac, ustuknuti, zaklinjati se da me voli i da se tako nesto nece ponoviti. Nakon dve tri godine, neka druga zena ce se pojaviti u njegovom zivotu. Ja cu to otkriti - ili cu ih negde videti, ili ce mi neko dojaviti - ali ovog puta cu se praviti da nista ne znam. Od tog trenutka sve se svodi na cekanje da deca porastu i na svakodnevno pomisljanje na samoubistvo za koje necu imati hrabrosti...

Veronika je odlučila da umre, P. Koeljo

[Поет]

Na danasnji dan rodjen F.M. Dostojevski.

"Shvatajući slobodu kao umnožavanjе i brzo zadovoljavanjе potrеba, ljudi kvarе prirodu svoju, jеr stvaraju u sеbi mnogo bеsmislеnih i glupih žеlja, navika i kojеkakvih izmišljotina. Živе samo radi mеđusobnе zavisti, radi ugađanja tеlu i oholosti... Došli su ljudi dotlе da su stvari nakupili višе, a radosti imaju manjе.” 

[Alegzandar]

Nameravam, savrseno miran, da vam izrecitujem svecanim glasom ovu ozbilju i hladnu strofu. Obratite paznju na ono o cemu ona (mogao bih ljubav sa njom da vodim), govori i cuvajte se mucnog utiska koji ce ona poput ziga srama ostaviti u vasoj uzbudjenoj masti. Nemojte misliti da sam na samrti, jer jos nisam kostur, a ni starost nije obiljezila moje celo. Odbacite, dakle, svaku pomisao na poredjenja sa labudom u trenutku kada ga zivot napusta, i imajte na umu samo prokleto cudoviste sazdano od bujne maste trece po redu, najmladje djevojcice, ciji lik, srecom, ne mozete da sagledate; no da li je taj lik strasniji od njegove duse (ako mu ona dopusti da ima dusu)? Ipak, ja nisam zlocinac... Ali dosta o tome. Ne tako davno (uzimajuci u obzir moja sjecanja na licna iskustva), ponovo sam ugledao more i stajao na palubi broda, iskustvo kao ovo, sjecanje mi je zivo kao da sam ga juce napustio. Dok ovo citate, budite, ako mozete, bar toliko mirni koliko i ja, ja koji se vec kajem sto vam o ovome govorim, i ne crvenite pri pomisli na to sta je ljudsko srce. Stari okeane kristalnih talasa, tvoj skladni sferni oblik, koji unosi mekotu u strogo lice geometrije, neodoljivo me podsjeca na sitne covjekove oci, tako slicne sa svoje majusnosti ocima divljeg vepra, i sa kruzne savrsenosti svojih zjenica na oci nocnih ptica. Ipak je covjek vjekovima smatrao sebe lijepim. Meni se prije cini da covjek vjeruje u svoju lijepotu samo iz sujete, (zar vam nosorozi nisu lijepi, ili jos ovnovi?), i mislim da on u stvari nije lijep i da je i sam uvjeren u to, jer zasto bi inace gledao s toliko prezira lice svoga bliznjega? Dobro, to je sad vec druga prica, za koju cvrsto vjerujem ce biti pogodna prilika da ispricam. Pozdravljam te, stari okeane!

Stari okeane, ti si simbol istovjetnosti: uvijek ravan sebi. Ti se nikad ne mjenjas bitno, jer i kada se tvoji talasi tamo negdje propinju, na drugom mjestu, u nekom drugom pojasu, oni su u najsavrsenijem miru. Ti nisi kao covjek koji se zaustavlja na ulici da bi vidio dva buldoga sto su se scepala za vratove, a ne zaustavlja se kad prolazi pogrebna povorka; koji je ujutro jos i pristupacan, a uvece lose volje; koji se danas smije, a sutra place. Pozdravljam te, stari okeane! Stari okeane, ne postoji nikakav razlog za sumnju da sve ono sto krijes u svojim dubinama nece biti jednog dana korisno covjeku. Vec si mu dao odredjene ribe. Ti ne dopustas pohlepnim ocima nauka da lako otkriju hiljade tajni tvog unutrasnjeg ustrojstva; ti si skroman.

Covjek se hvalise bez prestanka, i to zbog beznacajnosti. Pozdravljam te, stari okeane! Stari okeane, razlicite vrste riba koje hranis u sebi nisu se zarekle na bratstvo medju sobom. Svaka vrsta zivi za sebe. Cud i gradja, koje su razlicite kod svake od njih, objasnjavaju sasvim jasno ono sto se u prvi mah cini odstupanjem. Isti je slucaj i sa ljudskim rodom, no on se ne moze opravdati istim razlozima. Na jednom malom komadu Zemlje zivi trideset miliona ljudskih bica (na jednom komadu Zemlje), a smatraju se obaveznim da se ne mjesaju u zivot svojih susjeda, pricvrsceni kao korijeni za to parce zemlje koja traje. Pocev od velikog pa do najmanjeg , svaki covjek zivi kao divljak u svojoj jazbini. Sveopsta porodica covjecanstva utopija je dostojna samo osrednje logike. A osim toga, iz prizora tvojih plodnih dojki oslobadja se pojam nezahvalnosti; jer covjek odmah pomisli na one mnogobrojne roditelje, toliko nezahvalne prema Stvoritelju da su u stanju da odbace plod svog bjednog sjedinjavanja. Pozdravljam te, stari okeane!

Stari okeane, tvoja materijalna velicnia moze se pojmiti jedino ako se zamisli kolika je aktivna snaga bila potrebna da bi se stvorila sveukupnost tvoje mase. Covjek ne moze da te obuhvati jednim pogledom. Da bi te sagledao, potrebno je da okrece teleskop svog pogleda na sve cetiri strane svijeta, kao sto je matematicar primoran, da bi rijesio jednu algebarsku jednacinu, da ispita razlicite mogucnosti pre nego sto u potpunosti pronikne u problem. Pozdravljam te, stari okeane!

Stari okeane, tvoje su vode gorke. To je upravo onaj ukus zuci sto je kritika iscjedjuje na umjetnost, na nauke, na sve zivo. Ako je neko genije, proglasuju ga za idiota; ako je neko obdaren ljepotom tijela, zigosu ga pogrdnim nadimcima jos u djetinjstvu pa mu remete psihicku izgradnju. Naravno, da bi tako napadao svoju nesavrsenost, covjek mora da je silno osjeca. Tu nesavrsenost cije tri cetvrtine, doduse, zavise od njega samog! Pozdravljam te, stari okeane!

Stari okeane, ljudi jos nisu uspijeli da izmjere, uprkos savrsenstvu svojih metora, tvoju vrtoglavu dubinu. Cesto sam se pitao sta je lakse dokuciti: dubinu okeana ili dubinu ljudskog srca. Ozbiljno, sta je dublje, okean ili ljudsko srce? Poznavao sam ljude pune vrlina. Umirali su mahom u sezdesetoj godini, i niko ne bi propusti da kaze, pa cak ni u selu, a jos kako u gradu: - Cinili su dobro na ovome svijetu, sto ce reci: znali su za dobrocinstvo: i eto, to je sve, to nije bogzna sta, svako bi mogao da ucini toliko-. Ko ce shvatiti zasto dvoje zaljubljenih, koji su se  jos koliko juce obozavali, odjednom, zbog jedne rdjavo protumacene rijeci, odlaze jedno na istok, drugo na zapad, gonjini mrznjom, osvetom, ljubavlji i kajanjem, da se vise nikad ne vide, ostajuci zavijeni u crninu svoje samotne gordosti. To je cudo koje se ponavlja svakog dana, a koje upravo zbog toga nije manje cudo. Ko ce shvatiti  zasto se ljudi nasladjuju ne samo sveopstim nevoljama svojih bliznjih, vec i nevoljama svojih najdrazih prijatelja, a pri tom su i sami ucveljeni. Evo posljednjeg neoborivog dokaza, i da time zatvorim krug: covjek licemjerno govori da, a misli ne. Zbog toga divlji veprovi covjecanstva imaju povjerenja jedni u druge i nisu sebicni. Jos kako se ljudi, s visokim zvanjima, u ovom izopacenom vijeku cude kako jos nema lijeka za nespokoj i dusevne bolesti. Psihologiji ostaje jos mnogo da uznapreduje. Pozdravljam te, stari okeane!

Covjek kaze: - Ja sam mudriji od okeana.- Mozda; to je cak i blizu istine; no okean je pogrebniji po covjeka nego covjek po okean; to ne treba dokazivati.  Taj drevni posmatrac, savremenik prvih razdoblja ove nase zemlje sto lebdi, mislostivo se smjeska kad prisustvuje pomorskim bitkama nacija. Evo stotinak levijatana stvorenih ljudskom rukom. Pateticne komande starijesina, jauci ranjenika, gruvanje topava, sva ta halabuka dignuta namjerno da bi nekoliko trenutaka zastrasivala. No, izgleda, drama je okoncana, okean je sve progutao. Zjalo mu je strahovito. Mora da je jos strasnije tamo dole u pravcu nepoznatog! A da bi ta glupa komedija, koja cak nije ni zanimljiva, imala jos velicanstveniji zavrsetak, vidi se na cistom nebu neka zakasnijela, umorna roda kako pocinje da klepece, ne zaustavljajuci zamahe svojih umornih krila: - Gle!... ovo mi se ne svidja! Vide sam neke crne tacke; zatvorila sam oci: one su nestale.- Pozdravljam te, stari okeane!

Stari okeane, o veliki nezenjo, kad obilazis svecanu samocu svog ravnodusnog kraljevstva, ti se s pravom gordis svojom urodjenom raskosi i istinskim hvalospevima koje hitam da ti uputim. Tek sto se jedan talas smiri, drugi mu dolazi u susret, rastuci, a prati ih pri tom onaj setni sum pjene sto se topi, da bi na pokazala da je sve pjena. (Tako isto i ljudska bica, ti zivi talasi, umiru jedan za drugim jednoliko; ali ne ostavljaju za sobom ni sum pjene). Na tvojim se talasima s povjerenjem odmara ptica selica i prepusta se njihovom njihanju, punom plemenite ljupkosti, sve dok se njena krila ponovo ne osnaze da bi nastavila svoje nebesko hodocasce. Zelio bih da ljudska uzvisenost bude makar otjelovljeni odraz tvoje uzvisenosti. Mnogo zahtijevam, ali ta iskrena zelja sluzi tebi na cast. Tvoja moralna velicina, slika vjecnosti, neizmjerna je kao razmisljanje filozofa, kao ljubav zene, kao zamisljenost pjesnika, kao bozanska ljepota ptica. Suocen sa tvojom uzvisenoscu, dao bih ti svoju ljubav (a niko ne zna velicinu ljubavi koju nose u sebi moja stremljenja ka ljepoti), kad me ti ne bi podsjecao na moje odrastanje koja je tvoja najironicnija suprotnost i meni, najsmijesnija antiteza koja se ikada mogla vidjeti u prirodi; ja te ne volim, mrzim te. Zasto mi se misli uvijek vracaju tebi, po hiljaditi put, u tvoje prijateljske ruke na ciji dodir nestaje zar groznice mog uzareneg cela. Ne poznajem tvoju skrivenu sudbinu; a sve sto je u vezi s tobom budi moju radoznalost. Reci mi, dakle, da li u tebi boravi vladar tmina, reci mi to... reci mi, okeane (samo meni, da ne bi rastuzio one koji jos znaju samo za iluzije), i to da li satanin dah podize oluje koje bacaju tvoje slane vode sve do oblaka. Treba da mi to kazes, jer ja bih uzivao u saznanju. Hocu da ovo bude posljednja strofa moga prizivanja. Stoga samo jos jednom hocu da te pozdravim, da kazem svoje zbogom! Stari okeane, kristalnih talasa... Na oci mi naviru suze, nemam snage da nastavim, jer osjecam da je dosao trenutak da se vratim medju ljude surova izgleda; ali... hrabro! ucinimo veliki napor i ispunimo s osjecanjem duznosti svoju sudbinu na ovom svijetu. Pozdravljam te, stari okeane.

[Биљана, два]

IV

И знам,

Велико, муком једно,

ту куца срце.

Увору где извирало,

клици утаман биљка,

тврдом незнања зрну,

где се знало.

(Момчило Настасијевић, Глухоте)

[Milica Bajic]

" Хоћу сад све да забележим; и да нисам измислио себи то занимање, чини ми се, умро бих од туге.

Сви ти прошли утисци ме, понекад, излуђују до бола, до мучења. Под пером, они ће добити мирнији и складнији облик, мање ће личити на бунило, на кошмар.

Тако ми изгледа већ само писање, колико вреди; оно ће ме умирити, расхладити; оживеће у мени раније ауторске навике, претвориће моје успомене и болне снове у стварност, у посао...

Да, добро сам се тога сетио. А после - биће то наследство мом лекару: бар ће моћи прозоре облепити мојим успоменама, кад буде уметао за зиму двострука прозорска крила."

(Достојевски/Понижени и увређени)

[Milica Bajic]

"Такав је живот да човек често мора да се стиди онога што је најлепше у њему и да управо то сакрива од света, па и оних који су му најближи."

( Ово Андрић/Знакови покрај пута)

[Milica Bajic]

"Сви људи живе по урођеним нагонима, отимајући од живота што више и што боље могу - све оно што им је потребно за храну, плођење и одржање у што повољнијим условима и што већој безбедности. Ретко и изузетно силази појединац са те природне стазе. Пред таквим појединцем, већ са првим корацима свесног живота, стане да се ствара у далекој даљини, његов замишљени лик.

Тај лик постаје, временом, његов главни и једини циљ, његова обетована земља.И човек све више губи из вида себе, оног који је и онаквог какав је, и своју стварну околину, све слабије осећа обавезе према онима који га окружују, а са сваким даном све боље види себе онаквог какав треба да постане и какав жели да буде и траје, у очима савременика и будућих нараштаја.

За таквог, изузетног човека, могло би се рећи да стварно и не живи, јер његов живот и његов рад само су у улози тог будућег лика, све се томе лику потчињава и према њему подешава и цео човек има само једну тежњу - да се њему што више и што брже приближи.

И то свим средствима и по сваку цену - прелазећи, заобилазећи, газећи све што му је на путу, све што је другим људима потреба, закон и светиња."

( Иво Андрић/Омер-паша Латас)

 

 

[Milica Bajic]

" Све написано нестаје у току краћег или дужег времена, хиљада година или минута. Светски дух уништава све рукописе и смеје се. За нас је добро да смо прочитали неке од њих и наслутили њихов смисао."

(Херман Хесе)

[JESSY]

Посртали смо у тами газећи путем по крупном камењу и по великим каљугама. Стражари су стално викали и гурали нас кундацима. Ко је имао јако израњављене ноге подупирао се о раме свог суседа. Није се чула готово ни реч. Ледени ветар није подстицао на разговор. Кријући уста иза подигнуте крагне, човек кои је ходао поред мене изненада шапну:  „Кад би нас сад виделе наше жене! Ваљда је у њиховим логорима боље и не знају како је нама…“ Тада ми пред очима искрсну слика моје жене. И док смо се даље километрима оклизавали и посртали на крпицама леда, подупирући се међусобно и повлачећи један другог, нисмо проговорили ни реч, али смо обојица мислили на своје жене. Слушао сам њене одговоре, гледао њен осмех, њен отворени, охрабрујући поглед, који је тада био светлији од сунца које је излазило. Први пут у животу сам осетио истинитост онога што су толики мислиоци изрекли као последњу мудрост свог живота и што су толики песници опевали: да је љубав последње и највише до чега се људска егзистенција може винути.

Виктор Франкл