Претражи Живе Речи Утехе

Dušanova majka se obesila, progonjena traumom koju nije mogla da prevaziđe, otac se teško razboleo, postao invalid i preminuo, sestra ostala da živi sa uspomenom i tugom, dok postoji... Iskrsne mi pred ovim danom jedan razgovor. Kao i svaki roditelj, teme smrti sam morao da se neminovno dotaknem pred ozbiljnim pubertetskim pitanjem izazvanim odlaskom bliske osobe: „Šta osećaju ljudi dok umiru?“. Dugo sam tražio odgovor, „ne znam“, rekao sam, „valjda zavisi od toga kako umiru, gde, od čega, koliko su stari kad se to desi… Mislim da najveći broj ljudi ne zna ili ne želi da prihvati da upravo umire“. Izgovarajući te reči, znao sam da ne zadovoljavam tinejdžersku dilemu pred tako ogromnom temom. Setim ih se danas, kad mogu da to pitanje proširim: a tek kad umire dete, pod batinama, na trotoaru, napadnuto od čopora malo starijih dečaka, šta oseća to dete… Čist strah? Tugu? Samo bol? Jel ima uopšte te mašte koja to može sebi da predstavi ikako? Udarac boli. Puno udaraca donosi mnogo patnje. A smrt od batina je strašna, ponižavajuća, najgora moguća. Skoro da ne postoji mučniji način umiranja od izdisaja na pločniku, pod šutiranjem i batinama. I još kad si dete, od tek 13 godina, nevino, nedužno. Još uvek mogu da se dobro setim oktobra 1997. godine. Šta sam radio u to vreme, gde sam išao, s kim… Bila je to neka tek malo bolja godina u toj previše lošoj deceniji, rat u Bosni se završio, huškačka histerija kroz medije se kao bila slegla, na beogradskim ulicama više nije bilo svakakvih uniformi i oružja, delovalo je da je jedna ogromna teskoba ostala negde iza nas… Kako smo naivni bili samo. Radeći u kancelariji na Vračaru, često sam pešačio Njegoševom i dobro se sećam radnje na ćošku sa Beogradskom. Zapamtio sam je, između ostalog, što je radila i noću jer se često dešavalo da na poslu ostanem dugo i onda bih tu svratio za poneku sitnicu u vreme kad sve drugo usput nije bilo otvoreno, ali, i zbog ekipe koja je tu često gluvarila. Skins klinaca koji su često uveče stajali ispred, pili pivo i posmatrali prolaznike. Nisam ih nikad percipirao kao neku opasnost niti čak neprijatnost, nisam razumeo da nose neku opasnost u sebi, čak ni na nivou ulične čarke. Odrastajući u Beogradu osamdesetih i ranih devedesetih imao sam prilike da se više puta obrem u lošim situacijama i znao sam relativno pouzdano kako mogu da izgledaju oni sa kojima su šanse za problem prilično velike, i bio sam siguran da namrštene klince obrijane do glave ni u jednoj opciji ne vidim kao pretnju. Doduše, eto mene u to vreme sa 30-ak godina, 92 kilograma i već nekoliko godina u sali kik boks kluba gde se teško i ne baš pomirljivo vežbalo. Dušan Jovanović je imao 13 godina, bio je dete, mali detlić iz dvorišta u Beogradskoj. On nije bio velik, krupan, jak. Za njega je grupa ispred prodavnice značila opasnost. Smrtnu opasnost. U vreme dok sam ja sedeo i radio par ulica dalje, u sumrak tog 18. oktobra 1997, njega su sačekali i ubili, od batina, udarajući ga i gazeći tako malog. Dete. Tako, što je Rom. I onda su to malo telo iz koga je život već izašao kad mu je udarcem čizmom slomljen vratić, još tukli metalnim olukom odvaljenim sa susedne kuće, iz obesti, iz demonske strasti, iz nekog poriva koji normalni ljudi ne mogu da sebi predoče kao što ne mogu da predoče ni to šta misli i oseća onaj koji upravo umire, taj jedan dečačić, mali detlić iz obližnjeg dvorišta u Beogradskoj, umlaćen, prebijen, slomljen, zgažen. Jer je bio Rom. Te ogavne jesenje večeri pre dugih i davnih 22 godine. U 22 godine stane mnogo toga, prođu epohe, iščeznu imperije, stvore se nove, čitav svet se globalno promeni, u toliki period stane čitavo jedno poglavlje istorije. Pre 22 godine, nije bilo interneta, mreža, virtuelnog, govana raznih, nije bilo ko zna čega još sa čim se danas život čini nemogućim. Ali je bilo nasilja. Mnogo nasilja. Nasilje koje smo viđali godinama pre toga sa televizora bilo je ubilačko nasilje iz Vukovara, Gospića, Prijedora, Sarajeva, Mostara, iz tih nekih gradova gde su ljudi uzeli oružje i počeli besomučno da ubijaju one do sebe zato što su bili – „drugačiji“. "Drugačijost" je postala najopasnija osobina koju je neko u to zlo vreme na Balkanu mogao da ima. Biti drugačiji značilo je da ćeš opako nastradati prijatelju, samo kad bude tvoj red da naiđu oni od tebe drugačiji, da ih bude više, da budu uvereni u ispravnost svoje drugačijosti u odnosu na tvoju i da imaju konsenzus u toj formaciji da sa tobom i tvojom drugačijošću nešto treba da urade. Zlo i ubilačko, naravno. Bio ti civil iz Vukovara, vojnik JNA u Lori, žena iz sela u Bosni, ko god. Ili, tek i samo, mali Rom iz centra Beograda. Mnogo je smrti prošlo beogradskim ulicama i pre, i posebno posle, 18. oktobra 1997. godine, i od tad smo se nagledali svega. Smrt Dušana Jovanovića je imala svoj odjek tada kad se desila, mediji su izveštavali o tome, ubice su pronađene i procesuirane, i do sada su već odavno izašle iz zatvora. Zakon i sud su rekli da ih je bilo dvojica, iako je bilo puno tvrdnji da je čopor ubica brojao znatno više ruku i nogu koje su tukle, ko će ga znati, zemaljska pravda je zadovoljena, i to je to. Ništa dalje, ništa više. Ponekad se na godišnjicu pojavi neki tekst o samom događaju, kako je dete Dušan Jovanović izašao iz bezbednosti sobe i dvorišta u kome je živeo, da kupi „koka kolu“ u toj prodavnici na ćošku, mrestilištu velikih belih ajkula koje su stajale i čekale da rastrgnu plen, dete koje će vođeno željom da popije sok, nevino, sa očima izvan svake strave, zagaziti u smrtonosne vode. Neposredno nakon zločina javnost je proključala ogorčenjem i besom, delovalo je da je surovo ubistvo deteta kap koja je prepunila čašu mnogih ljudi prethodno primoranih da punih sedam godina gledaju orgiju mržnje, pozivanja na nasilje i, na kraju, i samo nasilje, koje se do juče dešavalo tamo negde, preko Drine i Save, i koje je, odjednom, prikazalo svoje strašno lice na ćošku Njegoševe i Beogradske ulice, na Vračaru, tu, tik uz nas. O tome šta se posle dešavalo, o toj daljoj stravi koja se nije okončala ubistvom, povremeno su pisale novine, gotovo kao svojevrstan kuriozitet: majka deteta se obesila, progonjena traumom koju nije mogla da prevaziđe, otac se teško razboleo, postao invalid i preminuo, sestra ostala da živi sa uspomenom i tugom, dok postoji. Jedan od ubica je dao neki intervju, izrazio kajanje, ne znam, nikada nisam imao snage da to čitam, niti me je zanimalo šta je imao da kaže. Danas je to čovek od nekih četrdesetak godina, negde živi, možda ima decu, šta god, i to je to. Nikad nisam mogao da se stavim u ulogu sudije u ovom slučaju, i da pokušam da stvari „sagledam“ i „sklopim sliku“. Od sekunde kad je javljeno šta se desilo, da je tik do naše kancelarije ubijeno dete od batina na trotoaru, nisam do danas mogao da savladam tu činjenicu, tu stravu čopora koji batina i gazi dečkića do smrti jer je taman, jer je Rom, jer je, ne znam šta, drugačiji. Ono demonsko u tom zločinu me je paralisalo tada kao i što me danas parališe, posle toliko godina i dodatnog nasilja kome svedočimo gotovo svaki dan kroz monstruoznu nekrofiliju tabloida svaki put kad se nešto zlo desi. Zbog tog demonskog me nikada nije zanimalo šta je ubica imao da kaže, ni tad ni posle. Svoj sud sam odmah doneo i od mučnine te spoznaje mi dugo nije bilo dobro, kao što mi nije ni sad, dok prebiram po sećanjima na taj nepojamni užas. Ono o čemu je tek mali broj novinara pisao, kako je Tema posustajala pred novim dnevnim vestima, je to da su mesto zločina na kome su ljudi dolazili i palili sveće više puta bilo oskrnavljeno, da su po njemu pljuvali i crtali skaradnosti, dolazili noću i šutirali sveće i cveće. Onda su otkrivani novi detalji koji su sklapali piramidu nasilja na čijem vrhu je stajala smrt deteta, a u onom ogromnom nevidljivom delu, ispod površine fokusa javnosti, stajali ti neki nezanimljivi podaci, da je otac ubijenog deteta nekoliko dana ranije na istom mestu dobio batine od iste grupe, da su mu tu šamarali i majku, da je u noći kad je Dušan ubijen nedaleko odatle na Tašmajdanu bilo još jedno prebijanje „drugačijosti“, pa da je u toku tih meseci neposredno pred ubistvo i posle njega, po beogradskim ulicama od batina bilo povređeno još mnogo ljudi, iz istog razloga. Jer su imali tamniju boju kože. Sva ta svedočanstva i detaljne opise svedoka prikupljao je Evropski centar za prava Roma, ERRC (European Roma rights center) koji je nepunih godinu dana kasnije objavio izveštaj o nasilju koje je vladalo na beogradskim ulicama u nedeljama kada je ubijen Dušan Jovanović, i od čijeg čitanja i danas ne bude dobro, iako neki odbrambeni mehanizam u ljudskoj psihi, taj osigurač koji želi da zaštiti od onoga što se teško podnosi, neprestano pred tim redovima govori "ma to je bilo pre dvadeset i nešto godina, davno, toga više nema…“ I možda zaista i nema, na taj način, tako eksplicitno i surovo. U međuvremenu smo se naučili mnogim stvarima, ratovi su konačno prestali, pozivi na mržnju i linč se strogo kažnjavaju iako tu i tamo iskoči poneki, lizne kao plamen odnekud, pa pred kažnjivošću odmah umine, kao siguran znak da i dalje ima loših misli i osećanja ali da je zakon možda uspeo da ih zauzda, koliko je to moguće. Strave i ubistva su postala lična, u porodici, među rođacima i komšijama, ili na parkinzima, eksplozivom, zbog mutnih poslova, čopori mladih ubica više ne idu i ne gaze drugačiju decu do smrti, ili bar tako mediji kažu, ne znam da li ERRC ili neka srodna monitoring organizacija ima neki svoj izveštaj sa drugačijim podacima, duboko se nadam da takvo nešto ne može da se danas i ovde sklopi. Na ćošku Beogradske i Njegoševe ulice već dugo nema one prodavnice, tu je odavno neka druga delatnost. Maloletne skinse takođe ne viđam po gradu već godinama, izgleda da je ta moda prošla ili se ugasila, ko zna. Nema ni malog Dušana. Tako, ne postoji više. Danas bi to bio čovek od 35 godina, imao bi svoju decu, neki posao, nečim bi se zanimao. Njegov sin bi iz tog dvorišta izlazio da kupi „koka kolu“ u supermarket na vrhu ulice, malo gore uzbrdo, i vraćao bi se uvek kući. Ispred tog supermarketa ne gluvari i ne pije pivo niko, kupci ulaze i izlaze, niko ih ne presreće i ne ubija batinama. I to je to. Jesen, oktobar…

Branka Veselinović za B92: Rekla sam Titu “Nemoj više da me zoveš” Naša najstarija glumica i članica prvog ansambla Jugoslovenskog dramskog pozorišta Branka Veselinović uskoro će proslaviti 100. rođendan, a za tu priliku matično pozorište sprema svečanost u njenu čast. Igrala je u pozorištu, na filmu i u serijama, a zbog svog znanja i talenta bila je i česta gošća predsednika SFRJ Josipa Broza Tita, kojem je čak jednom prilikom rekla da je više ne zove na zabave. Foto: Privatna arhiva "Trošila sam se, davala sebe, ali to je najlepši način da se nematerjalno obogatiš", otkriva ona u intervjuu za B92. Veselinović je u svojoj bogatoj karijeri glumila u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, a u JDP je ostvarila više od 40 uloga. Takođe je glumila i u Ateljeu 212, a u Umetničkom i Narodnom pozorištu, a ostvarila je više od 40 uloga u filmovima i serijama, te igrala u najčuvenijoj radio-drami svih vremena "Veselo veče"... I danas voli da zabavlja publiku. Družila se sa srpskim velikanima, intelektualnom i umetničkom elitom i u svom stanu čuva mnogo uspomena stečenih tokom svog bogatog života. Ona se tome raduje i kaže da i danas uživa u svemu i ne voli da propušta stvari. Sluša muziku do jedan, dva uveče. "Sve treba voleti, odaberu mozak i raspoloženje šta im se dopada. Misliš da si moćan i pun znanja, prestaneš da se interesuješ, ali to je strah, ne treba stati, treba uvek učiti". Poručuje da će ispunjen i bogat život imati onaj ko se ne preda. "Ne možeš da sediš i ne radiš ništa, da te sve mrzi. Mene i dalje sve interesuje. Ne starim, jer je moja priroda takva. Često mi kažu kako Branka u stotoj godini ovo ili ono … ali ja nemam sto godina. Ne osećam ih, mnogo manje godina imam", kaže naša poznata glumica Branka Veselinović. Doživotna ambasadorka UNICEF Glumica, poliglota, pesnikinja, slikarka, doživotna ambasadoorka UNICEF-a, počasna građanka Novog Sada i Beograda, članica Diplomatskog kora žena i još mnogo, mnogo toga ume, radi i pripada Branki Veselinović, koja kaže da ljudi najviše greše ako “žive u jednom zanatu”. "Nikad ne treba stati. Ja sam se bogatila radeći, a nisam glumila uvek za novac. Igrala sam predstave za razne sindikate i bolesne ljude, invalide, pa i za slepe, jer i oni doživljavaju predstave. Trošila sam se, davala sebe, ali to je najlepši način da se nematerjalno obogatiš". U stanu u centru Beograda dočekuje i ispraća po nekog gosta, ovih dana novinare, čita bez naočara i voli da slika. Nikad nije pušila i pila, redovno vežba od kad zna za sebe i ne jede masnu hranu, jer je, kako kaže, u rodnoj Vojvodini tako naučila. Slatkiše međutim sebi ne uskraćuje. Uveliko se priprema otvaranje legata Branke Veselinović u Muzeju knjiga na Banjici, koje je zakazano za 10. septembar u 18 sati. Već je između ostalog poklonila 700 knjiga, ali i ključeve koje je dobila kao počasna građanka Novog Sada, u kom je odrasla i Dečijeg sela. Čuvena je po humanitarnom radu. Stupica je upoznala s budućim mužem Jedini je preživeli član prvog ansambla JDP-a u kom je upoznala supruga Mlađu Veselinovića, sa kojim je srećno provela 64 godine. "Igrali smo momka i devojku i zaljubili se. Stvar je rešila moja kuma Mira Stupica kad je pitala i mene i njega da li smo slobodni, pa nas spojila. Ali imala sam tolike partenere, igrala Šekspira i nisam se zaljubljivala, a Mlađa i ja smo se zavoleli. Svako jutro i veče slušam snimke na kojima mi recituje i to je dobro vibriranje života. On je tu sa mnom, nije zauvek otišao". Podseća da je umro u decembru 2012. godine. Branka pored glumačkog dara, govori ruski, mađarski, nemački francuski i engleski jezik, pa je često bila gošća predsednika SFRJ Josipa Broza Tita. "Poslednji put sam bila pred njegovu bolest i rekla da neću više dolaziti jer samo mene zove. A predsednik kaže ’jel ima neki jezik koji Vi Branka ne govorite’. Pored sede ambasadori pa se svakom obraćam na njegovom jeziku". Seća se Branka i svoje porodice. Izgubila je šesnaestogodišnjeg brata kad je u pokušaju da napravi salto pao na glavu i poginuo, a rano je ostala i bez majke. "Imala sam 12 i po godina kad mi je majka umrla i popila sam tad kiselinu da i ja umrem. Spasili su me u poslednjem času". Seća se da su svi bili nadareni za jezike i da su često razgovarali kroz stihove. Mnogo govori kroz stihove, pa evo nekih koji je lepo opisuju: "Odakle ja tako dugu živim zato što se životu svakog trena divim i kad patim dobro dobrim vratim". https://www.b92.net/kultura/vesti.php?yyyy=2018&mm=08&dd=31&nav_category=1864&nav_id=1437755

Uprkos najavama nadležnih da će stanari hotela koji je pripao kompaniji "Beograd na vodi" biti adekvatno zbrinuti. Na vrata hotela Bristol i zvanično je stavljen katanac, međutim, vojne izbeglice i penzioneri koji gotovo tri decenije žive u njegovom nekomercijalnom delu i dalje nisu dobili nikakvo rešenje o raseljenju, kako su im nadležni mesecima obećavali. Ministarstvo odbrane i zamenik gradonačelnika Goran Vesić utrkivali su se u izjavama kako će vojni penzioneri biti zbrinuti, ali su uprkos obećanjima ostali nemi na pitanje šta će biti sa bristolskim stanarima. Dragan Stojanović, penzionisani zastavnik prve klase koji u Bristolu živi 27 godina, kaže za naš list da im se niko od nadležnih nije obratio i da ne zna šta će biti sa porodicama koje tu žive. – Zaposleni su otišli, mi smo i dalje tu. Ne znam šta će biti sa nama, ali odavde ne idemo jer nemamo gde – ističe Stojanović. Stanari su Vladi Srbije i ministru odbrane slali zahteve za hitan prijem, ali odgovore nisu dobili. Hotel Bristol je, inače, sada u vlasništvu kompanije „Beograd na vodi“, odnosno arapskih investitora. – Zarad potreba podobnog investitora, ekipa na vlasti poklanja zajedničku imovinu, ne obazirući se na potrebe ljudi koji tu žive i koji preko 25 godina nemaju rešenje svog stambenog pitanja – kaže za Danas Vjekoslav Vuković iz Inicijative Ne davimo Beograd. On dodaje da je sličan model prisutan i u drugim delovima grada, „gde institucije u sprezi sa moćnim ljudima koji su bacili oko na određene lokacije, izbacuju ljude na ulici, jer ništa ne sme da stoji na putu bogaćenja privilegovanih pojedinaca“. Nikola Jovanović, potpredsednik Narodne stranke, kaže za Danas da u vezi sa hotelom Bristol postoje dva problema, koje je napravila aktuelna vlast. – Prvi je da hotel Bristol, koji je u državnom vlasništvu, uopšte nije trebalo davati arapskom investitoru na komercijalno korišćenje, a da čak ni naknadu ne plaća Beogradu i Srbiji. To je neshvatljivo. Drugi su naravno ljudi. Porodicama vojnih lica je trebalo omogućiti da i dalje koriste deo ove zgrade za svoje potrebe. To je najmanje što država duguje onima koji su dali krv za nju – ističe Jovanović. On podseća da je ministar Vulin rekao da će vojnim stanarima naći alternativni smeštaj, „ali čak ni to nije u stanju da uradi“. Nakon što se u julu pojavio spisak sa stanarima koji do 15 avgusta treba da napuste Bristol, Dragan Stojanović, čije ime je bilo prvo na spisku, ocenio je za naš list da je reč o pritisku i udaru, i da iz Bristola neće da idu, sem u stanove koje su platili. – Vojnim licima su odbijali šest i po posto od ličnog dohotka, a te pare nisu išle u zajednički, civilni fond, već u poseban fond u Srpskoj banci. Odavde ne mogu da nas izbace bez odgovarajućih postupka, niko ne može da primeni silu i prisilu, jer država ipak ima pravosudni sistem – rekao je Stojanović. Spisak je u međuvremenu povučen, ali rešenja nema ni na vidiku. Nekomercijalni deo hotela Bristol pretvoren je u kolektivni smeštaj šezdesetih godina kada je dat na korišćenje Vojnoj ustanovi Dedinje, odnosno Ministarstvu odbrane. U njemu trenutno živi 30 vojnih izbeglica sa porodicama, kojima vojska do sada nije obezbedila adekvatan smeštaj. Zbog toga saopštenje Ministarstva odbrane o dodeli stanova vojnim penzionerima pre nekoliko dana pod naslovom „Ministar Vulin: Vojska Srbije brine o svojima“, zvuči i više nego ironično. Ministar odbrane Aleksandar Vulin je, naime, u prisustvu načelnika Generalštaba Vojske Srbije generala LJubiše Dikovića uručio ključeve od 23 stana aktivnim i penzionisanim pripadnicima Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, i tom prilikom izjavio da Vojska brine o standardu svojih pripadnika i da će uvek voditi računa o svim svojim pripadnicima bez obzira da li su u aktivnom sastavu ili su penzioneri. „Za nas, tu razlike i nema. Svaki pripadnik Vojske Srbije zna da će Vojska Srbije brinuti o njemu, od onog momenta kada postane njen pripadnik, kada uđe u proces školovanja, pa dokle god postoji. Vojska Srbije je tu da brine o svojima“, rekao je ministar Vulin, očigledno zaboravljajući na vojne penzionere hotela Bristol. Bristol je, inače, zvanično zatvoren prekjuče, posle 106 godina postojanja. Zaposleni hotela će biti preraspodeljeni na druge poslove, a vest o zatvaranju objavili su upravo zaposleni, na zvaničnoj fejsbuk stranici hotela. K. Živanović

Sekta “Aum Šinrikjo” unapređuje svoju mrežu u Crnoj Gori, iako je većina članova proterana pre dve godine, navode u Centralnoj obaveštajnoj agenciji (CIA). Na sajtu američke obaveštajne agencije japanska sekta je obeležena kao jedina teroristička pretnja u Crnoj Gori. “Organizacija “Aum Šinrikjo” u Crnoj Gori unapređuje mreže za regrutovanje i prikupljanje sradstava za svoje operacije. Održava ograničeno prisustvo. Članstvo je drastično smanjeno u martu 2016. godine kada su vlasti proterale 58 stranih članova”, navodi se na sajtu CIA. Posebne jedinice policije su u martu 2016. u podgoričkom hotelu “Ramada“ i “Perjanik“ u Danilovgradu, uhapsile 58 članova kulta odgovornog za smrtonosni napad sarinom u tokijskom metrou. Tada su uhapšena 43 državljanina Rusije, sedam iz Belorusije, četiri iz Japana, tri iz Ukrajine i jedan iz Uzbekistana. Iz Uprave policije su tada akciju hapšenja sproveli nakon dojave partnerskih bezbednosnih službi koje su upozorile da u Crnoj Gori borave članovi “inostrane verske grupe zatvorenog tipa”. Iz policije su tada pojasnili da su pripadnici sekte nakon hapšenja i saslušanja deportovani iz Crne Gore. Japanska sekta je odgovorna za teroristički napad gasom u Japanu 1995. godine u kojem je ubijeno 13, a povređeno više hiljada osoba. Japan je nedavno pogubio poslednjih šest pripadnika kulta “Aum Šinrikjo”, osuđenih na smrtnu kaznu zbog napada u tokijskom metrou. Još sedam pripadnika kulta, među kojima je bio i lider Šoko Asahara, pogubljeno je u julu. Kult je bio optužen i za sedam drugih ubistava, kao i prethodni napad sarinom 1994. kada je ubijeno osam, a ranjeno 600 ljudi. Svedoci napada su tvrdili da su primetili pakete iz kojih nešto curi, a da su odmah potom osetili isparenja od kojih su ih pekle oči. Otrov je delovao na žrtve u roku od nekoliko sekundi, od čega su se gušili i povraćali, dok su neki oslepili i bili paralisani. Sledbenici kulta su verovali da uskoro sledi kraj sveta i da će svi oni koji nisu sa njima ići u pakao - osim ako ih ne ubiju. Nakon napada u tokijskom metrou članovi kulta su nekoliko puta bezuspešno pokušavali da ispuste hidrogen-cijanid na nekoliko stanica. Osnivač grupe, Šoko Asahara, poznat i kao Čizou Matsumoto, proglasio je sebe Hristom i prvim “prosvetljenim” još od Bude. “Aum Šinrikjo” je stekao zvanični status kao religijska organizacija 1989. godine, a na svom vrhuncu Asahara je imao na desetine hiljada sledbenika širom sveta. Grupa je ubrzo postala paranoični kult apokalipse, ubijeđena da će se svet završiti u svetskom ratu i da će samo oni preživeti. Kult se posle napada 1995. godine povukao i preimenovao u “Alef” ili “Hikari no Va”. “Aum Šinrikjo” je označena kao teroristička organizacija u SAD i mnogim drugim državama, ali Alef i Hikari no Va legalni su u Japanu, mada su proglašeni “opasnim religijama” koje su pod prismotrom. Droga najveći problem u regionu Crna Gora je jedina država u regionu u kojoj se na sajtu CIA upozorava na opasnost od terorizma. CIA navodi da Srbija nije rešila probleme granica sa Kosovom, Hrvatskom i Bosnom i Hercegovinom. Navodi se da kroz Srbiju prolazi ruta za transport heroina iz Azije ka Evropi, kao i da je njena ekonomija ranjiva kada je u pitanju pranje novca. CIA navodi da problem sa pranjem novca ima i Albanija, kao i da kroz tu državu prolaze kanali za krijumčarenje narkotika, oružja i migranata. U Bosni i Hercegovini, kako se navodi, raspostranjen je problem pranja novca i korupcije, dok je pravosuđe slabo. Navodi se i da je Hrvatska tranzitna zemlja za morsko krijumčarenje kokaina iz Južne Amerike ka zapadnoj Evropi. izvor

Imamo S-300, nemamo S-300, eh da imamo S-300 mi bi njima pokazali, ne bi se usudlili da nas napadnu, kad Ruje pošalju S-300, Putin sa migovima šalje i S-300, brat Lukašenko će nam dati S-300, debatuju već 20 godina u Srbiji svi od dece, lokalnog društva uz pivo ispred prodavnice do prodavačica na pijaci i raznih geopolitičara i analitičara. Fenomen zvani raketni sistem PVO S-300 srpsku javnost i političare i dalje okupira još od početka devesetih godina prošlog veka, pa sve do danas, kada povremeno priča o nabavci ovog sistema izbije u javnost, međutim taj PVO sistem nikako da dođe iako se obećanja umnožavaju geometrijskom progresijom iz godine u godinu. Moglo bi se postaviti pitanje, gde je zapelo? To niko ne zna, niti je moguće rasčivijati složene vojno-političke odnose između Srbije i Ruske Federacije, da li smo mi zaista tražili S-300 ili su Rusi ponudili prodaju sistema koji se više ne proizvodi, ali raketni pukovi razmešteni u PVO kišobran oko Moskve i dalje ga poseduju i koriste iako se trenutno zamenjuje savremenim sistemom S-400. S-300 ponovo je u centar srpskog interesovanja posle debakla “ Orlova“ na Mundijalu u Rusiji ponovo dospeo, kada je Sputnjik lansirao vest citirajući neimnovani vojno-diplomatski izvor iz Rusije da je Srbija uputila zahtev Moskvi za nabavku dve baterije raketnog sistema PVO S-300 PMU-2. Međutim, usledio je munjeviti demanti ministra odbrane Aleksandra Vulina, da to nije istina i da Srbija nikakav zahtev nije uputila. Ovaj put Vulin je negirao ono što je u prošlosti u javnim nastupima često naglašavao da Srbija nabavlja raketni sistem S-300. On je o tome govorio sredinom avgusta prošle godine kada je izjavio da Beograd razmatra mogućnost da nabavi S-300… “ Razmatramo ovo pitanje, mislimo o tome, suviše je rano da se kaže nešto konkretnije. Ne mogu da govorim tako otvoreno i unapred. Ne mogu da komentarišem konkretno u vezi S-300… rekao je tad Vulin za Sputnjik tokom zvanične posete Moskvi. Međutim osam dana kasnije šef Federalne službe za vojno-tehničku saradnju Dimitrij Šugajev opet je izjavio ruskim medijima da su u toku pregovori Rusije i Srbije oko S- 300. Vulin je tad demantovao tu tvrdnju izjavom da se odluka ne može doneti preko noći i bez odgovarajućih dokumenata, bez budžeta i saglasnosti čitave države. Priča o S-300 je zatim nestala sa medijske scene, dok je nastavila da živi na raznim vojnim grupama i forumima, gde su entuzijasti i pojedina penzionisana vojna lica vodila žustre debate. Bivši komandant JRV i PVO general Spasoje Smiljanić na pitanje Vojnopolitičke osmatračnice da li je državno rukovodstvo 1990- tih godina prošlog veka zakasnilo u nabavci S -300 kaže: “ Preporuke vojske su bile opravdane, ali državno rukovodstvo je bilo u veoma složenoj situaciji kad je u pitanju bilo materijalno stanje u zemlji, kad su u pitanju moći da se kupi takvo oružje, to je jedna strana negativna cele priče, a druga strana je stanje u Rusiji, koje je bilo još gore nego što je bilo kod nas. A politički odnosi između državnog rukovodstva Srbije odnosno Jugoslavije i Rusije tada nisu bili baš bratski, kao što stalno govorimo, a pogotovo što je na čelu te Rusije bio Jeljcin, koji je bio pod potpunim uticajem, pa čak i kontrolom američke administracije. Prema tome niti se može reći da je pravovremeno ukazivano na potrebnu modernizaciju, pre svega PVO sistema i nabavke S-300, ne može se negirati ni stanje zemlje u odnosu sa Rusijom i stanje u Rusiji i posebno stav Jeljcina u odnosu na SR Jugoslaviju. Na pitanje koje je general Smiljanić postavio na kraju svoje knjige: Zašto državni i vojni vrh zemlje i Vlada SRJ nije reagovala 1997. i preduzela mere nabavke i osavrmenjivnja PVO penzionisani general dodaje: “ Ja sam rekao zašto nisu. Takva situacija je bila u kojoj je trebalo mnogo volje i razumevanja s jedne i druge strane da se to realizuje. Mi nismo imali novac da kupimo jedan divizion S- 300, koji košta oko 150-160 miliona dolara. Prema tome uz to ide još i još… Trebalo je preko milijardu dolara izdvojiti za nešto bolju odbranu od onog što se očekivalo. Na pitanje da li je bilo realno da se nabavi sistem i koliko bi stvari bile drugačije da je nabavljen 1999. Smiljanić dodaje: “ Da smo imali S-300 do agresije ne bi došlo. To potvrđuje strah i nepoznanicu američku od tog sistema. U kratkom roku tražen je tri puta razgovor Pebertona samnom u nadi da će izvući istinu odnosno podatke o tome imamo li S-300. Obazirući se na pitanje koliko bi značio sada isporuka S- 300 Srbiji Smiljanić kaže S -300 zadovoljio bi potrebe Srbije. Kako su Srbi nabavljali S-300, mitovi i relanost Prvi tragovi o nabavci S-300 postojali su još u vreme SFRJ, kada je JNA bila živo zainteresovana za nabavku ovog raketnog sistema, međutim planove je odložio građanski rat koji je usledio 1991. godine. Savezna Republika Jugoslavija takođe je bila zainteresovana za nabavku raketnog sistema S-300, a o tome prvi put povela se reč na sednici Vrhovnog saveta odbrane 2.06. 1993 godine. Nabavku sistema S-300 prvi je spomenuo tadašnji ministar odbrane Pavle Bulatović ( ubijen februara 2000.), koji je zahtevao 124 miliona dolara da se izdvoji iz budžeta sa nabavku S-300 i raketnog sistema TOR. Tada je spomenuo i da su vođeni razgovori sa potencijalnim nabavljačima opreme i da je ostavljena mogućnost razgovora u vezi kreditiranja, kompenzacionog posla, ukoliko se odobri ovakva kupovina. Međutim od te priče nije bilo ništa jer se nabavka spominjala u jeku žestokih sankcija koje je UN uvela protiv SRJ, a 1993 je vreme kada je hiperinflacija nezaustavljivo marširala. Priča o S-300 nastavila je da živi kroz priloge u vojnim časopisima. Usledio je Dejton, a ponovno oživljavanje priče o nabavci S-300 usledilo je 1997 godine, kada je pokojni Pavle Bulatović ponovo u medijima spomenuo nabavku ovog raketnog sistema. Da se nešto konkretno tad radilo pojasnio je i nekadašnji komandant RV i PVO VJ general Spasoje Smiljanić. Smiljanić u svojoj obimnoj knjizi Agresija NATO, Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana u odbrani otadžbine potvrđuje sa dva dokumenta da je tadašnji komandant Ratnog vazduhoplovstva Ljubiša Veličković i pomoćnik NGŠ VJ za RV i PVO general -major Mirko Vučinić izradili predlog modernizacije RV i PVO. Akt Tehničke uprave GŠ VJ pov.broj 1645-1 od 1.08.1997 predviđa nabavku dva raketna diviziona S-300 PMU-2 za šta je izdvojeno 1.200.000.000 dinara. U drugoj polovini 1997. u Moskvu je otputovao i tadašnji predsednik Savezne vlade Radoje Kontić, koji se u Moskvi sastaje sa tadašnjim predsednikom vlade Viktorom Černomirdinom, koji je izjavi oda će taj zahtev biti razmotren, ali nikakav odgovor nije stigao. Ova nabavka ostala u fioci čekajući nove prilike. Naredne 1998. godine eskalirala je kriza na Kosovu i Metohije. Otvoreni sukob sa OVK u leto iste godine dovelo je do zaoštravanja odnosa sa NATO, koji već od septembra počinje sa otvorenim pretnjama bombradovanja SRJ. O tome Momir Bulatović piše u svojoj knjizi da je u oktobru ubrzano razmatranje nabavke S-300. “ Potegli smo stare i nove veze, uključili diplomate i biznismene.. Ni tajni ni podzemni kanali nisu dali željeni rezultat. Inače cena koja je bila enormno visoka nije bila poseban problem. Nepremostivu teškoću predstavljali su njegovi gabariti. Tako veliki sistem nije mogao proći nijedan od debelo razrađenih “ sporednih kanala“… Ovaj sistem je Jugoslaviji trebao da služi kao sistem odvraćanja, pošto je agresija bila neizbežna“, piše Bulatović. Faktor Lukašenko Tvrdnju Mome Bulatovića da je Jugoslavija počela ubrzano da traži S-300 potvrdio je i penzionisani general Blagoje Grahovac, koji je u svojoj knjizi “ Glasovi iz gluve sobe“ opisao kako je tekla nabavka S-300 od Belorusije. Naime, Grahovac kako opisuje zajedno sa Lilićem poslat je u 13. oktobra 1998 Minsk da razgovara o nabavci S- 300. Da nešto nije u redu svedoči Grahovac saznao je iz susreta sa načelnikom GŠ vojske Belorusije. Iz razgovora sa njim Grahovac saznaje da beloruskog kolegu niko nije obavestio o poseti i da on ne zna ništa. General-pukovnik je tad po svedočenju Grahovca pitao da li mu je poznato da je jedna mešovita delegacija na čelu sa sinom predsednika Lukašenka otišla u SRJ sa ciljem da ispita šta je potrebno. Pošto od toga ništa nije bilo Grahovac i Lilić su se vratili nazad za Beograd neobavljenog posla. Svoj doprinos priči o nabavci S-300 dao je i novinar Miroslav Laznski koji je oktobra 1999 u svojoj romansiranoj biografiji “ Jutarnja patrola“ dao informaciju da je Jugoslovenska delegacija na sajmu naoružanja “ Difendori 98″ u Atini razgovarala sa ruskom delegacijom o nabavci S-300. Navodno Rusi su ponudili cenu od oko 129.340.000 dolara za S-300 odnosno 96 raketa i 16 lansera odnosno dva divizion. Decembra 1998. na poziv ruskog ministra odbrane Igora Sergejeva, u Moskvu su otputovali Pavle Bulatović i general Branko Krga. Sergejev je odbio mogućnost da isporuči S-300. Iako se agresija na SRJ približavala sve više nagađanja da li mi imamo S-300 postala su svakodnevna. Obaveštajci raznih provinijencija pokušavali su do poslednjeg dana uoči bombardovanja da saznaju da li Jugoslavija ima S-300. Januara 1999. usledio je sastanak načelnika GŠ VJ generala Ojdanića i Smiljanića sa načelnikom Glavne obaveštajne uprave ruske vojske Valentinom Korabljenkom, gde je došlo do kraćeg spora sa ruskim generalom oko toga ko koga obmanjuje, uprkos tome nada da će ruski generali ubediti Jeljcina da isporuči S-300 pokazala se kao zabluda. Šest dana uoči agresije u kabinetu generala Simljanića vodio se zanimljiv dijalog: “ Imate li S-300?“ bilo je poslednje pitanje koje je pukovnik Džon Pemberton, vojni vazduhoplovni izaslanik SAD postavio 18. marta 1999. na trećem sastanku sa tadašnjim komandantom RV i PVO Spasojem Smiljanićem. “ Saznaćete ako nas napadnete“, rekao je tad Smiljanić Pembertonu. Nedeljnik Argument 22. marta 1999, posle čega je prestao da izlazi doneo je naslovnu vest da je Srbija nabavila S-300. Rat je počeo dva dana kasnije, ali kafanska nadmudravanja nastavljena su sa tezom da se čeka samo prilika da se S-300 upotrebi. Trećeg dana po izbijanju rata sa NATO u Moskvu je otputovala ekipa ekspreata PVO na čelu sa načelnikom uprave ARJ i PVO general-majorom Mladenom Karanovićem. Tom prilikom u Moskvi je Rusima predstavljena potreba za još dva diviziona S-300. Rusi su tad obavestili našu delegaciju da je većina tražene tehnike u okolini Moskve i da problema u isporuci neće biti, ako to odobri Jeljcin. Dok je Karanović boravio u Moskvi u Komandi JRV i PVO planiran je prihvat tehnike i obuke ljudstva do uključenja u borbena dejstva. Međutim od toga nije bilo ništa. Poseta je ponovljena 4. aprila, a vojna delegacija susrela se sa prvi potpresednikom ruske vlade Masljukovim koji je izjavio generalu Karanoviću da Rusija neće vojno pomoći SRJ i da nema ništa od saveza sa Rusijom i Belorusijom. Inače 10. aprila 1999. general Karanović je o rezultatu neuspešne posete obavestio Miloševića u prisustvu Zorana Lilića. Milošević je na konstataciju Karanovića da od isporuke S-300 nema, rekao da Lilić ima nove podatke. U skladu sa tim doneta je odluka o opućivanju oficira na obuku u Rusiju. Tako 30. aprila 1999. izdvojeno je bilo 150 oficira koji su poslati na preobuku u Rusiju, među njima je bio i novopostavljeni komandant 250. raketne brigade pukovnik Tiosavljević i nedavno penzionisani general Jovica Draganić koji su prošli na obuku na S-300. Grupa se u Jugoslaviju vratila sredinom juna 1999. Sve nade jugoslovenskog vojnog vrha da će Rusija pomoći da se nabavi S-300 i ostali raketni sistemi definitvno su sredinom maja 1999. pali u vodu. Petooktobarskim promenama priča o S-300 definitivno je zamrla. Lukašenko i S-300 drugi put među Srbima Priča o Beloruskoj isporuci S-300 vaskrsla je juna 2014. godine kada je večni predsednik Belorusije izjavio da je on nudio Miloševiću da isporuči S-300 i da je imao pilote heroje koji su bili spremni da avionima prebace S-300 u Beograd, ali da je krivac bilo rukovodstvo u Beogradu jer nije verovalo da će ih NATO napasti, kao i da je kasnije bilo kasno jer je počela blokada. Lukašenko se osvrnuo i da je Milošević kukao da mu je S-300 bilo bi drugačije, a da mu je Lukašenko odgovorio da je o tome trebao da razmišlja ranije. Lukašenko se osvrnuo i da je je vojska bila slaba i da joj je nedostajala odlučnost, organizacija i pripremljenost. Priča o S-300 dobija svoj nastavak posetom bivšeg potpresednika ruske vlade zaduženog za vojnu industriju Dimitrija Rogozina Srbiji 2016. godine kada je na pres konferenciji 11. januara 2016. Rogozin je tom prilikom na konferenciji za novinare Vučiću uručio maketu za koju su novinari preneli da je S-300. Međutim u pitanju je bio lanser modernijeg sistema S-400, što se prepoznalo po vozilu lansera MZKT. Rogozin je ponovio ponovo da NATO ne bi palo da napadne Srbiju da je ona imala S-300. Priča o S-300 dobila je svoj nastavak i u 2017. godini kada se opet povela priča o nabavci S-300 iz Belorusije i Rusije. Aprila 2017. S-300 spomenuo se prilikom susreta Vučića i Peskova. Vučić je tom prilikom pomenuo da se o S-300 razgovaralo i sa Putinom i Lukašenkom, ali dogovor nije postignut. Priča se prenela i u ovu godinu, a da li će ikada doći do realizacije i isporuke ostaje da se vidi. NE PROPUSTITE: HRVATSKI S-300 MIT, REALNOST ILI NAGAĐANJE Andrej MLAKAR https://vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com/2018/07/17/svi-srpski-s-300-sve-nase-nabavke-cuvenog-raketnog-sistema-od-koga-i-dalje-drhte-mnoge-zemlje/

Kako javlja hrvatsko Ministarstvo odbrane, prekjuče je komandant 91. vazduhoplovne baze (na kojoj je bazirana Eskadrila Borbenih Aviona) leteo prvi put u dvosedu F-16D Barak u bazi izraelskog ratnog vazduhoplovstva Ramat David. Pukovnik Željko Ninić bio je deo „three-ship“ formacije i po sletanju opisao je profile i taktičke demonstracije koje su mu prikazali tokom „izlaza“: – Imali smo priliku letjeti iznad Države Izraela na visinama od minus nekoliko desetaka metara iznad Mrtvog mora do 25 000 stopa uzduž obale od sjevera prema jugu do pojasa Gaze tako da je to bilo prekrasno iskustvo. Isprobali smo i određene manevre s avionom koji nam je bio u pratnji. Isprobali smo razdvajanje i presretanje jedan na jedan i temeljni manevar zračne borbe jedan na jedan, manevar napada na zemlju s tipičnim iskakanjem u sastavu para, formiranje napada za odbacivanje bombi te nakon toga kontrolu učinjenoga i povratak na aerodrom s razlazom i slijetanjem. Let je trajao 44 minute. – Komandant baze prvi leti / Foto: T. Brandt, MORH Let u dvosedu „041“ bio je organizovan i delom kao promotivni photo i video op (opportunity) za predstavnike medija, što je ministar odbrane Krističević i najavio pre dve nedelje. Fokus MORH-a bili su mejnstrim mediji budući da u Hrvatskoj, u delu laičke javnosti, i dalje ne preovlađuje podrška trošenju velikih državnih para na borbene avione. MORH ovoga puta nije poveo stručne medije. Tango Six je uputio molbu sa željom da se priključi putu ali nam je ljubazno odgovoreno da je za ovaj put broj mesta ograničen. Debata o ispravnosti opcije za koju se Hrvatska odlučila i dalje traje i izuzetno je interesantna. Opitni pilot-lovac u penziji Ivan Selak i dalje ostaje pri svom viđenju da će broj preostalih sati letenja zbog objektivne starosti letelica biti nedovoljan. Deo koji je interesantan je da se na Fejsbuku u debatu uključilo i nekoliko aktivnih pilota HRZ od kojih je jedan, uključen u proces izbora, izneo najrelevatniji komentar koji je do sada izrečen u pogledu ovih kritika: – Istina je za sate, ali nije za godine. F-16 nema životni vijek. Isto tako propisao je i Service Life Extension Program (SLEP) tj program produljenja vijeka uporabe na 10800 ekvivalentnih sati leta (EFH) sa njegovim Service Biltenima i kitovima u certificiranim tijelima, a Izraelsko ratno zrakoplovstvo (IAF) to svakako jeste. – Petar VOJINOVIĆ