Претражи Живе Речи Утехе

Poskupljenje kredita u najavi: Američke Federalne rezerve Foto: Wikipedia 20. 12. 2021. / 10.33 Pretnja za zemlje u razvoju: Američki Fed najavljuje povećanje kamatnih stopa u 2022. U nastojanju da obuzdaju tvrdoglavo visoku inflaciju američke Federalne rezerve utiru put za povećanje referentnih kamatnih stopa sledeće godine. To bi, pored ostalog, ugrozilo refinansiranje dugova zemalja u razvoju. Prema podacima Narodne banke Srbije ukupan spoljni dug Srbije je 30. juna iznosio 31,961 milijardi evra Piše:M. M Na kraju dvodnevnog sastanka u sredu 16. decembra, američka Centralna banka je objavila planove da postepeno, ali brže nego što je prvobitno planirano, ukine program velike kupovine obveznica koji je počeo tokom pandemije. Na taj način su bili sprečeni porast troškova zaduživanja privrede i poremećaji na tržištu. Predsednik Fed-a Džerom Pauel je novinarima rekao da je sada povećan rizik od učvršćivanja veće inflacije koja je u SAD u novembru skočila na 6,8 odsto, najviše u skoro četiri decenije. U saopštenju od srede je upečatljivo nedostajala reč "prelazno“, koju je Fed u prošlosti koristio kada je bilo reči o inflatornim pritiscima. Fed je u nastojanju da podrži ekonomiju tokom pandemije držao kamatne stope blizu nule. Dvanaest od 18 članova Fed-ovog komiteta za određivanje kamatnih stopa sada kaže da očekuju da će kamatne stope u 2022. porasti za tri četvrtine procenta ili više. To odražava promenu strateškog razmišljanja Fed-a. Pre tri meseca niko u komitetu nije predvideo da će kamatne stope sledeće godine toliko porasti. Si-En-Bi-Si očekuje da će zvaničnici Fed-a objaviti novu prognozu koja pokazuje dva do tri povećanja kamatnih stopa u 2022. i još tri do četiri u 2023. Ranije nije bilo konsenzusa za povećanje kamatnih stopa u 2022. godine, iako je polovina zvaničnika FED-a očekivala barem jedno povećanje. Povećanje referentne kamatne stope u SAD nosi potencijalne rizike za ekonomije u razvoju. S jedne strane, dolar će imati tendenciju da poveća svoju vrednost, što će dovesti do povećanja realne vrednosti duga u lokalnim valutama. Takođe će povećati kamatne stope u zemljama u razvoju, povećavajući tako troškove servisiranja duga u lokalnoj valuti i ograničavajući mogućnosti za refinansiranje duga koji dospeva na naplatu pod održivim uslovima. Prema podacima Narodne banke Srbije ukupan spoljni dug Srbije je 30. juna iznosio 31,961 milijardi evra. M.M./Bloomberg,/NPR,/Reuters/NBS Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com

Dosadile su mi diskusije koje jaci, sad cu se baviti samo opustenim temama. Kasnije cu otvoriti jos jednu o hedonizmu. Na ovoj temi bi da pricamo o putovanjima i zemljama koje ste posjetili kao turisti, gdje ste bili ili gdje bi ste voljeli otici. Gdje ste bili i gdje vam se super svidjelo, gdje ste bili i gdje vam se nije svidjelo itd... Ali prvo cu ja na jedno 5, 6 strana ove teme da postavimo komentare jednog mog prijatelja koji je obisao sve zemlje svijeta. Skoro je na svom FB profliu javno iskomentarisao jednu po jednu od 193 zemlje po UN-u. Naravno pozeljno bi bilo da svako ko je posjetio jednu od ovih zemalja ostavi svoj komentar nesto poput da ovo je bas tako ili da kaze nesto protiv, ne moji utisci su posve drugaciji, itd...slike su i vise nego dobro dosle. Komentari su jako interesantni i jos je svaku zemlku rangirao od 1-193 pa ce biti zanimljivo iscekivati koja zemlja ce dobiti kakv rejting. Pa da pocnemo.

Hari je obišao BUKVALNO sve zemlje sveta i za "Blic" kaže da najviše voli Srbiju: Naučio sam srpski u INAT NATO BOMBAMA Hari Micidis važi za najvećeg svetskog putnika, jer ne samo da je posetio sve zemlje na svetu, već je obišao i najviše njihovih regiona. Ipak, od svih zemalja najdraža mu je Srbija koju poznaje bolje od prosečnog Srbina. O tome zašto je zavoleo Srbiju, ali i brojnim neobičnim iskustvima govorio je za "Blic" Kada ste otkrili strast za putovanjima i odlučili da posetite sve zemlje na svetu? Rođen sam u Londonu od oca Grka i majke iz Južne Afrike, odrastao sam u Atini. Moji su takođe voleli da putuju, a inače sam od prvih godina života obožavao avione i uvek bio srećan kad bismo negde odleteli. Kad je došlo vreme da počnem da živim onaj normalni "punoletni" život, nešto mi nije bilo u redu. Kako da 40 godina života provedem radeći nesto sto mozda i ne volim? Najviše sam voleo da letim i da otkrijem nova mesta. Pre nekoliko godina sam odlučio da život posvetim putovanjima i uspeo sam da se time i bavim. Postepeno sam sve više putovao – 2003. godine sam uspeo da kročim u Avganistan, i nakon toga mi je postao jasno da nije nemoguće posetiti sve zemlje sveta. Koja je zemlja bila prva koju ste posetili? Zvanično Grčka, s obzirom na to da sam se rodio u Londonu. Ali kasnije, recimo kad sam krenuo da posetim čudnije zemlje, rekao bih da je Moldavija prva bila, 2000 godine. Bio sam jedini putnik u avionu, inače punog prelepih devojaka, koji nije bio iz Moldavije! Kako ste finansirali svoja prva putovanja? Radio sam kao profesor engleskog i onda kao profesor menadžmenta. Sve se svodilo na to da dobro upravljam svojim finansijama. Ljudi misle "čoveče ovaj mora da je jako bogat" ali morao sam se dosta toga odreći da mogu da putujem kao što sam putovao. Gde ste imali najbolja, a gde najlošija iskustva? Obično su najbolja iskustva vezana za ljude. U zemljama gde je doček bio dobar, gde su ljudi najviše srdačni ili uljudni sam se osećao najbolje. Naravno da je jako važna komunikacija i u nekim zemljama može lako doći do sporazuma zbog jezika. U svakom slučaju, mislim da mi je Iran ostao u sećanju kao nezaboravno iskustvo posto sam upoznao ljude preko "kaučsurfinga" i odmah su me prihvatili kao deo ekipe. Mislimo da su tamo jako konzervativni, ali to uopšte nije tačno, normalno smo išli na kafu, muškarci i devojke, svi zajedno, a onda smo išli na kuglanje, nisam mogao da verujem ! Osim bogate istorije i kulture, dakle, u Iranu putnik apsolutno mora da upozna lokalne ljude, da priča s njima, i to je najlakše kad neko putuje sam, znači ne u okviru organizovane ture. Rekao bih da je najteže bilo tamo gde je zaista opasno i tamo gde su i sami lokalni ljudi oprezni ili uplašeni. U Centralnooafričkoj Republici, gde sam bio u dva navrata, nema mnogo da se vidi i radi, a policija je korumpirana tako da će vas zaustaviti na ulici bez razloga, samo zbog toga sto niste crnac, tražiće od vas "poklon" i ukoliko ništa ne ponudite, naći će razlog da vam pravi probleme, i možda je još gore ukoliko nešto i date. Ne znam ko bi hteo da turistički ide u takvu zemlju, ali ja sam morao, mislim, ili idem svugde ili ne. U kojim zemljama ste proveli najviše vremena i zašto? Osim Grčke i Engleske, koji su mi "matične" zemlje, i Svajcarske i Finske, gde sam neko vreme radio na univerzitetima, najviše sam vremena proveo u Srbiji. Zašto ? Pošto mi je Srbija omiljena zemlja u srcu. Rekli ste da je Srbija Vaša omiljena zemlja i da ste zato naučili i srpski jezik. Zašto baš Srbija? Jako je teško objasniti svoja osećanja kad sam u Srbiji. Prvi put sam ušao u zemlju '98 godine kad je sve bilo jako teško kod vas. Došao sam bez vize (nisam ni znao da mi viza i treba) "švercerskim"autobusom iz Sofije. Za normalnog neiskusnog putnika kao što sam u to vreme bio, iskustvo je bilo kao da sam na drugoj planeti. Na granici su me carinici zaustavili, a onda putnici navijaju za mene, nešto tipa ‘pustite čoveka’, u to vreme nisam znao srpski niti šta se desava ali srećom je jedan od saputnika bio radio na Kritu i znao nešto grčkog. Na kraju su mi vadili tranzitnu vizu na 5 dana, a onda ulazimo i negde blizu Pirota vozač mora da jede i zaustavimo se u neki konak. A odjednom izlaze svirači i počinju da pevaju, putnici srećni pošto su uspeli nesto da švercuju, a ja gledam sa nevericom onu toplu atmosferu, muziku, nošnju svirača, sve mi je bilo kao iz nekog starog filma. U tom trenutku me je obuhvatila neka emocija koju nosim u srcu do danas, 21 godinu kasnije. Odlučio sam da se pridružim narodu i da učim kulturu i naučim jezik. Naredne godine je došlo do bombardovanja a ja sam dodatno prkosio zbog nepravde tako da sam se dodatno trudio, svakodnevno učio jezik. Od 2000. godine dolazim svake godine bar jednom godišnje, obišao sam skoro sve delove Srbije, svaki put je više volim. Smatram da je zemlja raznolika, jug i sever kao da nisu ista zemlja, čini mi se da uprkos svim problemima i izazovima Srbija je mozda najautentičnija zemlja u Evropi. Neću nikad zaboraviti jednom prilikom kad me je zaustavila policija na putu u vrnjačku banju. Osim iznenađenja što pričam srpski, još su se više čudili kad su me pitali "čime se bavite" a ja odgovorim "putnik sam". Uspeo sam da se izvučem bez kazne! Koliko puta ste bili do sada u Srbiji i šta ste sve videli tamo? Imam tačne statistike, granicu Srbije sam presao 94 puta ali računam svaki prelaz, i često sam u jednom putovanju posetio i zemlje u okolini. U svakom slučaju video sam mnogo više nego prosečan Srbin, od Tršića do Palića, od Leskovca do Đerdapa, sve veće gradove. Mnogo volim Vrnjačku Banju. Kad sam video da je Stiven Sigal postao počasni drzavljanin Srbije pitao sam se, što ne ja! Nepravda! Ali u svakom slučaju uvek ću se vratiti i provesti više vremena u vašoj predivnoj zemlji. Kako ste naučili srpski jezik i da li Vam je bilo teško? Bogami, teško je bilo. Kad sam počeo da učim, živeo sam u Finskoj. U biblioteci sam našao staru Lingvafon metodu za učenje srpsko-hrvatskog iz ’74 godine. Ponavljao sam tekstove slušajući kasete. Kad sam završio metodu, kupio bih novine i zabeležio bih nepoznate reči. Na početku sam počeo sa latinicom ali onda sam se opredelio za čirilicu, i naročito pisana ćirilica je jako teška za učenje ali sam bio uporan. 2002 godine sam pohađao letnju skolu srpskog jezika i kulture u Novom Sadu i već sam bio najjači đak tamo. Verujem da sam jezik naučio koliko dobro mogu s obzirom da ne živim u Srbiji i da retko pričam jezik. Ali nikad se ne zna – pre mesec dana sam bio u Pakistanu i u jednom od najglavnih drevnih mesta (Takt-e-Bag, čuveni stari budistički hram) sam bio jedini turista dok se nije pojavio još jedan lik. Pričamo, on mi kaze ‘Austrijanac’, ja mu kažem ‘Britanac’, rukujemo se, svaki ide svojim putem ali na kraju se opet vidimo kod izlaza a ja mu kažem, s obzirom da nema turista u Pakistanu, ajde da se nađemo u Islamabadu na večeri, daj mi mejl. Kaže mi ‘težak je, nećes ga pamtiti’. Kazem ja ‘hoću’ a on počinje ‘P A V L O V I Ć.’ a ja ga zaustavim i odmah krenem da pričam srpski. Proveli smo dva dana zajedno pričajući srpski u Pakistanu. Neverovatno. Planirate li uskoro opet da posetite Srbiju? Bio sam u Srbiji početkom maja i posetio sam Kuću cveća, svima bih preporučio! Nadam se da ću uspeti da dođem još jednom ove godine, imam gomilu prijatelja koji me čekaju. Da li ste imali neke predrasude prema pojedinim državama pre nego što ste ih posetili i da li ste možda posle putovanja promenili mišljenje o njima? Pokušao sam da nemam mada je to prilično teško ali sam po prirodi dosta širokouman i tolerantan. Mislim da sam imao negativan dojam o Saudijskoj Arabiji pre no što sam video tu zemlju. Ipak, uvek uspevam da vidim pozitivne stvari svega. Jeste da je zemlja bila nešto čudna, ali je ipak dobro organizovana, ljudi su uvek bili uljudni i od pomoći, hrana dobra, sve funkcioniše… znači ipak imam dobre uspomene. U koje zemlje Vam je bilo najteže da uđete? Imao sam sreću. Kad čujem priče nekih ‘kolega’ putnika kako su se mučili da vade neku vizu, shvatam koliko je meni bilo lako. Gorepomenuta Saudijska Arabija je teška pošto nema turističke vize ali sam zato uspeo da puta da nađem sponzora i da lako dobijem poslovnu vizu. Ekvatorijalna Gvineja mi je bila najteža viza Ii zato je bila i poslednja nezavisna zemlja što sam posetio, u martu 2008. godine. Nakon dosta meseci potrage, našao sam čoveka koji je radio u firmi koja je tamo imala poslove i on mi je pomogao, poslao mi je poziv, i gotovo. Kako ste se odlučili da napravite sajt Nomad Mania, koji okuplja svetske putnike? Iskreno, mislim da je meni bila potrebna konkretna motivacija da više putujem. Kad sam "završio" sve zemlja sveta, bio sam presrećan ali sam ipak imao osećaj praznine, tipa ‘sta sad’. NomadMania (www.nomadmania.com) je spisak mnogo veći od spiska zemalja pošto podelimo zemlje na mnogo više, tako da smatramo da ima 1281 regija na svetu. E, to je već veliki izazov! Inače, kad sam krenuo sa projektom nisam znao skoro nikoga u svetu svetskih putnika, tako da je i to bio cilj, da imamo način da se bolje upoznamo, da se prijateljski takmičimo, ali i da zajedno putujemo. U tome smo uspeli, sad ponekad putujemo u malim grupama. Osmislili ste listu svih svetskih regiona, kako ste to uradili? Pojam je jednostavam – skoro svaka zemlja zasluzuje najmanje dve regije. Čak i male poput Slovenije ili Crne Gore. Ali ako Sloveniji damo dve, onda koliko treba Hrvatskoj? Francuskoj? Kini? Vodimo računa ne samo o veličini zemlje nego i o broju stanovnika, kulturnom bogatstvu, ekonomskoj ulozi u svetu i broju turista. Onda želimo da svaka zemlja dobije regija koliko zaslužuje. Najveći broj ima Rusija, 93 regije, i onda SAD 75, Kina 60 i tako dalje. Koliko ste regiona do sada posetili? Malo mi je neprijatno pošto sam osnivač sajta (mada sam sarađivao sa dosta ljudi kad je spisak regija napravljen) pošto vodim na rang-listi, posetio sam do danas 1189 regija, znaći, ostaju mi 92. Ne znam da li ima nekoga koji je posetio više, a nije registrovan kod nas. ‘Normalni’ ljudi, koji dosta putuju, retko će posetiti više od 150 regija a čak i iskusni putnici teško nadmašuju 700. Kako najviše volite da putujete, sami ili u društvu? Kako kad. Najiskrenije, malo sam vuk samotnjak. Osećam da više vidim, više učim, kad sam sam, a inače onda mogu lakše upoznati lokalne ljude. Kad imam drustvo često pričamo, što znači da nismo usredsređeni na cilj. A onda ponekad mora da dođe i do kompromisa, neko ne voli recimo muzeje, drugi ne voli da previše pešaci kad je vruće, treći nije ranoranilac i onda izgubimo vremena itd… Šta biste posavetovali ljudima koji žele da obiđu čitav svet? Prvo – moguće je. Ne treba biti bogat, uvek ima načina, jedino morate imati želju, radoznalost i da ne slušate druge kad vam kažu da ne može ili da ste ludi (do sad ima oko dve stotine ljudi koji je obišlo sve zemlje sveta, sigurno nismo svi ludi). Takođe bih rekao – ako ne poznajete sopstvenu zemlju, nemojte ići dalje. Kad putujete bićete neka vrsta ambasadora vaše drzave tako da morate da vidite sve što ima i da razumete istoriju, razlike u kulturi među regijama itd. Moji prijatelji u Srbiji često hrle u inostranstvo i nemaju nikakvu želju da obilaze meni prelepu Srbiju. Greška ! Blizu vas ima puno toga da se vidi i radi ! Ako živite u Beogradu – ko od vas je posetio vaš odličan muzej automobila u samom centru grada?! Niste ni znali da postoji, zar ne? Izvor: BLIC.NET

Evropska svemirska agencija objavila je fotografiju koja pokazuje neverovatnu razmeru poplava u Mozambiku. Milioni ljudi u Mozambiku, Malaviju i Zimbabveu bore se sa posledicama ciklona ''Idaj'', koji je možda najgora oluja na južnoj Zemljinoj hemisferi, navodi se u opisu fotografije objavljene na zvaničnom sajtu Evropske svemirske agencije. Snimak poplava iz svemira Broj poginulih u Mozambiku porastao na 417 Broj poginulih u naletu ciklona "Idaj" u Mozambiku porastao je na 417, saopštio je ministar za zemljište i okolinu Selso Koreia. Situacija je i dalje kritična prema njegovim rečima, prenosi Rojters. Više od nedelju dana nakon početka oluje, iz UN su potvrdili 259 nastradalih u Zimbabveu i 56 u Malaviju, ali informacije sporo stižu te je zbog toga je u ponedeljak predsednik Mozambika Filipe Njusi rekao da sve ukazuje kako je broj mrtvih veći od 1.000. Izveštaji humanitarnih agencija na terenu navode da su cela sela i naselja potpuno potopljena u oluji druge kategorije prošlog četvrtka. Mučne scene u skladu s ovim izveštajima potvrđuje i očevidac Grejam Tejlor iz Zimbabvea. Tejlor navodi kako su tela locirana na delu puta u dužini od šest kilometara, na mestu gde je voda potpuno potopila sela, oko gusto naseljenih plantaža šećerne trske. Ovo područje samo je manji deo teritorije ove zemlje na jugoistoku Afrike, koji je poplavljen nakon što su se dve velike reke izlile iz korita u danima nakon oluje, piše Si-EN-En. Tejlor, koji u Mozambiku živi deset godina, ostao je okružen vodom u subotu na putu od Zimbabvea prema Beiri, gde je ciklon ''Idaj'' stigao do obale, a zatim je poplavna voda visine metar preplavila put. Oko tri sata ujutro u ponedeljak Tejlor je napustio svoj auto i pridružio se koloni ljudi koji su gazili kroz mrak i vodu duž puta koji se nalazi na usponu. U mraku je čuo kako ljudi jecaju i plaču. Kad je svanulo, njihovi jecaji su počeli da dobijaju smisao, jer se ukazao "strašan prizor", rekao je Tejlor. "Mrtva tela su plutala, a struja vode gurala ih je na put ", ispričao je ovaj očevidac i dodao kako se osetio smrad mrtvih tela ljudi i stoke. Poplavljena naselja u Mozambiku Stotine drugih ljudi krenule su na sedmosatno pešačenje od sela Lamegoa, oko 90 kilometara u unutrašnjosti od Beire, prema Nhamatandi, koja je na većoj nadmorskoj visini. Na mestima gde je struja bila prejaka, otprilike 50 ljudi držalo bi se za ruke i stvorilo ljudski lanac. "Visok sam 187 centimetar, ali snaga vode u visini kolena bila je moćna. Trebalo se dobro usresrediti na svaki korak",objasnio je Tejlor. Kaže da je video stariju ženu kako svoga supruga nosi na leđima. Na putu iz Beire, celo područje, dokle pogled seže, bilo je pod vodom. Grupe od desetak ljudi popele su se na drveće eukaliptusa, indijskog oraha i manga, čekajući da budu spasene. Ali video je i ljude koji su se vraćali prema poplavljenom području: "Govorili su kako ne znaju gde su im porodice i kako neće otići bez njih", ispričao je Tejlor. Posledice ciklona "Idaj" Šef stalne misije Mozambika u Velikoj Britaniji Filipe Čidumo rekao je u sredu da su ovoj zemlji potrebni stalni napori vlade i međunarodne zajednice kako bi se pomoglo postradalima i osigurala hrana, voda i sve ostalo neophodno ljudima koji su životno ugroženi. "Razmere ove tragedije su biblijske", naglasio je Čidumo, dodajući kako je potrebno obnoviti električnu mrežu, vodu, sanitarnu mrežu i ostalu infrastrukturu, kako bi se sprečilo izbijanje bolesti. http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/10/svet/3463908/poplave-u-mozambiku-vidljive-iz-svemira-more-unutar-zemlje.html

Najsjajnija kometa, nazvana "46P/Wirtanen" proći će naredne nedelje pored Zemlje i to će biti jedan od 10 najbližih susreta sa takvom vrstom nebeskog tela od 1950. godine, i među 20 najbližih od 9. veka. Kako navodi "Ju-Es-Ej tudej" (USA Today), kometa će biti najbliža Suncu naredne srede, 12. decembra, a Zemlji 16. decembra i projuriće pored naše planete na udaljenosti od 11.265.408 kilometara. Kako se navodi, kometa će najverovatnije moći da se vidi golim okom, ali najbolje bi bilo da se gleda kroz dvoglede i male teleskope, naročito izvan gradova. S obzirom na to da će kometa nekoliko nedelja prolaziti pored Zemlje, naučnici NASA imaće priliku detaljno da je proučavaju. Odeljenje za astronomiju Univerziteta u Mičigenu saopštilo je da "nema šanse da kometa pogodi Zemlju". Izvor: B92 Ja se iskreno nadam da će 16. Decembra nebo biti vedro ?

Imamo S-300, nemamo S-300, eh da imamo S-300 mi bi njima pokazali, ne bi se usudlili da nas napadnu, kad Ruje pošalju S-300, Putin sa migovima šalje i S-300, brat Lukašenko će nam dati S-300, debatuju već 20 godina u Srbiji svi od dece, lokalnog društva uz pivo ispred prodavnice do prodavačica na pijaci i raznih geopolitičara i analitičara. Fenomen zvani raketni sistem PVO S-300 srpsku javnost i političare i dalje okupira još od početka devesetih godina prošlog veka, pa sve do danas, kada povremeno priča o nabavci ovog sistema izbije u javnost, međutim taj PVO sistem nikako da dođe iako se obećanja umnožavaju geometrijskom progresijom iz godine u godinu. Moglo bi se postaviti pitanje, gde je zapelo? To niko ne zna, niti je moguće rasčivijati složene vojno-političke odnose između Srbije i Ruske Federacije, da li smo mi zaista tražili S-300 ili su Rusi ponudili prodaju sistema koji se više ne proizvodi, ali raketni pukovi razmešteni u PVO kišobran oko Moskve i dalje ga poseduju i koriste iako se trenutno zamenjuje savremenim sistemom S-400. S-300 ponovo je u centar srpskog interesovanja posle debakla “ Orlova“ na Mundijalu u Rusiji ponovo dospeo, kada je Sputnjik lansirao vest citirajući neimnovani vojno-diplomatski izvor iz Rusije da je Srbija uputila zahtev Moskvi za nabavku dve baterije raketnog sistema PVO S-300 PMU-2. Međutim, usledio je munjeviti demanti ministra odbrane Aleksandra Vulina, da to nije istina i da Srbija nikakav zahtev nije uputila. Ovaj put Vulin je negirao ono što je u prošlosti u javnim nastupima često naglašavao da Srbija nabavlja raketni sistem S-300. On je o tome govorio sredinom avgusta prošle godine kada je izjavio da Beograd razmatra mogućnost da nabavi S-300… “ Razmatramo ovo pitanje, mislimo o tome, suviše je rano da se kaže nešto konkretnije. Ne mogu da govorim tako otvoreno i unapred. Ne mogu da komentarišem konkretno u vezi S-300… rekao je tad Vulin za Sputnjik tokom zvanične posete Moskvi. Međutim osam dana kasnije šef Federalne službe za vojno-tehničku saradnju Dimitrij Šugajev opet je izjavio ruskim medijima da su u toku pregovori Rusije i Srbije oko S- 300. Vulin je tad demantovao tu tvrdnju izjavom da se odluka ne može doneti preko noći i bez odgovarajućih dokumenata, bez budžeta i saglasnosti čitave države. Priča o S-300 je zatim nestala sa medijske scene, dok je nastavila da živi na raznim vojnim grupama i forumima, gde su entuzijasti i pojedina penzionisana vojna lica vodila žustre debate. Bivši komandant JRV i PVO general Spasoje Smiljanić na pitanje Vojnopolitičke osmatračnice da li je državno rukovodstvo 1990- tih godina prošlog veka zakasnilo u nabavci S -300 kaže: “ Preporuke vojske su bile opravdane, ali državno rukovodstvo je bilo u veoma složenoj situaciji kad je u pitanju bilo materijalno stanje u zemlji, kad su u pitanju moći da se kupi takvo oružje, to je jedna strana negativna cele priče, a druga strana je stanje u Rusiji, koje je bilo još gore nego što je bilo kod nas. A politički odnosi između državnog rukovodstva Srbije odnosno Jugoslavije i Rusije tada nisu bili baš bratski, kao što stalno govorimo, a pogotovo što je na čelu te Rusije bio Jeljcin, koji je bio pod potpunim uticajem, pa čak i kontrolom američke administracije. Prema tome niti se može reći da je pravovremeno ukazivano na potrebnu modernizaciju, pre svega PVO sistema i nabavke S-300, ne može se negirati ni stanje zemlje u odnosu sa Rusijom i stanje u Rusiji i posebno stav Jeljcina u odnosu na SR Jugoslaviju. Na pitanje koje je general Smiljanić postavio na kraju svoje knjige: Zašto državni i vojni vrh zemlje i Vlada SRJ nije reagovala 1997. i preduzela mere nabavke i osavrmenjivnja PVO penzionisani general dodaje: “ Ja sam rekao zašto nisu. Takva situacija je bila u kojoj je trebalo mnogo volje i razumevanja s jedne i druge strane da se to realizuje. Mi nismo imali novac da kupimo jedan divizion S- 300, koji košta oko 150-160 miliona dolara. Prema tome uz to ide još i još… Trebalo je preko milijardu dolara izdvojiti za nešto bolju odbranu od onog što se očekivalo. Na pitanje da li je bilo realno da se nabavi sistem i koliko bi stvari bile drugačije da je nabavljen 1999. Smiljanić dodaje: “ Da smo imali S-300 do agresije ne bi došlo. To potvrđuje strah i nepoznanicu američku od tog sistema. U kratkom roku tražen je tri puta razgovor Pebertona samnom u nadi da će izvući istinu odnosno podatke o tome imamo li S-300. Obazirući se na pitanje koliko bi značio sada isporuka S- 300 Srbiji Smiljanić kaže S -300 zadovoljio bi potrebe Srbije. Kako su Srbi nabavljali S-300, mitovi i relanost Prvi tragovi o nabavci S-300 postojali su još u vreme SFRJ, kada je JNA bila živo zainteresovana za nabavku ovog raketnog sistema, međutim planove je odložio građanski rat koji je usledio 1991. godine. Savezna Republika Jugoslavija takođe je bila zainteresovana za nabavku raketnog sistema S-300, a o tome prvi put povela se reč na sednici Vrhovnog saveta odbrane 2.06. 1993 godine. Nabavku sistema S-300 prvi je spomenuo tadašnji ministar odbrane Pavle Bulatović ( ubijen februara 2000.), koji je zahtevao 124 miliona dolara da se izdvoji iz budžeta sa nabavku S-300 i raketnog sistema TOR. Tada je spomenuo i da su vođeni razgovori sa potencijalnim nabavljačima opreme i da je ostavljena mogućnost razgovora u vezi kreditiranja, kompenzacionog posla, ukoliko se odobri ovakva kupovina. Međutim od te priče nije bilo ništa jer se nabavka spominjala u jeku žestokih sankcija koje je UN uvela protiv SRJ, a 1993 je vreme kada je hiperinflacija nezaustavljivo marširala. Priča o S-300 nastavila je da živi kroz priloge u vojnim časopisima. Usledio je Dejton, a ponovno oživljavanje priče o nabavci S-300 usledilo je 1997 godine, kada je pokojni Pavle Bulatović ponovo u medijima spomenuo nabavku ovog raketnog sistema. Da se nešto konkretno tad radilo pojasnio je i nekadašnji komandant RV i PVO VJ general Spasoje Smiljanić. Smiljanić u svojoj obimnoj knjizi Agresija NATO, Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana u odbrani otadžbine potvrđuje sa dva dokumenta da je tadašnji komandant Ratnog vazduhoplovstva Ljubiša Veličković i pomoćnik NGŠ VJ za RV i PVO general -major Mirko Vučinić izradili predlog modernizacije RV i PVO. Akt Tehničke uprave GŠ VJ pov.broj 1645-1 od 1.08.1997 predviđa nabavku dva raketna diviziona S-300 PMU-2 za šta je izdvojeno 1.200.000.000 dinara. U drugoj polovini 1997. u Moskvu je otputovao i tadašnji predsednik Savezne vlade Radoje Kontić, koji se u Moskvi sastaje sa tadašnjim predsednikom vlade Viktorom Černomirdinom, koji je izjavi oda će taj zahtev biti razmotren, ali nikakav odgovor nije stigao. Ova nabavka ostala u fioci čekajući nove prilike. Naredne 1998. godine eskalirala je kriza na Kosovu i Metohije. Otvoreni sukob sa OVK u leto iste godine dovelo je do zaoštravanja odnosa sa NATO, koji već od septembra počinje sa otvorenim pretnjama bombradovanja SRJ. O tome Momir Bulatović piše u svojoj knjizi da je u oktobru ubrzano razmatranje nabavke S-300. “ Potegli smo stare i nove veze, uključili diplomate i biznismene.. Ni tajni ni podzemni kanali nisu dali željeni rezultat. Inače cena koja je bila enormno visoka nije bila poseban problem. Nepremostivu teškoću predstavljali su njegovi gabariti. Tako veliki sistem nije mogao proći nijedan od debelo razrađenih “ sporednih kanala“… Ovaj sistem je Jugoslaviji trebao da služi kao sistem odvraćanja, pošto je agresija bila neizbežna“, piše Bulatović. Faktor Lukašenko Tvrdnju Mome Bulatovića da je Jugoslavija počela ubrzano da traži S-300 potvrdio je i penzionisani general Blagoje Grahovac, koji je u svojoj knjizi “ Glasovi iz gluve sobe“ opisao kako je tekla nabavka S-300 od Belorusije. Naime, Grahovac kako opisuje zajedno sa Lilićem poslat je u 13. oktobra 1998 Minsk da razgovara o nabavci S- 300. Da nešto nije u redu svedoči Grahovac saznao je iz susreta sa načelnikom GŠ vojske Belorusije. Iz razgovora sa njim Grahovac saznaje da beloruskog kolegu niko nije obavestio o poseti i da on ne zna ništa. General-pukovnik je tad po svedočenju Grahovca pitao da li mu je poznato da je jedna mešovita delegacija na čelu sa sinom predsednika Lukašenka otišla u SRJ sa ciljem da ispita šta je potrebno. Pošto od toga ništa nije bilo Grahovac i Lilić su se vratili nazad za Beograd neobavljenog posla. Svoj doprinos priči o nabavci S-300 dao je i novinar Miroslav Laznski koji je oktobra 1999 u svojoj romansiranoj biografiji “ Jutarnja patrola“ dao informaciju da je Jugoslovenska delegacija na sajmu naoružanja “ Difendori 98″ u Atini razgovarala sa ruskom delegacijom o nabavci S-300. Navodno Rusi su ponudili cenu od oko 129.340.000 dolara za S-300 odnosno 96 raketa i 16 lansera odnosno dva divizion. Decembra 1998. na poziv ruskog ministra odbrane Igora Sergejeva, u Moskvu su otputovali Pavle Bulatović i general Branko Krga. Sergejev je odbio mogućnost da isporuči S-300. Iako se agresija na SRJ približavala sve više nagađanja da li mi imamo S-300 postala su svakodnevna. Obaveštajci raznih provinijencija pokušavali su do poslednjeg dana uoči bombardovanja da saznaju da li Jugoslavija ima S-300. Januara 1999. usledio je sastanak načelnika GŠ VJ generala Ojdanića i Smiljanića sa načelnikom Glavne obaveštajne uprave ruske vojske Valentinom Korabljenkom, gde je došlo do kraćeg spora sa ruskim generalom oko toga ko koga obmanjuje, uprkos tome nada da će ruski generali ubediti Jeljcina da isporuči S-300 pokazala se kao zabluda. Šest dana uoči agresije u kabinetu generala Simljanića vodio se zanimljiv dijalog: “ Imate li S-300?“ bilo je poslednje pitanje koje je pukovnik Džon Pemberton, vojni vazduhoplovni izaslanik SAD postavio 18. marta 1999. na trećem sastanku sa tadašnjim komandantom RV i PVO Spasojem Smiljanićem. “ Saznaćete ako nas napadnete“, rekao je tad Smiljanić Pembertonu. Nedeljnik Argument 22. marta 1999, posle čega je prestao da izlazi doneo je naslovnu vest da je Srbija nabavila S-300. Rat je počeo dva dana kasnije, ali kafanska nadmudravanja nastavljena su sa tezom da se čeka samo prilika da se S-300 upotrebi. Trećeg dana po izbijanju rata sa NATO u Moskvu je otputovala ekipa ekspreata PVO na čelu sa načelnikom uprave ARJ i PVO general-majorom Mladenom Karanovićem. Tom prilikom u Moskvi je Rusima predstavljena potreba za još dva diviziona S-300. Rusi su tad obavestili našu delegaciju da je većina tražene tehnike u okolini Moskve i da problema u isporuci neće biti, ako to odobri Jeljcin. Dok je Karanović boravio u Moskvi u Komandi JRV i PVO planiran je prihvat tehnike i obuke ljudstva do uključenja u borbena dejstva. Međutim od toga nije bilo ništa. Poseta je ponovljena 4. aprila, a vojna delegacija susrela se sa prvi potpresednikom ruske vlade Masljukovim koji je izjavio generalu Karanoviću da Rusija neće vojno pomoći SRJ i da nema ništa od saveza sa Rusijom i Belorusijom. Inače 10. aprila 1999. general Karanović je o rezultatu neuspešne posete obavestio Miloševića u prisustvu Zorana Lilića. Milošević je na konstataciju Karanovića da od isporuke S-300 nema, rekao da Lilić ima nove podatke. U skladu sa tim doneta je odluka o opućivanju oficira na obuku u Rusiju. Tako 30. aprila 1999. izdvojeno je bilo 150 oficira koji su poslati na preobuku u Rusiju, među njima je bio i novopostavljeni komandant 250. raketne brigade pukovnik Tiosavljević i nedavno penzionisani general Jovica Draganić koji su prošli na obuku na S-300. Grupa se u Jugoslaviju vratila sredinom juna 1999. Sve nade jugoslovenskog vojnog vrha da će Rusija pomoći da se nabavi S-300 i ostali raketni sistemi definitvno su sredinom maja 1999. pali u vodu. Petooktobarskim promenama priča o S-300 definitivno je zamrla. Lukašenko i S-300 drugi put među Srbima Priča o Beloruskoj isporuci S-300 vaskrsla je juna 2014. godine kada je večni predsednik Belorusije izjavio da je on nudio Miloševiću da isporuči S-300 i da je imao pilote heroje koji su bili spremni da avionima prebace S-300 u Beograd, ali da je krivac bilo rukovodstvo u Beogradu jer nije verovalo da će ih NATO napasti, kao i da je kasnije bilo kasno jer je počela blokada. Lukašenko se osvrnuo i da je Milošević kukao da mu je S-300 bilo bi drugačije, a da mu je Lukašenko odgovorio da je o tome trebao da razmišlja ranije. Lukašenko se osvrnuo i da je je vojska bila slaba i da joj je nedostajala odlučnost, organizacija i pripremljenost. Priča o S-300 dobija svoj nastavak posetom bivšeg potpresednika ruske vlade zaduženog za vojnu industriju Dimitrija Rogozina Srbiji 2016. godine kada je na pres konferenciji 11. januara 2016. Rogozin je tom prilikom na konferenciji za novinare Vučiću uručio maketu za koju su novinari preneli da je S-300. Međutim u pitanju je bio lanser modernijeg sistema S-400, što se prepoznalo po vozilu lansera MZKT. Rogozin je ponovio ponovo da NATO ne bi palo da napadne Srbiju da je ona imala S-300. Priča o S-300 dobila je svoj nastavak i u 2017. godini kada se opet povela priča o nabavci S-300 iz Belorusije i Rusije. Aprila 2017. S-300 spomenuo se prilikom susreta Vučića i Peskova. Vučić je tom prilikom pomenuo da se o S-300 razgovaralo i sa Putinom i Lukašenkom, ali dogovor nije postignut. Priča se prenela i u ovu godinu, a da li će ikada doći do realizacije i isporuke ostaje da se vidi. NE PROPUSTITE: HRVATSKI S-300 MIT, REALNOST ILI NAGAĐANJE Andrej MLAKAR https://vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com/2018/07/17/svi-srpski-s-300-sve-nase-nabavke-cuvenog-raketnog-sistema-od-koga-i-dalje-drhte-mnoge-zemlje/

Evo jedne teme koja mi se čini može biti zanimljiva s obzirom na razne forumaše koji imaju internacionalno iskustvo. Postoji već tema "svakodnevni život forumaša u drugima zemljama" i tamo se generalno diskutuje o samoj zemlji, kulturi, običajima, ljudima i svakodnevnom životu ali tema je naglašena na ljude koji žive u nekoj konkretnoj stranoj zemlji. Na ovoj temi bi volio da pišemo o iskustvima forumaša sa raznim narodima koje ne mora biti ostvareno u samoj zemlji odakle narod potiče već može i bilo gdje ali da je vrijeme provedeno s pripadnicima nekon naroda dovoljno vremenski da može da se upozna mentalitet i ponašanje. Da proširimo mogućnosti diskutovanja, može se prenijeti i svjedočanstvo neke druge osobe bitno je da sadrži dovoljno detalja da može da se formira slika ponašanja ljudi u okviru grupe naroda. Evo da počnem prvi, slijedi: JERMENI