Претражи Живе Речи Утехе

Kako Tango Six saznaje jutros se oko 8 časova u reonu aerodroma „Ečka“ na Zrenjaninu dogodio udes aviona Zlin 526F. Vlasnik aviona i pilot Vladimir Bulat poginuo je prilikom pada letelice u kojoj je bio sam. Direktor Centra za istraživanje nesreća u saobraćaju Nebojša Petrović potvrdio je za N1 da pilot nije preživeo: – (…) tom prilikom došlo je do smrtnih posledica po pilota. Pilot je očigledno izgubio kontrolu tokom leta iznad aerodroma i došlo je do pada letelice. – izjavio je Petrović. Kako Tango Six saznaje od očevidaca sa lica mesta avion se zario u zemlju i od njega je prepoznatljiv samo rep. Kako takođe saznajemo u pitanju je bila akro-zona (izvođenje akrobatskog leta) u reonu aerodroma. Pink je prvi objavio fotografije uništenog Zlina sa lica mesta – fotografije pogledajte ovde. Večernje novosti su prve objavile navodnu fotografiju sa lica mesta koja nije fotografija jutrošnje nesreće već ranije nesreće dvomotornog aviona. U letelici se nalazio njen vlasnik, pilot Vladimir Bulat, predsednik aero-kluba „Falcons“ i direktor aerodroma „Ečka“, rođen 1972. godine. Bulat je bio jedan od trenutno najiskusnijih akrobatskih pilota i instruktora akrobatskog letenja u Srbiji budući da je u vlasništvu imao akrobatski avion u kojem je danas poginuo. Petar VOJINOVIĆ

Sajmovi avijacije i kosmonautike predstavljaju najbolju priliku da vazduhoplovne industrije sveta prikažu svoja najnovija dostignuća, razvojne i proizvodne programe, što im omogućuje ne samo da privuku pažnju potencijalnih kupaca već i šansu da se probiju ili dugoročno opstanu na tržištu. Jedan od takvih „aerokosmičkih salona“ jeste Paris Air Show koji je prema broju izlagača kao i izložbenom prostoru, najveći takav događaj na planeti. Ustanovljen je još 1909. godine a od 1953. se svake druge godine održava na aerodromu Le Burže. U ponedeljak 17. juna počinje 53. Paris Air Show sa kojeg će kao i prethodnih godina Tango Six uživo izveštavati. Za nas će ovaj događaj biti posebno zanimljiv pošto će na njemu na statici biti izložen višenamenski helikopter Airbus Helicopters H145M koji je nabavljen za potrebe Ratnog vazduhoplovstva i protivvazduhoplovne odbrane Vojske Srbije. Iako nije reč o vazduhoplovu koji je konstruisan i proizveden u nekoj od biviših jugoslovenskih republika, na Buržeu će se prvi put nakon 28 godina pauze ponovo naći vojna letelica iz našeg regiona. Drugi prototip Galeba na avio-salonu u Parizu 1963. godine / Foto: Arhiva VOC-a Jedna od država koja je na ovoj manifestaciji imala šta da pokaže bila je i bivša Jugoslavija. Do 1991. godine SFRJ je sa proizvodima svoje vazduhoplovne industrije sedam puta učestvovala na izložbi u Parizu. Prvo pojavljivanje sa letelicom dogodilo se 1963. kada je na Buržeu svetskoj javnosti prikazan drugi prototip školsko-borbenog aviona Galebkoji nije samo bio izložen na statici već je i leteo. Pilot Ljubomir Zekavica izveo je odličan letački program kojim je ostavio najbolji utisak od svih aviona te kategorije. Zbog toga je, iako na njega u početku nije obraćana pažnja zbog velike konkurencije poznatih svetskih proizvođača, Galeb bio najprijatnije iznenađenje sajma. Šest godina kasnije, 1969. G-2 se ponovo našao na Buržeu, ovoga puta zajedno sa njegovim jurišnim derivatom Jastrebom koji je svoju svetsku premijeru imao u Ujedinjenom Kraljevstvu, odnosno na Farnborou 1968. godine. Uspešne demonstracije Galeba, verovatno najboljeg i najuspešnijeg aviona jugoslovenske vazduhoplovne industrije, svakako su uticale da ova verzija doživi sasvim solidan izvozni uspeh. Za svoje vazduhoplovne snage Libija je nabavila 112 G-2 kao i 34 Jastreba dok je Zambija kupila 6 G-2 i 13 Jastrebova. Poslednji put Galeb i Jastreb bili su izloženi u Parizu 1971. a tada je umesto Galeba G-2 bio poslat prototip G-3. Tada su njihove letne karakteristike pokazali piloti Ivan Štrener i Vladimir Krmelj. Svoj novi vazduhoplov, školsko-borbeni avion G-4 Super Galeb čiji je prototip poleteo 1978, Jugoslavija je svetu prvi put pokazala 1983. kada je u Francusku poslat drugi prototip. Prikaz mogućnosti aviona u letu izvršili su piloti Laslo Kolar i Marjan Jelen. Ovaj tip aviona je do raspada bivše države bio izlagan na pariskom salonu još tri puta i to 1985, 1987. i 1991. Udes aviona G-4 na Buržeu 1985 / Foto: Aviation week & space technology Na Buržeu 1985. društvo G-4 je pravio jurišnik Orao kome je to bila prva međunarodna promocija. Oba aviona su tada učestvovala u letačkom programu a G-4 je nakon nastupa 2. juna imao manji udes kada je usled nezabravljivanja prednje noge stajnog trapa pilot Sreten Kneževićmorao da ošteti nos letelici. Svetska javnost, vazduhoplovni stručnjaci i potencijalni kupci mogli su da na Buržeu poslednji put vide Super Galeba uoči raspada Jugoslavije juna 1991. Letački program na G-4 izvodili su tada šef opitnih pilota Vazduhoplovno-opitnog centra Marjan Jelen kao i probni pilot Srđan Cimbaljević. Izvedeno je ukupno čak 15 letova, 4 pred komisijom za prikazivanje aviona u letu i 11 pred publikom. U odnosu na svoju konkurenciju, Super Galeb je bio jedini avion na kome je tokom letenja prikazan i kovit. VOC-ov Super Galeb G-4 23686 na Buržeu 1991. / Foto: Milan Micevski I pored toga što je G-4 tokom 80-tih i početkom 90-tih bio prisutan na dva najveća svetska sajma Buržeu i Farnborou, Super Galeb nije doživeo izvozni uspeh svog prethodnika. Jedini strani kupac bila je Unija Mjanmar koja je 1990. nabavila 6 primeraka. Jedan od glavnih razloga za to svakako je bio raspad države. Ono što je zanimljivo za skoro sve jugoslovenske avione koji su bili na Buržeu jeste da su nosili i provizorne evidencijske brojeve koje nije koristilo jugoslovensko RV i PVO. Tako je prototip G-1 Galeb 1963. na vertikalnom stabilizatoru nosi neobičan broj 0537 (stvarni ev. broj je bio 23001). 1969. izloženi Galeb imao je na nosu broj 667 a na vertikalcu 23228 dok je Jastreb imao kombinaciju 666 na nosu i 24328 na vertikalcu. Dve godine kasnije, 1971. prototip novog Galeba G-3 je nosio brojeve 938 i 23268, Jastreb je na nosu imao 937 a na vertikalnom stabilizatoru evidencijski broj 24003. Drugi prototip Super Galeb sa neobičnim evidncijskim brojem na nosu / Foto: Milan Micevski Drugi prototip G-4 je 1983. na repu umesto 23005 nosio 423005 a na nosu umesto 005 broj 410. Na izložbi 1985. Super Galeb je na vertikalcu nosio pravi JRV evidencijski broj 23626 dok se na nosu nalazio broj 406. Jednosedi Orao J-22 sa motorima koji imaju komoru za dodatno sagorevanje takođe je na repu imao pravi JRV ev. broj 25102 a na nosu ‘’lažni’’ 407. Jedini Burže gde je Super Galeb imao prave brojeve bio je onaj iz 1987. kada je učestvovao G-4 23627. Juna 1991. u Parizu je bio pokazan avion 23686 koji je taj broj nosio na repu ali je na nosu imao broj 405. Taj primerak dugo bio u sastavu VOC-a a danas je izložen u krugu Vazduhoplovnog zavoda ‘’Moma Stanojlović’’ iz Batajnice. Video na kome se vidi udes aviona G-4 na Le Buržeu 1985: Tango Six izveštavanje iz Pariza već četvrti put omogućava prvi srpski privatni handling operater kompanija „Sky Partner“. Živojin BANKOVIĆ

POSTAVLJA SE PITANJE ŠTA ĆE VLADIN AVION U FORMALNOM VLASNIŠTVU BIA? ZAŠTO JE NJEGOVA CENA DRŽAVNA TAJNA? I ŠTA ĆE TIM POVODOM REĆI DRŽAVNA REVIZORSKA INSTITUCIJA KOJA BI, PO ZAKONU, TREBALO DA KONTROLIŠE I TROŠENJE SREDSTAVA SLUŽBE? OSIM, AKO SE, POŠTO JE PRODAVAC KUPAC GALENIKE, NIJE POSTIGLA NEKA "KOMBINACIJA" Nekad, u vreme socijalizma, posebno u JNA, svaka sitnica je proglašavana za državnu i vojnu tajnu. Kod aktuelne vlasti ovaj trend je ponovo u uzlazu, a kulminaciju je doživeo famoznom kupovinom aviona "embraer legasi 600" za potrebe državnih organa. PITAJ ANU ZA AVION Da je državi potreban novi avion, nije sporno. "Lir džet 31a" (registarske oznake YU-BRZ, proizveden 1991. godine) ima dolet od samo 2.200 kilometara i nedovoljan broj mesta, a famozni "falkon 50" (oznaka YU-BNA, proizveden i u upotrebi od 1981) poznat je po čestim kvarovima. Oba ova aviona jednostavno ne zadovoljavaju potrebe državnih organa. Upravo "falkon 50" u kome udobno može da se smesti i putuje 12 putnika, često je bio u žiži javnosti zbog tehničkih problema, a koristio ga je Aleksandar Vučić, bivši predsednik Srbije Tomislav Nikolić, nekadašnji premijeri Mirko Cvetković i Ivica Dačić... Ovaj avion je posebno "taličan" za sadašnjeg ministra spoljnih poslova Dačića: poslednji put je morao da prinudno sleti u Atinu zbog pregrevanja akumulatora i direktne opasnosti da eksplodira. Dačić putuje "letećom krntijom" koja, bez obzira na redovno održavanje i poštovanje propisa i predviđenih servisa, uvek nosi potencijalnu opasnost zbog godina starosti, a novonabavljeni "embraer" stoji na aerodromu; očigledno je nabavljen za potrebe predsednika države Aleksandra Vučića iako mu je formalni vlasnik Vlada, preko svoje Avioslužbe. Izvesnu dozu humora čitavom slučaju, kada se otkrilo da je avion kupljen (treba priznati zaslugu za to specijalizovanom vazduhoplovnom portalu tangosix.rs, čiju su vest s početka septembra 2018. bezočno "ukrali" neki drugi mediji, uključujući dopisništva jedne ruske i jedne američke redakcije koje rade u Beogradu), dala je izjava Vučićeve savetnice za medije Suzane Vasiljević: "Vlada Srbije je vlasnik aviona, i kao takav na raspolaganju je ministrima i predsedniku države kada dobije odobrenje Vlade, to jest kada avion nije zauzet." Dakle, premijerka Ana Brnabić određuje kad Vučić može koristiti avion, a kad ne. To bi isto bilo kao da je nekadašnji premijer SRJ (avioni su nekad bili u sastavu Avio servisa Savezne vlade) Momir Bulatović zabranio Slobodanu Miloševiću da koristi "falkon" ili "lir džet", ili da, na primer, 2009. godine premijer Cvetković lupi šakom o sto i kaže šefu kabineta Borisa Tadića: "Ne može avion, treba meni, neka on putuje redovnom linijom". Takvo nešto je u domenu samo satiričnog portala Njuz.net. Avion "embraer legasi 600" je kupljen, obojen u oznake Srbije, čak ima i natpis "Republika Srbija" i oznaku YU-SRB. Slučajnu premijeru u javnosti imao je u oktobru u Turskoj, gde je Vučić putovao u zvaničnu posetu, kada su objavljene fotografije i snimci na kojima se vidi kako predsednik Srbije sa saradnicima izlazi iz letelice. Pre toga je jedan strani specijalizovani vazduhoplovni portal objavio istorijat aviona i gde je sve bio u upotrebi pod oznakom PT-SKW: kupio ga je u oktobru 2007. brazilski Aero-taksi Sao Konrado i 2013. prodao farmaceutskoj kompaniji EMS, a ona državi Srbiji, gde je registrovan u oktobru 2018. Dolet aviona je 6.000 kilometara i prima 13 putnika – jednog više nego "falkon 50" – s tim da ima tri salona i mnogo je udobniji. AVIJACIJA I FARMACIJA I tu počinje "zapetljancija". Najpre je u novembru 2018. Vuk Jeremić objavio da je avion kupila Bezbednosno informativna agencija (BIA) pod razdelom "poverljive nabavke" i bez tendera, a posada nije državna, nego je iznajmljena od "Pink aviation" (vlasnik kompanije Željko Mitrović). Na sve to, da nisu čista posla u pitanju, nadovezala su se i saznanja portala Insajder.net da je kompanija EMS, koja je prodala avion BIA, kupac Galenike. O kakvom poslu se radi, kolika je cena, da li su neke trange-frange kombinacije (tipa "Aneks maneks internešnal), pitanja su koja su kolala u javnosti i stručnim krugovima, ali su ostala bez odgovora. Da BIA ćuti o toj "poverljivoj nabavci" nije čudno, ali je zaćutala i Vlada, a premijerka Brnabić je dala objašnjenje dostojno svih izjava sa kojima istupa u poslednje vreme, u najmanju ruku je čudno i nerazumljivo. "Ja sam rekla da je to strogo poverljiva nabavka i bilo šta drugo da kažem, ja bih kršila zakon", bio je njen odgovor na sva pitanja o nabavci aviona. I onda je narodski konstatovala: "To nije avion Aleksandra Vučića ili Ane Brnabić, avion će ostati u vlasništvu Vlade Srbije". Od kojih para je BIA kupila avion i da li je bilo planirano budžetom za 2018, praktično je nemoguće saznati jer se u zakonu o budžetu više ne navode tačni razdeli za tu Službu. Zna se samo da je ona za 2018. dobila budžet od 5.305.654.000 dinara ili 51 milion dolara, a da je za njene "kapitalne projekte" izdvojen još 271 milion dinara, što je 2,6 miliona dolara. Zna se da svaka tajna služba u svetu ima crne fondove, stečene na razne načine, za potrebe tajnih operacija, pa ne čudi da se tako našao i novac za avion. Inače, cena novog "embraera 600" je 25 miliona dolara, dok se polovni, prema oglasima na specijalizovanim sajtovima, kreću od 4 do 14 miliona dolara. Trenutno je u ponudi aktuelan "embraer 600" proizveden 2006, za koji se traži 5,25 miliona dolara. Taj je proveo 4.303 sata u vazduhu i imao ukupno 1.603 leta. Avion BIA je, kada ga je prvi vlasnik prodavao farmaceutskoj kompaniji 2013, imao 3.880 sati u vazduhu i 1.565 letova. Let ovog aviona košta, zavisno od toga koliko ljudi putuje i kuda se ide, od 7.000 do 10.000 dolara, dok su troškovi godišnjeg održavanja od 800.000 dolara za redovno do 1,3 miliona ako su potrebne i vanredne intervencije. Sve to su podaci poznati javnosti pošto se u svetu svuda objavljuju. Ali za Vladu Srbije i BIA to predstavlja državnu tajnu. Kakvi su "bezbednosni aspekti" u pitanju, ne zna se. Međutim, zna se da je zbog novonabavljenog aviona naprečac svoj posao zaboravio i Direktorat za civilno vazduhoplovstvo u čijoj nadležnosti je registar svih letelica u Srbiji, koji je javni dokument. Taj registar je, slučajno (ako je tako, neko treba da odgovara jer ne radi svoj posao) ili namerno, poslednji put ažuriran 23. avgusta 2018. i u njega je upisano 445 vazduhoplova, bez "embraera 600", koji je registrovan u oktobru. Tako ispada da, prema zvaničnim državnim registrima, taj avion ne postoji. Naravno, neminovno se postavlja pitanje – šta će u formalnom vlasništvu BIA taj avion, koje je obrazloženje za kupovinu i šta će tim povodom reći Državna revizorska institucija koja bi, po zakonu, trebalo da kontroliše i trošenje sredstava Službe. Osim, ako se, pošto je prodavac kupac Galenike, nije postigla neka "kombinacija" tipa one scene iz filma "Ko to tamo peva", kad seljak kolje prase, daje ga Paji Vujisiću i kaže: "Ako imate vremena, kupite mi (u Beogradu) džak soli, pa ćemo prebiti od ovoga", a ovaj odgovara, nakon što je otpio podugačak gutljaj rakije iz flaše: "Jašta, brate". Nekad bilo, sad se ne pominje Sam Vučić je 2015, želeći da pokaže svoju skromnost i odlučnost da štedi, izjavio: "Ne, u ovom trenutku nemamo ni pravo ni novac da kupujemo novi državni avion, a ako hoćete, i ne dam pare. Država će o tome moći da razmišlja kad budu povećane plate u javnom sektoru i penzije, takav avion bi koštao oko milijardu (9,7 miliona dolara) dinara. Mi tu milijardu dinara nemamo, ako avion radi, radi, ako ne radi, naći ćemo neki drugi način da putujemo. Prioritet države je da ojača vojsku, kako bi se piloti, koji treba da štite građane, osećali bezbedno i da je to važnije od toga kako će državni vrh putovati. Suočavamo se sa tim da šta god uradite, nije dobro. Da kupimo novi avion, zar ne biste rekli – kupujete avion za vas dok narodu smanjujete plate." U međuvremenu, deficit je smanjen, Vučić se hvali velikim suficitom u budžetu, povećanjem plata i penzija i najavom još većih, pa je čudno zašto se onda avion, koji je stvarno neophodan, nabavlja tajnim kanalima. Simbioza Pored otkaza prouzrokovanih kvarom tehnike, "falkon 50" je 2015. imao i jedan problem uzrokovan ljudskim faktorom, i to kad je Tomislav Nikolić njime leteo za Vatikan, pa se morao vratiti zbog naglog propadanja aviona. Zvanična priča je bila da se prosuo sok, pa se tokom brisanja slučajno uključio prekidač zakrilca za sletanje, što je, pri toj brzini, moglo biti kobno. Iskusni kapetan Petar Romčević, bivši pilot MiG-21, na vreme je reagovao, isključio motore da zakrilca ne bi pukla od opterećenja i posle poniranja i smanjenja brzine uvukao zakrilca i startovao motore. Prema izvorima iz Avio-servisa Vlade, krivac za to je pilot ER Pinka, jedan od onih iz ove firme koje su posle dolaska Vučića na vlast počeli da dovode u Avio-servis. On je, naime, metalnim kaišem sata zakačio poklopac prekidača i otvorio ga, što je posle, tokom brisanja, dovelo do aktiviranja zakrilaca. Zašto piloti ER Pinka u Avio-servisu – izvori tvrde da je to rađeno da bi ostvarili dovoljan broj časova naleta za dalje doškolovavanje na većim avionima i kad su to postigli ponovo su se vratili u matičnu kompaniju. Zato ni ne čude tvrdnje da oni sad voze "embraer" BIA, a ne piloti Avio-servisa.

Grčka razmatra moguću nabavku 25 do 30 jednomotornih, jednosedih, višenamenskih CTOL (conventional takeoff and landing) borbenih aviona Lockheed Martin F-35A Lightning II koji bi zamenili 23 najstarija aviona Lockheed Martin F-16C i D Fighting Falcon u verziji Block 30 koji se nalaze u službi RV Grčke odnosno njegove 330. eskadrile “Munje“ (330 Mira „Keravnos“) koja je bazirana u vazduhoplovnoj bazi Nea Aghialos, blizu grada Volos, 160 km severozapadno od Atine. Grčki ministar odbrane Evangelos Apostolakis je 5. aprila prilikom posete međunarodnoj vazduhoplovnoj vežbi „Iniohos 2019“ u vazduhoplovnoj bazi Andravida informisao novinare o daljim planovima za grčke vazduhoplovne snage: – Pored osavremenjavanja borbenih aviona F-16, mi se nalazimo u procesu odabira novog aviona za Grčku, tako da možemo postepeno da pređemo na novu generaciju vazduhoplova – Ova jasna naznaka interesovanja Atine za borbeni avion 5. generacije koji bi se nabavio za RV Grčke potvrđena je izjavom prvog čoveka Pentagonove kancelarije zadužene za projekat F-35 viceadmirala Matijasa Vintera koji je prethodnog dana rekao Kongresu da bi se prodaja aviona F-35 mogla proširiti kako bi uključila 5 novih zemalja – Singapur, Španiju, Rumuniju, Grčku i Poljsku. Američki ambasador u Grčkoj, Džefri Ros Pjat, takođe je komentarisao interes Grčke za F-35 i to povezao sa programom nadogradnje F-16V koji je u toku. – Očigledno je veoma dobro ovde imati F-35, najsposobniji borbeni avion na svetu. Program nadogradnje F-16 Viper koji smo već pokrenuli je deo pomoći Grčkoj da napravi prelaz sa borbenog aviona F-16 4. generacije na platformu 5. generacije kakva je F-35. To je prirodni napredak, mi snažno pozdravljamo interes Grčke i vidimo nadogradnju F-16 Viper kao prirodni korak ka budućem programu F-35. – 300-ti isporučeni F-35, USAF F-35A u bazi Hill / Foto: Lockheed Martin Citirajući pouzdane izvore, atinski dnevni list Katimerini izvestio je 6. aprila da će nabavka borbenih aviona F-35 zavisiti od grčkih fiskalnih planova i sposobnosti Vašingtona da ponudi dugoročni okvir plaćanja koji bi trajao 6 do 8 godina. Prema Katimeriniju, Grčka je Lokid Martinu već poslala Pismo zahteva za cenu i dostupnost, za 25 do 30 aviona. I dok F-35 očigledno počinje da dominira na listi želja RV Grčke, nedavno značajno intenzivirana vojna saradnja između SAD i Grčke već je usmerena na modernizaciju 84 grčkih najmodernijih F-16C i D Block 52+ i Block 52+ Advanced (Block 52M) na najnoviju i nanaprednju konfiguraciju F-16V. U decembru 2018. godine Ministarstvo odbrane SAD dodelio je proizvođaču aviona F-16 Lokid Martinu ugovor po liniji FMS (Foreign Military Sales) vredan 996,8miliona dolara za izvođenje radova na nadogradnji F-16V. Prema sporazumu, prva dva aviona će biti nadograđeni u pogonima Lokid Martina u Fort Vortu, Teksas dok će preostala 82 aviona proći isti proces u grčkoj kompaniji Hellenic Aircraft Industry iz Tanagre. Kao najnaprednija varijanta F-16 današnjice, F-16V (poznat i kao Block 70 i 72 što je oznaka novoproizvedenih aviona) odlikuje AESA radar Northrop Grumman AN/APG-83 (izveden iz radara AN/APG-80 verzije F-16E i F Block 60 i takođe poznat kao Scalable Agile Beam Radar – SABR), novi računar misije kompanije Raytheon, datalink Link 16, moderni prikazivači u kokpitu, unapređeni sistem za elektronsku borbu i sistem za izbegavanje sudara sa tlom – GCAS. Radovi na nadogradnji grčkih F-16V planirani su da budu završeni do 30. juna 2027. godine i trebali bi omogućiti značajno povećnje sposobnosti grčke flote borbenih aviona koji su dostupne samo na najmodernijim borbenim avionima 5. generacije poput F-35, i sve to za samo mali deo cene nabavke novih aviona. Danas, od 170 F-16 koje je Grčka naručila od 1987. godine, RV Grčke još uvek ima oko 153 “Borbenih sokola“, uključujući ranije F-16C i D Block 30 i Block 50 koji su isključeni iz programa nadogradnje na nivo F-16V. Neki od ovih starijih vazduhoplova mogu dobiti opremu iz aviona koji će biti postati F-16V, iako se sasvim sigurno može reći da su 30 godina stari Block 30 sve više neperspektivni za RV Grčke i u narednim godinama biće povučeni iz upotrebe i ponuđeni na prodaju. Italija je bila prva država kojoj su, nakon SAD, isporučeni avioni F-35. Nakon njih svoje F-35 je dobio Izrael. U međuvremenu, Grčka će nastaviti da se oslanja na svoje F-16V koji će ostati u upotrebi do 2048. godine a biće to najsavremeniji F-16 u Evropi. Kao takvi, oni će omogućiti moćnom RV Grčke da odgovori na sve nove moguće pretnje dok F-35 eventualno ne ponese grčke oznake. Grčki interes za F-35 poklapa se sa rastućim tenzijama između SAD i Turske oko turske nabavke ruskog raketnog PVO sistema velikog dometa Almaz-Antej S-400Trijumf. Žestoko se protiveći ovom poslu, početkom aprila Vašington je odlučio da prekine isporuke aviona F-35A Turskoj koja planira da nabavi 100 primeraka od kojih bi 30 trebalo da bude isporučeno pre kraja 2022. godine. Zbog toga, prvi F-35A koji su predati Turskoj juna 2018. ostaće u vazduhoplovnoj bazi Luke, Arizona, gde ih piloti koriste za upoznavanje i trenažu. Problemi Turske sa F-35 prete da prekinu učešče njene industrije u lancu snabdevanja aviona Lightning II koji vredi milijarde dolara, pored toga RV-u Grčke bi se prepustila ozbiljna prednost u ostvarivanju prevlasti u vazdušnom prostoru nad RV Turske koje, iako je NATO saveznik u stvarnosti predstavlja velikog neprijatelja. Ovo bi moglo promeniti pravila igre između dve susedne zemlje i njihovih Ratnih vazduhoplovstava koja imaju istoriju stalnih tenzija oko statusa 152 ostrva, ostrvca i stenovitih ostrvca u Egejskom moru koje Grčka neosporno smatra svojim ali koje Turska smatra “sivim zonama“ svog neutvrđenog suvereniteta. Igor BOŽINOVSKI

Kako je saopšteno iz Javnog akcionarskog društva PAO “Il“, sa aerodroma Voronjež-Pridača koji koristi preduzeće PAO “VASO“ (nalazi se u sastavu Odeljenja za transportnu avijaciju Ujedinjene vazduhoplovne korporacije), danas je obavljen prvi let prvog prototipa ruskog lakog transportnog aviona Il-112V(fabrički broj 01-01) koji je konstruisan po ugovoru potpisanim sa ruskim Ministarstvom odbrane. Posadom je komandovao glavni pilot PAO “Il“ nosilac zvanja Heroj Rusije Nikolaj Kuimov a navedeno je da je let prošao u normalnom režimu. Let je trajao 45 minuta, ostvarena je maksimalna brzina od 250 km/h, napravljena su tri kruga oko aerodroma i izvršene dve simulacije sletanja. U pratnji Il-112V leteo je avion laboratorija Il-114LL čija je posada pratila parametre prvog leta novog ruskog transportnog aviona. Prvom letu prethodila su ispitivanja na zemlji tokom kojih su testirani sistemi aviona, na pisti su izvršena rulanja sa zaletima i kočenjima kao i delimična odlepljivanja od tla. Nakon što se komisija uverila da svi sistemi normalno funkcionišu, odobren je početak letnih ispitivanja. Generalni direktor PAO “Il“ Aleksej Rogozin izjavio je da je Il-112V je prvi vojni transportni avion koji je stvoren od nule u post-sovjetskom periodu i da će ovaj avion pomoći rešavanju mnogih problema, kako u oblasti vojne logistike tako i u civilnom sektoru. On je dodao i da predstoji izvršenje ključnih i važnih zadataka letačkih testova koji će se obaviti u Voronježu a naglasio je i da je 100 postodelova i agregata Il-112V ruske proizvodnje odnosno da je većina proizvedena u Državnoj korporaciji “Rosteh“. 25 people are talking about this Twitter Ads info and privacy Projekat ovog aviona započet je u prvoj polovini 90-tih godina 20. veka finansijskim sredstvima tadašnjeg Avijacijskog kompleksa koji nosi ime S. V. Iljušina a prvobitno je avion predstavljen kao civilni putnički vazduhoplov. Planovi da se projekat finansira iz prodaje nafte kao i da serijska proizvodnja počne već 1994. godine nisu realizovani. U tu svrhu bilo je stvoreno preduzeće “ll-Baškirija“, postojale su namere da se proizvodnja organizuje u preduzeću KumAPP, Kumertau ali je kasnije odlučeno da to ipak bude kompanija VASO iz Voronježa. Usled nedostatka novca projekat nije mogao biti završen a tek aprila 2004. godine projekat Il-112V izabran je u konkursu Ministarstva odbrane za razvoj novog lakog transportnog aviona. Najave da prototip poleti 2006. a da serijska proizvodnja započne 2007. takođe se nisu ostvarile. Potom je ovaj projekat uvršten u Državni program za naoružanje u periodu od 2011-2020. sa planom da se ugovor potpiše 2015. godine. Konstrukcija prvog prototipa započeta je avgusta 2010. ali je maja 2011. Ministarstvo odbrane odustalo od Il-112V i umesto toga je odlučilo da kupi 7 An-140 pa su jula iste godine radovi na proizvodnji prvog prototipa obustavljeni. Avgusta 2013. zvanično je saopšteno da je projekat Il-112V obnovljen a ugovor sa Ministarstvom odbrane za razvoj novog transportnog aviona potpisan je decembra 2014. godine. Pripreme za proizvodnju započele su januara 2016. a u decembru iste godine je sastavljen trup prvog prototipa. Tokom 2017. izvršena je predaja krila i njegovo spajanje sa trupom, montiran je eksperimentalni proceduralni trenažer i započeta su ispitivanja sistema aviona. Krajem novembra prošle godine avion Il-112V predat je u letno-ispitnu stanicu kompanije VASO. Prvi let Il-112V je do sada više puta odlagan, prvo za kraj 2018., potom za početak ove godine a u medijima je obično navođeno da postoje problemi sa motorima. Decembra 2018. u institut CAGI koji nosi ime N. E. Žukovskog dostavljen je drugi prototip koji će služiti za statičko ispitivanje resursa. Pre nekoliko godina Ministarstvo odbrane iskazalo je potrebu za 60 Il-112V koji bi u vazduhoplovni jedinicama zamenilo avione An-26 a u kompaniji VASO se pripremaju za serijsku proizvodnju do 12 aviona godišnje. Trenutno vojne vazduhoplovne snage Rusije koriste oko 72 An-26 različitih verzija a do 2030. godine polovina celokupne flote vojnih i civilnih An-26 će biti prizemljena dok će do 2032. 90 procenata ovh aviona biti povučeno iz upotrebe. Il-112V bi mogao da doživi i lep izvozni uspeh, postoji velika potražnja za avionom te kategorije a familiju aviona An-26, 30 i 32 u svetu još uvek koristi oko 38 Ratnih vazduhoplovstava. https://tangosix.rs/2019/30/03/prvi-let-novog-ruskog-transportnog-aviona-il-112v/

Avion registracije ET-AVJ Boing 737 MAX 8 leteo je 10. marta kao let ET 302 na liniji Adis Abeba – Najrobi. U letelici se nalazilo 157 ljudi, 149 putnika i 8 članova posade. Prema prvim navodima lokalnih medija, kontakt kontrole letenja sa avionom izgubljen je samo šest minuta nakon poletanja. Među 157 poginulih nalazi se i jedan državljanin Srbije. Ovo je druga nesreća istog novog Boingovog proizvoda za samo 5 meseci. 737 MAX 8 avio-kompanije Lajon er srušio se 29. oktobra 2018. godine nakon 12 minuta leta po poletanju iz Džakarte. Tada je poginulo 189 ljudi. Istraga o uzrocima nesreće još nije završena ali je u javnost izašlo više izjava koje su opisivale probleme sa upravljanjem letelice koje su piloti imali pred pad. Nakon što je većina zemalja zabranila letenje ka i prelet njihovih teritorija za Boing 737 MAX seriju i nakon što je većina avio-kompanija mimo svojih nacionalnih vazduhoplovnih regulatora odlučila da je takođe privremeno prizemlji, EASA je upravo propisala privremenu zabranu letenja za ovaj tip letelice iznad kompletne Evropske Unije, samim tim i iznad država članica EASA-e koje nisu članice unije. Direktorat civilnog vazduhoplovstva, nacionalno regulatorno vazduhoplovno telo Srbije, saopštilo je za naš portal da je MAX privremeno zabranjen i u Srbiji: – Imajući u vidu bezbednosnu direktivu Evropske agencije za bezbednost vazdušnog sabraćaja – EASA, Direktorat civilnog vazduhoplovstva Republike Srbije je doneo hitno vazduhoplovno obaveštenje (NOTAM) kojim se zabranjuje korišćenje vazduhoplova tipa Boeing model 737-8 MAX i 737-9 MAX za poletanje i sletanje na aerodrome u Republici Srbiji kao i za prelete u vazdušnom prostoru Republike Srbije. Napominjemo da u registru vazduhoplova u Republici Srbiji nije upisan pomenuti model vazduhoplova. – stoji u saopštenju DCV-a. Kao meru predostrožnosti, EASA je danas objavila „Airworthines direktivu“ koja, stupajući na snagu u 19:00 po Griniču, suspenduje sve letačke operacije svih Boing modela 737-8 MAX i 737-9 MAX u Evropi. Takođe, EASA je izdala i „Safety direktivu“ za obustavljanje svih komercijalnih letova ka/iz ili unatar Evrope od strane operatera koji nisu članice EASA-e, stoji u saopštenju EASA-e koje je takođe izdato večeras. Ovim je nakon Kine, Velike Britanije, Indije, Australije, Francuske, Holandije, Turske i drugih zemalja MAX privremeno prizemljen na većini planete. Još jedino trenutno Sjedinjene Američke Države i Kanada kao značajniji operateri aviona nisu donele odluku o privremenom prizemljenju. Ujedinjeni Arapski Emirati su takođe prizemljili MAX. Time je FlyDubai, jedina avio-kompanija koja je saobraćala ovim tipom aviona ka Aerodromu „Nikola Tesla“, prestala da leti ovim, od ove nedelje „spornim“, avionom. Petar VOJINOVIĆ

Američki portal Axios preneo je kasno sinoć vest koja je objavljena na izraelskoj televiziji Channel 10 da je Administracija predsednika SAD Donalda Trampa blokirala izraelsku prodaju borbenih aviona F-16 Hrvatskoj. Ovo je za Channel 10 potvrdio njihov saradnik Barak David koji se poziva na informacije dobijene od izraelskih zvaničnika. Barak tvrdi da Trampova administracija blokira dogovor Izraela i Hrvatske o prodaji naoružanja vrednog 500 miliona dolara koji je vezan za 12 polovnih aviona F-16američke proizvodnje koji su remontovani i nadograđeni u Izraelu. U daljim navodima ove vesti istaknuta je važnost toga da su se SAD takođe takmičile na hrvatskom tenderu a da su, prema izraelskim zvaničnicima na koje se Barak poziva, predstavnici SAD tvrdili da je Izrael bio nepošten pokušavajući da profitira iza leđa SAD. Ovo je, kako je preneto, vrlo retka situacija u odnosima između Izraela i SAD koji su u prethodne dve godine bili veoma bliski, posebno kada je u pitanju vojna i odbrambena saradnja. Najnovije informacije govore o tome da je izraelski premijer Benjamin Netanjahuu ponedeljak 3. decembra prilikom sastanka sa američkim državnim sekretarom Majkom Pompeom u Briselu pokrenuo ovo pitanje, a prema izraelskim zvaničnicima Pompeo je Netanjahuu rekao da on nije protiv sporazuma već da je to blokirao sekretar za odbranu Džejms Matis. Potom je Barak David izneo i hronologiju događaja vezanu za ovaj posao a prema podacima do kojih je došao preko neimenovanih izraelskih zvaničnika. Premijer Netanjahu prvo je marta ove godine, nakon sastanka sa njegovim hrvatskim kolegom objavio da je postignut sporazum ali SAD ipak nisu odobrile Izraelu da proda borbene avione trećoj strani. Izraelski zvaničnici rekli su da su tri nedelje unazad iz Vašingtona počeli da primaju poruke koje su ukazivale na to da će SAD blokirati dogovor. Poseta Baraka Hrvatskoj u avgustu / Foto: MORH Zvaničnici administracije predsednika SAD bili su besni zato što je Izrael unapredio stare F-16 novom i sofisticiranom elektronikom izraelske proizvodnje kako bi ubedio Hrvate da kupe avione od Izraela a ne od SAD. Amerikanci su tvrdili da Izrael nikada nije trebalo da prodaje američke borbene avione trećoj strani bez odobrenja SAD a posebno ne kada postoji direktna konkurencija sa Sjedinjenim Državama. Izraelski zvaničnici rekli su Baraku da su Hrvati takođe veoma besni jer je dogovor blokiran i preneli su poruku Izraelu da očekuju da ta zemlja reši ovaj problem što je pre moguće. Na kraju je preneto i da kancelarija izraelskog premijera nije poricala ove navode ali da se suzdržala od komentara. Iz američkog Stejt Departmenta odbili su da komentarišu ovo pitanje a Pentagon takođe nije dostavio svoj komentar. Iako se diplomatski saradnik izraelske televizije Channel 10 David Barak u svojim tvrdnjama poziva na neimenovane izraelske zvaničnike, neke činjenice govore u prilog tome da je vrlo moguće da su SAD zaista stopirale prodaju izraelskih polovnih F-16 Hrvatskoj. Prvo ugovor za ovaj posao još nije potpisan što odstupa od prvobitnog plana da se to uradi tokom ove godine a pri tom su za 2019. u hrvatskom budžetu određena i finansijska sredstva za ovu kupovinu. Pojedini hrvatski mediji već mesecima pišu da su SAD blokirale prodaju F-16, takođe se pozivajući na neimenovane izvore. Iznete su i informacije da su izraelski F-16 toliko nadograđeni da proizvođač aviona Lokid Martin ne može da garantuje produženje životnog veka (SLEP) kao i obezbeđivanje garantovanog naleta od 3000 sati pom avionu. David Barak je međutim izneo i jedan čudan podatak a to je da su Izraelci, kako bi dobili posao prodaje F-16 Hrvatskoj, nadogradili avione. Ovakva tvrdnja teško da može biti tačna obzirom da je Izrael odavno izvršio doradu i osavremenjavanje F-16C i D Block 30 a poslednju modernizaciju na nivo Barak-2020 započeo je maja 2009. a završio oktobra 2014. Živojin BANKOVIĆ

https://www.telegraf.rs/vesti/politika/3006601-stize-jos-19-mocnih-letelica-za-vojsku-srbije-detaljan-plan-nabavke-aviona-helikoptera-i-posebne-opreme-iz-kine-foto-video?utm_source=nove_povezane_vesti&utm_medium=najnovije&utm_campaign=nove_povezane_vesti&utm_content=2 Stići će još nešto - rekao je Vučić, ali da ne može detaljnije da govori, jer bi nam, dodao je, neki uveli sankcije Foto: Tanjug/Rade Prelić, Predsedništvo Srbije Niko u regionu ne može da se poredi sa Vojskom Srbije, izjavio je danas predsednik Srbije Aleksandar Vučić, nakon što je prisustvovao vojnoj vežbi "Vek pobednika", koja je između ostalog izvedena na Pasuljanskim livadama i Pešteru. On je najavio nova ulaganja u Vojsku Srbije, kako u naoružanju i opremi, tako i u podizanju standarda njenih pripadnika. On je najavio i da će u Parizu razgovarati sa franuskim predsednikom Emanuelom Makronom "da uzmemo nešto i od Mistrala u budućnosti". Na pitanje gde je VS vojska u odnosu na one u regionu Vučić je rekao da se, osim vojske Rumunije, koja ima mnogo veću vojsku, niko u regionu ne može porediti sa nama. - Mi i Mađari smo tu negde, a ostali daleko iza - rekao je predsednik Srbije. - Vojska Srbije je ozbiljna vojska i sve je ozbiljnija, nastaviće se velika ulaganja i u narednom periodu će se videti i ono što je već naručeno - dodao je predsednik Srbije. - Stići će još nešto - rekao je u razgovoru s vojnicima jedne jedinice kojima je govorio o nabavci nove opreme i naoružanja, ističući da je to već plaćeno, ali da ne može detaljnije da govori, jer bi nam, dodao je, neki uveli sankcije. Međutim, ukazao je da se mora rešiti pitanje opreme, čizama kojih mora biti više od dva para, zatim uniformi, majica i podvukao da će i to sve brzo biti rešeno, uz angažman i napore Vlade Srbije. Vojska će imati i novi dizajn uniformi, kaže i ističe da Jumko radi u tri smene. NEŠTO VIŠE OD MILIJARDU EVRA ZA MINISTARSTVO ODBRANE I VOJSKU Budžet Ministarstva odbrane za sledeću godinu iznosiće oko 650 miliona evra, a realno oko milijardu do milijardu i 50 miliona evra, izjavio je predsednik Srbije Aleksandar Vucicć. Vučić je to rekao odgovarajući na pitanja novinara nakon završetka dela vojne vežbe "Vek pobednika" koja se održala na Pešteru. - To je najteže pitanje koje ste mogli da postavite zato što se strašno sekiramo kada vidimo koliko para ode na odbranu i mnogo novca trošimo. . . ali kako da vam kažem, videćete mnogo više osmeha dogodine na ovom ili nekom drugom mestu - rekao je Vučić.

Antonov 2 firme „STS Avijacija“ bazirane na Lisičjem Jarku juče je imao vanaerodromsko sletanje kod sela Novo Lanište blizu Jagodine, javio je prvi Telegraf. Kako Tango Six saznaje i kako se jasno vidi na fotografiji koja je objavljena na Fejsbuk stranici jagodinskog portala „Infocentrala“ u pitanju je An-2 YU-BRK. „STS Avijacija“ registrovani je operater, odnosno pružalac komercijalnih usluga iz vazduha od kojih im je avio-tretiranje primarna aktivnost.

Na svečanoj ceremontiji koja je u Kazanjskom avijacijskom zavodu S.P. Gorbunov održana 16. avgusta ove godine, javnosti je prvi put prikazan modernizovani bombarder Tu-22M3M koji predstavlja prvi opitni avion na kome su izvršeni radovi u okviru obimnog programa osavremenjavanja vazduhoplovne tehnike ruske Daljne avijacije na kojoj radi kompanija Tupoljev. Reč je o primerku Tu-22M3 proizvedenog 1987. godine koji nosi evidencijski broj 42, ima serijski broj 92-05 i fabrički 3792153 a njegov prvi let je planiran za kraj septembra. Nakon završetka ispitivanja ovog aviona uslediće modernizacija serije od, kako je zvanično saopšteno 30 aviona. Na nosu Tu-22M3M se jasno uočava izbočina na nosu za koju se spekuliše da je deo sistema za popunu gorivom u vazduhu. Za sada se ne zna koliko će trajati razvoj Tu-22M3M ali postoje informacije da bi serijska modernizacija mogla započeti 2019. godine a da bi prvi avioni mogli biti predati jedinicama 2021. Trenutno Vazdušno kosmičke snage Rusije (VKS) raspolažu sa oko 60-70 Tu-22M3 od toga oko 40 operativnih. Na prikazanom prvom modernizovanom avionu uočavaju se dve glavne razlike u odnosu na M3, prva je izbočina na nosu za koju se smatra da predstavlja sistem za popunu goriva u vazduhu. Druga razlika je kućište u zadnjem delu korena vertikalnog stabilizatora koje je postavljeno umesto repnih topova i njihovog sistema za navođenje. Mnogi stručnjaci smatraju da se tu nalazi novi sistem za protivelektronska dejstva. Kada je u pitanju elektronska oprema zvanično je saopšteno da je M3M dobio nove sisteme za navigaciju, komunikaciju i upravljanje vatrom dok je značajno unapređen samoodbrambeni sistem. Članovi posade sada se de u kabinama koje na instrument tablama imaju savremene višenamenske pokazivače a navodno će sve to biti unificirano sa opremom bombardera Tu-160M. Mnogi mediji su ranije, pozivajući se na razne zvanične i nezvanične izvore, plasirali vesti o tome da će M3M imati nove motore NK-32-02 predviđene za Tu-160M i M2 ali se na promociji prvog primerka videlo da on za sada ipak ima stare NK-25. Topovi za odbranu od ciljeva iz zadnje polusfere zamenjeni su kućištem u kome se verovatno nalazi sistem za protivelektronska dejstva. Takođe radilo se i na unapređenju naoružanja. Tu-22M3M će sasvim sigurno dobiti novu krstareću raketu H-32 koja predstavlja unapređenu već dobro poznatu H-22koja je bila osnovno naoružanje Tu-22M3. Spekuliše se da će se borbena moć aviona dodatno značajno povećati integracijom hiperzvučnih raketa vazduh-zemlja (more) H-47M2 “Kinžal“ koja se za sada nalazi samo u naoružanju modifikovanih presretača MiG-31K. Ako se ispostavi da je Tu-22M3M zaista dobio sistem za popunom goriva u vazduhu to znači da će ovaj tip aviona ponovo postati strategijski bombarder.Podsetimo potpisanim sporazumima sa SAD SALT 2 avion Tu-22M je izgubio namenu strategijskog bombardera jer je uklonjen sistem za popunu gorivom u vazduhu. Mnogi Tu-22M3 i danas svrstavaju u strategijski bombarder što se ipak ne može reći jer se u ruskoj literaturi pretežno nalazi podatak da je to tzv. дальнийbombarder raketonosac. Takođe ako uzmemo u obzir da je njegov borbeni radijus samo 2200 km i da je domet njegovog naoružanja tj. raketa H-22 svega 600 km (tu su i rakete H-15dometa u zavisnosti od verzije 150 do 280 km a među njima su i one sa nuklearnomm bojevom glavom snage 150 do 300 kT ) onda on sigurno ne spada u grupu interkontinetalnih strategijskih bombardera. Sa sistemom za popunu goriva u vazduhu Tu-22M3M moći će da dejstvuje na bilo koju tačku na planeti, domet njegovog naoružanja će biti znatno veći, rakete H-32 imaju domet od 1000 km a “Kinžal“ do 2000 km. Živojin BANKOVIĆ

Računajući na uspešan izvoz aviona Galeb, kompanija Soko je novembra 1969. godine počela razvoj usavršene verzije aviona Galeb. Razvoj nove verzije aviona poveren je konstruktorskoj ekipi fabrike Soko. Sl. 19. Jedini avion Galeb G-3 i ujedno treći prototip aviona Galeb, u krugu fabrike Soko uoči predaje VOC-u, snimljen za propagandni prospekt kompanije (foto Soko, Milan Majerski) Bio je to samostalan projekat fabrike, nezavisno od Generalštaba JNA i Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu (SSNO) i bio je izvozno orijentisan. Ustvari, kako neko reče, avion koji je imao prednji deo Galeba do usisnika i zadnji deo Jastreba od usisnika do repa. Sl. 20. Galeb G-3 bio je samostalan izvozni projekat fabrike Soko. G-3 ev. br. 23003, pogled na kabinu aviona (foto Soko, Milan Majerski) Ugrađen je nov, snažniji motor koji mu je obezbeđivao bolje manevarske i poletno-sletne karakteristike. Zbog veće potrošnje goriva povećan je kapacitet krilnih odbacivih rezervoara. Poboljšana je i kabina pilota, što se ogledalo u prekomponovanju instrument-table uvođenjem savremenije opreme i uređaja, a uvedeno je i kondicioniranje kabine što je uslove leta činilo prijatnijim. Izvršena su i manja ojačanja konstrukcije usled povećanja ukupne težine. Tako doteran Galeb označen je kao G-3. Svoj prvi let avionG-3 izvešće 19. avgusta 1970. godine. U dokumentima je zabeleženo sledeće: redni broj leta – 49; proizvođač – Soko; naziv/tip – G-3 Galeb; vojna oznaka – N-60; namena – školsko-borbeni mlazni; evidencijski broj – 23003; godina – 1970; datum – 19. 08; piloti za prvi let – Krmelj Vladimir major. Sl. 21. Galeb G-3 ev. br. 23003 sa naoružanjem ispred aviona, propagandni prospekt fabrike Soko (foto Soko, Milan Majerski) Taj avion bio je faktički treći prototip aviona Galeb i izrađen je samo u jednom primerku, koji je 10. maja 1971. godine primljen u VOC. Njegova spitivanja pokazala su očekivane osobine. Prototip 23003 bio je obojen u belo, sa crvenim donjim površinama i tip-tankovima, kao i crvenom linijom od nosa do izduvnog otvora. Ta šema je kasnije postala standardna za sve kasnije prototipove koji su ispitivani u VOC-u, a tokom sedamdsetih godina XX veka i za avione akro-grupe. Sl. 22. Prvi let aviona G-3, propagandni prospekt fabrike Soko (foto Soko, Milan Majerski) Ono što je bilo zanimljivo, jeste da je motor Viper 20F-20 Mk 532 na avionu G-3 bio nešto snažniji od motora Viper 20 Mk 531 koji se nalazio na Jastrebu. Katapult sedišta bila su Folland Type 1-B. Od naoružanja G-3 u nosu je imao dva mitraljeza kalibra 12,7 mm Colt-Browning AN-M-3 sa po 80 metaka. Na nosačima za naoružanje ispod krila nosio je: raketno – šest NRZ kalibra 127 mm HVAR-5˝ i dva lansera za četiri NRZ kalibra 128 mm ili dva lansera L-12-57 za 12 NRZ kalibra 57 mm BR-1-57 ili dva lansera L-16-57 za 16 NRZ; bombardersko – dve avio-bombe mase od 50 do 250 kg (FAB-250 iliFAB-100 ili PLAB-200 ili PLAB-150 ili dva svežnja S-8-16 za avio-bombe RAB-16 ili SN-3-50 ili KPT-150. Nišan na avionu bio je žiroskopski Thomson-CSF RY-22. Sl. 23. Iz propagandnog prospekta fabrike Soko, koji je urađen na engleskom jeziku, a bio je namenjen inostranim vazduhoplovnim snagama, potencijalnim kupcima ovog aviona. G-3 u letu iznad obale našeg dela Jadrana (foto Soko, Milan Majerski) Sl. 24. Na aeromitingu na aerodromu Le Burže kod Pariza, održanom juna 1971. godine. Novi Galeb u karakterističnoj šemi bojenja na prednjem delu trupa ispod kabine a ispred usisnika imao je broj 938. Le Burže 5. jun 1971. godine (foto J. F. Gueguin) Novi G-3 svetskoj javnosti prikazan je na vazduhoplovnoj izložbi na Le Buržeu juna 1971. godine. Fabrika Soko je pokušala da proda G-3 vazduhoplovstvima nesvrstanih država. Međutim, tržište je tražilo moderniji avion. Za ovaj avion nije bilo zainteresovani ni naše RV jer je očekivalo moderniji avion G-4 Super Galeb. Tako je projekat G-3 završio samo na jednom avionu. Ipak, avion je bio od koristi. Tako je u VOC-u G-3 bio značajna platforma za ispitivanja. Sa njega je lansirana i programirana raketna meta PRM-200. Ujedno je iskorišćen i kao platforma za razvoj avionaG-2AE, koji je bio namenjen za izvoz. Izvozni G-2AE imao je isti motor kao ostali avioni G-2A (Viper 11 Mk 22-6), ali klimatizovanu kabinu. Posle isteka resursa, predat je Školskom centru u Ralovcu kao nastavno sredstvo. Pre toga je vraćen na standard G-2A (motor je ostavljen originalni) i prefarban u maskirnu šemu. Kao takav dočekao je rat. Poslednji put je viđen na travnatom delu aerodroma Butmir 1993. godine, gde je i fotografisan. Sl. 25. Kraj aviona G-3 bio je sličan kraju države u kojoj je napravljen. Avion Galeb G-3 ev. br. 23003 „bačen“ na travnatom delu sarajevskog aerodroma Butmir. Iza se vidi kontrolni toranj aerodroma. Fotografisano 23. decembra 1993. godine (foto Nick Weight)

Krajem februara ove godine zvanično je započeto dugo najavljivano rušenje nekadašenje Upravne zgrade prve srpske fabrike aviona „Ikarus“ na Novom Beogradu. Rušenje je odlagano nekoliko puta, pri čemu je poslednji rok bio previđen za jul prethodne godine. U planu nadogradnja četiri nova sprata / Foto: Neda Mojsilović, Tango Six Zgrada tada ipak nije srušena. Rok je kao i prethodnih nekoliko puta odložen na neodređeno vreme, a planovi investitora (kompanija Neimar visokogradnja i Kemoimpeks) ostali su na papiru. Međutim, 21. februara ove godine radovi su započeti postavljanjem kočića i ograđivanjem parcele na kojoj se zgrada nalazi. Početak radova / Foto: Inicijativa građana Skoro tri hiljade potpisa skupljeno je protiv rušenja objekta / Foto: Inicijativa građana Kako stoji na zvaničnoj stranici Inicijative građana protiv izmena i dopuna Plana detaljne regulacije dela Bloka 9a, investitor „Neimar V“ dobio je dozvolu za izgradnju i dve nove zgrade. Prema navodima u građevinskoj dozvoli, Neimaru se odobrava izvođenje radova na rekonstrukciji, sanaciji, nadgradnji i dogradnji zgrade poslovnih usluga. Na planove ivestitora za rekonstrukciju i nadgradnju već postojećeg objekta ukazuje i tabla koja je 23. februara postavljena neposreno ispred same zgrade. Novo lice novog „Ikarusa“ / Foto: Inicijativa građana – Postavljena je tabla na kojoj je prikazan „Ikarus“ pod teretom dogradnje od čak četiri sprata. Ispod „Ikarusa“ gradiće se dva nivoa podzemne garaže rezervisane za nove stanare. Nadali smo se da do toga neće doći uprkos svim apelima koje smo uputili nadležnima, peticije od skoro 3000 potpisa, protestima, obraćanjima javnosti i medijima. – stoji na stranici Inicijative. Foto: Inicijativa građana Kako navode, pored dozvole da sruši jednu od najstarijih zgrada na Novom Beogradu, firmi „Neimar V“ dato je i pravo da prilaz privatnoj podzemnoj garaži izgradi preko zemljišta u javnom vlasništvu i uništi nekoliko blokovskih parking mesta bez ijednog troška te kompanije. Podsetimo, krajem prethodne godine, nakon višestrukog odlaganja rokova za rušenje „Ikarusa“, razgovarali smo sa pokretačem akcije spasavanja zgrade Miodragom Simovićem. Tango Six je tom prilikom saznao da postoje kako pravni, tako i urbanistički problemi kada je reč o rušenju objekta, kao i da samu smenu vlasništva, odnosno prodaju zgrade investitorima, prati određena pravna problematika. Takođe, o rušenju smo razgovarali i sa dokumentalistom u Muzeju vazduhoplovstva Aleksandrom Kolom, koji je govoreći o vrednosti i značaju zgrade branio ideju njenog očuvanja i podržao inicijatore u akciji spasavanja. Marta LUTOVAC

Kako javlja hrvatsko Ministarstvo odbrane, prekjuče je komandant 91. vazduhoplovne baze (na kojoj je bazirana Eskadrila Borbenih Aviona) leteo prvi put u dvosedu F-16D Barak u bazi izraelskog ratnog vazduhoplovstva Ramat David. Pukovnik Željko Ninić bio je deo „three-ship“ formacije i po sletanju opisao je profile i taktičke demonstracije koje su mu prikazali tokom „izlaza“: – Imali smo priliku letjeti iznad Države Izraela na visinama od minus nekoliko desetaka metara iznad Mrtvog mora do 25 000 stopa uzduž obale od sjevera prema jugu do pojasa Gaze tako da je to bilo prekrasno iskustvo. Isprobali smo i određene manevre s avionom koji nam je bio u pratnji. Isprobali smo razdvajanje i presretanje jedan na jedan i temeljni manevar zračne borbe jedan na jedan, manevar napada na zemlju s tipičnim iskakanjem u sastavu para, formiranje napada za odbacivanje bombi te nakon toga kontrolu učinjenoga i povratak na aerodrom s razlazom i slijetanjem. Let je trajao 44 minute. – Komandant baze prvi leti / Foto: T. Brandt, MORH Let u dvosedu „041“ bio je organizovan i delom kao promotivni photo i video op (opportunity) za predstavnike medija, što je ministar odbrane Krističević i najavio pre dve nedelje. Fokus MORH-a bili su mejnstrim mediji budući da u Hrvatskoj, u delu laičke javnosti, i dalje ne preovlađuje podrška trošenju velikih državnih para na borbene avione. MORH ovoga puta nije poveo stručne medije. Tango Six je uputio molbu sa željom da se priključi putu ali nam je ljubazno odgovoreno da je za ovaj put broj mesta ograničen. Debata o ispravnosti opcije za koju se Hrvatska odlučila i dalje traje i izuzetno je interesantna. Opitni pilot-lovac u penziji Ivan Selak i dalje ostaje pri svom viđenju da će broj preostalih sati letenja zbog objektivne starosti letelica biti nedovoljan. Deo koji je interesantan je da se na Fejsbuku u debatu uključilo i nekoliko aktivnih pilota HRZ od kojih je jedan, uključen u proces izbora, izneo najrelevatniji komentar koji je do sada izrečen u pogledu ovih kritika: – Istina je za sate, ali nije za godine. F-16 nema životni vijek. Isto tako propisao je i Service Life Extension Program (SLEP) tj program produljenja vijeka uporabe na 10800 ekvivalentnih sati leta (EFH) sa njegovim Service Biltenima i kitovima u certificiranim tijelima, a Izraelsko ratno zrakoplovstvo (IAF) to svakako jeste. – Petar VOJINOVIĆ

Počevši od 2020. godine još jedan korisnik američkog borbenog aviona F-16 postaće i Hrvatska koja se nakon mnogo godina odlaganja napokon odlučila kakva će biti budućnost borbene komponente svojih vazduhoplovnih snaga. Naši zapadni susedi odabrali su ponudu Države Izrael za polovne avione u varijantama F-16C i D Block 30 koji su dorađeni izraelskom elektronskom opremom i naoružanjem. U Hrvatsku će stići 10 jednoseda i dva dvoseda, prva dva aviona 2020. godine, 6 tokom 2021. i poslednja 4 primerka 2022. Saopšteno je da će njihova maksimalna cena biti najviše 500 miliona dolara a moguće i manje, plaćanje će trajati 10 godina po 50 miliona dolara godišnje u dve rate. Na avionima će pre isporuke biti izvršen i produženje životnog veka (SLEP) a osim Izraela i sam proizvođač Lockheed Martin, na osnovu čije dokumentacije će se uraditi SLEP, garantuje da će avioni dobiti da mogu da lete još po 3000 sati. Kako je zahtev Hrvatske bio da avioni mogu da lete po 100 sati godišnje, procenjeno je da oni mogu leteti još 25 godina nakon isporuke. F-16D Block 30 RV Izraela naoružan vođenim bombama SPICE. Osim 12 aviona koji će proći kroz proces produženja životnog veka, u 500 miliona dolara uračunat je i simulator letenja, zatim obuka 6 do 8 pilota i 45 pripadnika vazduhoplovnotehničkog sastava u Izraelu (od toga 5 inženjera), potom početni paketi rezervnih delova i naoružanja, zemaljska oprema, izgradnja i prilagođavanje infrastrukture (izgradnja hangara), tri godine kompletne logističke podrške uz prisustvo izraelskih stručnjaka (dva pilota instruktora plus još 12 do 15 ljudi) koji će pomagati u obuci i održavanju aviona (tehničko osoblje biće osposobljeno za održavanje u 1. i 2. stepenu) kao i transport dogovorene opreme i delova. Iako su značajno nadograđeni po specifičnim zahtevima RV Izraela, avioni su, kako se tvrdi potpuno kompatibilni s NATO standardima, takođe dovoljno su savremeni i pored toga što je reč o avionima starije varijante F-16 koji će u trenutku isporuke imati 32 do 35 godina. Treba napomenuti i da je od ponuđača traženo da tokom celog životnog veka ispravnost flote bude minimalno 65 procenata. F-16C i D Block 30 Block 30 (kao i 32) je bio prvi blok verzija C i D kod kojeg je primenjen program AFE – Alternative Fighter Engine odnosno RV SAD (USAF) je početkom 80-tih odlučilo da se za F-16 usvoji i drugi tip motora koji bi bio alternativa tradicionalnim motorima proizvođača Pratt & Whitney. Na taj način napravljena je konkurencija, nastojalo se da se na taj način smanji cena, obezbedi i drugi izvor snabdevanja kao i stabilne isporuke motora. Tako je Block 30 dobio nov motor General Electric F110-GE-100 koji ima maksimalni potisak od 78,06 kN bez i 125kN s dodatnim sagorevanjem dok je Block 32 imao Pratt & Whitney F100-PW-220. Zanimljivo da je februara 1984. RV SAD odlučilo da za fiskalnu 1985. godinu naruči 75 procenata motora General Electric-a a ostatak Pratt & Whitney. Dogovoreno je da svaka jedinica USAF ne koristi oba Bloka odnosno avione s različitim motorima a izbor varijante je donošen na nivou puka (wing). Zbog toga što je motor F110-GE-100 bio nešto jači, Block 30 je morao dobiti nešto veći usisnik vazduha. Međutim ova dorada nije primenjena odmah i prvi primerci su imali standardni usisnik a podvarijanta koja ga je dobila imala je oznaku Block 30D. Izgled kokpita kod aviona F-16C je, s manjim izmenama, identičan skoro kod svih blokova. Razmatrana je i standardizacija odnosno da i Block 32 ima veći usisnik ali to nije bilo moguće jer slabiji motor nije mogao da primi dodatni vazduh. Treba navesti i to da se u početnom korišćenju aviona pokazalo da je motor proizvođača Pratt & Whitney bio pouzdaniji i manje sklon zastojima. Interesantno je da su obe varijante imali na usisnicima vazduha nanesene RAM (Radar Absorbing Material) premaze kako bi se smanjio radarski odraz aviona (RCS) jer je poznato da usisnik kod F-16 značajno doprinosi veličini njegovog RCS. Dodatne dorade uključivale su povećanje memorije kroz dodatak sistema Programmable Display Generator i Data Entry Electronics Unit, novi zaštićeni sistem za glasovnu komunikaciju Seek Talk, novi zaptivni rezervoari za gorivo, tu su zatim uređaji voice message unit i crash survivable flight data recorder. Block 30D je nosio četiri umesto dva bacača mamaca ALE-47 a prednja antena signalizatora radarskog ozračenja tipa AN/ALE-40 je premeštena na pretkrilca. Počevši od proleća 1987. podverzija Block 30B dobila je mogućnost nošenja tada nove rakete vazduh-vazduh AIM-120 AMRAAM koja je međutim zvanično uvedena u naoružanje tek septembra 1991. F-16C Block 30 RV SAD / Foto: USAF Od avgusta 1987. integrisane su i protivradarske rakete AGM-45 Shrike koje se više ne koriste kao i modernije AGM-88 HARM. Vremenom avioni Nacionalne Garde SAD dobili su unapređeni inecijalni navigacijski sistem, lasersku žiro platformu, EGI (Embedeed GPS/INS), sistem za protivelektronska dejstva AN/ALQ-213, nišanski kontejner Litening, mogućnost nošenja INS/GPS vođenih ubojnih sredstava vazduh-zemlja poput JDAM (Joint Direct Attack Munition). Ovakvi avioni su u NG SAD poznati i kao F-16C++. Proizvodnja u verzijama Block 30 i 32 započela je januara 1986., prvi let jednoseda Block 30 izvršen je 12. juna 1986., dvoseda 30. jula iste godine a prvi primerci su isporučeni jula 1987. Do 1989. kada je prekinuta proizvodnja isporučeno je 733aviona a osim USAF i USN Block 30 i 30 gobili su Egipat, Grčka, Izrael, Južna Koreja i Turska. Izraelski Barak, Brakeet i Barak 2020 Sa ukupno nabavljena 362 F-16, Izrael je najveći inostrani korisnik ovog aviona u svetu. Svoje prve avione dobio je još jula 1980. kada su stigla prva četiri aviona F-16A i B Block 10 (izraelski naziv Netz) a F-16 je i danas glavni avion i oslonac RV Izraela. Decembra 2016. Netz je povučen iz upotrebe a u naoružanju je ostalo 78 F-16C Block 30 i 40, 47 F-16D istih blokova i 98 F-16I koji predstavljaju jednu od najsavremenijih varijanti F-16 danas u svetu. Dvosedi izraelski F-16D Block 30. Hrvatska će kao što znamo dobiti 10 F-16C i dva F-16D Block 30 za koje je navedeno da su stari 30 godina. U okviru programa Peace Marble II RV Izraela je tokom 1987. i 1988. godine nabavio ukupno 75 aviona F-16C i D Block 30 od toga 51 jednosed (nasumično dodeljeni evidencijski brojevi od 301 do 398 ) i 24 dvoseda (nasumično dodeljeni evidencijski brojevi 020 do 088). Prvi jednosedi koji su nazvani Barak (Lightning) stigli su oktobra 1987. a prvi dvosedi nazvani Brakeet (Thunderbolt) 21. decembra iste godine. Izraelci su izabrali da njihovi Block 30 i pored toga što imaju motor General Electric F110-GE-100, imaju standardni usisnik vazduha dok su avioni Block 40 kasnije isporučivani s većim usisnikom. Osnovna spoljna vizuelna razlika izraelskih jednoseda u odnosu na obični F-16C Block 30 je produžetak zadnjeg dela korena vertikalnog stabilizatora koje je vrlo slično kućištu padobrana kod aviona F-16A i B RV Norveške. Međutim kod izraelskih aviona nema padobrana već se tu nalazi elektronska oprema. Izraelski F-16C i D Block 30 ne nose američke AIM-120 AMRAAM ali su zato tu domaće Derby. Dvosedi takođe imaju ovu izmenu a osim toga su prepoznatljivi i po tome što se na leđnom delu aviona, između kabine i vertikalnog stabilizatora nalazi kutijasto kućište u kome se nalazi sistem za proitivelektronska dejstva.Postoje još neke manje izmene poput nešto većih navigacionih svetala koja se nalaze na bočnom delu usisnika vazduha a smatra se da u njima takođe ima i dodatne elektronike. Kod dvoseda je zanimljivo i to što to nisu samo dvosedi za obuku već se u zadnjoj kabini na borbenim misijama nalazi operator oružanog sistema. Zbog svih pomenutih izmena kod izraelskih aviona došlo je do povećanja mase (kod dvoseda sa 7900 kg praznog aviona na 9525 kg, maksimalna masa je 21770 kg što je čak za 4760 kg više) pa su morale biti izvršene izmene i na stajnim trapovima i avioni su dobili nove točkove. U trećoj seriji isporučenih aviona američki interni sistem za protivelektronska dejstva Lockheed Martin Defense Systems’ (LMDS) AN/ALQ-178 Rapport III zamenjen je izraelskim Elta’s EL/L-8240. Raketa vazduh-vazduh Python-5. Kada je reč o drugoj elektronskoj opremi izraelski F-16 Block 30 poseduju dorađeni radar AN/APG-68(V)1, prvobitni američki nišanski kontejneri Martin-Marietta Sharpshooter (degradirani AN/AAQ-14 LANTIRN) su kasnije zamenjeni domaćim Rafael Litening. Na avione je integrisano i izraelsko naoružanje, tu su elektrooptički infracrveno samonavođene rakete vazduh-vazduh malog dometa Python 4 i Python 5 dometa 15 odnosno 20 km kao i aktivno-radarski samonavođene Derby koja ima domet oko 50 km. Opciono se mogu dobiti inercijalno i televizijski (ili IIR) vođene rakete vazduh-zemlja AGM-142 Popeye I i II (Have Nap ili Popeye Lite) dometa 78 odnosno 320 km. Osim toga avioni su zadržali mogućnost nošenja američkog naroužanja, infracrveno samonavođenih raketa vazduh-vazduh AIM-9L i M “Sidewinder“ dometa do 18 km, vođenih raketa vazduh-zemlja AGM-65 “Maverick“, laserski vođenih bombi GBU-12, GBU-16, GBU-27, inercijalno i GPS vođene bombe iz porodice JDAM GBU-31, GBU-32 dometa do 28 km, zatim malogabaritne GBU-39SDB (Small diameter bomb) dometa do 110 km. Karakterističan kokpit dvoseda F-16D Block 52+. Na fotografiji je poljski avion. Maja 2009. godine Izrael je odlučio da nastavi s osavremenjavanjem aviona F-16C i D koji su u programu Barak-2020 dobili dobar deo sistema i opreme najmodernije varijante u RV Izraela F-16I Soufa (Block 52+) kako ostali u naoružanju i posle 2020. godine. Prethodno su dorade ispitivane na jednom dvosedu F-16D koji je podvrgnut veoma rigoroznim testiranjima Prvi nadograđeni avion završen je krajem novembra 2010. a radovi su obavljeni na nivou eskadrile uz nadzor osoblja iz Tehničke jedinice broj 22 koji predstavlja centralni servis za održavanje RV Izraela. Nakon što je prvi Barak-2020 prošao kroz inspekciju i nakon što je krajem januara 2011. predstavljen u vazduhoplovnoj bazi Hatzor, doneta je odluka da se svi avioni Barak dovedu na ovaj standard a čitav posao završen je oktobra 2014. godine. Izviđački kontejner RecceLite i nišansko-navigacijski Litening. Standard Barak-2020 obuhvata ugradnju novog gornjeg elektrooptičkog prikazivača (HUD), novih savremenijih donjih kolor prikazivača, Elbitov prikazni sistem na kacigi pilota DASH (Display and Sight Helmet), sistem za protivelektronska dejstva, sistem za kontrolu leta, kontejner RecceLite s elektrooptičkim i infracrvenim kamerama, sistemom za snimanje podataka i njihov prenos u realnom vremenu preko data-linka. Od naoružanja vazduh-zemlja tu su elektrooptički i satelitski navođene bombe SPICE (Smart, Precise Impact, Cost-Effective) koje predstavlja stand-off oružije dometa i do 100 km. U principu SPICE predstavlja komplet elemenata za modifikaciju klasičnih američkih nevođenih avio bombi Mk81 (SPICE-250) , Mk83 (SPICE 1000) i Mk84 (SPICE 2000). Tu su takođe i CCD/IIR plus GPS/INS vođene krstareće rakete Delilah dometa do 250 km. Živojin BANKOVIĆ

I dok su Srbiji juče stigla prva dva lovca MiG-29 iz Rusije, Hrvatska je danas učinila još jedan korak ka nabavci novih borbenih aviona. U Ministarstvu odbrane (MORH) u Zagrebu održano je otvaranje pristiglih ponuda koje su stigle iz četiri zemlje i to Grčke, Izraela, Švedske i SAD. Predstavnici ovih država su, po abecednom redu predstavili svoje ponude a svaka od njih je bila podjednako zastupljena što se tiče vremena. Kako je rečeno u saopštenju MORH-a, otvaranju ponuda prisustvovali su predstavnici Ministarstva odbrane i Oružanih snaga Republike Hrvatske, Ureda Predsednice, Vlade, Državnog tužilaštva kao i članovi Stručnog tima za sprovođenje pripremnih radnji oko nabavke višenamenskih borbenih aviona. Nakon otvaranja pristiglih ponuda uslediće detaljan proces procene i potvrde pristiglih ponuda od strane Stručnog tima, u roku od dva meseca. Ključni parametri pri odabiru, osim karakteristika i sposobnosti aviona, biće tri segtmenta: međudržavni ugovor, cena kao i paket poslovno-privredne saradnje. Postupak će se voditi transparentno, sistematično će se ispitiati svaki segment kako bi krajnji izbor bio najbolji za Republiku Hrvatsku – navodi se u saopštenju MORH-a. Iako još uvek nemamo detalja o pristiglim ponudama zanimljivo da nema ponude iz Južne Koreje koja je nudila svoje lake višenamenske borbene avione FA-50 (varijanta trenažno-borbenog T-50 “Golden Eagle“). U medijima se do sada spominjalo da će Grčka, Izrael i SAD ponuditi polovne avione F-16 različitih varijanti i modifikacija dok bi Švedska mogla ponuditi nove avione Gripen. Ipak, sasvim je moguće da bi se Hrvatskoj mogli ponuditi i polovni švedski Gripeni ali i novi američki F-16. Švedska je izrazila spremnost da, ukoliko bude dovoljno zainteresovanih, ponovo pokrene proizvodnju novih aviona JAS-39C i D. Kao potencijalni korisnici se pored Hrvatske, spominju Bocvana, Bugarska, Slovačka a dodatne avione mogao bi nabaviti Tajland. Sa druge strane SAD nastoje da produže proizvodnju F-16 pa nije nemoguće da bi se Hrvatskoj, kao i Bugarskoj, mogli ponuditi i novi primerci npr. u varijanti Block 52. Nije za sada poznato da li bi Švedska mogla ponuditi novu generaciju Gripena, JAS-39E i F, koja su bar za sada rezervisana za države sa većom platežnom moći. Hrvatska planira nabavku eskadrile višenamenskih borbenih aviona od kojih bi prvi stigli 2020. godine a cela eskadrila bi bila operativna za zadatke kontrole vazdušnog prostora oko 2022. godine. Kako je ranije saopštavano ugovor bi mogao da se potpiše sledeće godine. Živojin BANKOVIĆ

Ukoliko se bilo kojim povodom ljubitelj avijacije nađe u Moskvi, a najbolja prilika za to je poseta Međunarodnom avio-kosmičkom salonu MAKS, jedno od obaveznih mesta na koje treba otići je Centralni muzej Vojno-vazduhoplovnih snaga (VVS) Monino. Muzej, koji se nalazi 38 km istočno od Moskve, smešten je pored bivše Vojne Akademije VVS ’’Jurij Gagarin’’, na nekadašnjem vojnom aerodromu Monino. Jedan je od najvećih muzeja avijacije na svetu i najveći u Rusiji u kome je između ostalog izloženo oko 173 vazduhoplova. Satelitski snimak Monina. Gradnja vojnog aerodroma Monino započeta je 1928., dve godine kasnije radovi su završeni da bi 1932. godine tu bili stacionirani prvi teški bombarderi TB-3. Od 1940. u Moninu je bila stacionirana Vojna akademija komandnog kadra VVS a 1941. godine na njemu je formirana 3. bombarderska divizija za dejstvo na velikim daljinama sa bombarderima DB-3, TB-7 i ER-2 (Jer-2, DB-240). Aprila 1943. je u okviru Vojne Akademije formiran školski puk koji je tri godine kasnije preimenovan u mešovitu avijacijsku diviziju sa lovačkim, jurišnim i bombarderskim pukom i samostalnom transportnom eskadrilom. Zbog nepostojanja perspektive daljeg razvoja baza je zatvorena 1956. godine a avijacijska divizija rasformirana. Aerodrom je zatim predat na upotrebu Centralnom muzeju VVS koji je osnovan 28. novembra 1958. sa samo 5 aviona a na aerodromu Monino je otvoren 23. februara 1960. godine kada je u svojoj kolekciji imao 14 vazduhoplova. Vojna akademija VVS ’’Jurij Gagarin’’ za čije je formiranje muzeja neposredno vezano, zatvorena je 2011. godine. U 1970. godinu muzej je ušao sa 40vazduhoplova a današnji oblik, uz određene uglavnom manje izmene, je definisan 1990. Do Monjina se iz Moskve može stići na više načina, vozom sa stanice ’’Jaroslavski vokzal’’ (metro stanica ’’Komsomolskaja’’), autobusom broj 322 koji saobraća na liniji Moskva-Noginsk i kombijem, popularnom ’’maršutkom’’ broj 362 od moskovske autostanice Šćelkovskaja. Radno vreme sredom, četvrtkom i petkom je od 9:30 do 17 časova uz pauzu od 13:30 do 14:15, subotom i nedeljom radno vreme je od 9 do 14 časova a ponedeljak i utorak su neradni dani. Bilo kojim gradskim prevozom da dolazite, do muzeja će se morati pešačiti, od železničke stanice oko dva kilometara. U muzeju smo videli vrlo malo zaposlenih, po dostupnim informacijama trenutno ih ima samo pet. Stanje napolju izloženih aviona i helikoptera se kreće od solidnog do sasvim dobrog međutim ima i onih koje bi trebalo obnoviti a to nije lak posao jer ih ima mnogo. Pri restauraciji eksponata pomažu uglavnom entuzijasti različitih profesija među kojima ima i maketara a u poslovima remonta i sređivanja vazduhoplova pomagale su i kompanije ’’Iljušin’’ i ’’Tupoljev’’. Muzej godišnje poseti oko 150 hiljada ljudi a u njemu su poslednjih godina boravile političke i vojne delegacije iz preko 80 zemalja sveta. Većina vazduhoplova se nalazi na otvorenom (površina oko 20 hektara) a osnovna infrastruktura se sastoji iz tri objekta, jedne zgrade i dva hangara, ukupne površine oko 5500 m². U zgradi u kojoj se nalazi biletarnica i prodavnica suvenira, postavka, koja je smeštena u 6 soba, obuhvata period od početka 20. veka pa sve do Drugog svetskog rata. Deo posvećen avijaciji u carskoj Rusiji / Foto: Živojin Banković, Tango Six U centru fotografije aerostat od metala čuvenog Konstantina Ciolovskog / Foto: Živojin Banković, Tango Six U ovom odeljku, koji je odlično uređen, nalazi se mnoštvo fotografija, spisa, dokumenata, uniformi i lične opreme avijatičara, avionskih motora, maketa i modela vazduhoplova, opreme za balone i dirižable. Sve je to propraćeno sa dobro urađenim panoima na kome se mogu pročitati najinteresantnije informacije iz ruske vazduhoplovne istorije. Kutak posvećen Mihailu Nikiforoviču Jefimovu, dominira model aviona Farman-IV / Foto: Živojin Banković, Tango Six Posebno mesto zauzima kutak posvećen prvom ruskom avijatičaru, Mihailu Nikiforoviču Jefimovu (1881-1919) koji je 1908. i 1909. godine bio i prvak Rusije u motociklizmu a 1909. godine u Odesi imao i svoj prvi let na jedrilici. Iste godine je uz finansijsku pomoć barona I. Ksidiasa otišao u grad Murmelon, Francuska na obuku za pilota. Bio je jedan od talentovanijih učenika i njegovom obukom se bavio lično Anri Farman. Svoj prvi samostalni let na avionu Jefimov je imao već 25. decembra 1909. godine kada je sleteo nakon čitavih 45 minuta u vazduhu. Diplomu aerokluba Francuske broj 31 dobio je 15. februara 1910. godine. Svoj prvi let u Odesi, na avionu Farman-IV, koji je bio prvi javni let aviona u Rusiji, izveo je 21. marta 1910. godine. Početkom Prvog svetskog rata podnosi izveštaj sa zahtevom da ga upute na front a od aprila 1915. nalazi se u vojsci kao letač dobrovoljac u sastavu 32. avijacijskog odeljenja. U ruskom Građanskom ratu borio se na strani Boljševika. Avgusta 1919. prilikom desanta Belogardejaca na Odesu uhapšen je i ubijen. Hangar u kome se nalaze avioni upotrebljavani u Drugom svetskom ratu / Foto: Živojin Banković, Tango Six Odmah uz zgradu koja je posvećena počecima avijacije u Rusiji nalazi se hangar sa temom Drugog svetskog rata a u njega se može ući i iz objekta koji smo prethodno opisali. Tu se mogu videti najznačajniji avioni, lovci i jurišnici na kojima su leteli sovjetski piloti. Ispred svakog od njih se nalazi pano sa taktičko-tehničkim podacima i slikama konstruktora, potom motori i naoružanje koji su ugrađeni u njih, biste i biografije najpoznatijih pilota, asova koji su ih leteli. Lovački avion La-7 / Foto: Živojin Banković, Tango Six Među njima je i lovac Lavočkin La-7 na kome je leteo čuveni Ivan Kožedub, sovjetski as sa najviše ličnih pobeda u Drugom svetskom ratu, sa 62 (po nekima 64) priznata oborena aviona među kojima se nalazi i prvi operativni mlazni borbeni avion na svetu – nemački Me-262. Lovac Jak-9U / Foto: Živojin Banković, Tango Six Zanimljivo da je pored lovca Jak-9U u bojama puka ’’Normandija-Njemen’’ postavljena bista Arkadija Vasiljeviča Fjodorova koji je leteo na I-16, Jak-1 ali je najveći broj od 20 ličnih i 4 pobede u grupi postigao na američkom lovcu P-39 ’’Airacobra’’. Lovac-presretač MiG-3 / Foto: Živojin Banković, Tango Six Bista Aleksandra Ivanoviča Pokriškina nalazi se uz lovca-presretača MiG-3 a ovaj pilot je leteći na tom avionu kao i na Jak-1 i P-39 postigao 59 ličnih pobeda i 6u grupi. Lovci Polikarpov I-15bis i I-16 / Foto: Živojin Banković, Tango Six Jedan od prvih pilota koji su izveli ’’taran’’ u u noćnom vazdušnom boju bio je Viktor Vasiljevič Talalihin čija je bista postavljena pored lovca I-16. Na ovom tipu aviona Talalihin je 7. avgusta 1941. iznad Moskve udario i oborio nemački bombarder He-111, njegov avion se teško oštećen srušio a on je bio povređen. Odmah pored I-16 može se videti i njegov prethodnik I-15bis. Jurišnik Il-2 “Šturmovik“ / Foto: Živojin Banković, Tango Six U nangaru se nalaze dva jurišnika Iljušin Il-2 a pored jednog od njih je bista Mihaila Petroviča Odincova, pilota koji je sa 14 vazdušnih pobeda imao najveći broj oborenih aviona među pilotima jurišnika. Na početku rata leteo je na lakom bombarderu Su-2 a interesantno da je njegov član posade, strelac Dmitrij Novikov, koji je bio sa njim tri godine rata, oborio 8 neprijateljskih aviona među kojima i jedan bombarder. Pored američkog P-39, kod Sovjeta omiljenog stranog lovca koji se nalazio u njihovom naoružanju, stoji bista Dmitrija Borisoviča Glinke koji je leteći na Jak-1 i P-39 oborio 50 nemačkih aviona. Odmah do P-39 možemo videti bombarder za obrušavanje Petjakov Pe-2. U-2VS, laka bombarderska varijanta školskog Polikarpov Po-2 (U-2) / Foto: Živojin Banković, Tango Six Odata je počast i čuvenom 46. gardijskom noćnom bombarderskom puku koji je bio jedan od tri ženska avijacijska puka u Drugom svetskom ratu, poznat i pod nazivom ’’noćne veštice’’, kako su ih Nemci zvali. Ispred aviona U-2VS (LNB) koji predstavlja bombardersku verziju školskog višenamenskog aviona Polikarpov Po-2(U-2) postavljena je bista komandira pešadijskog izviđačkog odeljenja L. Karčeve. Pored Po-2 postavljen je još jedan avion Polikarpova, izviđač R-5. Jedna od mnogobrojnih postavki na otvorenoj izložbi / Foto: Živojin Banković, Tango Six Sledeće što je u muzeju na redu za videti je impresivna izložba na otvorenom na kojoj se mogu videti jedinstveni prototipovi i eksperimentalni avioni. Interesantno je da je dobar deo aviona do muzeja direktno doleteo i, dok je pista bila još u upotrebi, sleteo na pistu aerodroma Monino, da bi zatim bio dovučen do muzeja. Tako je na primer posada sovjetskog putničkog putničkog aviona Tu-144 na aerodrom sletela 1980. godine. Tokom 1990. godine izvršeno je premeštanje vazduhoplova, oni su tada poređani po tome kom Opitno-konstrukcinom birou pripadaju i takav raspored je aktuelan i danas. Određeni broj vazduhoplova se s vremena na vreme sklanja da bi se izvršila njihova obnova. Najveći helikopter svih vremena, Milj V-12, drugi prototip / Foto: Živojin Banković, Tango Six Na samom ulazu izložbe dočekaće vas najveći i najteži helikopter u istoriji vazduhopovstva, džinovski četvoromotorni prototip V-12 (Milj Mi-12, NATO oznaka ’’Homer’’) koji je imao nosivost 30 tona a bio je konstruisan za posebnu namenu prevoza komponenti interkontinetalnih balističkih raketa na položaje raketnih jedinica. Razvoj projekta je započeto 1963. da bi prototip poleteo 10. jula 1968. a prvo međunarodno prikazivanje dogodilo se na Le Buržeu 1971. U muzeju se nalazi drugi opitni helikopter koji je poleteo 28. maja 1973. a projekat je brzo obustavljen zbog neekonomičnosti i zbog čiunjenice da su posao dobro obavljali helikopteri Mi-6 i Mi-10. T10, prvi prototip aviona Su-27 / Foto: Živojin Banković, Tango Six U prvom planu američki bombarder B-25 “Mitchell“, iza njega Tu-95A. / Foto: Živojin Banković, Tango Six Pored V-12 nalazi se prototip aviona Su-27, odnosno prva neuspela varijanta ovog lovca sa oznakom OKB T10. Preko puta njega možemo videti takitčki bombarder Su-24M, prvi od 11 prototipova višenamenskog borbenog aviona Su-35 (Su-27M, T10M-1), lovac MiG-29 9.12 iz prvih serija sa karakterističnim blatobranom na prednjem stajnom trapu i ventral finovima na zadnjem delu trupa, i bombarder iz Drugog svetskog rata B-25 ’’Mitchell’’ koji je takođe služio u VVS SSSR. Preteča aviona Su-24, prototip T6-1 / Foto: Živojin Banković, Tango Six Lovac-presretač Su-11 / Foto: Živojin Banković, Tango Six U nastavku reda u kome se nalazi T10 postrojeni su i ostali Suhojevi avioni, taktički bombarder Su-24, zatim njegov prototip sa strelastim krilom T6-1, lovci-presretači Su-15, Su-11, Su-9, jurišni avioni Su-17, Su-17UM3, Su-17M3, lovci-bombarderi Su-7BKL, Su-7B, eksperimentalni S-26 (varijanta Su-7 sa skijama) i na kraju dolazimo do jurišnika Su-25. Prototip frontovskog lovca MiG-29 / Foto: Živojin Banković, Tango Six Iza Su-25 je postavljen putnički Tu-144, sa njegove desne strane tu je opitni MiG-21I ’’Analog’’ koji je služio za ispitivanje oblika krila supersoničnog Tupoljeva 144 a sa leve strane je postavljen prototip frontovskog lovca MiG-29 (Izdelije 9-01). Iza Tu-144 se mogu videti srednji bombarder Tu-22M3, putnički Jak-40 i Il-62. Putnički avion Tu-114, uočljiv je veoma dugačak prednji stajni trap / Foto: Živojin Banković, Tango Six Avion specijalne namene za letove na velikim visinama M-17 “Stratosfera“ / Foto: Živojin Banković, Tango Six Potom dolazimo do jednog lovca MiG-29 u varijanti 9.13, zatim putničkog Tu-114 i transportera Il-76M. Slede avioni Antonova, teški transporter An-22, putnički An-24 i srednji transporter An-12. Deo iza njih nije dostupan posetiocima a tu se mogu videti avioni Jak-42, Tu-104, Tu-124, Il-18, Il-14, Li-2, An-8, serijski Su-27, prototip eksperimentalne amfibije sa vertikalnim poletanjem Bartini Berijev VVA14, raketni sistem PVO S-300PT. Ispred Anova 22, 24 i 12 može se videti još jedan MiG-29 9.12 kao i strategijski bombarder-raketonosac Tu-95MS a prekoputa avion specijalne namene Mjasišćev M-17 ’’Stratosfera’’ pored koga je izložen čeholsovački mlazni trenažni avion L-29 ’’Delfin’’. Postavka helikoptera započinje trenutno najvećim operativnim helikopterom na svetu, transportnim Mi-26 / Foto: Živojin Banković, Tango Six Krećući se dalje u krug sa leve strane je postavka helikoptera sa trenutno najvećim transportnim helikopterom na svetu, transporterom Mi-26, letećim komandim mestom Mi-6Aja (Mi-22), protivpožarnim Mi-6PŽ, lakim višenamenskim Mi-2 i protivpodmorničkim Ka-25K. Prva varijanta desantno-jurišnog helikoptera Mi-24, verzija Mi-24A / Foto: Živojin Banković, Tango Six Transportni helikopter Jak-24 / Foto: Živojin Banković, Tango Six Potom sledi deo u kome se nalaze teški transporter-kran Mi-10 i još jedan Mi-6, srednji transporteri Mi-8T, Mi-4 i Jak-24 kao i desantno-jurišni helikopteri Mi-24V i Mi-24A. Stajanka aviona OKB MiG / Foto: Živojin Banković, Tango Six Lovac-presretač MiG-31 / Foto: Živojin Banković, Tango Six Preko puta prve pomenute grupe helikoptera nalaze se avioni OKB MiG čiji red započinje trenažnim dvosedom MiG-15UTI, nastavlja lovcima MiG-17F, MiG-19PM, lovcem presretačem MiG-21, lovcem MiG-23, izviđačem-bombarderom MiG-25RB, jurišnikom MiG-27 a završava sa lovcima-presretačima MiG-25P i MiG-31. Iza MiG-a 25 i 31 postavljena je leteća amfibija Berijev Be-12. Projekat Jak-141 prekinula je ekonomska kriza 90-tih godina / Foto: Živojin Banković, Tango Six Lovac-presretač neobičnog izgleda Lavočkin La-250 / Foto: Živojin Banković, Tango Six Brzinski rekorder MiG Je-166 / Foto: Živojin Banković, Tango Six EPOS – analog eksperimentalnog orbitalnog aviona / Foto: Živojin Banković, Tango Six Nasuprot MiG-ovima postavljeni su opitni i eksperimentalni vazduhoplovi, lovac sa vertikalnim poletanjem i sletanjem Jak-141, lovac-presretač La-250’’Anakonda’’, eksperimentalni brzinski rekorder Je-166 (E-166), analog eksperimentalnog orbitalnog aviona EPOS a red završava sa bespilotnom izviđačkom letelicom M-141 ’’Striž’’ pored koje se nalazi i njen lanser. Lovac sa vertikalnim poletanjem i sletanjem Jak-38 / Foto: Živojin Banković, Tango Six Izviđač Jak-27R / Foto: Živojin Banković, Tango Six Preko puta druge pomenute grupe helikoptera nalaze se avioni OKB ’’Jakovljev’’ koja počinje sa dva lovca-bombardera sa vertikalnim poletanjem i sletanjem Jak-38 pored kojih stoji njihov prethodnik, opitni Jak-36, niz nastavljaju izviđač Jak-27R, taktički bombarder Jak-28L, potom lovac-presretač Jak-25 i izviđač Jak-25RV, lovac Jak-23 i završava ga prvi prototip školsko-borbenog aviona Jak-130. Lovac MiG-15bis opremljen nosačima bombi / Foto: Živojin Banković, Tango Six Prvi sovjetski serijski mlazni lovac MiG-9, u fazi restauriranja / Foto: Živojin Banković, Tango Six Dolazimo tako do drugog hangara muzeja u kome se postavka često menja i u kojoj se povremeno rade restauracije eksponata. Tamo smo zatekli radove na prvom sovjetskom reaktivnom lovcu MiG-9 i skoro sređene lovce Lavočkin La-15 i MiG-15bis. Gondole stratosferskih balona “SSSR-1“ i “Volga“ / Foto: Živojin Banković, Tango Six Standardnu postavku čine gondole stratostata (balona) ’’SSSR-1’’ iz 1933. godine kojim su se Sovjeti 1934. popeli na 22 km visine i gondola eksperimentalnog balona ’’Volga’’ iz 1958. iz koga su dvojica opitnih pilota 1962. godine iskočili sa visine od 25548 metara. Francuski “Voisin“ / Foto: Živojin Banković, Tango Six Britanski trokrilac “Sopwitch“ / Foto: Živojin Banković, Tango Six Prvi četvoromotorni bombarder na svetu, ruski “Ilja Muromec“ / Foto: Živojin Banković, Tango Six Prisutni su zatim predstavnici Prvog svetskog rata, izviđački bombarder ’’Voisin’’francuske proizvodnje i britanski lovac, britanski trokrilac ’’Sopwitch’’ i prvi ćetvoromotorni bombarder na svetu, ruski ’’Ilja Muromec’’ koji je projektovala grupa konstruktora pod vođstvom Igora Sikorskog. Prvi sovjetski raketni avion BI (BI-1) / Foto: Živojin Banković, Tango Six Rekorder u dužini leta – ANT-25 / Foto: Živojin Banković, Tango Six Prv metalni sovjetski ANT-2 / Foto: Živojin Banković, Tango Six Od drugih vazduhoplova treba istaći prvi sovjetski raketni avion Bereznjak-Isajev BI (Bližnij Istrebitelj BI-1) sa motorom na tečno raketno gorivo koji je svoj prvi let imao 15. maja 1942, prvi ruski kompletno metalni avion Tupoljev ANT-2, avion za postizanje rekorda u doletu Tupoljev ANT-25 i bespilotni orbitalni raketoplan BOR-5, upravljivi model koji je imao prvi let 17. aprila 1985 i koji predstavlja analog (model) orbitalnog aviona ’’Buran’’. Videli smo i vrlo nobične letelice poput tri tipa eksperimentalnih planera Diskoplana konstruktora M.V. Suhanova, eksperimentalni leteći aparat Turboljot i eksperimentalni helikopter Milj V-7. Putnički Be-32 i poljoprivredni mlaznak PZL M-15 / Foto: Živojin Banković, Tango Six Sa desne strane od ulaska u objekat, napolju pored hangara, nalaze se tri zanimljiva aviona, laki putnički Berijev Be-32 i Antonov An-14 kao i poljski PZL M-15 ’’Belphegor’’, jedini mlazni poljoprivredni avion u svetu. Ispred hangara su dve stajanke, sa leve strane su avioni OKB Tupoljeva a sa desne izuzetno zanimljivi avioni Suhoja i Mjasičćeva. Najveći presretač svih vremna – Tu-128 / Foto: Živojin Banković, Tango Six Večna stajanka bombardera OKB “Tupoljev“ / Foto: Živojin Banković, Tango Six Red grdosija Tupoljeva počinje sa najvećim presretačem koji je ikada leteo – Tu-128 koji se pre svega koristio za zaštitu severnih granica SSSR. Niz zatim nastavljaju bombarderi velikog doleta: prvi sovjetski serijski bombarder sa strelastim krilom Tu-16K, potom prvi sovjetski bombarder sa promenljivom geometrijom krila Tu-22M, pored njega prvi sovjetski supersonični bombarder Tu-22, zatim još jedan Tu-16 i na kraju Tu-4 koji je razvijen na osnovu američkog B-29 i koji je prvi sovjetski bombarder koji je mogao da nosi nuklearno naoružanje. Prototip udarno-izviđakog aviona Suhoj T-4 koji je trebao da leti brzinom od 3 maha / Foto: Živojin Banković, Tango Six Preko puta Tupoljeva postavka počinje sa izuzetnim Suhojem T-4 (Izdelije 100, ’’Sotka’’), udarno-izviđačkim avionom koji je u svoje vreme bio jedinstven po svojoj titanijumsko-čeličnoj konstrukciji i po tome što je to prvi avion u svetu sa četvorostrukim trokanalnim fly-by-wire komandama. To je trebao biti američki odgovor na američki bombarder XB-70 ’’Valkyra’’ a projekat je obustavljen nakon samo dve godine od prvog a postoji nekoliko razloga. Jedan je što se tadašnji vojni vrh odlučio za bombarder Tu-22 za koji je procenjeno da se brže može uvesti u naoružanje. Takođe T-4 bi bio veoma skup, planirana je nabavka 250 aviona a umesto toga planeri su sugerisali da se novac potroši i na lovačke avione. Spominje se i nezadovoljavanje odnosno promena taktičko-tehničkih zahteva VVS kao i kompleksnost proizvodnje. Prototip bombardera M-50 / Foto: Živojin Banković, Tango Six Pored helikoptera V-12 najimpresivniji vazduhoplov u Moninu svakako je prototip supersoničnog strategijskog bombardera Mjasišćev M-50 (NATO oznaka “Bounder“) razvijen tokom 50-tih godina 20. veka koji pleni svojim neobičnim i vrlo moćnim izgledom. M-50 ima trup poput rakete, delta krila na čijim se krajevima nalaze mlazni motori, uz još dva pod krilima. Strategijski bombarder 3MD / Foto: Živojin Banković, Tango Six Uz M-50 prikazan je još jedan avion iz OKB-23 Mjasičćev, bombarder 3M (izložena je varijanta 3MD) koji je izveden iz prvog sovjetskog interkontinetalnog mlaznog bombardera M-4. Iako je 3M imao svoj prvi let daleke 1956. ostao je u naoružanju kao leteći tanker sve do 1994. godine. Iza njega postavljen je strategijski bombarder Tu-95A. Još jedan od ’’prvih’’ bombardera koji se nalazi u Moninu jeste i prvi sovjetski mlazni bombarder Iljušin Il-28. Živojin BANKOVIĆ