Претражи Живе Речи Утехе

Evropski konzorcijum MBDA bavi se proizvodnjom raketa i raketnih sistema i kad je Srbija u pitanju uporno se trude već nekoliko godina. Pokušavali su da nam prodaju PVO rakete kratkog i srednjeg dometa i sve do sada su bili neuspešni. Kako Tango Six saznaje, MBDA je na ovom Buržeu najbliža prodaji najnovije generacije svog raketnog sistema Mistral Srbiji. Zvanične potvrde za moguću prodaju sistema kao ni ugovora i dalje nema ali polako dolazi do poklapanja više kockica što je za naš portal i potvrđeno iz same kompanije na ovogodišnjem sajmu. Kako saznajemo, Srbija može biti blizu nabavke Mistrala ali ne kao zasebnog sistema već kao nadogradnje našeg domaće razvijenog PASARS-a 16 nazvanog Terminator. Predsednik Srbije bio je prvi koji je obnarodovao želju da naša zemlja kupi Mistral novembra prošle godine. Kako smo takođe već analizirali, Srbija se trenutno nalazi u potrošačkom modu i ko od inostranih kompanija ne uspe nešto da nam proda ove i možda još sledeće godine treba pod hitno da menja svoje prodavce. Po svemu sudeći (navodni) planovi za nabavku sistema dugog dometa S-300 zvanično više ne dolaze u obzir (izjava predsednika na ovogodišnjoj Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji) i RV i PVO uspeva, prema dosadašnjim izjavama u medijima, da sebi osigura ruski sistem malog dometa Pancir. Jedan od dva prototipa artiljerijsko-raketnog sistema PASARS-16 koji smo mogli da vidimo na vežbi „Vek Pobednika“ / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Budući da je lovačka avijacija dobila avione, VOJIN dva osmatračka radara, helikopteraši dobijaju više nego što ih ima, vreme je da artiljerijsko-raketne jedinice za protivvazduhoplovna dejstva konačno zanove tehniku. Jedan od projekata (namenjen za segment trupne PVO) je domaći koncept, artiljerijsko-raketni hibrid PASARS-16 nazvan Terminator. Radi se o FAP-ovoj šasiji sa topom L70 Bofors kalibra 40 milimetara sa dve rakete zemlja-vazduh RLN-IC na bazi sovjetske rakete vazduh-vazduh R-13M. Dakle sredstvo za blisku zaštitu kopnenih snaga od pretnji iz vazduha i mogućnost sekundarne uloge za njegov top za dejstva po ciljevima na kopnu. Mistral rakete kao sistem ATLAS / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Da li je razvoj rakete RLN-IC zastao ili se svejedno rešilo da je Mistral bolje rešenje? Kako bilo, ljubaznošću predstavnika kompanije MBDA Didije Filipa (Didier Philippe) dobili smo precizniju sliku kako bi mogla da izgleda integracija Mistrala: – Nudimo Mistral 3+ sa bitno poboljšanim performansama. Kao što znate, Mistral može biti upotrebljen sa nekoliko lansera. Kao MANPADS, sa ATLAS lansera sa dve rakete i raznih drugih opcija, danju i noću. Sada nudimo i LICORN C2 sistem koji može objediniti različite lansere i njihovom kombinacijom možemo stvoriti veoma efikasnu „pasivnu zasedu“ budući da je osnovna filosofija Mistrala to da je u pitanju pasivan sistem. Dakle, imamo nekoliko mogućnosti kada su platforme, odnosno lanseri u pitanju i jednu od tih mogućnosti predstavlja i vaše vozilo PASARS, u saradnji sa Vojnotehničkim institutom i vašom industrijom. Ukoliko dođe do posla, VTI bi radio integraciju, mi bi obezbedili module sistema. U takvoj koncepciji mi bi dali „elektronske kutije“, električne i druge instalacije za prenos signala i podataka. VTI bi razvio interfejs za lansiranje Mistral raketa iz PASARS vozila. Radilo bi se o dve rakete, naravno našoj IC kameri i sistemu svoj-tuđ. Integracija svega bi bila na vašem VTI-u. Ono što takođe možemo ponuditi je i sistem LICORNE. C2 infrastrukuturu koja se može nalaziti u šatoru ili oklopnom vozilu za veću mobilnost. Novost koju prikazujemo prvi put na ovogodišnjem Buržeu je sposobnost LICORNE sistema da otkriva dronove i ometa njihov GPS ili radio vezu. Ono što nikako ne želite je da lansirate skupu raketu na jeftini ali potencijalno opasni dron. LICORNE može da integriše sve tipove Mistral lansera, MANPADS, ATLAS, pa i vaš PASARS, sve dok ste u dometu kontrolne stanice. On je kao i sve pomenuto totalno pasivan sistem. Senzori sistema LICORNE namenjeni skeniranju frekvencija za upravljanje dronovima / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Crna kutija pored raketa je aktivni ometač signala koje služe za kontrolu dronova / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Kontrolna stanica sistema LICORNE / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Takođe je novo to da je poslednja generacija Mistrala opremljena većim IC senzorom, tragačem. Za razliku od ranijih generacija Mistrala, Stingera ili Igle, sada možemo da vidimo i obradimo mnogo više vizuelnih informacija o cilju na način da posebnim sposobnostima i algoritmima vizuelno možemo prepoznati aktivne protivmere kao što su na primer IC mamci i da ih jednostavno ignorišemo. Ova sposobnost je jedinstvena za raketu ove kategorije i mislimo da nemamo konkurenciju u toj oblasti. Drugo poboljšanje su dometi po daljini i visini, koji su sada veći. Ne možemo reći koliko tačno iznose te vrednosti ali mogu reći da su, na primer, veće od 7 kilometara u daljinu i 6 kilometara u visinu. Ako ste čuli za NATO vežbu „Tobruk Legacy“ možete pitati vaše komšije Mađare kako su ispalili četiri Mistrala 2 i dva Mistrala 3 i kako su oborili svih 6 meta. Takođe ih možete pitati i kako je na ovoj vežbi prošla naša konkurencija. – Rekao je Filip za Tango Six. Opcija modularne integracije Mistrala na PASARS-16 nastastavila bi sličan trend nabavki koje kao glavnu odliku imaju širu industrijsku saradnju i dobijanje određenih sposobnosti ili tehnologija. Stoga je, iako još zvanično nepotvrđena, veoma izgledna. Dodatno, poseta francuskog predsednika Makrona Beogradu 15. i 16. jula može biti idealna prilika da se neka verzija ugovora i potpiše. Petar VOJINOVIĆ

https://www.telegraf.rs/vesti/politika/3006601-stize-jos-19-mocnih-letelica-za-vojsku-srbije-detaljan-plan-nabavke-aviona-helikoptera-i-posebne-opreme-iz-kine-foto-video?utm_source=nove_povezane_vesti&utm_medium=najnovije&utm_campaign=nove_povezane_vesti&utm_content=2 Stići će još nešto - rekao je Vučić, ali da ne može detaljnije da govori, jer bi nam, dodao je, neki uveli sankcije Foto: Tanjug/Rade Prelić, Predsedništvo Srbije Niko u regionu ne može da se poredi sa Vojskom Srbije, izjavio je danas predsednik Srbije Aleksandar Vučić, nakon što je prisustvovao vojnoj vežbi "Vek pobednika", koja je između ostalog izvedena na Pasuljanskim livadama i Pešteru. On je najavio nova ulaganja u Vojsku Srbije, kako u naoružanju i opremi, tako i u podizanju standarda njenih pripadnika. On je najavio i da će u Parizu razgovarati sa franuskim predsednikom Emanuelom Makronom "da uzmemo nešto i od Mistrala u budućnosti". Na pitanje gde je VS vojska u odnosu na one u regionu Vučić je rekao da se, osim vojske Rumunije, koja ima mnogo veću vojsku, niko u regionu ne može porediti sa nama. - Mi i Mađari smo tu negde, a ostali daleko iza - rekao je predsednik Srbije. - Vojska Srbije je ozbiljna vojska i sve je ozbiljnija, nastaviće se velika ulaganja i u narednom periodu će se videti i ono što je već naručeno - dodao je predsednik Srbije. - Stići će još nešto - rekao je u razgovoru s vojnicima jedne jedinice kojima je govorio o nabavci nove opreme i naoružanja, ističući da je to već plaćeno, ali da ne može detaljnije da govori, jer bi nam, dodao je, neki uveli sankcije. Međutim, ukazao je da se mora rešiti pitanje opreme, čizama kojih mora biti više od dva para, zatim uniformi, majica i podvukao da će i to sve brzo biti rešeno, uz angažman i napore Vlade Srbije. Vojska će imati i novi dizajn uniformi, kaže i ističe da Jumko radi u tri smene. NEŠTO VIŠE OD MILIJARDU EVRA ZA MINISTARSTVO ODBRANE I VOJSKU Budžet Ministarstva odbrane za sledeću godinu iznosiće oko 650 miliona evra, a realno oko milijardu do milijardu i 50 miliona evra, izjavio je predsednik Srbije Aleksandar Vucicć. Vučić je to rekao odgovarajući na pitanja novinara nakon završetka dela vojne vežbe "Vek pobednika" koja se održala na Pešteru. - To je najteže pitanje koje ste mogli da postavite zato što se strašno sekiramo kada vidimo koliko para ode na odbranu i mnogo novca trošimo. . . ali kako da vam kažem, videćete mnogo više osmeha dogodine na ovom ili nekom drugom mestu - rekao je Vučić.

Imamo S-300, nemamo S-300, eh da imamo S-300 mi bi njima pokazali, ne bi se usudlili da nas napadnu, kad Ruje pošalju S-300, Putin sa migovima šalje i S-300, brat Lukašenko će nam dati S-300, debatuju već 20 godina u Srbiji svi od dece, lokalnog društva uz pivo ispred prodavnice do prodavačica na pijaci i raznih geopolitičara i analitičara. Fenomen zvani raketni sistem PVO S-300 srpsku javnost i političare i dalje okupira još od početka devesetih godina prošlog veka, pa sve do danas, kada povremeno priča o nabavci ovog sistema izbije u javnost, međutim taj PVO sistem nikako da dođe iako se obećanja umnožavaju geometrijskom progresijom iz godine u godinu. Moglo bi se postaviti pitanje, gde je zapelo? To niko ne zna, niti je moguće rasčivijati složene vojno-političke odnose između Srbije i Ruske Federacije, da li smo mi zaista tražili S-300 ili su Rusi ponudili prodaju sistema koji se više ne proizvodi, ali raketni pukovi razmešteni u PVO kišobran oko Moskve i dalje ga poseduju i koriste iako se trenutno zamenjuje savremenim sistemom S-400. S-300 ponovo je u centar srpskog interesovanja posle debakla “ Orlova“ na Mundijalu u Rusiji ponovo dospeo, kada je Sputnjik lansirao vest citirajući neimnovani vojno-diplomatski izvor iz Rusije da je Srbija uputila zahtev Moskvi za nabavku dve baterije raketnog sistema PVO S-300 PMU-2. Međutim, usledio je munjeviti demanti ministra odbrane Aleksandra Vulina, da to nije istina i da Srbija nikakav zahtev nije uputila. Ovaj put Vulin je negirao ono što je u prošlosti u javnim nastupima često naglašavao da Srbija nabavlja raketni sistem S-300. On je o tome govorio sredinom avgusta prošle godine kada je izjavio da Beograd razmatra mogućnost da nabavi S-300… “ Razmatramo ovo pitanje, mislimo o tome, suviše je rano da se kaže nešto konkretnije. Ne mogu da govorim tako otvoreno i unapred. Ne mogu da komentarišem konkretno u vezi S-300… rekao je tad Vulin za Sputnjik tokom zvanične posete Moskvi. Međutim osam dana kasnije šef Federalne službe za vojno-tehničku saradnju Dimitrij Šugajev opet je izjavio ruskim medijima da su u toku pregovori Rusije i Srbije oko S- 300. Vulin je tad demantovao tu tvrdnju izjavom da se odluka ne može doneti preko noći i bez odgovarajućih dokumenata, bez budžeta i saglasnosti čitave države. Priča o S-300 je zatim nestala sa medijske scene, dok je nastavila da živi na raznim vojnim grupama i forumima, gde su entuzijasti i pojedina penzionisana vojna lica vodila žustre debate. Bivši komandant JRV i PVO general Spasoje Smiljanić na pitanje Vojnopolitičke osmatračnice da li je državno rukovodstvo 1990- tih godina prošlog veka zakasnilo u nabavci S -300 kaže: “ Preporuke vojske su bile opravdane, ali državno rukovodstvo je bilo u veoma složenoj situaciji kad je u pitanju bilo materijalno stanje u zemlji, kad su u pitanju moći da se kupi takvo oružje, to je jedna strana negativna cele priče, a druga strana je stanje u Rusiji, koje je bilo još gore nego što je bilo kod nas. A politički odnosi između državnog rukovodstva Srbije odnosno Jugoslavije i Rusije tada nisu bili baš bratski, kao što stalno govorimo, a pogotovo što je na čelu te Rusije bio Jeljcin, koji je bio pod potpunim uticajem, pa čak i kontrolom američke administracije. Prema tome niti se može reći da je pravovremeno ukazivano na potrebnu modernizaciju, pre svega PVO sistema i nabavke S-300, ne može se negirati ni stanje zemlje u odnosu sa Rusijom i stanje u Rusiji i posebno stav Jeljcina u odnosu na SR Jugoslaviju. Na pitanje koje je general Smiljanić postavio na kraju svoje knjige: Zašto državni i vojni vrh zemlje i Vlada SRJ nije reagovala 1997. i preduzela mere nabavke i osavrmenjivnja PVO penzionisani general dodaje: “ Ja sam rekao zašto nisu. Takva situacija je bila u kojoj je trebalo mnogo volje i razumevanja s jedne i druge strane da se to realizuje. Mi nismo imali novac da kupimo jedan divizion S- 300, koji košta oko 150-160 miliona dolara. Prema tome uz to ide još i još… Trebalo je preko milijardu dolara izdvojiti za nešto bolju odbranu od onog što se očekivalo. Na pitanje da li je bilo realno da se nabavi sistem i koliko bi stvari bile drugačije da je nabavljen 1999. Smiljanić dodaje: “ Da smo imali S-300 do agresije ne bi došlo. To potvrđuje strah i nepoznanicu američku od tog sistema. U kratkom roku tražen je tri puta razgovor Pebertona samnom u nadi da će izvući istinu odnosno podatke o tome imamo li S-300. Obazirući se na pitanje koliko bi značio sada isporuka S- 300 Srbiji Smiljanić kaže S -300 zadovoljio bi potrebe Srbije. Kako su Srbi nabavljali S-300, mitovi i relanost Prvi tragovi o nabavci S-300 postojali su još u vreme SFRJ, kada je JNA bila živo zainteresovana za nabavku ovog raketnog sistema, međutim planove je odložio građanski rat koji je usledio 1991. godine. Savezna Republika Jugoslavija takođe je bila zainteresovana za nabavku raketnog sistema S-300, a o tome prvi put povela se reč na sednici Vrhovnog saveta odbrane 2.06. 1993 godine. Nabavku sistema S-300 prvi je spomenuo tadašnji ministar odbrane Pavle Bulatović ( ubijen februara 2000.), koji je zahtevao 124 miliona dolara da se izdvoji iz budžeta sa nabavku S-300 i raketnog sistema TOR. Tada je spomenuo i da su vođeni razgovori sa potencijalnim nabavljačima opreme i da je ostavljena mogućnost razgovora u vezi kreditiranja, kompenzacionog posla, ukoliko se odobri ovakva kupovina. Međutim od te priče nije bilo ništa jer se nabavka spominjala u jeku žestokih sankcija koje je UN uvela protiv SRJ, a 1993 je vreme kada je hiperinflacija nezaustavljivo marširala. Priča o S-300 nastavila je da živi kroz priloge u vojnim časopisima. Usledio je Dejton, a ponovno oživljavanje priče o nabavci S-300 usledilo je 1997 godine, kada je pokojni Pavle Bulatović ponovo u medijima spomenuo nabavku ovog raketnog sistema. Da se nešto konkretno tad radilo pojasnio je i nekadašnji komandant RV i PVO VJ general Spasoje Smiljanić. Smiljanić u svojoj obimnoj knjizi Agresija NATO, Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana u odbrani otadžbine potvrđuje sa dva dokumenta da je tadašnji komandant Ratnog vazduhoplovstva Ljubiša Veličković i pomoćnik NGŠ VJ za RV i PVO general -major Mirko Vučinić izradili predlog modernizacije RV i PVO. Akt Tehničke uprave GŠ VJ pov.broj 1645-1 od 1.08.1997 predviđa nabavku dva raketna diviziona S-300 PMU-2 za šta je izdvojeno 1.200.000.000 dinara. U drugoj polovini 1997. u Moskvu je otputovao i tadašnji predsednik Savezne vlade Radoje Kontić, koji se u Moskvi sastaje sa tadašnjim predsednikom vlade Viktorom Černomirdinom, koji je izjavi oda će taj zahtev biti razmotren, ali nikakav odgovor nije stigao. Ova nabavka ostala u fioci čekajući nove prilike. Naredne 1998. godine eskalirala je kriza na Kosovu i Metohije. Otvoreni sukob sa OVK u leto iste godine dovelo je do zaoštravanja odnosa sa NATO, koji već od septembra počinje sa otvorenim pretnjama bombradovanja SRJ. O tome Momir Bulatović piše u svojoj knjizi da je u oktobru ubrzano razmatranje nabavke S-300. “ Potegli smo stare i nove veze, uključili diplomate i biznismene.. Ni tajni ni podzemni kanali nisu dali željeni rezultat. Inače cena koja je bila enormno visoka nije bila poseban problem. Nepremostivu teškoću predstavljali su njegovi gabariti. Tako veliki sistem nije mogao proći nijedan od debelo razrađenih “ sporednih kanala“… Ovaj sistem je Jugoslaviji trebao da služi kao sistem odvraćanja, pošto je agresija bila neizbežna“, piše Bulatović. Faktor Lukašenko Tvrdnju Mome Bulatovića da je Jugoslavija počela ubrzano da traži S-300 potvrdio je i penzionisani general Blagoje Grahovac, koji je u svojoj knjizi “ Glasovi iz gluve sobe“ opisao kako je tekla nabavka S-300 od Belorusije. Naime, Grahovac kako opisuje zajedno sa Lilićem poslat je u 13. oktobra 1998 Minsk da razgovara o nabavci S- 300. Da nešto nije u redu svedoči Grahovac saznao je iz susreta sa načelnikom GŠ vojske Belorusije. Iz razgovora sa njim Grahovac saznaje da beloruskog kolegu niko nije obavestio o poseti i da on ne zna ništa. General-pukovnik je tad po svedočenju Grahovca pitao da li mu je poznato da je jedna mešovita delegacija na čelu sa sinom predsednika Lukašenka otišla u SRJ sa ciljem da ispita šta je potrebno. Pošto od toga ništa nije bilo Grahovac i Lilić su se vratili nazad za Beograd neobavljenog posla. Svoj doprinos priči o nabavci S-300 dao je i novinar Miroslav Laznski koji je oktobra 1999 u svojoj romansiranoj biografiji “ Jutarnja patrola“ dao informaciju da je Jugoslovenska delegacija na sajmu naoružanja “ Difendori 98″ u Atini razgovarala sa ruskom delegacijom o nabavci S-300. Navodno Rusi su ponudili cenu od oko 129.340.000 dolara za S-300 odnosno 96 raketa i 16 lansera odnosno dva divizion. Decembra 1998. na poziv ruskog ministra odbrane Igora Sergejeva, u Moskvu su otputovali Pavle Bulatović i general Branko Krga. Sergejev je odbio mogućnost da isporuči S-300. Iako se agresija na SRJ približavala sve više nagađanja da li mi imamo S-300 postala su svakodnevna. Obaveštajci raznih provinijencija pokušavali su do poslednjeg dana uoči bombardovanja da saznaju da li Jugoslavija ima S-300. Januara 1999. usledio je sastanak načelnika GŠ VJ generala Ojdanića i Smiljanića sa načelnikom Glavne obaveštajne uprave ruske vojske Valentinom Korabljenkom, gde je došlo do kraćeg spora sa ruskim generalom oko toga ko koga obmanjuje, uprkos tome nada da će ruski generali ubediti Jeljcina da isporuči S-300 pokazala se kao zabluda. Šest dana uoči agresije u kabinetu generala Simljanića vodio se zanimljiv dijalog: “ Imate li S-300?“ bilo je poslednje pitanje koje je pukovnik Džon Pemberton, vojni vazduhoplovni izaslanik SAD postavio 18. marta 1999. na trećem sastanku sa tadašnjim komandantom RV i PVO Spasojem Smiljanićem. “ Saznaćete ako nas napadnete“, rekao je tad Smiljanić Pembertonu. Nedeljnik Argument 22. marta 1999, posle čega je prestao da izlazi doneo je naslovnu vest da je Srbija nabavila S-300. Rat je počeo dva dana kasnije, ali kafanska nadmudravanja nastavljena su sa tezom da se čeka samo prilika da se S-300 upotrebi. Trećeg dana po izbijanju rata sa NATO u Moskvu je otputovala ekipa ekspreata PVO na čelu sa načelnikom uprave ARJ i PVO general-majorom Mladenom Karanovićem. Tom prilikom u Moskvi je Rusima predstavljena potreba za još dva diviziona S-300. Rusi su tad obavestili našu delegaciju da je većina tražene tehnike u okolini Moskve i da problema u isporuci neće biti, ako to odobri Jeljcin. Dok je Karanović boravio u Moskvi u Komandi JRV i PVO planiran je prihvat tehnike i obuke ljudstva do uključenja u borbena dejstva. Međutim od toga nije bilo ništa. Poseta je ponovljena 4. aprila, a vojna delegacija susrela se sa prvi potpresednikom ruske vlade Masljukovim koji je izjavio generalu Karanoviću da Rusija neće vojno pomoći SRJ i da nema ništa od saveza sa Rusijom i Belorusijom. Inače 10. aprila 1999. general Karanović je o rezultatu neuspešne posete obavestio Miloševića u prisustvu Zorana Lilića. Milošević je na konstataciju Karanovića da od isporuke S-300 nema, rekao da Lilić ima nove podatke. U skladu sa tim doneta je odluka o opućivanju oficira na obuku u Rusiju. Tako 30. aprila 1999. izdvojeno je bilo 150 oficira koji su poslati na preobuku u Rusiju, među njima je bio i novopostavljeni komandant 250. raketne brigade pukovnik Tiosavljević i nedavno penzionisani general Jovica Draganić koji su prošli na obuku na S-300. Grupa se u Jugoslaviju vratila sredinom juna 1999. Sve nade jugoslovenskog vojnog vrha da će Rusija pomoći da se nabavi S-300 i ostali raketni sistemi definitvno su sredinom maja 1999. pali u vodu. Petooktobarskim promenama priča o S-300 definitivno je zamrla. Lukašenko i S-300 drugi put među Srbima Priča o Beloruskoj isporuci S-300 vaskrsla je juna 2014. godine kada je večni predsednik Belorusije izjavio da je on nudio Miloševiću da isporuči S-300 i da je imao pilote heroje koji su bili spremni da avionima prebace S-300 u Beograd, ali da je krivac bilo rukovodstvo u Beogradu jer nije verovalo da će ih NATO napasti, kao i da je kasnije bilo kasno jer je počela blokada. Lukašenko se osvrnuo i da je Milošević kukao da mu je S-300 bilo bi drugačije, a da mu je Lukašenko odgovorio da je o tome trebao da razmišlja ranije. Lukašenko se osvrnuo i da je je vojska bila slaba i da joj je nedostajala odlučnost, organizacija i pripremljenost. Priča o S-300 dobija svoj nastavak posetom bivšeg potpresednika ruske vlade zaduženog za vojnu industriju Dimitrija Rogozina Srbiji 2016. godine kada je na pres konferenciji 11. januara 2016. Rogozin je tom prilikom na konferenciji za novinare Vučiću uručio maketu za koju su novinari preneli da je S-300. Međutim u pitanju je bio lanser modernijeg sistema S-400, što se prepoznalo po vozilu lansera MZKT. Rogozin je ponovio ponovo da NATO ne bi palo da napadne Srbiju da je ona imala S-300. Priča o S-300 dobila je svoj nastavak i u 2017. godini kada se opet povela priča o nabavci S-300 iz Belorusije i Rusije. Aprila 2017. S-300 spomenuo se prilikom susreta Vučića i Peskova. Vučić je tom prilikom pomenuo da se o S-300 razgovaralo i sa Putinom i Lukašenkom, ali dogovor nije postignut. Priča se prenela i u ovu godinu, a da li će ikada doći do realizacije i isporuke ostaje da se vidi. NE PROPUSTITE: HRVATSKI S-300 MIT, REALNOST ILI NAGAĐANJE Andrej MLAKAR https://vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com/2018/07/17/svi-srpski-s-300-sve-nase-nabavke-cuvenog-raketnog-sistema-od-koga-i-dalje-drhte-mnoge-zemlje/

I dok su Srbiji juče stigla prva dva lovca MiG-29 iz Rusije, Hrvatska je danas učinila još jedan korak ka nabavci novih borbenih aviona. U Ministarstvu odbrane (MORH) u Zagrebu održano je otvaranje pristiglih ponuda koje su stigle iz četiri zemlje i to Grčke, Izraela, Švedske i SAD. Predstavnici ovih država su, po abecednom redu predstavili svoje ponude a svaka od njih je bila podjednako zastupljena što se tiče vremena. Kako je rečeno u saopštenju MORH-a, otvaranju ponuda prisustvovali su predstavnici Ministarstva odbrane i Oružanih snaga Republike Hrvatske, Ureda Predsednice, Vlade, Državnog tužilaštva kao i članovi Stručnog tima za sprovođenje pripremnih radnji oko nabavke višenamenskih borbenih aviona. Nakon otvaranja pristiglih ponuda uslediće detaljan proces procene i potvrde pristiglih ponuda od strane Stručnog tima, u roku od dva meseca. Ključni parametri pri odabiru, osim karakteristika i sposobnosti aviona, biće tri segtmenta: međudržavni ugovor, cena kao i paket poslovno-privredne saradnje. Postupak će se voditi transparentno, sistematično će se ispitiati svaki segment kako bi krajnji izbor bio najbolji za Republiku Hrvatsku – navodi se u saopštenju MORH-a. Iako još uvek nemamo detalja o pristiglim ponudama zanimljivo da nema ponude iz Južne Koreje koja je nudila svoje lake višenamenske borbene avione FA-50 (varijanta trenažno-borbenog T-50 “Golden Eagle“). U medijima se do sada spominjalo da će Grčka, Izrael i SAD ponuditi polovne avione F-16 različitih varijanti i modifikacija dok bi Švedska mogla ponuditi nove avione Gripen. Ipak, sasvim je moguće da bi se Hrvatskoj mogli ponuditi i polovni švedski Gripeni ali i novi američki F-16. Švedska je izrazila spremnost da, ukoliko bude dovoljno zainteresovanih, ponovo pokrene proizvodnju novih aviona JAS-39C i D. Kao potencijalni korisnici se pored Hrvatske, spominju Bocvana, Bugarska, Slovačka a dodatne avione mogao bi nabaviti Tajland. Sa druge strane SAD nastoje da produže proizvodnju F-16 pa nije nemoguće da bi se Hrvatskoj, kao i Bugarskoj, mogli ponuditi i novi primerci npr. u varijanti Block 52. Nije za sada poznato da li bi Švedska mogla ponuditi novu generaciju Gripena, JAS-39E i F, koja su bar za sada rezervisana za države sa većom platežnom moći. Hrvatska planira nabavku eskadrile višenamenskih borbenih aviona od kojih bi prvi stigli 2020. godine a cela eskadrila bi bila operativna za zadatke kontrole vazdušnog prostora oko 2022. godine. Kako je ranije saopštavano ugovor bi mogao da se potpiše sledeće godine. Živojin BANKOVIĆ