Претражи Живе Речи Утехе

Imamo S-300, nemamo S-300, eh da imamo S-300 mi bi njima pokazali, ne bi se usudlili da nas napadnu, kad Ruje pošalju S-300, Putin sa migovima šalje i S-300, brat Lukašenko će nam dati S-300, debatuju već 20 godina u Srbiji svi od dece, lokalnog društva uz pivo ispred prodavnice do prodavačica na pijaci i raznih geopolitičara i analitičara. Fenomen zvani raketni sistem PVO S-300 srpsku javnost i političare i dalje okupira još od početka devesetih godina prošlog veka, pa sve do danas, kada povremeno priča o nabavci ovog sistema izbije u javnost, međutim taj PVO sistem nikako da dođe iako se obećanja umnožavaju geometrijskom progresijom iz godine u godinu. Moglo bi se postaviti pitanje, gde je zapelo? To niko ne zna, niti je moguće rasčivijati složene vojno-političke odnose između Srbije i Ruske Federacije, da li smo mi zaista tražili S-300 ili su Rusi ponudili prodaju sistema koji se više ne proizvodi, ali raketni pukovi razmešteni u PVO kišobran oko Moskve i dalje ga poseduju i koriste iako se trenutno zamenjuje savremenim sistemom S-400. S-300 ponovo je u centar srpskog interesovanja posle debakla “ Orlova“ na Mundijalu u Rusiji ponovo dospeo, kada je Sputnjik lansirao vest citirajući neimnovani vojno-diplomatski izvor iz Rusije da je Srbija uputila zahtev Moskvi za nabavku dve baterije raketnog sistema PVO S-300 PMU-2. Međutim, usledio je munjeviti demanti ministra odbrane Aleksandra Vulina, da to nije istina i da Srbija nikakav zahtev nije uputila. Ovaj put Vulin je negirao ono što je u prošlosti u javnim nastupima često naglašavao da Srbija nabavlja raketni sistem S-300. On je o tome govorio sredinom avgusta prošle godine kada je izjavio da Beograd razmatra mogućnost da nabavi S-300… “ Razmatramo ovo pitanje, mislimo o tome, suviše je rano da se kaže nešto konkretnije. Ne mogu da govorim tako otvoreno i unapred. Ne mogu da komentarišem konkretno u vezi S-300… rekao je tad Vulin za Sputnjik tokom zvanične posete Moskvi. Međutim osam dana kasnije šef Federalne službe za vojno-tehničku saradnju Dimitrij Šugajev opet je izjavio ruskim medijima da su u toku pregovori Rusije i Srbije oko S- 300. Vulin je tad demantovao tu tvrdnju izjavom da se odluka ne može doneti preko noći i bez odgovarajućih dokumenata, bez budžeta i saglasnosti čitave države. Priča o S-300 je zatim nestala sa medijske scene, dok je nastavila da živi na raznim vojnim grupama i forumima, gde su entuzijasti i pojedina penzionisana vojna lica vodila žustre debate. Bivši komandant JRV i PVO general Spasoje Smiljanić na pitanje Vojnopolitičke osmatračnice da li je državno rukovodstvo 1990- tih godina prošlog veka zakasnilo u nabavci S -300 kaže: “ Preporuke vojske su bile opravdane, ali državno rukovodstvo je bilo u veoma složenoj situaciji kad je u pitanju bilo materijalno stanje u zemlji, kad su u pitanju moći da se kupi takvo oružje, to je jedna strana negativna cele priče, a druga strana je stanje u Rusiji, koje je bilo još gore nego što je bilo kod nas. A politički odnosi između državnog rukovodstva Srbije odnosno Jugoslavije i Rusije tada nisu bili baš bratski, kao što stalno govorimo, a pogotovo što je na čelu te Rusije bio Jeljcin, koji je bio pod potpunim uticajem, pa čak i kontrolom američke administracije. Prema tome niti se može reći da je pravovremeno ukazivano na potrebnu modernizaciju, pre svega PVO sistema i nabavke S-300, ne može se negirati ni stanje zemlje u odnosu sa Rusijom i stanje u Rusiji i posebno stav Jeljcina u odnosu na SR Jugoslaviju. Na pitanje koje je general Smiljanić postavio na kraju svoje knjige: Zašto državni i vojni vrh zemlje i Vlada SRJ nije reagovala 1997. i preduzela mere nabavke i osavrmenjivnja PVO penzionisani general dodaje: “ Ja sam rekao zašto nisu. Takva situacija je bila u kojoj je trebalo mnogo volje i razumevanja s jedne i druge strane da se to realizuje. Mi nismo imali novac da kupimo jedan divizion S- 300, koji košta oko 150-160 miliona dolara. Prema tome uz to ide još i još… Trebalo je preko milijardu dolara izdvojiti za nešto bolju odbranu od onog što se očekivalo. Na pitanje da li je bilo realno da se nabavi sistem i koliko bi stvari bile drugačije da je nabavljen 1999. Smiljanić dodaje: “ Da smo imali S-300 do agresije ne bi došlo. To potvrđuje strah i nepoznanicu američku od tog sistema. U kratkom roku tražen je tri puta razgovor Pebertona samnom u nadi da će izvući istinu odnosno podatke o tome imamo li S-300. Obazirući se na pitanje koliko bi značio sada isporuka S- 300 Srbiji Smiljanić kaže S -300 zadovoljio bi potrebe Srbije. Kako su Srbi nabavljali S-300, mitovi i relanost Prvi tragovi o nabavci S-300 postojali su još u vreme SFRJ, kada je JNA bila živo zainteresovana za nabavku ovog raketnog sistema, međutim planove je odložio građanski rat koji je usledio 1991. godine. Savezna Republika Jugoslavija takođe je bila zainteresovana za nabavku raketnog sistema S-300, a o tome prvi put povela se reč na sednici Vrhovnog saveta odbrane 2.06. 1993 godine. Nabavku sistema S-300 prvi je spomenuo tadašnji ministar odbrane Pavle Bulatović ( ubijen februara 2000.), koji je zahtevao 124 miliona dolara da se izdvoji iz budžeta sa nabavku S-300 i raketnog sistema TOR. Tada je spomenuo i da su vođeni razgovori sa potencijalnim nabavljačima opreme i da je ostavljena mogućnost razgovora u vezi kreditiranja, kompenzacionog posla, ukoliko se odobri ovakva kupovina. Međutim od te priče nije bilo ništa jer se nabavka spominjala u jeku žestokih sankcija koje je UN uvela protiv SRJ, a 1993 je vreme kada je hiperinflacija nezaustavljivo marširala. Priča o S-300 nastavila je da živi kroz priloge u vojnim časopisima. Usledio je Dejton, a ponovno oživljavanje priče o nabavci S-300 usledilo je 1997 godine, kada je pokojni Pavle Bulatović ponovo u medijima spomenuo nabavku ovog raketnog sistema. Da se nešto konkretno tad radilo pojasnio je i nekadašnji komandant RV i PVO VJ general Spasoje Smiljanić. Smiljanić u svojoj obimnoj knjizi Agresija NATO, Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana u odbrani otadžbine potvrđuje sa dva dokumenta da je tadašnji komandant Ratnog vazduhoplovstva Ljubiša Veličković i pomoćnik NGŠ VJ za RV i PVO general -major Mirko Vučinić izradili predlog modernizacije RV i PVO. Akt Tehničke uprave GŠ VJ pov.broj 1645-1 od 1.08.1997 predviđa nabavku dva raketna diviziona S-300 PMU-2 za šta je izdvojeno 1.200.000.000 dinara. U drugoj polovini 1997. u Moskvu je otputovao i tadašnji predsednik Savezne vlade Radoje Kontić, koji se u Moskvi sastaje sa tadašnjim predsednikom vlade Viktorom Černomirdinom, koji je izjavi oda će taj zahtev biti razmotren, ali nikakav odgovor nije stigao. Ova nabavka ostala u fioci čekajući nove prilike. Naredne 1998. godine eskalirala je kriza na Kosovu i Metohije. Otvoreni sukob sa OVK u leto iste godine dovelo je do zaoštravanja odnosa sa NATO, koji već od septembra počinje sa otvorenim pretnjama bombradovanja SRJ. O tome Momir Bulatović piše u svojoj knjizi da je u oktobru ubrzano razmatranje nabavke S-300. “ Potegli smo stare i nove veze, uključili diplomate i biznismene.. Ni tajni ni podzemni kanali nisu dali željeni rezultat. Inače cena koja je bila enormno visoka nije bila poseban problem. Nepremostivu teškoću predstavljali su njegovi gabariti. Tako veliki sistem nije mogao proći nijedan od debelo razrađenih “ sporednih kanala“… Ovaj sistem je Jugoslaviji trebao da služi kao sistem odvraćanja, pošto je agresija bila neizbežna“, piše Bulatović. Faktor Lukašenko Tvrdnju Mome Bulatovića da je Jugoslavija počela ubrzano da traži S-300 potvrdio je i penzionisani general Blagoje Grahovac, koji je u svojoj knjizi “ Glasovi iz gluve sobe“ opisao kako je tekla nabavka S-300 od Belorusije. Naime, Grahovac kako opisuje zajedno sa Lilićem poslat je u 13. oktobra 1998 Minsk da razgovara o nabavci S- 300. Da nešto nije u redu svedoči Grahovac saznao je iz susreta sa načelnikom GŠ vojske Belorusije. Iz razgovora sa njim Grahovac saznaje da beloruskog kolegu niko nije obavestio o poseti i da on ne zna ništa. General-pukovnik je tad po svedočenju Grahovca pitao da li mu je poznato da je jedna mešovita delegacija na čelu sa sinom predsednika Lukašenka otišla u SRJ sa ciljem da ispita šta je potrebno. Pošto od toga ništa nije bilo Grahovac i Lilić su se vratili nazad za Beograd neobavljenog posla. Svoj doprinos priči o nabavci S-300 dao je i novinar Miroslav Laznski koji je oktobra 1999 u svojoj romansiranoj biografiji “ Jutarnja patrola“ dao informaciju da je Jugoslovenska delegacija na sajmu naoružanja “ Difendori 98″ u Atini razgovarala sa ruskom delegacijom o nabavci S-300. Navodno Rusi su ponudili cenu od oko 129.340.000 dolara za S-300 odnosno 96 raketa i 16 lansera odnosno dva divizion. Decembra 1998. na poziv ruskog ministra odbrane Igora Sergejeva, u Moskvu su otputovali Pavle Bulatović i general Branko Krga. Sergejev je odbio mogućnost da isporuči S-300. Iako se agresija na SRJ približavala sve više nagađanja da li mi imamo S-300 postala su svakodnevna. Obaveštajci raznih provinijencija pokušavali su do poslednjeg dana uoči bombardovanja da saznaju da li Jugoslavija ima S-300. Januara 1999. usledio je sastanak načelnika GŠ VJ generala Ojdanića i Smiljanića sa načelnikom Glavne obaveštajne uprave ruske vojske Valentinom Korabljenkom, gde je došlo do kraćeg spora sa ruskim generalom oko toga ko koga obmanjuje, uprkos tome nada da će ruski generali ubediti Jeljcina da isporuči S-300 pokazala se kao zabluda. Šest dana uoči agresije u kabinetu generala Simljanića vodio se zanimljiv dijalog: “ Imate li S-300?“ bilo je poslednje pitanje koje je pukovnik Džon Pemberton, vojni vazduhoplovni izaslanik SAD postavio 18. marta 1999. na trećem sastanku sa tadašnjim komandantom RV i PVO Spasojem Smiljanićem. “ Saznaćete ako nas napadnete“, rekao je tad Smiljanić Pembertonu. Nedeljnik Argument 22. marta 1999, posle čega je prestao da izlazi doneo je naslovnu vest da je Srbija nabavila S-300. Rat je počeo dva dana kasnije, ali kafanska nadmudravanja nastavljena su sa tezom da se čeka samo prilika da se S-300 upotrebi. Trećeg dana po izbijanju rata sa NATO u Moskvu je otputovala ekipa ekspreata PVO na čelu sa načelnikom uprave ARJ i PVO general-majorom Mladenom Karanovićem. Tom prilikom u Moskvi je Rusima predstavljena potreba za još dva diviziona S-300. Rusi su tad obavestili našu delegaciju da je većina tražene tehnike u okolini Moskve i da problema u isporuci neće biti, ako to odobri Jeljcin. Dok je Karanović boravio u Moskvi u Komandi JRV i PVO planiran je prihvat tehnike i obuke ljudstva do uključenja u borbena dejstva. Međutim od toga nije bilo ništa. Poseta je ponovljena 4. aprila, a vojna delegacija susrela se sa prvi potpresednikom ruske vlade Masljukovim koji je izjavio generalu Karanoviću da Rusija neće vojno pomoći SRJ i da nema ništa od saveza sa Rusijom i Belorusijom. Inače 10. aprila 1999. general Karanović je o rezultatu neuspešne posete obavestio Miloševića u prisustvu Zorana Lilića. Milošević je na konstataciju Karanovića da od isporuke S-300 nema, rekao da Lilić ima nove podatke. U skladu sa tim doneta je odluka o opućivanju oficira na obuku u Rusiju. Tako 30. aprila 1999. izdvojeno je bilo 150 oficira koji su poslati na preobuku u Rusiju, među njima je bio i novopostavljeni komandant 250. raketne brigade pukovnik Tiosavljević i nedavno penzionisani general Jovica Draganić koji su prošli na obuku na S-300. Grupa se u Jugoslaviju vratila sredinom juna 1999. Sve nade jugoslovenskog vojnog vrha da će Rusija pomoći da se nabavi S-300 i ostali raketni sistemi definitvno su sredinom maja 1999. pali u vodu. Petooktobarskim promenama priča o S-300 definitivno je zamrla. Lukašenko i S-300 drugi put među Srbima Priča o Beloruskoj isporuci S-300 vaskrsla je juna 2014. godine kada je večni predsednik Belorusije izjavio da je on nudio Miloševiću da isporuči S-300 i da je imao pilote heroje koji su bili spremni da avionima prebace S-300 u Beograd, ali da je krivac bilo rukovodstvo u Beogradu jer nije verovalo da će ih NATO napasti, kao i da je kasnije bilo kasno jer je počela blokada. Lukašenko se osvrnuo i da je Milošević kukao da mu je S-300 bilo bi drugačije, a da mu je Lukašenko odgovorio da je o tome trebao da razmišlja ranije. Lukašenko se osvrnuo i da je je vojska bila slaba i da joj je nedostajala odlučnost, organizacija i pripremljenost. Priča o S-300 dobija svoj nastavak posetom bivšeg potpresednika ruske vlade zaduženog za vojnu industriju Dimitrija Rogozina Srbiji 2016. godine kada je na pres konferenciji 11. januara 2016. Rogozin je tom prilikom na konferenciji za novinare Vučiću uručio maketu za koju su novinari preneli da je S-300. Međutim u pitanju je bio lanser modernijeg sistema S-400, što se prepoznalo po vozilu lansera MZKT. Rogozin je ponovio ponovo da NATO ne bi palo da napadne Srbiju da je ona imala S-300. Priča o S-300 dobila je svoj nastavak i u 2017. godini kada se opet povela priča o nabavci S-300 iz Belorusije i Rusije. Aprila 2017. S-300 spomenuo se prilikom susreta Vučića i Peskova. Vučić je tom prilikom pomenuo da se o S-300 razgovaralo i sa Putinom i Lukašenkom, ali dogovor nije postignut. Priča se prenela i u ovu godinu, a da li će ikada doći do realizacije i isporuke ostaje da se vidi. NE PROPUSTITE: HRVATSKI S-300 MIT, REALNOST ILI NAGAĐANJE Andrej MLAKAR https://vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com/2018/07/17/svi-srpski-s-300-sve-nase-nabavke-cuvenog-raketnog-sistema-od-koga-i-dalje-drhte-mnoge-zemlje/

Samo dva dana nakon što su SAD, Ujedinjeno Kraljevstvo i Francuska 14. aprila izvršili raketni udar po različitim ciljevima u Siriji, oglasilo se rusko Ministarstvo odrbane koje je na konferenciji za novine predstavilo rezultate dejstva sirijske protivvazduhoplovne odbrane, koja su prema Rusima, bila veoma uspešna. Britanski Tornado GR4 903. ekspeditivnog vazduhoplovnbog vinga pre poletanja iz baze Akrotiri na Kipru. Avion je naoružan s dve krstareće rakete Storm Shadow / Foto: MO UK Udari krstarećim raketama kao i raketama vazduh-zemlja, od kojih su neke prvi put upotrebljene u ratnim uslovima, izvršeni su s brodova i aviona iz reona Sredozemnog mora, Crvenog mora, Persijskog zaliva i iz sirijske provincije Et-Tanf koja je pod kontrolom formacija koju podržavaju SAD kao i same američke vojske. Raspored savezničkih snaga u regionu Bliskog istoka od kojih nisu sve učestvovale u napadu na Siriju 14. aprila. Prema zvaničnim izjavama predstavnika oružanih snaga SAD i njenih saveznika, svi napadi su bili planirani da budu izvedeni na samo tri cilja koji imaju veze s navodnom proizvodnjom i skladištenjem sirijskog hemijskog oružija. Rusija je saopštila da su radarskim sredstvima u vazdušnom prostoru Sirije otkrivene i praćene ukupno 103 rakete i da je umesto, kako su preneli zapadni vojni zvaničnici palnirano dejstvno na samo tri napadnuto ustvari 10 ciljeva. Preneto je da je sirijska PVO bila najefikasnije s položaja koji su se nalazili u blizini pre svega napadnutih vojnih aerodroma gde je i oboreno najviše raketa. S druge strane SAD su saopštile da su saveznici ispalili 105 raketa i da nijedna nije oborena. Pozicije koje su prema zapadnim izvorima bile mete napada. Osim istraživačko-naučng centra Barzah kod Damaska u kome se po navodima SAD razvijalo hemijsko oružije kao i proizvodni zavod i bunker u Him Šinšaruzapadno od grada Homs, napadnuti su i vojni aerodromi Djuvali, Dumejr, Blej, Šajrat, Tifor, Meze i Homs. Prilikom napada na Barzah, prema infromacijama koje su saopštile SAD, korišćeno je čak 76 raketa (što je zaista neverovatna informacija) od toga 57 krstarećih raketa Tomahawk koje su lansirane s američkih ratnih brodova. Iz Crvenog mora krstarica USS Monterey ispalila je 30 Tomahavka, razarač USS Laboon 7 i podmornica USS John Warner još 6. Iz severnog dela arapskog zaliva s razarača USS Higgins ispaljeno je još 23 Tomahavka. Svoju borbenu premijeru imala je američka krstareća raketa JASSM-ER. Devetnaest ovakvih raketa lansirale su posade dva bombardera B-1B. Na Barzah su dejstvovali i američki startegijski bombarderi, posade dva B-1B koji su poleteli iz baze Al Udeid u Kataru ispalile su na ovaj centar blizu Damaska 19 krstarećih raketa AGM-158B JASSM-ER koji su prvi put upotrebljene u borbenim dejstvima. Međutim neke naknadne analize i procene govore o tome da je Barzah pogodilo svega 7 Tomahavka a nijedna AGM-158B. Dva cilja kod Him Šinšara su osim SAD s 9 Tomahavka gađali i Britanci i Francuzi. Britanski borbeni avioni Tornado i Tajfun poleteli su iz baze Akrotiri na Kipru i njihove posade su dejstvovale s 8 krstarećih raketa Storm Shadow na postrojenje za proizvodnju hemijskog oružija. Druga krstareća raketa koja je prvi put upotrebljena u ratu, francuska MdCN. Na fotografiji se vidi probno lansiranje s fregate klase FREMM / Foto: RM Francuske Poletevši iz baze Al Azraq u Jordanu francuski Rafali upotrebili su 9 krstarećih raketa SCALP-EG u napadu na Him Šinpar, dve na zavod i 7 na bunker a zaštitu Rafalima pružali su Miraži-2000. Još jedno ubojno sredstvo je ovoga puta doživelo borbenu premijeru, s francuske fregate Longuedoc (klasa FREMM) u Mediteranu lansirane su tri krstareće rakete MdCN (Missile de Croisière Naval) koje su navodno pogodile zavod za proizvodnju hemijskog oružija. Ipak nijedna ni druga strana nisu pokazali dovoljno dokaza za svoje tvrdnje, prikazano je malo oborenih raketa i snimaka uspešnog dejstva PVO a zapadni saveznici pokazali su satelitske snimke uništenih ciljeva na osnovu kojih se može zaključiti da je iste pogodio manji broj ubojnih sredstava od onoga što je navedeno. Jedan od dva cilja kod Him Šinšara je prema zapadnim izvorima pogođen s čak 22 krstareće rakete i to s 8 Storm Shadow, 9 Tomahavka, dve SCALP-EG i tri MdCN / Foto: CNN Ministarstvo odbrane Rusije dalo je drugačiju verziju ovih napada. Tvrdi se da je oborena čak 71 od 103 rakete, da je na Barzah kao i na dva cilja kod Him Šinšara lansirano 30 raketa dok je preostalih 73 bilo usmereno ka 7 vojnih aerodroma. U dejstvima su korišćeni gotovo svi raketni sistemi s kojima raspolaže PVO Sirije, počevši od sostema Strela-10, Osa, Pancir malog dometa, preko sistema srednjeg dometa S-125, Kvadrat i Buk pa do sistema velikog dometa S-200. Kako su objasnili u Ministarstvu odbrane Rusije sirijska PVO je organizovana po principu odbrane objekata. Najviše je oboreno raketa koje su se kretale ka aerodromima pa su tako oborene sve 4 rakete koje su išle ka aerodromu Djuvali, svih 12 raketa ka bazi Dumejr, svih 18 raketa ka aerodromu Blej, svih 12 ka Šajratu, obe rakete ka Tiforu, 5 od 9 raketa ka aerodromu Meze i 13 od 16 ka bazi Homs. Nijedan aerodrom nije imao ozbiljna oštećenja. Prema ruskim izvorima najveću efikasnost u odrbani od napada zapadnih svazenika 14. april, pokazao je artiljerijsko raketni sistem Pancir-S1. Dosta manja efikasnost pokazana je u odbrani naučno-istraživačkog centra Barzah i dva objekta kod Him Šinšara gde je od 30 raketa oboreno samo 7. Sirijska PVO je lansirala samo 112 raketa zemlja-vazduh i to po sistemima: Strela-10, lansirano 5, pogođena tri cilja Osa, lansirano 11, pogođeno 5 ciljeva Pancir, lansirano 25, pogođeno 23 cilja S-125, lansirano 13, pogođeno 5 ciljeva Kvadrat, lansirano 21 raketa, pogođeno 11 ciljeva Buk, lansirano 29 raketa, pogođeno 24 cilja S-200, lansirano 8 raketa, nije bilo pogođenih ciljeva Kao što se vidi iz priloženog ruskog izveštaja, sistemi starije generacije imali su nešto slabiji učinak nego noviji poput Pancira i Buka a za S-200 je objašnjeno da je to sistem koji je pre svega namenjen uništavanju aerodinamičkih nosača ubojnih sredstava tj. aviona. Istovremeno rečeno je da nijedan zapadni avion nije ulazio u vazdušni prostor Sirije. Kako smatraju u ruskom Ministarstvu odbrane gotovo svi sistemi su, u odnosu na svoje mogućnosti, pokazali visoku efikasnost s obzirom da su gađani ciljevi koji lete nisko, brzo i koji imaju mali radarski odraz. Buk je najmoderniji raketni sistem s kojim raspolaže PVO Sirije. Navodno je pokazao visoku efikasnost u obaranju krstarećih raketa. Ponovo je međutim spomenuto da su u obnovi sirijskog sistema PVO učestvovali ruski stručnjaci a već smo pisali o tome da je Rusija pomogla tako što je remontovala, moguće i modernizovala određeni broj raketnih sistema, učestvovala u obuci kadra a od ranije znamo i da je svoje PVO snage koje su tamo prisutne, umrežila s PVO Sirije kojoj može pružati dragocenu pomoć kada je u pitanju poboljšanje situacione svesti i praćenja dešavanja u vazdušnom prostoru. Da li je sirijska PVO bila zaista ovoliko uspešna pokazaće možda neke naredne analize ali ono što je činjenica je da su Sirijci bili spremni na napad jer se zna da su na vreme izvršili evakuaciju i premeštanje i pripremu određenih snaga, veoma je izvesno da su Rusi znali šta će sve biti meta napada te Sirijcima možda zaista nije bilo toliko teško da budu ovoliko efikasni kada je u pitanju protivvazduhoplovna odbrana. Mnogi analitičari smatraju da su pre ovog napada SAD imale kontakt s Rusijom kako bi se izbegao direktan međusobni sukob. SAD su saopštile da je naučno-istraživački centar Barzah gađan s neverovatnih 76 krstarećih raketa od toga 57 Tohamawk i 19 JASSM-ER. Procenjeno je međutim da je ovaj centar ipak pogodilo samo 7 Tomahavka. / Foto: Digital Globe U poslednjih par dana na zapadu je izražena i sumnja da je dejstvovala i ruska PVO, međutim ruski vojni zvaničnici su saopštili da se nijedno ubojno sredstvo koje je dejstvovalo po ciljevima u Siriji nije našlo u zoni odgovornosti PVO odbrane ruskih jedinica te da nije bilo potrebno za reakcijom ruskih raketnih sistema velikog dometa S-300 i S-400 kao i artiljerijsko-raketnih sistema Pancir. Na kraju se može reći da su nakon ovog događaja svi zadovoljni. SAD i njeni zapadni saveznici su, kako su naveli, poslali poruku sirijskom predsedniku Asadu i degradirali sposobnost Sirije da dalje proizvodi i upotrebljava hemijsko oružije. Obe strane imale su priliku da isprobaju novo naoružanje, Rusija pohvalno govori o njenim raketnim PVO sistemima starije i novije generacije (efikasnost 70 procenata) pa se može zaključiti da i nije bilo potrebe da direktno dejstvuje protiv zapadnih raketa. Za zadovoljstvo imaju razloga i sami Sirijci. Prilikom dejstva raketa niko nije poginuo, povređena su tri civila, uništeni su objekti koji i nisu bili od velike važnosti (npr. centar Barzah duže vremena nije u upotrebi). Podrška Rusije i Irana ali i NR Kine Siriji je još više ojačala a ovi napadi gotovo da nemaju posledica po sirijsku armiju koja je imala prilike da isproba svoj integrisani PVO sistem u uslovima masovnog udara krstarećim raketama. Treba ipak napomenuti da nema izveštaja o tome da je bilo intenzivnog elektronskog ometanja ako ga je uopšte i bilo, što je značajno olakšalo posao posadama sirijskih PVO sistema. Video prilog Ministarstva odbrane Sirije, zanimljivi su kadrovi delova komandno-informacionog sistema kao i savremenih raketnih i artiljerijsko-raketnih sistema PVO: Živojin BANKOVIĆ