Претражи Живе Речи Утехе

Незваничне информације кажу да је професору Треће београдске гимназије јуче поломљена јагодична кост. Насиље над девојчицом из Топонице која је тек пети разред, окарактерисано је као кривично дело силовање. На питање једном од родитеља дечака који су девојчицу малтретирали шта је с тим у вези предузео, одговор је гласио – ништа. И та једна реч могла би да сумира све оно што као друштво чинимо поводом стравичних догађаја који су нас снашли, почев од маја прошле године. Ништа. Или бар ништа значајно. Унија синдиката просветних радника Србије позвала је своје чланове, али и све оне који су погођени недавним догађајима да се сутра, у 12 часова, придруже протестној шетњи од Скупштине Србије до зграде Владе, где ће бити предат списак захтева за измену Кривичног законика. У међувремену, просветни радници с којима смо разговарали једногласно су револтирани и незадовољни ситуацијом у којој су се нашли како наставници, тако и целокупан образовни систем. “Насиље је свеприсутно у школама. На свим нивоима. Упркос свим мерама, смерницама, препорукама, оно је у порасту. Тимови против насиља се састају готово свакодневно. И друге службе региструју исту појаву, али о томе се јавно не говори. Шта видим као разлог? То што деци шаљемо погрешне поруке. Да за прекршаје, повреде забрана, насиље не постоје адекватне мере, бар не оне које би на њих имале утицај. Деца више не реагују ни на реч наставника, ни на реч школског полицајца, ни на реч својих родитеља – јер им је јасно да су недодирљиви.” – каже Маја Радовић, наставница српског језика у Основној школи “Јован Миодраговић” из Београда. Како је објаснила, проблем су предуге процедуре, обимна документација и тражење доказа за све. “Више не постоји реч наставника. Родитељ детета које је доживело насиље жели казну и жели да то насиље престане. Њега не интересује силна папирологија, састанци тимова, друштвено-користан рад. Не. Само ефекат, који, најчешће изостане. И у таквим случају, иако је школа урадила све што јој је дато као опција, родитељ ће рећи – школа није урадила ништа.” – објашњава Радовић. На питање где види решење, она одговара: “Решење је у скраћеним процедурама и реаговању по хитном поступку. Суспензија ученика која подразумева рад са тим учеником од стране других специјализованих стручних служби, а не наставника у школи коју похађа. Овим што сад имамо, суспензија ученика је казна већа за наставника, него за ученика који је суспендован” – казала је наша саговорница. Да је ситуација алармантна слаже се и Гордана Вучинић Опалић, која српски језик и књижевност предаје у ОШ “Љуба Ненадовић”. Она каже да нема места ишчуђавању због свега што се дешава, када узмемо у обзир да су адекватне реакције изостале онда када је било време да се реагује. “Зар смо већ заборавили извучену столицу? Наравно да јесмо. Јер ми имамо кратко памћење. Ми смо толико понижени, обесправљени, озлојеђени и љути да смо утрнули. И ћутимо. Трпимо. Насиље које су наше колеге доживеле је толико страшно, узнемирујуће и понижавајуће да ми је мука и док о томе само размишљам. Понављати исте флоскуле о томе ко је крив, зашто се то дешава, како систем не ваља и све остале давно испричане и излизане приче, нису ништа друго него сипање соли на живу рану ових људи, а и свих нас.” – каже за наш портал професорка Вучинић Опалић. Додаје и да смо сви ми велики генерали кад се битка заврши. “Све ми знамо – и ко је крив и због чега. Знамо, ћутимо и ништа не предузимамо. А кад се догоди овако нешто, мртво море се усталаса накратко док је јавности занимљиво да се згражава над несрећом других (захваљујући Богу што је неко други!), а кад се халабука стиша, шта се догоди? Све поново утоне у невидљивост, у трпљење и страх. Пишемо планове заштите, пишемо извештаје, доносимо неке мере које нам увек оборе родитељи или Министарство јер, забога, није испоштована процедура, недостаје неки документ и море неких административних будалаштина. И молимо Бога да се нама не догоди ништа слично!” – истиче наша саговорница. Како каже, боји се само да је питање ко је следећи. “Зато сви сутра морамо изаћи и пружити подршку колегама и свима онима који свакодневно трпе неку врсту насиља, па и ону невидљиву и недоказиву, који се осећају да су препуштени сами себи, обесправљени и незаштићени.” – закључује Вучинић Опалић https://zelenaucionica.com/nastavnici-revoltirani-sutra-u-12-protest-ispred-skupstine-mi-smo-toliko-ponizeni-obespravljeni-ozlojedjeni-i-ljuti-da-smo-utrnuli/#google_vignette

Јутро је, летњи дан, последњи дани школе. Анђа је устала и затекла маму у кухињи потпуно обучену. У дугим рукавима и са наочaрима за сунце. – Закаснићеш на посао. – Нећу данас ићи. Нешто ми није добро. – Скини бар мараму са врата. Сва си се ознојила. – Нећу. Није то од врућине, тресе ме грозница. – Онда лези. – Не могу да лежим. Хоћу да те испратим у школу. – А ја идем поподне. Анђа је доручковала и кад је чула познато тапкање на степеницама и испред врата, брзо је отишла у своју собу. И покрила се преко главе. Није вредело. Све је чула. – Како си? – Како ћу бити. Ја не могу више. – Ајд, не причај свашта, него стави кафу. – Не могу, убићу се или ћу отићи. Све је горе. – Знам, чула сам. Све се чује одгоре. – Па кад си чула, што ниси дошла? – Што да дођем? То су ваша посла. Битно је да Анђа ништа не зна. Деца спавају. – Одлучила сам. Одлазим. – Где одлазиш? Јеси ли ти при себи? Видиш да се опет ухватио оне калаштуре, па полудео. Проћи ће га. – Не могу, срамота ме је и од народа и од овог детета. – Пусти ти народ и седи кући док не прође. Немаш ти куд да идеш. – Имам и ја своју плату. – Изем ти такву плату. Немаш ни за пола месеца. А научила си добро да живиш. – Пријавићу га, све ће ми платити. – Е, немој опет сина да ми брукаш као оно пре. Зовеш ти полицију и своју мајку и мене…и само горе правиш. Он се мени тад заклео да више овога неће бити, али, знаш, мушкарци су то. Мора да се иживи. Тако је и његов отац, па шта ми фали. – Не верујем му више. Ја ништа нисам крива. Имам и ја право на живот. Сви причају за мном. Склањам се и ћутим. Не могу. – Можеш и мораш. Женско си. Шта ти мислиш? Да је другима боље?! Није, само ћуте. И ти ћути, а сад му паре узми. Сад док је крив… Отпутуј негде са овим дететом, обуци се, дигни главу… – Какав је то брак?! – Као и сваки други. Ти бар паре имаш. – Не треба мени ништа. – Не треба теби, али треба овом детету. Ти знаш ко је он. Не љути га. Узеће ти све. И дете. Адвокати су солидарни. Мислиш да ће те неко бранити? Па неће. Зато, буди паметна. Мало се претрпи због овог детета. Не сме он више. Ја ћу му опет рећи. Па знаш какав је он. Мало побесни, а душа му је мека као памук. – Нисам ја ово заслужила. – Ниси, али знаш ко си била, а ко си сад. Ћути мало, мајку му. Кад видиш да је љут, склони се. Ако је био код ње, ћути. Чекај да прође. Ја само тебе за снају признајем, и он то зна. Зато, не брукај и себе и њега. Пусти. Анђа је толико мрзела ову бабу. Онолико колико је волела ону другу. А није никад смела то да каже, нити је смела да каже било шта јер није хтела да изда маму. Ова лажљива баба је држала у клопци, а то је Анђа највише мрзела. Кад је њу једном Дуле тако уцењивао, кад јој се ругао и претио јој да не сме ником то рећи, она га је тако уштинула да је запамтио за цео живот. И нека је била кажњена због тога, јер он је одмах све пријавио учитељици. Није јој било жао. Изашла је из собе тек кад је била сигурна да је баба отишла. Мама је још седела над празном шољицом кафе. – Мама, кад ја порастем и добијем плату, живећемо само нас две саме. Мама се само насмешила. Није јој веровала. – Мама и ја ћу бити адвокат. Купићу кућу само за нас. Покушала је да је загрли, али мама се само извила и зајечала. – Немој, Анђо, тако јако. Нешто ме страшно боли врат. Ударила сам се. Отишла је у школу поносна на себе и своју решеност да од сада буде најбољи ђак и да оствари све што је смислила. Поправиће и математику, иако је све то стварно смара, али Анђа је знала да се за своје циљеве мора борити. Када се вратила кући, мама и тата су седели испред телевизора. Мама је била превише весела, а тата превише нежан за њен укус. Отишла је у собу одмах. Било јој је мука. На кревету је лежао нови новцијати меда, огроман и шарен, онај кога је желела већ данима. Узела је маказе и одсекла му оба уха. Спустила га је на под, па се вратила и ископала му око. Тада је ушао тата. – Шта си то радила? – Не знам на шта мислиш. – Шта је са медом? – Није ништа. Случајно је спао са кревета. Изашао је из собе без речи. А Анђи је одзвањало у глави: каква кукавица…какви лажови…све ћу ја бити сутра, али само за себе…нећу ништа са њима да имам. Анђа је знала да цени истину. И да часно погине за њу. Пише: Биљана Васић https://zelenaucionica.com/ti-znas-ko-je-on-ne-ljuti-ga-uzece-ti-sve-i-dete-advokati-su-solidarni-mislis-da-ce-te-neko-braniti-malo-se-pretrpi-zbog-ovog-deteta/