Претражи Живе Речи Утехе

Нећу правити никакав увод. Са вама ћу драги форумаши поделити доживљај са почетка НАТО агресије на нашу отаџбину. Који се ("мој почетак") десио управо на данашњи дан у раним јутарњим сатима... Сви знамо и не смемо никада заборавити, опростити свако према свом, да је 24. марта пре две деценије започела НАТО агресија на нашу земљу. Другога дана НАТО агресије, 26. марта у јутарњим сатима примио сам дужност оперативног дежурног у Ваздухоплловном заводу "Мома Станојловић" - где сам био тада на служби, на аеродрому Батајница (ВЗ "МОМА"-у даљем тексту "ВЗ"). Претходне две ноћи, Алијанса је на просторији сремске ливаде смештене између атара села Батајнице и вароши Нове Пазове дејствовала по више циљева. Иако је ВЗ интегрални део аеродромске просторије, прве две ноћи је стратезима у Монсу, "крајеугаони" камен одржавања нашег војног зракопловства био незанимљив. Током тог дана тог 26. марта, радило се у ВЗ, готово па уобичајено. Највећи део софистициране технике, алата и проче је већ раније, по моделу од јесени претходне године када је требало да буде "прво бомбардовање", али су се милошевић и Холбрук тада "договорили"; дакле, оно што је требало да се измести, у највећем је измештено по Батајници, Пазовама, Земуну итд... Хангаре и слично наравно, није се могло сакрити и склонити. Тог јутра је постојала идеја да једну Гаму (борбену верзија хеликоптера Газела) прелетим у Лађевце, односно на њихову према ратном плану одређену размештајну просторију. Хеликоптер је тек био изашао са ремонта. Сијала се фарба на њему што би рекли. Међутим, систем комуникација са једне, настали хаос са друге, те известан трећи разлог-који је за причу небитан, тај задатак је ставио ad acta. Већина запослених су, готово као у редовним условима ВЗ напустили у 15 сати. Остали смо дежурни на ОЦ, помоћник мој и ја, те дежурни по погонима сваке организационе јединице ВЗ. Наравно, чуварска (стражарска) служба и ПП (противпожарни) вод. Анекс Сектора за летна испитивања (СЛИ) на аеродромској платформи (стајанка) је био место где сам провео поподне. То је и иначе било место где сам радио. Слушале су се вести. Са радија и телевизије. Тада нисам знао да је Жика погинуо на Космету. С обзиром да је претходног дана готово сравњена са земљом зграда некадашње команде батајничког аеродрома на којој се налазила и сирена за узбуну, још тог јутра, приликом примопредаје дужности, предочено ми је да ће евентуални сигнал за узбуну са шифрованом поруком бити испоручен позивом на мобилни телефон. Како год, то поподне 26-ог марта, у ВЗ нас је остало отприлике 40-ак људи. Дежурни, чуварска служба, "противпожарци", дежурни по погонима... Било је неоубичајено топло за то доба године. Толико да сам морао да се пред сам залазак Сунца истуширам у купаоници у склопу анекса. Нађавола, баш док сам се сапуњао, помоћник је примио "Мораву" (мсм. да се тако звала кодна ознака борбене узбуне). Јбга., шта сад да се ради. Нећу бежати гологуз и насапуњан. Док сам се спирао од сапунице, брисао и облачио, колега је алармирао све погоне и дежурне по њима, тако да су људи сви, у року од мање од 7-8 минута изашли са аеродрома. Некако у блиско време сам и саам изашао испод туша, обукао се иу са колегом у АПА-и (возило-акумулатор у најкраћем; служи за давање електричен енергије за покретање стартер генератора за паљење млазних мотора) обишли све погоне ВЗ. Кацсмо се уверили да су сви напустили ВЗ, са дежурним смене чуварске службе који нас је чекао на капији крај пута Батајница-Пазова, закључали смо исту и отишли на збориште за узбуну... Оно је било крај железничке станице у селу Батајница. Паркиран аутобус, наши људи око њега изашли. Поседали на тротоар, пуше... Околно становништво изашло пред нас. Добри Сремци. Одмах неке мајке се организоваше и у року од пола сата-сат, пред восјку изнеше свакојаке понуде... Штрудле и пите којекакве... Сушени животињски мишићи и просушени млевени у виду којекавих кобасица... Сокови и минерална. Беше и по које пиво и флаша ракије кружише... Јесам! Омрсих се, иако беше, месчини прва недеља поста. Око 21 сат дође на то место и директор Завода. Мештани уплашени. Претходне две ноћи су им биле "ватрене". Лагао бих када би рекао да и ми нисмо били сличнога стања. Ипак, са стране од "цивила", дискутујемо са сазнањима које имамо, ко је од колега претходне две ноћи летео и дејствовао. Информације, са различитих извора-различите. Тешко се може "похватати" ко где, када и шта. Дејствовала и ПВО. ВОЈИН-овци претрпели најјаче ударе. "Очи и уши" ове земље су озбиљно оштећени. Ланац руковођења и командовања такође. Једном речју, иако још није попут апсцеса "пукло"; још увек је неки "контролисани" хаос. Резултат осионости политике над струком... Негде пред поноћ, можда и раније-око 23 сата, ведро звездано небо "обележише" траговима кондензата НАТО летелице. Након пар тренутака зачуше се експлозије. Ми на желстаници у селу Батајница, а укосо десно од нас-гори небо. Гађају ВЗ! Гађају нас... Ћутимо. Ми немамо где. Најхрабрији од мештана остадоше уз нас. Већи део цивила оде пут својих кућа. Обележавајућа танад из "праги" означавају свој пут у висине. Зликовци знају њихов домет. Лете изнад висинског максимума лаких ПА (противавионских) зрна. За посматрача са стране, изгледа као лајтшоу, заправо, као ватромет на обележавању пунолетства наследника неког од наших тајкуна. Таман тако. Они цивили који осташе са нама бодре и навијају. Саме себе. И нас. Ми ћутимо. Благи осмејак у невербалној комуникацији им ипак даје наду. Иако знам(о) да је нема... "Лупали су" до негде 2 сата иза поноћи, на даншњи дан. Негде око три, звони ми мобилни. Зову са ОЦ Команде РВ. Кажу, ваздушна опасност прошла. Додемо да видимо стање и "предузмемо мере." Пошто је директор ВЗ са нама, седамо у његов ауто и одлазимо на аеродром. Откључавамо капију. У дубини, од правца капија-писта, горе ватре... Прилазимо... Телефон опет звони. Питају какво је стање. - Све гори!, кажем. - Зови "пожарце" из Пазове и села Батајница!, каже. Наставља у истом тону да уз њих које треба да позовем, те ове "моје" из ВЗ и ове из земуснке "Матице" које ће да пошаље - имамо екипу која ће покушати да санира лоооом. Тако и чиним. У међувремену добијам инструкцију и потврду да је дејствовано конвенционалним оруђима и да нема опасности од касетних бомби. Што ће рећи да полако треба кренути, без бојазни од тих "курвињских" бомбица, да се гаси и спашава већ нешто... Зграде... Тада нисам ни размишљао одакле том колеги из Команде РВ таква информација. Но, био је у праву. Сасмо су "обичне" бомбе биле... Ватрогасци, ти дивјунаци којих се, и са дистанце од 20 лета мало ко сећа, започели су свој "плес" по рушевинама како би покушали да локализију пожар... Један... Други... Пети... Ко зан који... Гори земља, метал... Гори бетон, горе цигле... Гори ваздух... Како они момци напредују и ми идемо за њима. Гледамо остатке некадашњих погона нашег ВЗ. У пламену нестају остаци фарбаре; хангара главног ремонта; ремонта малзних мотора; ремонта клипних мотора; пламен "једе" магацине... Жао ми... Гледам директора. Старог пуковника и искусног зракопловног вука. На избораним образима му искре од пламена осветљене сузе. Па како пена "смири" ватру и та ватра се пресијава, тако се и оне сузе на његовом лицу исто тако пресијавају... До тог тренутка ми било наравно жао и криво-али није било споља видљиве емоције; када видех те сузе на лицу старог пуковника, нешто поче да ми се кида у грудима... Почех да плачем к`о мало дете. Плач поче даме гуши и нешто у унутрашњости бића да ме ломи... Прену ме из тог стања звук сирене и одсјај плавог ротациониг светла иза мене/нас. Из службеног аута изађе (намерно не помињем имена, тим пре што је овај судионик мртав-Покој му души) колега, наш претпостављени. Генерал... Прилази нам. Стојимо директор ВЗ и ја. Плачемо... Генерал одсечно рече: "Здраво!" Ћутимо. Обрати се директору. - Јебено! - Видиш!, рече директор. Генерал ћути. Вероватно смишља шта ће следеће да каже/пита. Па изусти... - Ко ти је дежурни? Директор погледом указа на мене. Овај ме погледа и рече нешто што никада нећу заборавити и што ће до века ми остати као "похвала лудости и глупости"... - Дежурни!?, рече. - Изволите господине генерале!, одговорих. - Где ти је беретка!? Зачудо, иако у неком ненормалном психичком стању у којем бејах, успех да му одбрусим истом мером: - Генерале! Где је теби Завод! Није ми ништа одговорио. Тим пре зато што сам се одмах удаљио од њега... Неколико месеци касније се врло нечасно понео, но о томе у некој другој причи ако буде потребе, а као што рекох, пошто није међу живима више-покој му души и Бог нека му души опрости! Милан РАКИЋ фото: Томислав СТОЈКОВИЋ

Свима добро позната народна пословица која каже да „пара врти где бургија неће“ јесте, по свој прилици, нажалост, истинита и тачна. То потврђује животно искуство у свим епохама. Корупција није само економска патолошка појава која умањује и онемогућава привредни развој. Она је иманентна и укорењена у самој људској природи, у човековом самољубљу, гордости, егоизму, похлепи и страсти за поседовањем. Ни једно друштво, ни један сталеж или професија, нити један крај на земљи није имун на њу. Зато неки говоре о „култури корупције“, о њеној традицији и њој као нормалној појави, посебно ако то подразумева и такозвани ВИП (Very Important Person) систем, систем веза и познанстава, поклона и уступака. У извесној мери сваки човек је склон да корумпира и да буде корумпиран, макар то било само у једном тренутку живота, било свесно или несвесно. Корупција уништава и разара не само морално, правно и економско ткиво друштва; она атакује на равноправност људи, и на саме темеље људског достојанства. Путеви њеног деловања су разноврсни, савршено повезани и умрежени, софистицирани, маскирани привидним добром, невидљиви и најчешће немерљиви и недоказиви. Па ипак, корупција није нужна појава. Она је у бити увек израз „човекове слободне одлуке“. И у најгорем друштву и држави, добар и племенит човек може да чини добро (тј. неће да корумпира и да буде корумпиран). С друге стране, и у најбољем, лош човек може да чини зло (тј. да корумпира и да буде корумпиран). Иако корупција зависи првенствено од нас самих, од нашег стила живота и антрополошког усмерења према себи и другима, ипак њен ниво и брзина раста у многоме зависе и од спољашњег, културног, духовног и друштвеног амбијента где се одвија живот појединаца. Савремена диктатура моралног релативизма, потрошачка идеологија прогреса, наука без вредности, друштво без вредности, ничим необуздана похлепа за материјалним добрима и згртачки карактер погодују ширењу ове опаке болести широм планете. Корупција се вероватно никада не може потпуно искоренити. Њен потпуни недостатак подразумевао би промену саме људске природе. Али то не значи да не треба чинити све да се она сведе на најмању могућу меру. Корупција се не може обуздати само институционално и законима, ма колико они били добри и ефикасни. Зато излаз треба тражити у формирању здравог антикорупцијског јавног мњења и у једном перманентном образовању и васпитању за вредности, јер само интегралне моралне личности, израсле у свету вредности и на темељу вредности, могу успешно да се боре против корупције. Антикорупцијској борби мора да претходи, или да са њом сапостоји, борба за екологију људског срца и једно непрестано кретање појединаца и друштава према цивилизацији љубави, за којом свет вапије. Тамо где је достојанство људске личности највећа вредност, где постоји свест о општем добру, где егзистира узајамна солидарност, одговорност и љубав, тамо је корупција осуђена на неуспех. Без промене и прочишћења, без катарзе нашег ума и срца, без борбе за екологију душе, борба против корупције не може да да жељене резултате. Што је горе, тада антикорупција може да буде гора од корупције. Тада борба против корупције личи на оно када лопови вичу: „Држите лопова!“; или када се прогонитељи људи залажу за поштовање и заштиту људских права. Извор: Теологија.нет View full Странице

Након у новембру одржаног Сабора свих архијереја, и по његовом једнодушном закључку, у јануару о.г. и Синод Јелинске цркве (архиепископ Јероним и 12 чредних архијереја) упутио је вјерном народу Посланицу о резултатима Светог и Великог Сабора на Криту. Текст посланице у преводу на српски донијела је Митрополија црногорско-приморска на свом сајту 25.04. Јануар 2017 СВЕТИ СИНОД ЦРКВЕ ГРЧКЕ НАРОДУ О СВЕТОМ И ВЕЛИКОМ САБОРУ НА КРИТУ ЦРКВА СЕ ОБРАЋА СВОЈОЈ ДЈЕЦИ ЈЕЗИКОМ ОДГОВОРНОСТИ, ИСТИНЕ И ЉУБАВИ Свети Синод Цркве у Грчкој обраћа се свим вјерним да би их информисао о Светом и Великом Сабору Православних Цркава, који jе одржан у јуну 2016. године на Криту. Главни циљ Светог и Великог Сабора био је јачање и свједочење јединства свих Православних Цркава, као и суочавање са различитим савременим пастирским изазовима. На основу закључака Светог и Великог Сабора: Православна Црква изражава своје јединство и саборност кроз Свете Тајне. Саборност служи јединству и надахњује организам Цркве која на тај начин доноси своје одлуке и уређује правац свог дјеловања. Вриједи истаћи да се Сабор није позивао само на ауторитет Васељенских Сабора, већ су на њему по први пут признати као Сабори од „општег значаја“, дакле као Васељенски, Велики Сабор Фотија Патријарха Константинопољског (879-880), Велики Сабори за вријеме св. Григорија Паламе (1341, 1351, 1368), као и Велики и Свети Сабори који су одржани у Константинопољу ради одбацивања унијатског Сабора у Флорентини (1438-1439), протестанских исповиједања (1638, 1642, 1672, 1691) и етнофилетизма као еклисиолошке (црквене) јереси (1872). Помјесне Православне Цркве не чине конфедерацију Цркава, већ Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. У вези са православном дијаспором у разним државама свијета одлучено је да се настави са радом Епископских Конференција уз представнике Помјесних Цркава како би се сачувао принцип саборности, док не буде била могућа примјена канонских начела (тачност – ακρίβεια). За Православну Цркву породица чини плод „у Христу и у Цркви“ светотајинског јединства мужа и жене и оно је једина гаранција рађања и васпитавања дјеце. Црква непрестано наглашава значај умјерености и хришћанске аскезе (подвига). Хришћанска аскеза не прекида однос човјека са животом и са ближњим, већ га повезује са светотајинским животом Цркве. Не тиче се само монаха. Аскетско живљење је карактеристика хришћанског живота. Православна Црква осуђује прогон, гоњења и убијања припадника различитих вјерских заједница, приморавање на промјену вјерских увјерења, манипулисање избјеглицама, отмице, мучења, нечовјечне егзекуције и материјална разарања. Сабор посебно изражава забринутост за стање Хришћана и свих прогоњених мањина на Блиском Истоку и у осталим дјеловима свијета. Главно дјело Цркве је Мисија, дакле борба за непрестано исповиједање вјере и проповиједање Јевађеља како вјерујућима који живе унутар савременог посвјетовњаченог друштва, тако и свима онима који још увијек нису упознали Христа. Дијалог са неправославним хришћанима (других хришћанских исповиједања – јереси) врши се на основу дужности Цркве да свима свједочи истину и апостолску вјеру. На тај начин, они се упознају са аутентичним Православним Предањем, вриједностима отачког учења, богослужбеним искуством и вјером Православних. Дијалози не значе, нити ће икада значити, било какав компромис по питањима вјере. Православна Црква је Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква као што се исповиједа у Символу Вјере. Светост човјека се не може поимати ван Тијела Христовог, дакле ван Цркве (Еф. 1, 23). Светост је учешће у тајни Цркве и у њеним светим тајнама које за свој центар имају Свету Евхаристију. Светитељи иконизују Царство Божије. Црква је једна, Православна. По Светом Василију Великом „Сви који се надају Христу чине један народ и сви они који су Христови сада су једна Црква, иако га призивају са разних мјеста“ (PG 32, 629). Црква увијек чека повратак у Њу свих људи, неправославних и инославних. Текстови Светог и Великог Сабора Православне Цркве представљају предмет дубљег и даљег истраживања. Ово важи за све остале Саборе Цркве. Богословски дијалог се не прекида. Наравно, неопходна претпоставка у том смислу јесте очување неизмијењене богословске истине, као и остваривање дијалога без фанатизама и подјела, без парасинагога и шизми које рањавају јединство Цркве. Шизме су тешко изљечиве духовне болести. Сагласно Светом Јовану Златоустом „дијељење Цркве је злочин, и то неопростив и достојан сваке осуде, и који узрокује велике казне, изазива свађе, сије раздор уз непрекидно лишавање себе од сабрања вјерујућих“ (PG 48, 872). Са тог разлога, вјерни се охрабрују да не придају важност онима који их, позивајући се на неистините разлоге догматске тачности, наговарају да се удаље од Ње, и тако себе смјесте ван пуноће Цркве. Завршавајући ову поруку, желимо да вас увjеримо да ми Епископи Цркве Грчке бдијемо и остајемо непоколебиви у Православној вјери и посвећени Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви. „Браћо, радујте се, усавршавајте се, утјешавајте се, исто мислите, мир имајте, и Бог љубави и мира биће с вама“ (2 Кор. 13, 11). Превео са јелинског: п. Никола Гачевић View full Странице