Претражи Живе Речи Утехе

„Више се радујте, а мање се плашите“ – такву жељу бих могао да изразим и себи и свима вама поводом Божића. Процењује се да се ова жеља најчешће налази у Светом писму (барем у Новом завету) . Шта год да је у питању – олује на мору, неочекиване визије или откровења, непријатељи, болести, катастрофе и ко зна шта још. Бог непрестано кроз историју шаље људима Радосну вест – и пре Божића, и за време, и после њега. „Јосифе, сине Давидов, не бој се узети Марију жену своју; јер оно што се у њој зачело од Духа је Светога.“ (Матеј 1:20 ). „И не бојте се оних који убијају тијело, а душу не могу убити; (видети: Мт. 10 , 28). Не бој се бурних таласа мора живота, спремних да те прогутају и одвуку у бездан својих вода (видети: Мт. 8 , 24-27). „ Не бој се, само веруј “ (Марко 5:36 ), рекао је Исусстарешини синагоге, чија је ћерка управо умрла, пре него што јој је вратио живот. Права вера као поверење у Бога, упркос чињеници да никоме није обећан лак и спокојан живот, обрнуто је пропорционална страховима свих врста. За ваш живот, за ваше најмилије, за будућност... Бог улази у наш заједнички живот отприлике на исти начин као што је ушао у живот Израилаца или целог цивилизованог света (Рима), који је тада доживљавао не мању кризу, пре две хиљаде година; Не оставља нас у вртлозима живота, али нам даје прилику да духом растемо и очврснемо, што се дешава не у пријатном стању, када често нема подстицаја да се трудимо сами, већ у понекад скученим околностима. Наравно, немогуће је непрестано им се радовати, али постоји неизоставни универзални закон који увек важи: „ Који су сејали у сузама, пожњеће у радости. Идући иђаху и плакаху, бацајући семе своје; а долазећи доћи ће с радошћу, узимајући руковети своје.“ (Псалам 125). Страхови често подстичу мржњу, док поверење уз отвореност омогућава да се љубав умножи. Нека нам Бог да више светлости, мира, љубави у нашим срцима! На крају крајева, само „ савршена љубав изгони страх, јер у страху је мука “ (1. Јованова 4:18 ). свештеник Филип Парфенов приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

У уторак 1. јуна 2021. у манастиру Ђурђеви Ступови служен је Молебан благодарења, којем је присуствовао Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, изабрани Митрополит црногорско-приморски. Молебан је служило свештенство беранског намјесништва и монаштво Манастира, а Владика Јоаникије је поздрављен од мноштва вјерног народа. Звучни запис беседе У свом обраћању, након одслуженог молебана, новоизабрани Митрополит Јоаникије је казао да је света Црква установила посебну службу благодарења Богу, која је служи када осјети, непосредно и нарочито, дејство Божје, да је Бог услишио не само наше појединачне молитве, него цијелог народа. „Имамо разлога за то, јер смо прије неки дан завршили са радом Светог Архијерејског Сабора Српске православне Цркве у Београду. Наша Црква је једна Света Саборна и Апостолска Црква, и изузетно је важно да имамо у виду да се Сабор архијереја сабира по образцу Педесетнице, када су Свети апостоли били сабрани у Јерусалиму и када је Дух Свети, у току њихове молитве, сишао на њих, а то је Дух истине, правде, љубави, доброте, мира, разума који укрепљује наше слабости. Сваки наш Свети Архијерејски Сабор сабира се у име Божје и има нешто заједничко, суштински, са тим првим сабором на Сиону, гдје је Господ просвијетлио своје апостоле; епископи су они који су продужили апостолску службу и дјело у овом свијету, а то је, заправо, дјело Христово. Христос, као глава Цркве, руководи и епископима, нарочито, када се саберу да заједно у савјету многих размотре, увиде и ријеше проблеме који пред њима стоје“, навео је Митрополит Јоаникије. Владика је оцијенио да се прије сабрања Светог Архијерејског Сабора у Београду подигло преко медија, много прашине, инсинуација, нагађања, подметања, свакаквих пакости, глупости, а уз то друштвене мреже, сматра он, омогућавају да се све то брзо шири. „Изгледало је, многи су могли стећи такав утисак, али поједини, који имају дубље црквено искуство знају да су то лажи и петљавине, многи су можда помислили да је Црква разједињена, да се раздјелила на некакве таборе, да ту више нема помирења, сагласности. Наравно, то све утиче и на епископе, јер и епископи су људи, међутим, када се саберемо у име Божје, у име Христово и када сву своју мисао, и жељу, и вољу предамо у руке Божје и отворимо своје душе Божјој благодати и Божјој истини да она дјелује, онда је то потпуно нова ситуација“, рекао је Владика Јоаникије. У својој надахнутој бесједи, Владика је назначио да је преломни моменат био када су се сабрали са нашим новим Патријархом Порфиријем, у храму Светог Саве, и када је започела Света Архијерејска Литургија, којој началствује Патријарх, саслужују епископи или учествују сабрани заједно са свештенством и народом. „То је онај моменат који нас диже из таме у свјетлост. То је онај моменат када васкрсава у нама доброта, правда и истина, јер смо са Христом, сабрали смо се у име Христово, Божја благодат почиње да дјелује и све другачије видимо и осјећамо. Распршују се све те магле и могућа неслагања међу нама слабе, наравно, и даље сви имамо своје мишљење, али то је добра подлога за разговор братски. То није опасно ако имамо добре воље, ако хоћемо добро и, када се кроз различита мишљења и различите приступе дође до истине, то је онда права ствар“. „И овог пута се, хвала Богу, потврдило да Сабор распршује те гласине и умјесто тога што су многи очекивали, бојим се, поједини злонамјерно и прижељкивали са разних страна, они који не желе нашем народу и нашој Цркви добро, није било никаквог разједињавања, него напротив. Ми смо утврдили, пројавили јединство Српске православне Цркве, а тиме и допринјели општем јединству Цркве Божје, једне Свете Саборне, јер, увијек, осјећамо да припадамо њој, васељенској Цркви. Када чувамо јединство наше помјесне Цркве, ми чувамо јединство, доприносимо јединству цијелог православља. Видимо да су непријатељи Цркве на појединим мјестима већ направили неке раздоре, увијек је тога у историји било. Нас је Бог од тога сачувао“, констатовао је Митрополит Јоаникије, истичући: „Ово је велика радост, која се пројавила преко личности нашег новоизабраног Патријарха Порфирија, да се, не само склонила свака магла и свака сумња, него што осјећамо да се утврдило и ојачало јединство Цркве и то нам треба. То треба цијелом нашем народу, те способности да превазиђемо своје разне, појединачне ставове да бисмо дошли до најбољег решења и даће Бог“. Владика Јоаникије је поручио да је тешко бити наследник блаженопочившег Митрополита Амфилохија. „Али Свети Архијерејски Сабор је у томе био потпуно једнодушан и ја се ослањам на ту вољу Светог Архијерејског Сабора и благослов нашег Патријарха и примио сам се те узвишене, али надасве одговорне и тешке дужности. Молим све вас за молитвену подршку. Желим да овдје саопштим изузетно радосну вијест. Ова Светосавска катедра будимљанско-никшићке Епископије и светиње манастира Ђурђевих Ступова добила је достојног Архијереја, по мом осјећању, најомиљенијег Епископа у Српској Цркви, који је последње године и мјесеце нашег светопочившег Патријарха Павла провео поред његове постеље, његујући га више него што би свога родитеља. То је наш досадашњи Владика викарни Методије, а од сада будимљанско-никшићки Епископ Методије (Остојић), наш Дурмиторац, једна доброта, љепота. Увјерен сам да долази много бољи од мене и на томе вам честитам. Аксиос!“, поручио је Владика Јоаникије. Казао је да у томе, у избору Епископа будимљанско-никшићког Методија види вољу и милост Божју. „Да у истом моменту, када није баш ни било лако рјешавати избор Митрополита црногорско-приморског, у истом моменту, Божјим надахнућем, изабран је и Епископ будимљанско-никшићки, да не би ниједног момента, било која катедра од Светосавских епископија у Црној Гори била без свог архијереја. Знамо да је то била и жеља народа, Бог је услишио жељу народа да се утврде архијерејски престоли наше Цркве у Црној Гори и да се ојача црквено и свенародно јединство“. „То сам био дужан да вам саопштим и да вам захвалим на великој љубави и подршци. Кад убудуће чујете да има неких смутњи у Цркви, а то су увијек и смутње у народу, најпотребније је не обраћати превелику пажњу, него се ослонити на вољу Божју, а изнад свега, тада је најпотребније молити се Богу да Бог помилује, укријепи, упути свој народ и доведе до најбољег решења“. „Драго ми је што је наш народ, кроз све тешкоће и кризе, доживио и осјетио да је Црква темељ, ослонац и мајка свом народу. Благодарим вам на оданости својој Цркви, коју сте показали у свим тешкоћама које смо проживљавали заједно, посебно, бранећи Светиње, а тиме бранећи част, образ, историју, памћење и заједништво. Треба нам још мало стрпљења, даће Бог, да се и неке ствари, које су на реду, ријеше, да се помолимо Богу, да његујемо слогу, јединство, љубав“, поучавао је новоизабрани Митрополит Јоаникије. Подсјетио је да се на празник Светог цара Константина и царице Јелене навршавају 22 година од његове архијерејске хиротоније. „Све оно што сам за ово вријеме учинио, нарочито од доласка на ову светосавску Епископију, учинио сам уз вашу помоћ и подршку. Хвала вам на тој великој подршци коју сте дали својој Цркви, али и мени, јер без вас не бих могао ништа учинити, тога сам потпуно свјестан, а до сада, пошто ми помало недостаје снаге, треба ми још више ваше подршке и на томе вам унапријед благодарим и мом свештенству, и монаштву и вјерном народу, људима који су сада на власти, овдје је г.дин предсједник Општине и претходни. Свима благодарим, много је људи којима бих се требао захвалити, а моја молитва ће бити за све оне који су чинили добро Цркви, своме народу да их зато Господ изобилно награди. Радујте се и веселите се на многаја и благаја љета!“, закључио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, изабрани Митрополит црногорско-приморски. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У седму недељу по Пасхи Господњој, а у попразништву празника Вазнесења Господњег вршимо богослужбени спомен на 318. Светих Отаца првог Васељенског Сабора одржаног за време Светог цара Констанстина 325. године у Никеји. У последњу недељу пред празник Свете Педесетнице, Црква је богомудро установила да се савршава молитвени спомен на све Свете Оце првог Васељенског Сабора који су у борби против погубне Аријеве јереси себе уградили у вечност прослављајући Бога, да би и Господ њих прославио. У синаксару овог недељног дана читамо да се ово празновање не налази случајно између Вазнесења и Педесетнице, јер Свети Оци поред велике победе Православља над Аријевим погрешним учењем, прославише Бога и формулисањем првог дела Символа вере. Детаљније о првом Васељенском Сабору и његовом значају прочитајте у делу Антона Владимировича Карташова „Васељенски сабориˮ. У богослужењу ове седме недеље по Пасхи, молитвено се велича први Васељенски Сабор, али и 318. Светих Отаца овог сабора који се у служби називају Христовим усрдним проповедницима и бранитељима еванђелске истине и учења Цркве Христове. У једној од познатих стихира „Свјатих Отцев лик…ˮ коју појемо на јутрењу ове недеље, Свете Оце називамо многосветлим звездама, необоривим кулама Сиона, миомирисним рајским цветовима, похвалама благословеног града Никеје, као и украсом васцеле васељене. У својој химнографији, професор Мирковић, напомиње да у служби Светих Отаца првог Васељенског Сабора, уопште немамо именâ аутора химнографије у њихову част. Свако од нас би поставио питање због чега се баш у овај недељни дан празнију ови Свети Оци као украси Цркве Христове? На ово питање одговор можемо наћи у бројним како црквено-историјским чињеницама, тако и у богослужбеном предању Цркве. Многи наводе да се овај молитвени спомен установљен јер је први Васељенски Сабор отпочео са радом управо у периоду између Пасхе Господње и Свете Педесетнице (19. јуна). Са друге стране имамо и један богословски разлог који подсећа да су Свети Оци прославили Христа Васкрслога и Вазнесенога, а да су то пренели и формулисали у символу вере. И крајњи разлог овог празновања казује да је на овом светом Сабору одређена пасхалија по којој се израчунава празновање Пасхе. У седму недељу по Васкру на Литургији се чита Еванђеље о Спаситељевој првосвештеничкој молитви, а због чега се ово зачало чита баш у овај дан поучава Свети Владика Николај Охридски и Жички: „Зашто се баш та молитва чита у јеванђељу на данашњи дан? Зато што је она показала своје дејство и на овом Првом Васељенском Сабору. Силом те молитве Бог је учинио свете оце на том Сабору просвећеним и неустрашивим поборницима истине и победиоцима над заблудом и злобом људском и демонском.ˮ Преподобни Јустин ћелијски беседећи у Светоархангелској обитељи манастира Ћелије о овом недељном и радосном дану вели: „Свети Оци ништа ново нису давали свету, не, они су се само трудили да сачувају сву Истину о Христу и предају нама потомцима својим. Тако све до краја историје рода људског. У томе је не само њихова тајна, него тајна свих Светих Отаца уопште, тајна свих Исповедника Господа Христа. У томе је тајна на првом месту Светих Апостола, у томе је њихов подвиг, њихово апостолство. Да, они који су добили од Господа Христа, шта? Њега Самог и Њиме дају Живот Вечни свима који поверују у Господа Христа. „Ми вам јављамо Живот Вечни“ – објављује Свети Јован Богослов у својој Посланици хришћанима. Ми вам јављамо Живот Вечни, ништа мање од тога! Иако си у овоме свету, који је острво смрти, земља – острво смрти, ми, ми вам јављамо Живот Вечни. Ми смо хришћани изузетак у овоме свету… Све су то имали у виду (Свети Оци) када су на Првом Васељенском сабору бранили ту истину хришћанску, односно, истину да је Христос Богочовек. Не нешто ниже од Бога, него прави Бог и прави Човек. То је истина иза које Света Црква стоји, као што је стајала и тада пре хиљаду седамсто година, и стајаће до Страшнога Суда, и кроз сву Вечност. Богочовек је све и сва! – ето истине коју су нам Оци Првог Васељенског сабора оставили у тестаменту свога Символа вере, који ми читамо сваки дан по неколико пута. Ту је казано све. Ту је дато све што је потребно нашем срцу – људском срцу, што је потребно нашем уму – људском уму, што је потребно нашем животу – људскоме животу у свима световима. Богатство непотрошиво! Живот такав никада није такав, живот такав је бескрајна радост у Господу Христу, има божанску вредност и радост. Та вера, једина истинита вера – њена чудеса непрекидно се лију и разливају по свим нашим бићима и срцима.ˮ Препрослављен јеси Христе Боже наш, као светиљке на Земљи утврдио си оце наше, и њима као истином вере све нас учиш: Многомилостиви слава Теби. (тропар) Проповедање Апостола, оци догмата, у Цркви сте једину веру запечатили, јер сте одећу истине носили, исткану од богословља са Неба, уздижући и славећи велику тајну побожности. (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква

Свети славни и свехвални равноапостолни учитељи словенски Кирило и Методије, дивни су укарас Цркве Христове и најпоштованији светитељи међу словенским народима јер оставише неизбрисив и благословени траг у писмености, али и дубокој верности Цркви Христовој и љубави коју сведочише. Браћа Кирило (Константин) рођен у Јулу 826. године, а упокојио се 14. Фебруара 869. у Риму. Методије рођен између 816. и 820, а упокојио се 6. априла 885. године, обојица су рођена Православни грци у Солуну. Рођени су од побожних и благочестивих родитеља Лава и Марије. Отац Лав био је византијски војни заповедик. Будући да су рођени у Солуну, своју младост су ту и провели, а важно је нагласити да је Солун у то време био окружен Словенима. Према историјским сведочанствима Методије бива постављен за управника једне архонтије у источној Македонији, док је његов брат Кирил одгојен на царском двору, након завршених философских и теолошких студија постављен за библиотекара храма свете Софије у Цариграду и учитеља философије на цариградској високој школи. Године 851. Кирил постаје члан византијског посланства арапском калифу у Самари. Света браћа своју главну улогу одиграли су приликом послања од стране византијског цара и цариградског Патријарха да проповедају међу Словенима. Они су најпре отишли у Централну Европу, на просторе данашње Моравске и Чешке, где је њихова проповед имала великог успеха, те је народ почео масовно да прихвата Православну веру. Њихова припрема за ово послушање огледала су у састављању словенског писма и превођењу богослужбених књига, како би народ могао да богослужи на свом језику. Тако Кирил најпре саставља прво словенско писмо глагољицу. Свети Кирил је написао словенско писмо, које данас називамо ћирилицом, а за западне Словене саставио је глагољицу. Тако од светог Кирила потичу оба писма и ћирилица и глагољица. Ова света браћа су преводила и богослужбене књиге на тадашњи говорни језик, као и Свето Писмо. Можемо слободно рећи да су они поставили основе словенске писмености и културе, убрајајући ту све словенске народе: Русе, Бугаре, Србе, Хрвате, Словенце, Словаке, Чехе и Пољаке. Сви су они заједно као Словени примили Православну веру од светих Кирила и Методија. У својој богоугодној мисији имали и доста искушења која су са вером превазилазили, а највеће искушење било је гоњење које су подносили са запада. Један од највећих разлога за њихово гоњење и противљење њиховом богоугодном делу била је позната тројезична теорија према којој постоје само три језика на којима се могу савршавати света богослужења: јеврејски, грчки и латински. Када су свети Кирило и Методије прогнани из Чешке и Моравске, ишли су у Рим ради благослова, код папе, који је тада, треба нагласити, био Православне вере, јер црква још увек није била подељена на источну и западну. У Риму се свети Кирило упокојио, а свети Методије је постављен за Епископа панонског. Њихово богоугодно дело и мисија нису завршени њиховим упокојењем јер њихови верни ученици и наследници ревносно настваљају рад на пољу превођења и ширења речи Божје, али и завршавају ту богоугодну мисију. Њихови свети ученици називају се петочисленици: Климент, Наум, Ангеларије, Сава и Горазд. Неизмерни значај Свете браће Кирила и Методија, али и њихових ученика, огледа се у превођењу богослужбених књига, те их због тога химнографија са посебном пажњом велича и прославља називајући их вредним трудбеницима на пољу превођења. Тако се у једном од сједалних на јутрењу набрајају сва њихова дела, и говори се како су они заслужни што ми данас разумемо речи еванђеља и богослужења, а пре свега речи евхаристије. Химнографија њиховог празника назива их и равноапостолним јерарсима и просветитељима који словенском народу посејаше семе богопознања и побожности. Као Апостолима једнаки животом и учитељи словенских земаља, богомудри Кирило и Методије, молите Господара свега да учврсти све словенске народе у Православљу и једномислију, да подари свету мир, и душама нашим велику милост. (тропар) Двојицу свештених просветитеља наших поштујемо, који су нам као извор, превођењем божанских књига, источили богопознање, из кога чак до данас неоскудно захватамо. Прослављамо вас, Кирило и Методије, који предстојите престолу Свевишњег и топло се молите за душе наше. (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Епархија тимочка

У седму недељу по Пасхи Господњој, а у попразништву празника Вазнесења Господњег вршимо богослужбени спомен на 318. Светих Отаца првог Васељенског Сабора одржаног за време Светог цара Констанстина 325. године у Никеји. У последњу недељу пред празник Свете Педесетнице, Црква је богомудро установила да се савршава молитвени спомен на све Свете Оце првог Васељенског Сабора који су у борби против погубне Аријеве јереси себе уградили у вечност прослављајући Бога, да би и Господ њих прославио. У синаксару овог недељног дана читамо да се ово празновање не налази случајно између Вазнесења и Педесетнице, јер Свети Оци поред велике победе Православља над Аријевим погрешним учењем, прославише Бога и формулисањем првог дела Символа вере. Детаљније о првом Васељенском Сабору и његовом значају прочитајте у делу Антона Владимировича Карташова „Васељенски Сабориˮ. У богослужењу ове седме недеље по Пасхи, молитвено се велича први Васељенски Сабор, али и 318. Светих Отаца овог сабора који се у служби називају Христовим усрдним проповедницима и бранитељима еванђелске истине и учења Цркве Христове. У једној од познатих стихира „Свјатих Отцев лик…ˮ коју појемо на јутрењу ове недеље, Свете Оце називамо многосветлим звездама, необоривим кулама Сиона, миомирисним рајским цветовима, похвалама благословеног града Никеје, као и украсом васцеле васељене. У својој химнографији, професор Мирковић, напомиње да у служби Светих Отаца првог Васељенског Сабора, уопште немамо именâ аутора химнографије у њихову част. Свако од нас би поставио питање због чега се баш у овај недељни дан празнију ови Свети Оци као украси Цркве Христове? На ово питање одговор можемо наћи у бројним како црквено-историјским чињеницама, тако и у богослужбеном предању Цркве. Многи наводе да се овај молитвени спомен установљен јер је први Васељенски Сабор отпочео са радом управо у периоду између Пасхе Господње и Свете Педесетнице (19. јуна). Са друге стране имамо и један богословски разлог који подсећа да су Свети Оци прославили Христа Васкрслога и Вазнесенога, а да су то пренели и формулисали у символу вере. И крајњи разлог овог празновања казује да је на овом светом Сабору одређена пасхалија по којој се израчунава празновање Пасхе. У седму недељу по Васкру на Литургији се чита Еванђеље о Спаситељевој првосвештеничкој молитви, а због чега се ово зачало чита баш у овај дан поучава Свети Владика Николај Охридски и Жички: „Зашто се баш та молитва чита у јеванђељу на данашњи дан? Зато што је она показала своје дејство и на овом Првом Васељенском Сабору. Силом те молитве Бог је учинио свете оце на том Сабору просвећеним и неустрашивим поборницима истине и победиоцима над заблудом и злобом људском и демонском.ˮ Преподобни Јустин ћелијски беседећи у Светоархангелској обитељи манастира Ћелије о овом недељном и радосном дану вели: „Свети Оци ништа ново нису давали свету, не, они су се само трудили да сачувају сву Истину о Христу и предају нама потомцима својим. Тако све до краја историје рода људског. У томе је не само њихова тајна, него тајна свих Светих Отаца уопште, тајна свих Исповедника Господа Христа. У томе је тајна на првом месту Светих Апостола, у томе је њихов подвиг, њихово апостолство. Да, они који су добили од Господа Христа, шта? Њега Самог и Њиме дају Живот Вечни свима који поверују у Господа Христа. „Ми вам јављамо Живот Вечни“ – објављује Свети Јован Богослов у својој Посланици хришћанима. Ми вам јављамо Живот Вечни, ништа мање од тога! Иако си у овоме свету, који је острво смрти, земља – острво смрти, ми, ми вам јављамо Живот Вечни. Ми смо хришћани изузетак у овоме свету… Све су то имали у виду (Свети Оци) када су на Првом Васељенском сабору бранили ту истину хришћанску, односно, истину да је Христос Богочовек. Не нешто ниже од Бога, него прави Бог и прави Човек. То је истина иза које Света Црква стоји, као што је стајала и тада пре хиљаду седамсто година, и стајаће до Страшнога Суда, и кроз сву Вечност. Богочовек је све и сва! – ето истине коју су нам Оци Првог Васељенског сабора оставили у тестаменту свога Символа вере, који ми читамо сваки дан по неколико пута. Ту је казано све. Ту је дато све што је потребно нашем срцу – људском срцу, што је потребно нашем уму – људском уму, што је потребно нашем животу – људскоме животу у свима световима. Богатство непотрошиво! Живот такав никада није такав, живот такав је бескрајна радост у Господу Христу, има божанску вредност и радост. Та вера, једина истинита вера – њена чудеса непрекидно се лију и разливају по свим нашим бићима и срцима.ˮ Препрослављен јеси Христе Боже наш, као светиљке на Земљи утврдио си оце наше, и њима као истином вере све нас учиш: Многомилостиви слава Теби. (тропар) Проповедање Апостола, оци догмата, у Цркви сте једину веру запечатили, јер сте одећу истине носили, исткану од богословља са Неба, уздижући и славећи велику тајну побожности. (кондак) Бранислав Илић, теолог Вера