Претражи Живе Речи Утехе

Умор, презапосленост и невероватна летња врућина одузимају свима снагу. До вечери већина нас изгледа као исцеђени лимун. Како да нађемо снагу да се молимо у свему томе? Питање је сасвим конкретно, и на њега постоје конкретни одговори. Ако немате снаге да се молите, онда можете скратити правило. Ако немате снаге да стојите, молите се седећи. Aли, колико ове препоруке помажу? Да, оне ће вам помоћи да се молите, али не решавају увек главни проблем. Чињеница је да не може сваки верник да одговори на питање: да ли је његово стање заиста умор или духовна лењост? Или можда демонско искушење? Како то утврдити? У таквим тренуцима предлажем да не размишљате о величини вашег молитвеног правила или који молитвеник да узмете – то су неважна питања. Предлажем да размишљате о Богу. Молитва је разговор са Њим! Сетимо се како се опходимо са људима: пре него што некога позовемо, ми подсвесно замишљамо ту особу, а у глави формирамо приближан сценарио за разговор са њим. Исто важи и за разговор са Богом. Наш први задатак је да схватимо да је Он заиста присутан у нашим животима. Ако говоримо о вечерњем правилу – а највероватније је тако, јер се често прескаче због умора – треба да се сетите какав је био протекли дан. Како се Бог открио у њему? Ако је дан био успешан, поставите себи питање: да ли сам захвалан Богу за оно што се данас догодило? Ако је било неуспеха, грешака, негде смо се саплели или у нечему згрешили, онда треба да молимо Бога за опроштај – и да се фокусирамо на ово осећање. Ако после овога немате снаге да упалите свећу и отворите молитвеник, онда сте највероватније само уморни. У овом случају, молите се као што бисте разговарали са својим оцем или мајком - поделите оно што вам је на срцу. Можда ћете касније желети да прочитате ову или ону молитву. Најважније је пронаћи импулс након којег почиње ваш дијалог. Одсуство овог импулса је највећа препрека у молитви. Искључује нас наша усредсређеност на правило. Демони то користе. А када помислимо Бога, све се мења. У ствари, обично имамо довољно потребне снаге да се молимо. Замислите само ово: након тешког дана сте дошли кући, отишли у кревет, али одједном се испоставило да се нешто догодило вашим најмилијима, потребна им је помоћ - где иде ваш умор? Учинићете све да им помогнете. Ми осећамо присуство вољених особа у нашим животима и не можемо а да не комуницирамо са њима и не одговоримо на њихов позив. Тако би требало да буде и са Богом. Не ради се о правилу или броју прочитаних молитава. Човек се моли не само када чита молитве из молитвеника. Он се моли када само каже „Господе, помилуј“. Сјајно је ако у исто време чини добра дела и помаже својим ближњима. Присиљавање себе на молитву је исказивање насиља над самим собом – где је граница? Самонасиље је опасно. Увек се морамо придржавати правила златне средине. Свака крајност у духовном животу је лоша и штетна. Јасно је да се Царство Божије стиче трудом и морамо се приморати на молитву, пост и добра дела. Међутим, ова принуда за нас мора бити изводљива. Ако се догоде ситуације када се човек малтене мучи правилом или додатним молитвама, ако није завршио читање правила из молитвеника и прекорева себе до очајања, то су демонска искушења. Кајемо се због своје слабости, кајемо се за лење и лукаве помисли, али ни у ком случају не треба да се концентришемо посебно на правило. Ако размишљамо само о њему, престаћемо да размишљамо о смислу молитава. Како развити сопствену меру молитве? У томе ће вам помоћи искусни свештеник. Чињеница је да сама особа можда не види проблеме који јој отежавају молитву. Да ли је у питању умор или лењост, неће свако разумети. Свештеника је Бог поставио на његово место да се помоли за своје стадо и помогне му да духовно живи, а не да умире духовно. Потпуно одсуство молитве је духовна смрт. Сећање на Бога и Његово присуство у сваком дану вашег живота је веома корисно и помаже да започнете молитву. Зато вас охрабрујем да анализирате свој дан. Наш мозак одмах показује шта треба учинити на крају дана: покајати се или захвалити. Или можда обоје. Из овог импулса рађа се жеља за молитвом, која помаже не само да се започне правило, већ и да се доврши. Ако заиста немате физичке снаге, спава вам се и не можете ништа са собом - ограничите се на најједноставнију молитву: "Господе, помилуј!" - и нећете бити осуђени. Мучити се молитвом није корисно. Многи верници не могу себи да дозволе слабост и читају прописане молитве без обзира на све. По мом мишљењу, аутоматска лектура није ништа боља од скраћивања дневног правила, јер може довести до дубоког пада. Свака крајност у духовном животу је лоша. Можете сваки дан да означите да је правило прочитано - и да се сматрате добрим и исправним, ваљајући у гордости и заблуди. Можете, услед умора, почети да се молите својим речима – а после неког времена заборавите шта је молитва у речима светих отаца. Морамо тражити средину. Постоји правило, оно је модел за све нас, али није константа која се не може променити. Наш задатак није да читамо све од А до Ш, већ да се молимо, односно да комуницирамо са Богом. Веома је важно запамтити ово. С тим у вези желим да кажем о правилу за Свето Причешће. Колико често људи који га нису прочитали од почетка до краја не иду да приме Свете Христове Тајне! Али, правило нам је дато да бисмо постигли осећај покајања, да бисмо разумели да нам је за спасење потребан Господ, а не правило. Без Христа не можемо да се спасемо. Наравно, треба се молити, треба се борити против лењости, али мучење молитвом није корисно. Треба имати страх Божији. Не у смислу „ако не прочитам правило, муња ће ме ударити с неба“, већ у смислу „Господ ме је чекао, а ја нисам дошао. Звао ме је, али се ја нисам јавио." протојереј Виталиј Ворона Припремила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Шта да радите ако стално примећујете грехе других? Најлакши начин да се одговори на ово питање је у две речи: „Не примеуј“, али то се не дешава. Господ каже у Јеванђељу: „А зашто гледаш трун у оку брата свога, а брвно у оку свом не осећаш?“ (Мт. 7:3). У принципу, уочавање грехова других људи је нормално: не видимо себе споља, већ само оне око себе. Међутим, то не значи да се можете опустити и наставити да размишљате о грешности других за своје задовољство. Ако приметите такву тенденцију код себе, морате разумети њене разлоге. Пре отприлике шест година приметио сам да постоји неколико људи које нисам могао да поднесем. Били смо принуђени да се често укрштамо и они су ме јако иритирали. Почео сам да анализирам зашто се то дешава и схватио сам да моја раздражљивост није у вези са њима: видео сам у њима испољавање оних особина које нисам могао да поднесем у себи. Односно, проблем није био у њиховом понашању, већ у мени. Од тада сам почео другачије да третирам ове људе. Схватио сам очигледно: људи могу да погреше, али то је у реду. Такође сам схватио да не треба да се сукобљавате са људима, не говорите им где греше, не захтевајте да буду одговорнији или пристојнији, већ промените себе: постаните бољи, љубазнији и одговорнији. Дакле, сви смо ми живи људи, гледамо око себе, уочавамо оне око себе и њихове недостатке, које прихватамо или не. Генерално, ово је нормално. Није нормално када, видећи грехе другог, почнемо да им указујемо на њих, поучавамо их, упркос томе што се од нас то не тражи. Ово је ствар васпитања и унутрашњег такта: ако човек не пита, не треба да кажеш да ли је у праву или не. Постоји само једна група људи која има право да другима указује на недостатке и грехе – то су родитељи. Они не могу себи да приуште да кажу: „Нећу ништа рећи, иначе ћу те увредити!“ Ако примете било какве грехе и пороке код детета, на њих треба обратити посебну пажњу. Родитељ је дужан да то уради, то је његова одговорност. Овде можемо додати наставнике, тренере и све људе који раде у области образовања и обуке. Ако приметите да одређена особа греши, пре него што било шта кажете или на било који начин реагујете, било би лепо да схватите да ли је то грех, да ли свесно чини лоше ствари или не. Понекад су неки поступци резултат неправилног васпитања или неких животних околности које ми не познајемо. На пример, особа краде. То је грех? Да. А ако је клептоман, онда ово више није грех, већ болест. Када православни хришћанин шета около и осуђује све око себе, то је веома тужан призор. Ако човеку кажемо о његовом греху без жеље да му помогнемо, онда боље да ћутимо. Да, ситуације су различите, понекад се деси да не можете да ћутите. Ако вам савест не дозвољава да ћутите, ипак се морате се понашати деликатно. Морате бити у стању да разумете да ли је особа спремна да прихвати ову истину. Веома често она ће демантовати вашу изјаву. Има ли смисла указивати на грехе некоме ко затвара очи пред истином? Наш посао није да осуђујемо. Можете искрено рећи пријатељу шта мислите о његовим гресима, али морате бити опрезни када су непознати у питању. Живимо у друштву које критику доживљава веома негативно, тако да људима треба прићи веома нежно када се говори о гресима. Када они сами поставе нека питања, онда сте добродошли, али пре тога је боље избегавати оштре углове, јер се људи одмах затварају, осећајући неку врсту претње и страхујући да ће бити проказани и изгрђени. Да ли су греси других људи које примећујемо увек огледало наших? Не, не увек - иако истине ради треба напоменути да у овом или оном степену сви ми имамо страсти тако својствене људима. Само што неке од њих нису развијене, добрим делом због начина на који су се наши животи одвијали. Дакле, када видите туђе грехе, не морате да тражите исте у себи, само схватите: ви сте једнако оштећени грехом као и ваш ближњи. Препознајте се у њему управо у овом смислу. Не треба мислити да ако људи чине неке грехе, онда су непоправљиви. Противник сам пословице „гроб ће исправити грбавог“ и сигуран сам да за живота сваки човек има прилику да се промени. Такође, не треба осуђивати људе због грешака: непознато је зашто су почели да их праве. Могуће је да, да сте у истој ситуацији, не бисте грешили ни мање, ни више. Зато је боље да се бринете о свом духовном животу него да осуђујете друге. Главна ствар коју православац мора да научи јесте да одвоји грех од грешника. Ако не знамо да говоримо о греху, а да не кривимо човека, боље је да ћутимо. Ово ће бити манифестација љубави, која је свакако важнија од осуђивања особе. Препоручљиво је уопште не судити ко је грешнији, а ко мање. Спаситељ је рекао: „Или оних осамнаест што на њих паде кула у Силоаму и поби их, мислите ли да су они кривљи били од свију људи што живе у Јерусалиму? Нису, кажем вам, него ако се не покајете, сви ћете тако изгинути. “ (Лука 13:4-5). Није наш задатак да утврђујемо степен грешности других људи. Наш посао је да им покажемо љубав. Како могу да урадим? Путем молитве! Људи често мисле да се грешна особа може променити само моралним учењем или неком врстом активне помоћи. Ако одбије ову помоћ и не жели да слуша морална учења, онда се сматра да се ништа више не може учинити да се помогне. Али то није тачно: можемо се молити за њу. Ако нас Господ учи да се молимо за своје непријатеље, онда то утолико више треба да чинимо у односу на оне до којих нам је стало. Може се молити и треба се молити за све — крштене и некрштене, за оне који су друге вере и злочинце. Евхаристијско заједништво се дешава само између хришћана, али лични апел Богу може бити за било кога - чак и за ваше омиљене музичаре, писце и глумце, зашто не? Молитва је најбоље што можемо учинити и за оне које волимо и за оне који нас нервирају. Дакле, да сумирамо. Ако стално примећујете грехе других људи, онда: - обратите пажњу – можда вам на тај начин показују како сте и сами грешни; - покушајте да схватите да је друга особа исто тако оштећена грехом као и ви; - покушајте да сазнате разлоге зашто човек греши - то може бити болест, проблеми у васпитању, карактеристике животног пута и још много тога; - научите да одвојите грех од човека, потрудите се да покажете ближњима, ако не љубав, оно бар разумевање; - подсетите се да, док је особа жива ,може постати боља ; - молите се за оне чији вас греси нервирају - ово је веома важно и за вас и за оне који греше. свештеник Димитрије Паламарчук https://gorlovka-eparhia.com.ua

Гост новог издања емисије "Разговорник" на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке био је монах др Павле Кондић, управник Архива Митрополије црногорско-приморске. Повод гостовања био је разговор о знаменитом патријарху Гаврилу Дожићу, као и представљање тротомља Мемоари, Списи и Животопис Патријарха Гаврила.