Претражи Живе Речи Утехе

Једном је неко рекао Светом Апостолу: „Многе те књиге изводе из памети.“ (Дела Апостолска 26, 24). У тим речима се јасно открило безумље оних којима се Павлова проповедана премудрост чинила као лудост. Страни истинској вери, нису могли да схвате Божију премудрост, односно Христа Исуса. Ја, иако по милости Божијој нисам као они којима је, због сопственог неверовања, велики учитељ (апостол Павле) изгледао безуман, ипак, користећи твоју љубав, која ме, кроз наше једномислије у вери, још чвршће повезује с тобом, употребићу исту реч, иако не у истом смислу, па ћу ти рећи: О, Севере, љубљени мој Севере! Твоја претерана љубав према мени готово те лишава разума. Ти, због превелике нежности према мени, као деда према свом унуку, младом не по годинама, већ по разуму, изгледаш ми као да си изгубио разум (ако твоја благоразумност допушта да то кажем). Уистину, шта да ти одговорим на молбу којом си ме замолио да скинем свој портрет (да представим самога себе) и пошаљем ти га? Онoм истом љубављу којом тражиш утеху у таштим сликама, молим те да ми кажеш – какав портрет желиш да добијеш од мене: земаљског човека или небеског? Знам да ти волиш то небеско обличје које је Цар небески заволео у теби самом. И није ти потребан никакав други лик осим онога који сам носиш, по коме љубиш ближњег као себе самог и не желиш ни у чему да имаш предност нада мном, да између нас не би било неједнакости. Али, бедан сам и жалостан! Јер до сада још носим у себи нечисто земаљско обличје и по својим земаљским осећањима и делима више личим на првог, него на другог Адама. Како могу да се усудим да прикажем себе, кад је моје небеско обличје прекривено земаљским нечистотама? Са свих страна обузима ме стид: стидим се да себе покажем онаквим какав јесам, а не смем да се прикажем онаквим какав нисам. Мрзим себе у стању у којем се налазим, а не бринем се да себе поставим у стање које волим. И зато, шта ми вреди, беднику, да мрзим порок и љубим врлину, када више чиним оно што мрзим, а не трудим се да извршим оно што волим! Управо то ме и исцрпљује у мојој унутрашњој борби: дух се супротставља плоти, а плот духу, и закон плоти као закон греха надјачава закон ума. Несрећан сам! Јер нисам исцелио дрветом крста отровно кушање са убиственог дрвета – и зато у мени остаје онај прародитељски отров, којим је Адам заразио читав род свој. Тако да сам, по природној доброти, некада имао очи отворене за невиност, а затворене за неправду, али сам касније ослепео кушањем забрањеног плода. Изгубивши духовни вид, почео сам да црпим погубну мудрост из дрвета познања добра и зла. И да је бар све завршено тим падом, па да сам невиним кушањем стекао познање добра и зла и да сам онда почео да радосније бирам добро, посебно чувши Божји савет, који ме позива да, од предложеног избора – живота или смрти – брже пружим руку ка Води (Живота) и изаберем дар живота. /„Ако је ко жедан, нека дође к мени и пије“ (Јн. 7, 37) и „Ко пије од воде коју ћу му ја дати, неће ожеднити довека.“ (Јн. 4, 14)/ Али од безумља у мени родила се дрскост, по којој иако сам познао добро, ипак сам га презрео и изабрао зло. Како после свега могу добити опроштај у греху када више не могу да се оправдам незнањем? Не! Познао сам добро, а ипак сам чинио зло – иако сам лако могао да чиним добро, да нисам својом поквареном вољом занемарио спасење душе, вољом која је заволела бескорисно и одвратила се од спасоносног! И тако, заиста сам изгубио оне невине очи које нису виделе грех, и као казну за своје безакоње, стекао сам оне очи којима се грех познаје. Свето Писмо говори да су наши прародитељи и видели, али да у исто време и нису видели. Тако је жена видела да је дрво добро за храну и пријатно очима, што значи да је имала вид. Али Свето Писмо такође додаје да су се, кад су окусили од дрвета, њихове очи отвориле – што значи да су пре тога били слепи. Одавде закључујем да, иако у једном истом месту не могу истовремено постојати слепило и вид, ипак у нама постоји одређена врста слепила чак и кад видимо, као што постоји и одређена врста вида чак и кад смо слепи. Мислим да је у овом смислу Господ рекао: „На суд ја дођох у свет, да који не виде, прогледају, а који виде, слепи постану“ (Јн. 9, 39). Јер Он је дошао да тражи изгубљене и да просвети ослепљене. И тако, имајући потребу за Лекаром, са Пророком вапијем: „Просвети таму моју, Боже!“ (Пс. 17, 29). Заиста, Господ је милостив и човекољубив. Али како то Светлост, која је дошла да просветли таму људског слепила, подигне палог и ослободи окованог, истовремено чини да они који виде постану слепи? У Јеванђељу се казује о Исусу Христу да је многим слепима даровао вид и ни од кога није одузео очи; док је у Закону речено: „Ја убијам и оживљујем“ (Пон. Зак. 32, 39). Слично томе, у Јеванђељу је о Њему записано: „Гле, овај лежи на падање и устајање многима“ (према Лк. 2, 34). У том истом смислу треба разумети и оне речи Христове: „На суд ја дођох у свет, да који не виде, прогледају, а који виде, слепи постану“ (Јн. 9, 39). Господ је дошао, и с Његовим доласком прошло је старо, а све постало ново. Тако се испунило речено: „Ја убијам и оживљујем“. Он је умртвио нашег старог човека, приковао га за крст, скинуо са њега плот, и, провевши га кроз сва начала и власти, даровао му победу у Самоме себи. Оживео је новог нашег човека васкрсењем из мртвих, подигавши га и посадивши га на небесима. Тако је Он дошао да просветли слепе и да оне који виде учини невидећима – то јест, да затвори очи које су гледале грех, а да отвори оне које пре нису виделе ништа добро. За мене су корисни и слепило које ми не дозвољава да видим грех, и вид који ми омогућава да созерцавам светост. Зато се моли, љубљени брате, да ми Господ подари обоје: да ме удостоји слепила које ће ме сачувати од сујете пролазног света, али и да ме просветли, да бих видео истину. Да умртви у мени старог човека с његовим делима, и да процвета у Христу моје биће, да се обнови као у орла младост моја. У томе се састоји права духовна промена — када се ми преображавамо у новога човека сазданога по Богу, који носи на себи лик небески, уједно одбацујући онога човека (у нама) који је заражен гресима. Молим Бога да уништи у мени земаљско обличје, које носимо у овом пролазном животу, и да уместо тога обнови и украси у мени лик Свој, који ми неће бити на стид, већ с којим ћу смело моћи рећи: „Исчезе срце моје и плот моја, Боже срца мога, и део си мој, Боже, довека!“ (Пс. 72, 26). Јер кад се спасоносна промена догоди у мом унутрашњем човеку, нестаће моје плотске жеље и воља моја, тада ћу, слободан од телесних веза, са очишћеним срцем моћи призвати Бога: „Боже срца мога, и уделе мој, Боже, довека!“ О, кад би се испунила на мени реч Симеонова — да ми Христос буде на падање и на устајање, на падање мога спољашњег човека, и на устајање унутрашњег! Да би пао у мени грех, који упорно стоји када душа пада, и да у мени устане онај бесмртни човек који је пао када је грех завладао! Стајање спољашњег човека је пад унутрашњег, и насупрот томе, у мери у којој слаби наш спољашњи човек, унутрашњи се из дана у дан обнавља. Зато велики учитељ (апостол Павле) каже: „Када сам слаб, онда сам силан“ (2. Кор. 12, 10). И тако, благодарим Господу што је Он урезао мој лик живљим и трајнијим бојама, не на пропадљивим таблицама и не на меком воску, већ на живим таблицама твог срца, где ћеш ме непрестано созерцавати, утиснутог у твоју душу, и чувати ме у јединству вере и благодати, не само овде, већ и у будућем веку. Ако твоја љубав ипак неизоставно жели видљиву утеху, можеш, према облицима који су се урезали у твојој души, колико ти памћење допусти, рећи неком живописцу да наслика мој лик, макар по неком од оних који стоје пред тобом и личе на мене. Наравно, живописац, услед своје неискуствености, не схватајући у потпуности твоје речи, може ме насликати нетачно. Али, пошто ме ти непрестано носиш и созерцаваш у души, онда, ма које лице неискусни живописац поставио под мојим именом, у твојој души увек ћу бити ја, а не неко други. https://www.facebook.com/photo/?fbid=1204667184573463&set=a.117204529986406

Воштаница у стиховима бесмртном пријатељу и српском витезу проф. Предрагу Вукићу Отишо си пријатељу ... Отишо си пријатељу, са Цетиња ка Острогу, да се с гњезда духовнога, душом винеш Милом Богу. Отишо си мили друже, с пером бритким ко истина, тим двосеклим мачем твојим, да се дружиш са светима. Отишо си с ходом благим, и молитвом с стиховима, да се Мајци Божјој јавиш, и свим српским дивовима. Отишо си чистог срца, и са душом пуном Бога, да се свецу српског рода, кажеш њему са Острога. Отишо си кано монах, с светлом ризом међ Анђеле, а тамо те чека љепша, бели српски калуђере. Отишо си да се молиш, са Давидом псалме појеш, да стиховма душе своје, везеш Христу славопоје. Отишо си дико наша, што кроз облак Небу хиташ, да загрлиш светог Саву, и с Немањом благо питаш. Отишо си од Цетиња, ко некада Лот праведни, твој одлазак знамење је, завичаја врх огледни. Отишо си да се сретнеш, с породицом Божјом - верно, Петра светог са Цетиња, да пољубиш руку смерно. Отишо си драги брате, отишо си, ех да ниси, ал сећања жива слика, на зидовма срца виси. Отишо си професоре, историје зналче сјајни, опрости ми што не дођох, да на гробу теб се јавим. Отишо си бесмртниче, под острошку свету стену, прими свећу воштаницу, од стихова исплетену. Отишо си пријатељу, ал ћеш увек с нама бити, смрт је тела само пара, васкрсење коњец кити. Написано теби у спомен, драги пријатељу Пеђа, у рано јутро Славе Манастира Пиносава, св. Архангела Гаврила. У твојој милој мајци Србији и Карађорђевој Шумадији. Твој пријатељ и брат у Васкрслом Господу Христу, игуман Петар.

Изненадно упокојење историчара Предрага Пеђе Вукића затекло нас је неспремне на ту вијест јутрос све! Публициста Јован Маркуш, пријатељ, суграђанин и саборац новопрестављеног Предрага Вукића на пољу очувања црногорске историје, дијели своја сјећања на њега са слушаоцима радија Светигора. Разговор водила: Оливера Балабан. ЗВУЧНИ ЗАПИС РАЗГОВОРА Извор: Радио Светигора ПОВЕЗАНА ВЕСТ: