Претражи Живе Речи Утехе

У уторак, петог априла, у краљевачкој Библиотеци уприличено је предавање у оквиру програмског серијала „Водич кроз установе културе“. Представљена је Библиотека Српске патријаршије, а о њеном историјату, активностима данас, као и пројектима које реализује говорио је др Зоран Недељковић, управник. Први темељи Библиотеке Српске патријаршије положени су још у првој деценији тринаестог века када су Свети Сава и Свети Симеон положили прве рукописне књиге у ризницу манастира Хиландара, у којој су биле преписиване и сакупљане, а углавном су биле богослужбеног карактера. Историјски догађаји условили су да те прве збирке рукописних књига Архиепископије, па Патријаршије српске, пређу пут од манастира Хиландара, Жиче, Пећке Патријаршије, Сент Андреје, Сремских Карловаца до Београда. У институционалном смислу, настанак Библиотеке Српске патријаршије, везује се за време после Велике сеобе Срба 1690. године, када је патријарх Арсеније III Чарнојевић понео са собом из Пећке патријаршије одређен број богослужбених и других вредних књига. Након његове смрти 1706. године, у Сент Андреји, из патријархове заоставштине књиге су пренете у Сремске Карловце и тај фонд се сматра почетним у смислу институционалног формирања Библиотеке. Потоњи поглавари Српске цркве, са љубављу и пажњом односили су се према Библиотеци која се стицајем историјских околности формирала и у Сремским Карловцима и у Београду. Током Другог светског рата, окупаторске усташке власти имале су циљ уништење Библиотеке и њених фондова, али су они сачувани интервенцијом појединих хрватских интелектуалаца, који су знали њихову вредност. За враћање књига из Загреба после рата велике заслуге припадају др Радославу Грујићу, тадашњем управнику Музеја СПЦ. Одређен број књига, на пример читава збирка из области медицине, никада није враћена. Библиотека Српске патријаршије данас има фонд са више од 120.000 књига и више од 400.000 часописа; од самог почетка основу фонда чине легати, пре свега патријараха и архијереја, потом знаменитих Срба који су поклањали библиотеци своје личне збирке. Такође, има збирку од 471 ћириличне рукописне књиге, које припадају периоду између XIV и XVIII века. Зоран Недељковић нарочиту пажњу посветио је пројектима, које је иницирао и у које је установа на чијем је челу укључена, а реализују се са благословом Светог архијерејског синода и под покровитељством Министарства за културу и информисање, Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама и Управе за сарадњу са дијаспором. Најпре, то је пројекат Истраживање и објављивање српских рукописа у иностранству, покренут 2009. године. Поред Библиотеке Српске патријаршије, реализују га стручњаци са Православног богословског и Филозофског факултета Универзитета у Београду, из Народне библиотеке Србије и Библиотеке Матице српске. До сада су истражени рукописи у Чешкој, Словачкој, Мађарској, Пољској, Аустрији, Француској, а у току је истраживање у Италији. Недељковић је цитирао је А. А. Турилова, руског академика и историчара, да се српска рукописна баштина налази у самом врху европске и светске рукописне баштине и подвукао да је она тапија наше писмености, доказ постојања развијених српских средњовековних културних центара. Библиотека Српске патријаршије реализује данас још осам великих пројеката, међу којима су: Научни опис рукописа из Библиотеке Српске патријаршије, Прилози за историју српског народа у Словачкој, Хронике грофа Георгија Бранковића, матична делатност Библиотеке Српске патријаршије (од 2016. године); изузетну сарадњу има са националним библиотекама Русије и Француске. Врло занимљиво и садржајно излагање др Зоран Недељковић закључио је са визијом да Библиотека Српске патријаршије треба да буде место „распрострањенија књижества и просвештенија народа сербског“, како је још 1826. године рекао Јован Хаџић, један од оснивача Матице српске. Извор: Епархија жичка

Сви су чули за Слободу, Једнакост и Братство. Свима треба да буде јасно да су ови појмови, украдени из Новог Завета, од времена Француске револуције умногоме променили смисао повезавши се с ликом обнажене даме на барикадама са фригијском капом. Уколико заборавимо да је „Господ Дух; а где је Дух Господњи, тамо је слобода“ (2 Кор. 3: 17), реч „слобода“ ће почети да нам клизи из руку као жива риба, или да нестаје као пара, или ће постати тако тешка да ће људи добровољно почети да се одричу слободе. У животу такође нема никакве једнакости, ни међу половима, ни међу народима, ни међу личностима. Нема је ни у почетним могућностима, ни у загробној судбини, а и добро је што је нема. Ниједна разумна душа не би пристала да бере печурке у шуми где на сваком дрвету има исти број грана и лишћа. Али ми ћемо говорити о „братству“. У свом библијско-историјском смислу „братство“ више плаши него што привлачи. Прво убиство (Авеља од стране Каина) учињено је у врло малој породици. Брат је пао као жртва братовљевог ударца. Такође, Јосифа Прекрасног браћа само чудом нису убила из зависти, заменивши ропством евентуално крвопролиће, и право је чудо што Јаков касније није умро угледавши крваву одећу вољеног сина. Браћа по оцу (који се зове Аврам) су Арапи и Јевреји. И нешто ми говори да је вечном конфликту између потомства Исмаила и Исака, који је почео још откако је Агара истерана из куће, суђено да траје до свршетка света. Да су француски револуционари боље познавали Библију, не би тако лакомислено идеју братства повезивали само с топлином породице и међусобном помоћи. Сетили би се да су спор око наслеђа и борба за првородство подједнако својствени земаљском братству као и жељена топлина у односима. * * * Прича о блудном сину нам такође говори о тамним странама братских односа. Пажња молитвеника се ове недеље традиционално усредсређује на животне перипетије млађег браце у којем свако има прилику да препозна себе. „Незахвалан сам! Отишао сам, увредио сам Родитеља, све сам протраћио, обрукао сам се, дошао сам до свињског корита. Сад ћу се смирити и идем кући.“ Хвала Богу! Отац чека! Топлина загрљаја, заборављање увреда, радост која покрива све! Теле, одећа, појање – Евхаристија. И није случајно што се на задњем плану појављује старији брат. О њему мало говоримо и размишљао. А требало би. Такав је наш живот да ако се неко искрено радује нашем повратку, неко други ће обавезно упитати: „Зашто си дошао?“ Ово постоји и у породици, ово постоји и у Цркви. Браћа се туку за пажњу родитеља, понекад се за првородство туку чак у мајчиној утроби (Фарес и Зара у Тамариној утроби). Зашто онда и народи, на пример, не би оспоравали своје првенство у Божијој породици? С ове тачке гледишта је „братски мир међу народима“ управо стално оспоравање првородства. Да ли препознајете историјску и богословску реторику на ову тему? – Ми смо се први окренули Богу, а ви сте се после научили од нас. – Ма да није било наших бајонета, шта би било с вашим библиотекама? – Ви сте увек били варвари и сва ваша сила је само у броју људи. – Ми имамо више светаца. – Наши храмови су виши. – А ми лепше певамо. И тако даље и томе слично. Јермени, Грци, Руси, Јевреји, Грузијци, Срби, Пољаци... Уопште, сви народи који верују у Једног Бога могу да препознају своје мрачно безумље у овим репликама, а то значи и у овој причи коју сваке године читамо и анализирамо. Притом су свађе око првородства и спорови за Очеву љубав такви да више нема говора о братству. „Овај твој син,“ – за млађег брата каже старији брат. Односно, он одбија да назове братом онога који се вратио, што значи – „боље да је умро“ или „он ми више није брат“. Земља је тако велика, а нама је тако мало места на њој. И мотив смрти коју некоме желимо или коју неко жели за нас тако очигледно се помаља на површини живота као невидљиво мастило на шифрираном тексту. Митрополит Антоније Сурошки је истицао да молба „дај ми мој део имања“ значи „умри што пре“, јер су људи ступали у посед свог дела тек након смрти родитеља. Ако хоћеш да живиш по својој вољи треба да ти умре отац и да ти остави наследство. Ето тако. Чак и ако је у причи отац – Бог, смисао се не мења. Јер, рекао је Ниче (не само у своје име, већ у име милиона осетивши свеопште расположење) да је „Бог умро“. Тако се смрт поткрада у наизглед невину молбу за поделу имања. И исто тако се смрт поново поткрада у речи старијег сина о млађем: „Твој син“. „Твој син“ значи „он ми није брат“, односно „немам брата“, односно „мој брат је умро“. За оца је блудни син управо био мртав док је био одсутан и оживео је вративши се. Он тако и каже: „Био је мртав и оживе, нестао је и нашао се.“ А за старијег брата је обрнуто – млађи син је био жив у сећању док је био одсутан, али је дошао и умро је . Духовно је умро, престао је да буде брат. * * * Узрок туробности старијег је јака Очева љубав. Ова љубав је изнад људске љубави и зато може да мучи својом узвишеношћу и чистотом. Старији син би могао да каже Оцу: „Не бих се толико љутио и вређао кад би ти мање волео овог бекрију и распикућу. Могао би да га изгрдиш, да га изрибаш, чак и да га истучеш. Могао би да га држиш међу слугама пар недеља и да га храниш помијама. А Ти одмах – одећу, прстен, чизме, теле. То ме вређа. Да си га Ти изгрдио ја бих га чак пожалио и давао му да једе. И још ме вређа то што је мој смерни труд у сенци твог имена скоро неприметан, као да га није ни било. Зар треба толико да згрешим и да прођем кроз стид и губитак како бих ушао у нову радост и доспео у Твој загрљај? Не разумем. Не разумем и повређен сам.“ Тако шкргуће егоизам којим смо задојени. Али у овим питањима има и истине и морамо рећи да постоји. Бог је несхватљив. Његове мисли нису наше мисли. Његова љубав је час строгост узвишених захтева, час свепраштање. Све што је од Њега и у Њему, и с Њим је изнад разума и изнад свих очекивања. Зато старији син по понашању не личи на Оца, не досеже Његову висину, не може да заборави на себе, не уме да се радује. * * * У недељу о митару и фарисеју праведно кажемо да својства једног и другог живе у нама. И грешимо, и гордимо се, и молимо се да сви виде, и сматрамо да смо бољи од других. Али и јецамо, и покушавамо да принесемо чисту молитву, и обарамо поглед. Све то постоји у нама. Тако је и с браћом – блудним и верним. Обојица су у нама. О унутрашњој истоветности живота нашег срца, о његовој духовној историји и причи о блудном сину нема шта да се прича. То је наш портрет. (О! Божанска реч Божанског Учитеља“ Само неколико реченица, а у њима је сва унутрашњост Адамове деце!) А да ли препознајемо себе у старијем сину? То је питање. Размислимо данас о њему. Ево списка питања која нам у томе могу помоћи: Коме завидимо? За кога сматрамо да му Бог неправедно чини добро? Кога од ближњих и даљњих називамо недостојним милости? Кога не желимо да назовемо братом? За који наш труд сматрамо да га ја Бог неправедно заборавио? Зашто ропћемо на Оца и вређамо се? Ево, пишем и осећам да ме се сва ова питања непосредно тичу. И како је то тежак посао – препознавати себе у најнепривлачнијим ликовима Јеванђеља. Извор: Православие.ру

Лабораторијска хемијска анализа грунда показала је да је слика настала крајем XVIII или на самом почетку XIX века. -- Скидајући пажљиво слојеве слике, остављао сам трагове различитих времена, зато што су сами по себи интересантни. Такође, платно је остало неравно. Када посматрате ово дело, ви видите да оно има своју историју. Види се да је портрет био поштован и чуван. У слоју боје било је много чађи и места ухваћених пламеном, што значи да је испред слике паљена свећа или уљано кандило. Пре доласка у музеј плато је више пута чишћено од патине, освежавано новим бојама, па чак и мењано -- рекао је рестауратор Николај Малиновски. Испоставило се да је неко накнадно продужио изрез беле кошуље, изменио рамена и додао женственију фризуру, зато што се на најстаријем слоју види контура краће косе. Приликом чишћења слике показале су се проседе власи. Интересантно је да је лице осликано конкретно, а позадина, груди са крстом и кошуља условније. -- Портрет је насликан спонтано, брзо и сигурно, у једном даху. Сликар је основне контуре вероватно скицирао док је Ксенија седела. У сваком случају, портрет је крајње индивидуалан. Очи сликара су засигурно виделе насликану особу -- сматра Малиновски. Иако је, како истраживачи претпостављају, био аматер, аутор портрета је успео да дочара и мудру сигурост у погледу, и дувоу усредсређеност, па чак и унутарњу светлост којом зрачи средовечна жена, погледа упућеног испред себе. Портрет је, свакако, лице, а не симболички лик. У томе и јесте разлог сензационалности. Блажена Ксенија је канонизована релативно недавно, 1988. године (у Руској заграничој Цркви десет година раније). Тек тада посвећена јој је иконографска пажња. А с обзиром на то да је аутор портрета највероватије видео блажену Ксенију, ово је, у извесном смислу, карика која повезује сакралу фигуру и реалну особу из XVIII века. Блажена Ксенија Петроградска била је супруга дворског појца царице Јелисавете Петровне. Са 26 година остаје удовица и узима на себе подвиг јуродства: имање дели сиромашнима, почиње да се представља мужевљевим именом, носи његову одећу, лута Петроградом. Умире са 71 годином. Тача датум рођења и смрти се не зна. Лик јуродиве Ксеније саткан је од прича које су се сачувале у народу. Црква је прославља 6. фебруара. Извор оргинала: http://izvestia.ru/news/662558 За Поуке.орг превели Иван и Јелена Недић