Претражи Живе Речи Утехе

Описано стање је свима познато на овај или онај начин. Штавише, познато и ауторитативно свештенство није оклевало да о томе напише у својим мемоарима. На пример, протопрезвитер Георгиј Шавелски је описао своја осећања након дугих посних богослужења: „И у празној цркви, са два или три верника, ми смо... 4-5 сати, не прекидајући службу, славили Господа својим читањем и певањем. Признајем да сам често после оваквих богослужења излазио из цркве не дирнут, већ раздражен." Наши парохијани, током целе службе за време Великог поста, стоје на једном месту од три до пет сати. Једина диверзификација стајања је клањање до земље и могућност да се у случају умора накратко седне. Истовремено, служба је монотона, практично лишена уобичајене разноликости, са јасном превлашћу читања над певањем. Како се овде не уморити? Нема сумње да за искреног верника молитва не може изазвати ништа друго осим духовног уздизања и радости. У сваком случају, он дефинитивно не треба да се оптерећује тиме. Али питање је другачије: колико год да смо црквени, одговарамо ли на било који начин јеванђелском идеалу? Оном за који је потребна чврста вера, чиста савест и искрена молитва. Питање са потпуно очигледним, саморазумљивим одговором. Цео наш духовни живот састоји се пре свега од борбе против греха, навика, порока и страсти. Другим речима, све је у томе да превазиђемо сопствене несавршености. За превазилажење тога потребан је труд, стрпљење и време. Није изненађујуће што нас после вишечасовне, једноличне службе, осећај умора толико обузима да потпуно истискује сваку радост из молитве. Али тако ће увек бити ако, доживевши ово једном или двапут, престанемо да долазимо на посна богослужења и ограничимо се на уобичајена богослужења недељом и празником. Једноставно речено, пут до искрене молитве, која доноси радост без обзира на трајање, пролази кроз напор, стрпљење и умор. У ствари, један од циљева, мада не и главни, великопосног богослужења је, посебно, да се што истинитије прикажемо. На уобичајеним Литургијама, на празничним свеноћним бдењима, на молебанима све знамо и разумемо. Знамо када да се посебно концентришемо, када да стојимо усправно, када да погнемо главу. Имамо омиљене песме и молитве које знамо напамет. На овим службама смо углавном пажљиви, умерено ентузијастични и често радосни. И као да је све у реду, као да тако треба, као да нисмо далеко од Царства Божијег. Али долази Велики пост, и уобичајено богослужење постаје другачије. Његово трајање, монотонија мелодија чине да схватимо да је, све оно што је у нама било радосно, одушевљено и блажено, изазвано не толико вером и молитвом, колико нашим сопственим осећањима. Постаје нам јасно да све наше промене на боље нису ништа друго до мимика променљиве ситуације. А наш умор, од којег на крају службе немамо довољно снаге да говоримо или размишљамо, изузетно је корисно искуство, отрежњујуће и стимулативно у исто време. Два-три свакодневног стражења – и, видите, више не мислимо високо о себи, и трезвено процењујемо свој, ако могу тако рећи, духовни ниво. А према ближњима, који су донедавно били олако осуђивани што су ходали по храму и седели за време богослужења, поступамо много блаже. Дакле, оно што вам се дешава је сасвим нормално. И иако ово само по себи није добро, прилика да промените ситуацију на боље је потпуно у вашим рукама. протојереј Владимир Пучков https://pravlife.org/ru

Данас нас Господ поново чини заједничарима Његовог Рождества. Непроцењив поклон! Радује се цела земља, а ми се радујемо, као што су се радовали Анђели небески пре две хиљаде година, када је Вечни Бог сишао на земљу са Неба у људском телу. Зачуђено су гледали Богочовека – нису могли ни да помисле на то! Орасположимо се и схватимо да се ничега не бојимо, јер је сам Бог дошао у свет. А ако је Он са нама, ко онда може бити против нас? Нисмо сами, чак ни са привидном напуштеношћу и усамљеношћу. Рођен је Онај који ће нас извући из било каквог ћорсокака, Онај који нас неће напустити, већ свакога од нас увек чека, Онај који неће издати ни преварити, Онај који ће заувек остати. Славимо и радујмо се! „Дакле, да прославимо не величанствено, него божански, не светски, већ најмирније, не наш празник, него празник Онога Који је постао наш, тачније, празник Владике нашег, не празник немоћи, него празник исцељења; не празник стварања, него празник поновног стварања“, пише св. Григорије Богослов. Донесемо, после мудраца, своје дарове Богу који је рођен ради нашег спасења. Покушајмо да смиримо свој дух, победимо зло у нашим срцима, опростимо непријатељима. Заблагодаримо Господу за протеклу годину – за добре људе, праве пријатеље, вредне тренутке тишине и размишљања, зоре и сјајне звезде, пролеће и јесен, сунце и ветар, поуке и опомене. Нека радост и светлост која избија из рођеног Богомладенца испуни наша срца. И нека Тројични Бог долази на свет изнова и изнова за будуће генерације! Христос се роди! Ваистину се роди! митрополит Антоније (Паканич) https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-mi-se-ne-plashimo-nichega-jer-je-sam-bog-doshao-u-svet