Претражи Живе Речи Утехе

Разговор са оцем Максимом Первозванским - Оче Максиме, где видите узрок недостатка вере у Русији и свету, зашто је тако мало верујућих? - То је дуга прича која нема само корен у данашњици, иако је он веома прост, исти као код грехопада Адама у рају. Господ предлаже човеку да иде путем који Он сам назива уским И тесним. Уски пут, тесна врата уводе у Царство Божије и мало њих га налази. У чему се састоји његова тежина најбоље је објаснити на примеру. Најпростији је породичан живот. Зато, да би изградили нормалну породицу, треба много снаге уложити. А за то да би живот био блудан, снаге практично не треба. При томе друга варијанта доноси одмах брзе плодове у виду јаких осећања, силних емоционалних доживљаја, сјајних као буктиња, бљесак. То је тако привлачно за човека и много простије него труд и рад да се створи породица. Волети своју жену, васпитати децу, то је стални напор. Ево нпр. када почиње нова школска година а моја деца већ десет година од кад иду у школу, ја помислим да више не могу, уморио сам се. Сваки дан устајати да би дете одвео у школу, уплести косицу, једну другу трећу, пету, довести децу до школе, затим их вратити, и још штошта. При томе пошто моје најмлађе дете им само две године оно ће поћи у школу кроз пет година. То је тешко. То је сталан напор, као земљорадња, када стално треба копати, орати, наводњавати, сејати и ако се све не усклади, све ће пропасти. Много је лакше одустати од свега и поћи неким лаким путем. То је прва проста слика, коју чак не могу ни назвати посебно духовном, када човек не издржава тешкоће тог нивоа живота који му даје Господ. Али ако тај напор не издржи човек престаје не само бити хришћанин него и човек, све се руши.Тј. да би се кретали напред и градили, треба се трудити, и то много. Други моменат је што религиозна вера ограничава права рационалистички мислећег разума. Не разума уопште већ управо рационалистички мислећег. Простом логиком не можете измерити таква осећања као што је љубав, логиком се не може описати верност, дуг. Простим рационалним објашњењима многе ствари нису доступне. И заједно са тим рационално мишљење има велике предности. И својевремено када се у периоду после препорода Европе помоћу рационалног мишљења дошло да значајних резлтата у објашњењу овог света, привлачност религиозног погледа на свет се смањила. Зашто су нпр. у роману Герберта Узлса «Рат светова» марсовци страдали? Они су окупирали земљу али су уништени вирусом грипа.Нису имали имунитет.Тако и пре октобарске револуције руски сељаци у маси који су били јако верујући, доживели су саблазан од таквог рационалистичког размишљања и показали се неспремним. Рационалистичко мишљење се одликује тиме да на било који аргумент има контра аргумент. Али тада када је почео атеистички поглед на свет,није било контрааргумената. Сада је разумљиво да на све атеистичке аргументе има конрааргумената, а тада на неприпремљеног човека ти атеистички аргументи су деловали као бомба.Тешко је било носити се с тешкоћама. Нпр ти си у рововима од 1914 до 1916. Први светски рат. Веома тешко, неизвесно шта се дешава код куће а ја прости сељак треба да сејем, а већ давно је трећа година од када нисам код куће. Не знам шта је са женом и децом. А ту долазе агитатори и говоре да су буржују за све криви, идите с фронта, тај рат је империјалистички.Даћемо ти земљу, мир људима, земља хришћанима, распустити војску. Живот је веома брзо показао да је то лаж. Али како је било лако подлећи пропаганди кад си две године провео у рововима. Како је било лско подлећи пропаганди западњачког начина живота почетком 90-тих: сви ћемо бити срећни, свако ће добити купон и свако добити део општенародне вредности. Тако су све и уграбили. Људи који се налазе у скученим условима ненаоружани интелектуално, не разумеју ситуацију и могу лако да падну под пропаганду да Бога нема, да треба опљачкати богате, да су жене заједничке. Грех може бити веома заблажњив. Трећи моменат – је тријумф цивилизације која као начин устројства живота чини живот лаким, разумљивим, укусним, са циљем да се стичу добра, утисци. Нпр. ако ја идем некуда Например ако ја чиним нечто криминално ја разумем да лоше поступам. Али ако живим животом простог грађанина онда не чиним ништа страшно. Али заједно са тим ја проводим својм живот у раскоши комфору и најважније са одсуством смисла и циља. Када се спомене циљ, тада се под смислом подразумева изградња удобног, спокојног живота, што је тако привлачно. Религиозан начин размишљања позива на подвиг, на самоограничење, на аскетство. Без тога је немогућ религиозан живот. Сит стомак је глув за учење. Тим више и са неку вишу пројаву духовности. Под ситошћу немам у виду преједање, већ удобан живот, који нема жељу за саморазвој, за тражење. Још у Старом Завету је било записано за европски народ који је био заједнички назван Јаков по имену праоца Јакова: «И јео је Јаков, и угојио се и умртвио, и заборавио Бога, који га је љубио». Тј. Бог је возљубио народ израиљски али је сит живот довео дотле да је народ заборавио Бога. Тај закон се односи на било ког човека и друштво. Зашто се појавило монаштво? Оно се појавило као искуство одрицања од ситог живота јер се схватило да такав живот није хришћански. Друга ствар је средњи век. Још се не зна где и међу којим народима је било много заиста верујућих. Али они су били традиционалисти, живот им се заснивао на ономе што су од родитеља наследили. Форма је наравно била хришћанска. А шта је било у суштини, сада је тешко рећи. Заиста верујучих људи је одувек било мало. Чак и када су сви били крштени и ишли у цркву. А данас имамо то да човек може бирати поглед на свет. - Вратимо се на први разлог, тј. одсуство жеље да се иде уским путем, реците, молим Вас, зашто треба ићи уским путем, зашто човек треба у животу да тражи тешкоће? - Тако смо створени. Господ нас је створио из љубави, да бисмо волели. Али љубав тражи снагу ана је сама по себи давање. Љубав није када је нешто моје власништво. Тј, за мене може да постоји мој ауто, кућа мој сто, али не може моја вољена жена. Жена није то што ја користим, није елеменат комфора, није власништво. Ако је ја заиста волим онда ја постојим за њу. А она у свом сазнању постоји за мене.Тада настаје љубав. Један од самих шокантних утисака када сам постао свештеник пре 10 година, на мене је оставио случај када је један млад човек рекао да је отошао од жене када је она добила ожиљак од упале слепог црева. Тј. мој вољени Мерцедес се оштетио, ја га мењам за БМВ. Ето логике човека који употребљава и одбацује, доведене до саме крајњости. Већина људи није таква наравно али ако моја жена остари пре мене или јој се поквари стас после порођаја, једног, другог, трећег, или ако од‌једном осетим да ми се друга више свиђа ја могу да је просто оставим. По логици друштва «корисника» тако и треба урадити. Живимо заједно док нам се свиђа зајендо. Али реално, ја се надам да не треба објашњавати зашто тако не треба. - Ипак објасните зашто је тај принцип много раширенији од хришћанства? -Све што постоји подлеже законима, нпр. закону кретања. Када би ти хтео да летиш не би могао јер немаш крила, ниси за то створен. Када купите нпр. веш машину пре употребе прочитате упутство. Човек има упутство за употребу – то су Божје заповести, Т.ј. Бог је рекао не убијај не кради не чини прељубу, почтуј родитеље. Када је кроз Мојсија давао те заповести Израиљцима рекао је «Живот и смрт сам ти предложиом благослов и проклетство, изабери живот, да би живео и ти и твоје потомство после тебе». А на другом месту је речено: «Испуњавај заповести, јер је у томе твој живот. Кршење инструкције за коришћење, тј Божјих заповести је грех. Грешећи ми се сламамо. Тј, ако сам ја отишао од своје жене њој је постало теже него мени. Споља гледајучи сада у овом тренутку жена плаче а ја сам задовољан, живим с неком другом, али реално треба плакати надамном, јер сам ја доживео слом. И то не у смислу да ће по небеском законодавству ставити иза неких небескох решетки. Не, ја у овом животу добијам рану на души.Веома озбиљну. Ја губим способност да волим. Нпр. тинејжер иде у дискотеку, и тамо он осети еуфорију, буђење чула, њему је лепо. Јака музика ствара адреналин, ту су девојке, са којима долази у приснији додир при плесу, враћа се из дискотеке задовољан. Све је наизглед нормално,ништа се страшно није десило ништа лоше није урадио. Али кроз пола године дискотека му постаје досадна јер га више не узбуђује.Шта урадити даље да би се доживело узбуђење?треба попити пиво.Треба отићи пијан у дискотеку.А после ће и то бити недовољно... Потреба за јаким узбуђењима или чак просто, одржавање узбуђења на истом нивоу нису емоције повезане са љубављу, трудом, с напорима и доводи човека до неке зависности: алкохол, наркотици. С друге стране лак начин добијања задовољства никада не засити човека, остаје празнина у души.На души настаје брзо ожиљак. У принципу нам нису забрањена задовољства, није потребно да идемо у пустињу или носимо мантију. Али имај у виду да добијање световних задовољења не може бити циљ. Принципски је важно да циљ може бити друго. Човек се опредељује тиме ради чега он живи. Ако живи због потреба, у крајњем резултату ће довести до сопствене несреће. Човеку је потребно нешто дубље, озбиљније, а за то је потребан напор. - А шта је то озбиљно и дубоко? - То је Бог. Човек треба да тежи Богу, да га тражи и да живи са Ним. То је главни циљ, ид кога зависе сви остали. Какав други циљ треба да имам? Благо Цркве као Тела Христовог, где је Глава Цркве Христос. То не значи да сви треба да буду свештеници, али треба да брину о дому Божјем.Не у смислу да брину о Цркви као кући, камену, већ као скупу људи, обједињених једном вером, једним таинством, једним свештеноначелништвом. То је моја прва и главна породица. Ја сам дужан да волим Светлог Патријарха, као свог првог оца и владику овде на замљи. Дужан сам да бринем о свом храму, парохији, парохијском свештенику. То постаје природно када човек нађе Бога. Даље сам дужан да се бринем о својој земљи, да јој желим добро. За мене смисао добија сва историја која се покаже свештеном. Све историјске догађаје видим на други начин. Ако ја имам само потребе не треба ми ни дело Сергеја Радоњежског, ни Димитрија Донског није ми стало до Великог Отаџбинског рата ни дело Јурија Гагаринаништа ми не треба.Све једно ми је где живим ако спокојно живим. Али ако верујем у Бога, онда ја последично постајем патриота. При томе не било какав патриота на нивоу скинхедса, већ смисаоно, ја разумем и правилно видим историју своје земље. Даље је породица, моја жена, или мој муж, деца. Тј.ја ради њих живим. Али чиме ћу се конкретно бавити на свакој од етапа тог циља, није само до мене, то одлучује Господ који ми живот даје.Да ли ћи бити председник или Патријарх, отац толико деце колико Господ да, или ћу бити програмер. То или друго ја бирам врсту делатности не излазећи из тих циљева и смисла који су у мени постављени. То се показује веома сложеним за савременог човека. Много је лакше размишљати како доћи до задовољства.У крајњем како нахранити породицу,да би задовољство добио не само ја него нас троје. Тј не лични него породични егоизам. Сви ти циљеви, се показују лажним, и човек ће се обавезно у њих разочарати пре или касније.Они ће се показати као недовољни.Они немају у себи живота, јер је један од главних пунктова у упутству за употребу укључење у струју. Зато што без укључења у струју машина за прање ће бити само кутија у коју стављају прљав веш. То је за човека Господ. Ако ниси «прикључен у струју», нема живота за тебе. Ти можеш да уображаваш, чак можеш да имаш акумулаторе, али они трају само два сата. То је сложено за човека који је рођен и васпитаван на другим принципима, али ако се то разуме и прихвати умом, а не реализује у пракси, ствара се прекид између сазнања и живота. Јер вера није просто начин размишљања то је истовремено и начин живота. И они треба да се поклопе.Ако се не поклапају ствара се противречност Али оно постоји у сваком човеку, нема живог човека који не греши. То је «нормално». Али ако се не трудиш да исправно живиш, то је ужасно,то је катастрофа, за човека, друштво, човечанство. - Како прећи из једног у други начин живота?За то је потребно спознати Бога, а како спознати Бога кад то није лако? -Сусрет с Богом је веома личан сусрет, као нпр, са будућом женом. Да би се десио у животу сусрет с Богом, потребно је да се десе још неке ствари. Најсложеније је код људи из средње класе.Сиромашни људи мисле да зависе од спољних ствари, мисле да им не припада све.Моћни људи, богаташи, мисле да су повлашћени.Људи средње класе се труде да реше егзистенцијалне проблеме а озбиљнији проблеми као да их се не тичу. И они мисле да све имају и са великим напором се одазивају на религиозне утицаје. Зато Господ најчешће подвргава искушењу средњу класу. Сиромашни и тако разуму да од Бога зависе, Богати знају, али њих треба опоменути. То могу бити бриге, болести, потреси, неки људи приступају томе интелектуално, неки душом. Познавао сам човека који се осетио заљубљеним али није могао да разуме у кога. Тј, осећај заљубљености постоји а објекат не. А затим од‌једном срео је човека који му је дао Јеванђеље, он је прочитао и разумео да га је Бог додирнуо у сну. И ништа се с њим није десило али је он реално схватио да постоји Бог. У почетку је имао осећање које није могао да разуме, а затом, прочитавши, схватио је да га је посетио Бог. Ако никада у животу ниси видео добру слику, послушао добру музику, ти не можеш ни да схватиш о њиховој суштини.Неко каже да је био у филхармонији и слушао Бетовена а теби то ништа не каже. Ти мислиш да само будале данас слушају Бетовена,ја слушам нешто друго. Ево Дима Билан – то је друга ствар. И ја никада о томе нисам размишљао али ако је мене од‌једном судбина довела и ја имам такав музички слух, разумећу да је та музика она права. Исто се дешава када човек који дође у храм, и почне из неких разлога да се моли, од‌једном открива за себе цео свет. Неко долази Богу кроз литературу, неко преко свештеника, неко преко пријатеља, жене, мужа.Све су то поводи.У време комунистичке власти нико храмове није затварао али су ипак били затворени, Свештеници нису уважавани, били су немогући сусреди духовника са обичним људима. Нпр. Патријарх Пимен је путовао разним градовима али му нису дозволили да се сретне с људима. Фигура свештеника је код људи изазивала подсмех. Комуникација је била отежана. Сада је комуникација лакша, али још увек отежана. Човеку је лакше али ипак није просто успоставити контакт и то је оно главно. Људи се не васпитавају да имају потребу да се обрате Богу. И зато се данас Богу прилази индивидуално, а не колективно. Са сајта: http://www.pravmir.ru Превела мр. Ж. Манчић

Како се изборити са својим егоизмом, која је корист од комуникације, шта је боље - индивидуализам или колективизам, саветује архимандрит Маркел (Павук), исповедник кијевских богословских школа. – Оче, данас се активно гаји себичност. Многи људи мисле да у томе нема ништа лоше. Зашто је опасан? – Себичност, себичност, себичност су карактерне особине телесног човека. Свети Теофан Затворник каже да је телесни човек, пре свега, себичан. -Шта значи себичан? А како настаје самољубље? – Поносни људи верују да цео свет треба да се врти око њих, они су центар, а све остало је породица, други људи су само зупчаници у систему. Данас, с једне стране, видимо духовни препород: граде се цркве, обнављају манастири, а на другој страни видимо неограничену слободу, лакоћу задобијања сумњивих плотских задовољстава. И ова необична осовина врши притисак на човека и тера га да живи по законима света, који диктира своје услове. Отуда себичност, гордост, егоизам, индивидуализам. – Није ли индивидуализам бољи од колективизма, који је промовисан у совјетско време? - То су две крајности. Колективизам је усађен на груб вештачки начин. Свима је познато како су 20-30-их година прошлог века људи били расељени, насилно лишени имовине и отерани у колхозе, фабричке артеле... Жеља за тимским радом није долазила од појединца. И данас, када нико никога нигде не тера, људи имају налет слободе, жељу да самостално организују свој живот и унапреде животну средину. Али често, кроз ове наизглед племените жеље, особа иде у другу крајност - превише се индивидуализује, покушава да се изолује од свих и изгради свој свет, наносећи својим активностима штету другим људима. – Шта узрокује екстреме? – Зато што Христу није увек дато место у животима многих, многих људи. Према А.И. Солжењицин, ако је у совјетско време Христос био прогањан, онда је у савременом друштву Његово место још увек негде у ходнику, и Он мора да седи тихо, не усуђујући се чак ни да изговори реч. Када човек постави Христа Спаситеља у средиште свог живота, тада налази прилику како за самоћу, тако и за комуникацију и стваралачки заједнички рад са другим људима. На крају крајева, свако од нас може у потпуности да се реализује и осећа срећним само у комуникацији и сарадњи са другима. То се посебно јасно манифестује, на пример, у породичном животу или у општем манастиру. Породични живот би идеално требало градити по лику Свете Тројице: отац, мајка и дете су нека врста три ипостаси Свете Тројице. Сви су међусобно повезани и чине јединствену целину, док остају појединци. Када човек стреми ка Богу, покушава да се уподоби Њему, да испуњава заповести, тада не настају крајности индивидуализма и колективизма. Ако је Господ по страни, проблеми се не могу избећи. Екстремни степен егоизма настаје када се човек повуче у себе. Сећам се инцидента који је известио познати свештеник у Њујорк тајмсу. Пријављено је да је једна особа умрла, а нико није ни приметио. Живео је у великој кући на последњем спрату, а доње спратове издавао је станарима, који су му новац од кирије пажљиво пребацивали на картицу. Занимљиво је да овај човек ни са ким није комуницирао, нико му није требао. И нико га није интересовао, нико га није звао, па је после смрти његово тело лежало несахрањено две године и више... То је индикативан резултат највишег степена егоизма, када човек живи само за себе. – Да ли треба да имамо лични простор са становишта хришћанског морала? Ако јесте, шта би требало да буде? – Наравно, али под условом да комуникација није потпуно искључена. Није случајно што апостол позива хришћане: „Не заборавите... друштвеност“ (Јевр. 13:16). Особа може да се пензионише. Али за шта? Пре свега за молитву, да се нико не меша. У Ближим и Далеким пећинама Кијевопечерске лавре налазе се многе мошти светитеља који су у потпуној самоћи извршили молитвени подвиг – повлачењу. Такав пример нам даје Сам Господ. Често је волео да иде на гору да се сам помоли (видети Мат. 14:23). Такође, на пример, корисно је да особа која је у стању беса или неке друге страсти буде сама. Истина, по мисли светог Јована Климака, таква техника није корисна за све. За неке је сврсисходније да комуницирају са другим људима који их могу уверити и дати практичне савете. А ако се човек повуче у себе у стању беса, неће наћи излаз. Почеће још више да ескалира ситуацију у мислима, да измишља нешто што се у стварности није догодило. – Да ли је комуникација велика корист за нас? - Несумњиво. Главна ствар је да знате када да престанете. Током неактивне комуникације, на пример, на друштвеним мрежама, само губимо време. У данашње време, нажалост, беспослена комуникација се претвара у епидемију. – Која је сврха хришћанског заједништва? - Љубав. Сва наша комуникација је израз поштовања и поштовања према другој особи. А поштовање и част су први корак љубави. Ако она није тамо, онда нико неће ни поздравити. – Како се носити са окорелим егоизмом? – Пре свега, треба да превазиђете свој его, „ја“. - Којим путем? – Борба против страсти (гордост, завист, прождрљивост, блуд, итд.) истовремено сече корен себичности. Поуздана средства за овај подвиг су молитва, пост, покајање и причешће Светим Христовим Тајнама. Морате се чешће стављати у туђе ципеле и више помоћи. Поред тога, важно је научити да сада нехотице усађену виртуелну комуникацију замените стварном. Упркос нашем заузетом распореду, увек морамо да нађемо времена да се нађемо са пријатељима, попијемо чај и разговарамо. – „Носите бремена један другога“, како рече Спаситељ. А то је могуће само у живој комуникацији. – Током живе комуникације душе се додирују. - Како лепо! – Ако у виртуелној комуникацији можете мислити једно, а рећи друго, онда је при сусрету са особом лицем у лице тешко преварити душу. Саговорник одмах осети где је само игра речи, позориште, а где је истина. Комуникација треба да буде стална жеља да помогнемо и подржимо једни друге. Архимандрит Маркел (Павук) https://pravoslavie.ru/96592.html

Повећан број случајева вршњачког насиља у школама и ван њих, пред комплетно друштво поставља питање: шта доводи до оваквих проблема и шта чинити да се они умање или у бољем случају, искоријене? На питање одакле насиље потиче, психолог Бранка Ћаласан у разговору за Радио „Светигору“ каже да су фактори ризика за настанак насилничког понашања бројни, али да је један од битних анамнестичких података вријеме проведено за екраном: „Вријеме проведено за екраном учитава одређене садржаје у централни нервни систем и стварају се неке синтетичке, вјештачке потребе. Ако дијете за екраном проводи вријеме гледајући како неко црта или некакве пејзаже, лијепе фотографије, дефинитивно ће му се развијати естетска осјећања и потреба за лијепим, али ако игра игрице и бави се неким агресивним садржајем, онда ће му се створити синтетичке потребе за таквом врстом садржаја.“ Она наводи податак да 5 сати дневно проведених за екраном у једној деценији трајања узима 3 године живота, што дјецу и младе којима је физичка активност неопходна за правилан развој, уводи у деструкцију. Иако дјеца која трпе насиље веома ријетко то и вербално изусте, постоје одређени симптоми или манифестације на основу којих се проблем може препознати. То су најчешће: повученост, бијес или гњев усмјерен ка укућанима или туга. Ћаласан сматра да је кључ успјеха за смањење или потпуно искорјењивање вршњачког насиља у школама удруживање, јачање кохезије унутар одјељења и повећавање блискости на релацији наставник – ученик или ученик – ученик: „Кључ је да на нивоу школе, прије оних некаквих оперативних циљева које желимо постићи, изградимо добар однос са дјецом. Кохезија и блискост, та повезаност којом се превенирају многи проблеми, директно утиче на школско постигнуће, рецимо. Ако су дјеца више повезана, друже се током одмора, помажу једни другима у учењу и настави, њихово школско постигнуће, у тим одјељењима гдје је кохезија већа, је веће, дакле боља је атмосфера за учење. Такође је мањи проценат насиља до потпуног изостајања, ако је кохезија на високом нивоу. Тако да је то кључ. Градити однос са дјецом и градити њихове међусобне односе. Примјетни су и суптилни облици насиља, најчешће одбацивање, а одбацују се опет најчешће даровита дјеца, као у оној причи о Ружном пачету.“ Каже да је важно направити разлику између инцидента и насиља: „Ако се догоди нека свађа између вршњака, важно је да нормализујемо њихове конфликте, да објаснимо да су они дио њиховог одрастања и важан дио социо-емоционалног развоја. Али, ако се тај догађај понавља и ако прима неке шире облике, онда је то насиље и ако се понавља важно је да знамо да оно оставља дубоке трагове на здравље и да је потребно да га рјешавамо, а прије свега по хитном поступку прекинемо јер последице које насиље оставља су трауматског карактера. Најчешће родитељи не могу да отворе своју дјецу и то најчешће доводи до кризе родитељства, па се питамо шта смо то урадили да наша дјеца постану жртве, а онда се питамо како смо довели до тога да дјеца нису отворена да нам говоре о томе, па онда родитељи најчешће кажу: ја сам крив или крива. Родитељи нису криви, али су одговорни и онда кад то пребацимо на поље одговорности, проблеми се почињу рјешавати.“ https://mitropolija.com/2024/03/08/psiholog-branka-calasan-nedostatak-kohezije-i-bliskosti-povezani-sa-povecanim-brojem-vrsnjackog-nasilja/ Комплетан разговор који нас на концу подсјећа да је веома важно искористити добре и поучне савјете за што боље усмјерење нас као родитеља за изграђивање хришћанског морала код дјеце, јер добро и лијепо опхођење према другима то и јесте, послушајте на линку Радио Светигоре. Оливера Балабан

Свеобухватну јеванђељску причу о митару и фарисеју коју слушамо као прву у низу припремних седмица уочи Часног поста, данас нам је из угла нашег духовног здравља осветљавао свештеник Лазар Војводић, духовник параклиса св. Архиђакона и првомученика Стефана у КБЦ "Бежанијска коса" у Београду. Звучни запис емисије "У улогама једнога или другога, сви смо се ми нашли", каже о. Лазар, подвлачећи да се често деси да ми сами управо спољним стварима придајемо много већи значај, него оним унутрашњим. Како да препознамо да смо фарисеји, да се чувамо тог стања и да не злоупотребљавамо нечију доброту? "Све док човек промишља о себи, на добром је путу, али не сме само да споља глуми покајника, изгледа као такав, већ да истински започне дијалог са Господом", каже о. Лазар. Извор: Радио Слово љубве

Велики јубилеј Српске православне цркве, осам векова аутокефалности, на различите начине обележавају епархије српске цркве, а данас се завршава тродневна прослава организована тим поводом у Епархији западноамеричкој. Надлежни архијереј, владика Максим (Васиљевић) у разговору за „Политику”објашњава да се јубилеј прославља у парохији Светог Саве у Сан Габријелу, делу Лос Анђелеса. – У тој парохији је управо завршено осликавање храма сценама из живота првог српског архиепископа Саве, укључујући и композицију на којој је, уникатно у целој Српској православној цркви, детаљно представљен догађај додељивања аутокефалије 1219. године. Патријарх је послао леп поздрав, уз извињење што није могао да допутује. Стигло нам је десетак српских архијереја из свих матичних српских земаља, као и из Европе, САД, Канаде, Јужне Америке, a учествују и поглавари или представници православних јурисдикција у Америци, па ћемо имати укупно двадесетак архијереја. Стигли су свештеници и верници из свих крајева наше епархије, од Аљаске до Мексика и од Колорада до Хаваја, а онда и из других области, из Европе, Канаде, Јужне Америке – каже у интервјуу за наш лист владика Максим. Да ли ће прослава бити повод за разговор са сабраћом архијерејима? Има ли међу вама отворених питања, будући да сте последњих месеци често били помињани у различитим новинским написима, а неретко и конфронтирани са одређеним епископима СПЦ, од писане расправе са владиком бачким Иринејем поводом става СПЦ о „украјинским питању”, заседања Светог архијерејског сабора, где су се такође јавила одређена размимоилажења, престанка радног ангажовања на Православном богословском факултету, промене назива српске цркве у Америци? Нормална комуникација са браћом архијерејима је мој природни хабитус и она није никада била компромитована. Основни проблем српске црквене стварности не лежи у „липсандрији”, нити у недостатку љубави, него у одсуству општења које води до тежих неспоразума и неповерења. Ваљда је због тога свако епископско саслуживање у древној цркви било израз саборности. Чуди то што епископи 21. века, у ери олакшане комуникације, понекад нису у стању да једни другима предоче шта раде. Верујем да ће црква уз помоћ Божију изаћи из тренутне кризе кроз поново откривање теолошких критеријума. Верујем да је свако од актера разних дискусија ове године на свој начин бранио јединство Цркве. Моје инсистирање да ми саслужујемо са свима са којима смо до сада саслуживали нашло је потврду и у посебном саборском саопштењу поводом Украјине из маја ове године. Што се тиче мог ангажмана на универзитету, о томе ћу више рећи када прође прослава. Због чега је промењен назив Српске православне цркве у Северној и Јужној Америци и да ли ту промену тек треба да одбори Свети архијерејски сабор? Не постоји ниједан службени акт Светог архијерејског сабора којим је било када проглашен црквени ентитет или тело под именом „Српска православна црква у Северној и Јужној Америци”. Ове године није објављен ни прокламован никакав „нови устав” него је постојећи устав поново одштампан са амандманима који су донети на претходна два црквена Сабора како би чланови – делегати могли да их у једном документу прегледају. Измене у овом „арондираном уставу” – примљене консензусом, после дискусије, од стране свих присутних чланова Сабора (делегата) – тичу се раније донетих амандмана. Сабор из 2018. године одобрио је „територијално ограничење Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци искључиво на српске православне епархије у Сједињеним Америчким Државама”. Та одлука је спроведена и о томе је извештен Синод. Назив или име црквеног ентитета који постоји на два америчка континента увек је био везан за Устав као документ који регулише рад епископâ, епархија, парохија и осталих тела. С обзиром на то да важећи устав у Америци уопште не примењује ни Канадска епархија (него се управља према свом статуту), ни она у Јужној Америци, него се он поштује само у Сједињеним Америчким Државама, логично је било да се та чињенична стварност документује и у самом Уставу. Свако ко, и поред оваквог образложења, учитава ту некакве лоше намере (тенденције ка издвајању, тежња ка припајању некаквој другој јурисдикцији а не српској, и сличне томе бесмислице) стварно треба да се запита о својој способности да разуме чињенице. Српске владике у САД, као и свештеници, даноноћно бдију над својом паством, на сваком кораку сведоче о свом српском, светосавском идентитету и није поштено приписивати им било шта друго осим истинског сведочења и заштите нашег верног народа. Епархија западноамеричка објавила је велику монографију на више од 1.000 страница на енглеском језику о српском хришћанском наслеђу у Америци. Шта бисте издвојили из богате историје СПЦ на америчком континенту? Та монографија је у Америци и у свету оцењена као врхунско књижевно и уметничко остварење. Радећи на овој књизи схватио сам који су напори били потребни да се обликују наше црквене заједнице. Један свештеник је прве литургије у својој маленој заједници служио на покретној трпези са богослужбеним сасудима које је користио као свештеник-затвореник у немачком логору током Другог светског рата. Открио сам да је најстарији предмет који овде поседујемо „Служебник” који је Божидар Вуковић одштампао 1520. године, а који је као свештеник користио отац Милутин Тесла, па га је његов син, наш научник Никола, после његове смрти чувао као велику драгоценост. Књига се налази у председничкој библиотеци у држави Мисури. У Србији је остало непримећено да смо овом књигом први пут на једном месту добили стручни и визуелни преглед српске архитектуре, српске иконографије (анализа икона, мозаика, зидног сликарства и сл.) у Америци. Пописане су све наше српске парохије и манастири и сада имамо њихов историјат у САД и Канади на једном месту. Чак и када би неко покушао да нам то отуђи не би могао, јер имамо убедљив доказ да је то наше. У сваком, случају, ова монографија је чувар нашег црквеног наслеђа са српским печатом који нико не може уклонити. Шта су данас најважнија обележја живота наше Цркве у САД? Црква је простор у коме добијамо укус живота вечног, што нас води саосећању према болу савременог човека. Као Црква, гледамо да се у њој осећају као код куће и наши сународници и остали житељи америчког друштва. Наши верници сликају иконе Богородице заштитнице Монтане, Аризоне, Лос Анђелеса. Отварају се нове парохије за америчке обраћенике, попут најновије мисије Св. Севастијана у Карсон ситију у Невади. Пре неколико година смо успоставили мисију међу Индијанцима и то је прва таква мисија на тлу САД, ако се изузме Аљаска. Организације попут Кола српских сестара сведоче о филантропској димензији Јеванђеља. Укорењена у америчком друштву, наша Црква је у трајном дијалогу са верама које чине америчку стварност. То искуство нас лишава сваког тријумфализма и подстиче на дијалог ради ближњих. Уколико не учинимо више на сведочењу јединственог црквеног, преображавајућег духа, одговараћемо пред судом Божијим. Свети Сава је имао много ширу визију друштва од појединих данашњих гласоговорника светосавља. Уколико пак америчком друштву успемо да убризгамо дух и етос наше литургије и подвижништва, тада се нећемо претворити у гето него ћемо као Црква представљати неопходни светотројични квасац историје и човечанства. Извор: Политика