Претражи Живе Речи Утехе

Дана 15. новембра 2023. године навршава се 14 година од упокојења Патријарха српског Павла. Свету Архијерејску Литургију ће у манастиру Раковица поводом годишњице од многих душа вољеног Патријарха српског, тога дана служити Преосвећени Епископ новобрдски г. Иларион, викар Свјатјејшег Патријарха српског г. Порфирија са почетком у 8 часова сазнаје Радио "Слово љубве". Потом ће Владика са свештенством, на гробу блаженопочившег Патријарха, служити и помен. Патријарх српски Павле упокојио се 15. новембра 2009. године на Војно-медицинској академији у Београду, у сну, након примања Светог Причешћа, у 10 часова и 45 минута, тек што је у већини православних српских храмова завршена Света Литургија. Напустио је овај свет у 96. години. Заупокојене Архијерејске Литургије служене су од 16. до 18. новембра 2009. године, у Саборној цркви, крај одра блаженопочившег Патријарха, а хиљаде људи су спонтано притицале у београдску Саборну цркву, у непрекидној колони, дању и ноћу, у миру и тишини, како би целивали свето тело и опростили се са вољеним Патријархом. Дана 19. новембра, када се у црквеном календару слави спомен на Св. Павла Исповедника, сахрањен је 44. поглавар Српске Православне Цркве, Његова Светост Патријарх српски г. Павле у Манастиру Раковици. У испраћају су учествовали представници свих помесних Православних Цркава. Животопис блаженопочившег Патријарха Павла Његова светост архиепископ пећки митрополит београдско-карловачки и патријарх српски Павле (световно Гојко Стојчевић) рођен је 11. септембра 1914. године у селу Кућанци, срез Доњи Михољац (тада у Аустроугарској, а сада у Хрватској) у земљорадничкој породици. Гимназију је завршио у Београду, шесторазредну Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду. Рано је остао без родитеља – отац је отишао да ради у САД, тамо је добио туберкулозу и “вратио се кући да умре” кад су дечаку биле три године, убрзо му је умрла и мајка. Одгајила га је тетка. Увидевши да је дете „врло слабачко”, поштедела га је тешких послова и омогућила му да се школује: иако је мали Гојко био склон „предметима где не мора да меморише, као што су математика и физика”, иако је из веронауке имао двојку, утицај родбине је превагнуо и његов коначан избор био је богословија. После завршене ниже гимназије у Тузли (1925-1929) и богословије у Сарајеву (1930-1936) дошао је у Београд где је уписао Богословски факултет. Ту је ванредно завршио преостале разреде гимназије да би могао упоредо да упише и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски је завршио и ту га затиче Други светски рат. Да би се издржавао радио је на београдским грађевинама, што му није одговарало због слабог здравља. На позив свог школског друга Јелисеја Поповића одлази у овчарско-кабларске манастире где је провео остатак рата и где почиње свој монашки живот. Прво је био у манастиру Свете Tројице у Овчару а потом вероучитељ деци избеглица у Бањи Ковиљачи. Тада се тешко разболео „на плућима” и лекари су веровали да је то туберкулоза предвиђајући му још три месеца живота. Извесно време провео је у манастиру Вујан где се излечио и у знак захвалности је изрезбарио један дрвени крст и поклонио га манастиру. Замонашен је у манастиру Благовештењу 1946. године, када је унапређен у чин јерођакона. Од 1949. до 1955. био је сабрат у манастиру Рача. Школску годину 1950/51. провео је као учитељ заменик у призренској Богословији св. Кирила и Методија. У чин јеромонаха унапређен је 1954, протосинђел је постао 1954, а архимандрит 1957. Од 1955. до 1957. године био је на постдипломским студијама на Богословском факулету у Атини. Изабран је за епископа рашко-призренског 29. маја 1957. године, а посвећен је 21. септембра 1957. године, у београдској Саборној цркви. Чин посвећења обавио је патријарх српски Викентије. За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви. У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашио нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, где је повремено држао и предавања из црквеног певања и црквенословенског језика. Често је путовао, обилазио своју епархију и служио у свим местима. Са косовским егзодусом, призренска Богословија св. Кирила и Методија је привремено премештена у Ниш, а седиште Рашко-призренске епархије из Пећи у манастир Грачаницу. Као епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији. Бавио се и научним радом. Објавио је монографију о манастиру Девичу, „Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког” (1989, друго издање 1997). У Гласнику Српске православне цркве, од 1972. године објављује студије из Литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело „Да нам буду јаснија нека питања наше вере I, II, III” (1998). Приређује допуњено издање „Србљака”, које је Синод Српске православне цркве издао 1986. године. Такође, приређује „Христијанскије празники” од М. Скабалановича. Аутор је и издања „Требника”, „Молитвеника”, „Дополнитељног требника”, „Великог типика” и других богослужбених књига у издању Синода. „Питања и одговори чтецу пред преоизводством” објављује 1988. године, а „Молитве и молбе” 1990. Заслугом патријарха Павла умножен је у 300 примерака „Октоих” из штампарије Ђурђа Црнојевића. Патријарх Павле дуго година је био председник Комисије Светог архијерејског синода за превод Новог завета, чији је први превод, који је црква одобрила, објављен 1984. године, а исправљено издање тог превода 1990. године. Исто тако, био је председник Литургичке комисије при Светом архијерејском синоду, који је припремио и штампао „Службеник” на српском језику. Од када је постао српски патријарх, обновљено је и основано више епархија. Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Духовна академија Светог Василија Острошког у Фочи и Богословија у Крагујевцу 1997. године, као одсек Богословије Светог Саве у Београду. Основана је и Информативна служба Српске Православне Цркве. У Београду је 1993. године почела да ради Академија СПЦ за уметности и консервацију, са неколико одсека (иконопис, фрескопис, конзервација). Године 2002. настава веронауке је враћена у школе, као и Богословски факултет у оквире Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године. Имајући у виду заслуге Патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, доделио му је 1988. године звање почасног доктора богословља. Српски Патријарх постао је 1990. године, када је на том месту наследио патријарха Германа. Био је 44. патријарх Српске Православне Цркве. Извор: Радио "Слово љубве"

Пре 167 година се родио човек који је задужио човечанство и осветлио свет - Никола Тесла је рођен у Смиљану, 10. јула 1856. године, као четврто од петоро деце у породици православног свештеника Милутина и Георгине, а остао је упамћен као један од најплодоноснијих научних умова савременог доба, човек чији су проналасци омогућили производњу и пренос струје, односно електрификацију градова због чега је човечанство ушло у ново доба технолошког и индустријског развоја. По њему име носи јединица јачине магнетног поља. У част рођења једног од највећих светских умова, национални Дан науке обележава се у Србији и у свету. Манифестација "Дани Николе Тесле 2023" одржава се од 8. до 11. јула 2023. године на више локација у Србији, уз учешће великог броја истакнутих личности, између осталих и јереја др Оливера Суботића и јереја Драгана Михајловића, пароха госпићко-смиљанског - о изузетном значају манифестације, за Радио "Слово љубве" је говорио г. Никола Лончар, проналазач, оснивач и председник Теслине научне фондације ("Tesla Science Foundation") из Филаделфије и покретач пројекта "Теслин народ", али и један од најагилнијих чувара лика и дела Николе Тесле у САД и шире. ** О Николи Тесли Показујући снажан таленат за науку и истраживачки рад, по завршетку основног и средњег образовања, са 19 година се сели у Грац где похађа Политехничку школу. Изузетно предан учењу Тесла током студија врло мало спава, проводи много времена читајући, а испите полаже са највишим оценама. Професори шаљу писма његовом оцу да испише сина уколико не жели да се убије прекомерним радом. Испоставиће се да формално високо образовање неће моћи да заврши због сплета околности и недостатка новца (два пута је одбијан за стипендију у Матици српској). Од Граца, преко Марибора и Прага стиже у Будимпешту 1881. где се запошљава у телеграфској компанији „Америчка телефонска компанија“. Тамо му се први пут јавила идеја о принципу ротирајућег магнетног поља, а потом је развио план за индукциони мотор – први корак ка успешном искоришћавању наизменичне струје. У Париз се сели годину дана касније да ради у фирми Томаса Едисона на унапређењу електричне мреже, а 1883. године током задатка у Стразбуру прави први индукциони мотор који користи принцип обртног магнетног поља. Рат са Едисоном и партнерство са Вестингхаусом Већ наредне године, са писмом препоруке и четири цента у џепу стиже у Њујорк где се запослио код Едисона. Иако је Тесла одржао свој део погодбе да преправи и унапреди генератор једносмерне струје, Едисон је одбио да му плати. Убрзо је дошло до разлаза њих двојице, а после и до „рата струја“. Убеђен да је наизменична струја будућност, Тесла оснива компанију „Тесла електрично осветљење и производња“. Први електромотор на наизменичну струју направио 1887. године, а 1888. почиње рад са индустријалцем Џорџом Вестингхаусом, који је откупио права на Теслин патент полифазног система. Добили су понуду да осветле Светски сајам у Чикагу 1893. године, а током ње представили су посетиоцима систем наизменичне струје. Тесла, веома умешан и као шоумен, атрактивним наступима објашњавао је принцип обртног магнетног поља и индукционог мотора. Посетиоци су такође били одушевљени његовим флуоросцентним сијалицама. После мучног и тешког сукоба са Едисоном, који је на све начине покушавао да прогура систем једносмерне струје, Вестингхаус и Тесла изашли су као победници. Вестингхаус је због дуготрајног сукоба умало банкротирао, па је Тесла поцепао уговор и ослободио америчког предузетника обавезе плаћања коришћења патената. Икс-зраци, радио и бежични пренос Теслин бриљантни ум се није фокусирао на само једну област, већ је експериментисао у многим пољима. Тако се још 1887. године заинтересовао за оно што ће се касније назвати икс-зрацима, а наредних неколико година осмислио је уређаје које ће касније користити Вилхелм Рендген при открићу икс-зрака 1895. године. Тако је 1891. године изумео „Теслин калем“ који су се деценијама касније користили у радио предајницима и другој електронској опреми. Увек заинтересован за даљинско управљање и слање сигнала, Тесла је након неколико претходних патената објавио изум првог телеаутоматизованог брода којим је даљински управљао, што је демонстрирао пред публиком у Медисон сквер гардену. У лабораторији у Колорадо Спрингсу 1899. године бавио се бежичним преносом електричне енергије, покушавајући да искористи Земљу као проводник. Такође је радио и бројне експерименте бежичне телеграфије. Вративши су у Њујорк 1900. године када почиње градња куле „Варденклиф“ који је требало да служи као Светска радио станица. Међутим, 1902. године затиче га вест да је Гуљелмо Маркони успео да оствари трансатлантски пренос радио-сигнала. Амерички Завод за патенте 1904. године додељује Марконију патент на радио. Италијански инжењер 1909. године добија Нобелову награду, што је много погодило Теслу, а такође и лажна вест 1915. године да ће са Едисоном поделити Нобела за физику. Умро сиромашан, а био један од најкориснијих људи који су икада живели За живота је остварио тек неколико блиских пријатељстава и то са писцима Робертом Андервудом Џонсоном, Марком Твеном и Френсис Мерион Крофорд. Познат по не баш економичном управљање новцем, важио је за екцентрика, а многи су знали за његов страх од микроба. На његов 75. рођендан магазин Тајм га је ставио на своју насловну страну. Преминуо је од срчаног удара 7. јануара 1943. године у хотелу Њујоркер. Тим поводом огласио се и градоначелник Њујорка: „Никола Тесла је умро. Умро је сиромашан, али је био један од најкориснијих људи који су икада живели. Оно што је створио велико је и, како време пролази, постаје још веће.“ Без његових изума савремена цивилизација изгледала би потпуно другачије. Патентирао је око 700 проналазака. Поводом стогодишњице његовог рођења, 1956. године предложено је да јединица јачине магнетног поља добије Теслино име, а четири године касније то је и озваничено - на Генералној конференцији тежина и мера у Паризу, 1960. године, јединица, као део система СИ изведених мера, за јачину магнетног поља (густину магнетног флукса), названа је у част Николи Тесли, (симбол: T), по предлогу словеначког инжењера електротехнике Франца Авчина, а вредност од једног тесле је једнака једном веберу по квадратном метру. Извор: РТС; РТРС Обрада вести Редакција Радија Слово љубве.

http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2019/04/23/14378311/zasto-230419.mp4 Данас се навршава 20 година од НАТО бомбардовања зграде Радио-телевизије Србије, када је погинуло 16 радника РТС. То је био први случај да је медијска кућа проглашена легитимним војним циљем. Том приликом у БЕограду се одржава Међународна конференцију под називом „Крај некажњивости за злочине над новинарима“којом је претходила комеморација код споменика погинулим радницима РТС. Међународна организација за људска права „Хјуман рајтс воч“ 2000. године је саопштила да није било оправдања за бомбардовање телевизије. Поводом међународне конференције разговарали смо са предсједником удружења новинара Црне Горе г.Гораном Ћетковићем који је за слушаоце нашег радиа говорио о самом бомбардовању зграде РТС-а 1999године, извјештавању тадашњих мас медија као и о проблемима са којима се данас новинари сусрећу како код нас тако и широм свијета. Извор: Радио Светигора / РТС

„Соломоне, ја сам те превазишао!“, изјавио је Свети Јустинијан, по предању, по уласку у новосаграђену Саборну цркву имајући на уму огроман библијски храм који је Соломон својевремено подигао у Јерусалиму. Црква Свете Софије, Божанске Премудрости, остала је највећа црква у хришћанству дуже од 1000 година, све до изградње катедрале Светог Петра у Риму. Турски су освојили Цариград 29. маја 1450. године и ову хришћанску цркву су претворили у џамију. Године 1935. она је, по Ататурковом указу, претворена у музеј. Извор: Српска Православна Црква