Претражи Живе Речи Утехе

Данас је у селу Старо Грацко код Липљана обележено 20 година од убиства 14 српских жетелаца. “Обележавање спомена њиховог страдања није само тренутак када ћемо их жалити и оплакивати, већ је прилика да обновимо свој Косовски завет и обавезу да нећемо своје давати туђину, да нећемо спуштати своју главу пред неправдом, лажима и претњама”, поручио је у својој беседи Његово преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије који је служио парастос пострадалим жетеоцима у центру села, код спомен плоче, заједно са парохом липљанским протојерејем-ставрофором Срђаном Станковићем и свештенством. Владика је казао да је крв мученика увек била семе хришћана кроз векове: „Тамо где су хришћани највише страдали, правда и истина Божија, пре или касније, победиле су пролазну силу овога света. Након парастоса и полагања венаца, окупљенима су се обратили заменик директора Канцеларије за КиМ Петар Петковић и градоначелник Грачанице Срђан Поповић. “Од овог страшног злочина златно класје у Старом Грацку рађа пшеницу боје крви и тако ће бити све док не буду приведени лицу правде сви они који су починили овај злочин, било да је реч о налогодавцима или убицама. Овај злочин представља неизбрисиву мрљу на образу међународне заједнице која до данашњег дана није ништа учинила да се он расветли. Од њих смо пре 20 година чули како ће преврнути сваки камен и пронаћи убице, од тога је остало само голо обећање”, казао је Петковић. “Прошло је двадесет предугих година од страшног злочина, а сви ми заједно још чекамо правду и никада не смемо и нећемо одустати од ње. То је најважније порука, то је снажно осећање, то је поглед у нормалнију будућност свих нас”, рекао је градоначелник Грачанице. На парастосу је прочитано писмо Његове светости Патријарха српског г. Иринеја који из оправданог разлога није могао да присуствује парастосу, као и писмо министра за заједнице и повратак у оставци Далибора Јевтића. Поред чланова породица страдалих, парастосу су присуствовали и преостали Срби у Старом Грацку и представници локалних српских институција на Косову и Метохији. Пре две деценије, на данашњи дан, током жетве на својим њивама убијени су Милован Јовановић, Јовица и Раде Живић, Андрија Одаловић, Слободан, Миле, Новица и Момир Јанићијевић, Станимир и Бошко Ђекић, Саша и Љубиша Цвејић, Никола Стојановић и Миодраг Тепсић. Специјално тужилаштво у Приштини у мају 2017. године обуставило је истрагу о овом злочину. У Старом Грацку данас живи око 200 Срба, а пре 1999. године било их је више од 500. ПОРУКА ЊЕГОВЕ СВЕТОСТИ ПАТРИЈАРХА СРПСКОГ Г. ИРИНЕЈА БЕСЕДА ЕПИСКОПА РАШКО-ПРИЗРЕНСКОГ ТЕОДОСИЈА Окупили смо се данас овде у мученичком Старом Грацку да бисмо молитвено обележили двадесету годишњицу од мучког убиства 14.оро Срба, мештана овог села. Тог 23. јула 1999. године и поред присуства међународне војне и цивилне мисије на Косову и Метохији, припадници тзв. ОВК стрељали су на пољу и потом масакрирали ове новомученике само зато што су били православни Срби. Изашли су да пожању своје жито на њиве, а Господ их је примио као невине жртве у житнице Господње заједно са бројним мученицима и новомученицима који су крвљу посведочили своју верност Богу и светосавском роду. Најмлађи међу њима Новица Јанићијевић имао је само 17 година. Сваке године се редовно овде молитвено окупљамо и подсетимо се да за овај мучки злочин до сада нико није одговарао. „Специјално тужилаштво у Приштини“је маја 2017. године чак обуставило истрагу поводом овог незапамћеног злочина тобоже због недостатка доказа иако је познато британски КФОР извршио детаљну истрагу, идентификовао починиоце и своје резултате истраге предао мисији УН где им се наводно губи траг. Можемо само да поставимо питање коме је стало да се починиоци овог кукавичког недела поштеде суда и зашто, ево већ 20. година њихова невина крв вапије из ове плодне косовске земље тражећи правду. Починиоцима овог злочина као да није било довољно што су побили невине људе, већ су неколико година касније минирали гробље на коме су сахрањени, а потом и брутално порушили ову спомен плочу на којој су исписана њихова имена. Ово није ни први ни последњи случај да се они којима савест није мирна покушавају обрачунати и са покојницима иако њихов спомен и даље живи и живеће, а суд Божији неће оставити без одговора оне који мисле да се злочин злочином може сакрити. Ипак, остајемо у нади да савест великих моћника у свету није сасвим угасла и да ће можда нови специјални суд за злочине ОВК коначно расветлити овај и бројне друге нерешене послератне злочине над Србима који су почињени не у рату, већ у време међународно гарантованог мира. Иако то не би вратило наше пострадале жетеоце својим породицама којима тако много недостају, барем би им правда ублажила њихов бол и свима другима показала да се не може градити друштво на неправди и скривању злочина. Као хришћани и деца Светог Саве дубоко знамо и верујемо да су наши новомученици Старог Грацка, заједно са о. Харитоном и о. Стефаном и бројним другим невиним жртвама којима чак ни кости нису пронађене живи у Христу и живеће вечно. Обележавање спомена њиховог страдања зато није само тренутак када ћемо их поново ожалити, већ када ћемо узвеличати Господа који се тако чудесно прославио у својим светим мученицима, али и прилика да обновимо свој косовски завет и обавезу да нећемо своје давати туђину и да нећемо спуштати своју главу пред неправдом, лажима и претњама. Крв мученичка увек је била семе хришћана кроз векове и тамо где су хришћани највише страдали правда и истина Божија пре или касније победили су пролазну силу овога света. Ови свети простори дали су много таквим мученика, од Св. Флора и Лавра који овде недалеко пострадаше у трећем веку, до бројних мученика османског времена, а посебно новопрослављених мученика Св. Босиљке, Св. Григорија монаха и Василија пекара и других, знаних и незнаних који заједно са косовским јунацима чијим костима су посејане косовске њиве представљају залог новог живота и који живе у наручју Божијем и моле се за нас. Зато им певамо „Вечан спомен“јер они који у Христу умреше, вечно ће живети у њему. Бог да им подари вечни спомен, рајска насеља међу светима, а они да се моле за нас да устрајемо у очувању онога што су нам наши свети преци оставили у завет. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Пре 101 годину, у ноћи између 4. и 5. (16. и 17.) јула 1918. године у Јекатеринбургу су стрељани царски страстотрпци и њихове верне слуге. Ова жртва је представљала врхунац који је руски народ доживео у годинама револуционарних немира. Свети цар Николај II је осуђен на смрт након лишавања законите власти: погибија свргнутих монарха, премда може бити одложена на извесно време – представља историјску законитост, а не случајност. Из хрестоматија знамо за погубљење британског краља Чарлса I и француског краља Луја XVI заједно са супругом Маријом-Антоанетом. Мученичка смрт венценосних страстотрпаца у подруму Ипатијевске куће била је други чин трагедије започете у марту 1917. године кад су генерали који су прекршили заклетву, делујући заједно с лидерима Думе М. В. Родзјанком, А. И. Гучковом, П. Н. Миљуковом и А. Ф. Керенским, који ни раније нису крили своје жеље за променом државног уређења – за заменом самодржавља владавином представника у виду уставне монархије или парламентарне републике, приморали цара, врховног вођу Руских оружаних снага, да се у јеку великог рата одрекне престола. Неки генерали – М. В. Алексејев, Н. В. Руски и А. М. Кримов су били директно ангажовани у завери усмереној на свргавање цара с престола; друге војсковође - главни команданти фронтова велики кнез Николај Николајевич, А. А. Брусилов, А. Ј. Еверт, В. В. Сахаров и главни командант Балтичке флоте А. И. Непењин – својим телеграмима су подржали злочиначку иницијативу завереника и изјаснили су се за одрицање: главни командант Црноморске флоте А. В. Колчак је „опрао руке“ и није одговорио на питање послато телеграмом из главног штаба о томе какав је његов однос према предстојећем одрицању цара. Међу генералима који су издали цара био је и Л. Г. Корнилов. Преузевши 2. марта 1917. године, у јеку војног метежа, дужност главног команданта Петроградског војног округа од самозване Привремене владе, уместо да организује мере на гушењу бунта он је ухапсио свету царицу Александру Фјодоровну и њену децу, а затим их је држао под стражом у дворцу у Царском Селу. Међутим, војни немири у престоници, под чијим изговором је извршен преврат, нису ослобађали војсковође од заклетве због које је у тако тешким околностима требало са изузетном ревношћу да остану верни цару по дужности. Да би оправдали своје нарушавање заклетве ови генерали су касније тврдили да их је на одстрањивање Николаја II навела брига за то да руска војска настави рат против Немачке и њених савезница, да су инсистирајући на одрицању покушали да спрече пораз Русије. Можда су заиста тако размишљали тих дана. Међутим, свеједно нису успели да спрече капитулацију потписану Брест-Литовским мировним споразумом. Свргавање цара је само убрзало распад руске државне машине и руске војске, а издаја коју су учинили остаје злочин који је имао последице колосалних размера. Зато се крв царских страстотрпаца не налази само на савести политичких посленика који су донели одлуку о њиховом убиству у Москви и Јекатеринбургу пре 101 године, већ и војсковођа који су издали свог врховног команданта, којем су се заклели на верност и чију су милост уживали. Ова њихова издаја је представљала први акт атентата на помазаника Божијег. Зато ћемо у истом реду с Лењином, Свердловом, Троцким, Голошчокином, Белобородовом и Војковом навести великог кнеза Николаја Николајевича, генерале Алексејева, Руског, Кримова, Еверта, Сахарова, Брусилова и Корнилова и адмирале Непењина и Колчака. Ниједан грех не остаје без освете. Коначна победа божанске правде десиће се на последњем и Страшном суду. Посмртна судбина човека који се преселио у други свет претходно се одређује на суду Божијем после његове смрти, и овај Његов суд покрива вео тајне. Али ради уразумљивања и упозоравања људи који живе на земљи Господ често на видљив начин показује жалосне последице злочиначких дела на земаљској судбини грешника. Погледајмо какав је био крај живота директних политичких убица царских страдалника. Кључну улогу у доношењу одлука од стране Јекатеринбуршког савета о убиству крунисане породице одиграли су лидери локалних бољшевика Ф. И. Голошчокин, А. Г. Белобородов и П. Л. Војков. Голошчокин који се осим убиства царских страсторпаца прославио још и као виновник масовне глади у Казахстану где је био на челу бољшевичке партијске организације крајем 1920-их – почетком 1930-их година стрељан је 28. октобра 1941. године, потпуно праведно, као народни непријатељ. За време владавине Н. С. Хрушчова је био рехабилитован, што је било потпуно неправедно. А. Г. Белобородов, који није био џелат само царске породице, већ и донских козака једно време је обављао дирљиву дужност председника комисије за побољшање живота деца, али је 1927. године избачен из ВКП(б) и послат у прогонство у Архангелск као троцкиста. Стрељан је 10. фебруара 1938. године. И овај џелат је рехабилитован 1958. године, а четири године касније посмртно је враћен у рођену партију – испоставља се да својеврсна вера у загробни живот, није била туђа комунистима из времена „отопљења“ за време Хрушчовљеве владавине. П. Л. Војкова је у Варшави где је вршио дужност совјетског амбасадора, 7. јуна 1927. године убио руски емигрант Борис Коверда због чега га је пољски суд осудио на доживотну робију, али је изашао на слободу после 10 година затвора. Из Кремља су директни налози за обрачун с царском породицом потекли од лидера совјетске државе председника ВЦИК-а Ј. М. Свердлова, иницијатора одлуке ВЦИК-а од 2. септембра 1918. године о „црвеном терору“. По званичним информацијама Свердлов је умро од „шпањолке“, како се тада називао грип, 16. марта 1919. године, кад му је било 33 године. Међутим, у то време су се шириле гласине о томе да је његова смрт била последица батина које је добио у Орлу за време говора на радничком митингу: незадовољни политиком совјетског руководства локални пролетери су напали говорника и један од њих му је разбио главу. По причама које су забележене у историјској литератури ова чињеница је скривена, пошто је доводила у питање пропагандну тезу о томе да совјетска власт врши диктатуру пролетеријата. Одлуку о убиству цара, царице и њихове деце Свердлов је претходно усагласио с Лењином, чији су биографија и крај познати свету, те нису потребна објашњења. Изгледа да је у разматрању судбине царских сужања од највишег политичког руководства земље осим Лењина и Свердлова учествовао још само Троцки. Ради се о томе што је одлука о убиству у Москви донета незванично, без записника, зато околности њеног доношења нису потпуно разјашњене ни дан-данас. Има основа да верујемо у касније тврдње Троцког да се он супротставио стрељању царских сужања због формалне одлуке локалне јекатеринбуршке власти и да је уместо тога предлагао да се организује громогласно суђење у главном граду, те да је намеравао да наступи на њему као тужилац. Судећи по његовом карактеру и склоностима заиста је могао да жали због тога што није одржана дуготрајна представа на којој би блистао својом красноречивошћу у присуству репортера из целог света. У сваком случају, за светог цара Николаја II притом није предвиђао другачији исход суђења осим смртне пресуде. Троцки је доживео пораз у борби за лидерство 1923. године Из главног штаба владајуће партије – Политичког бироа ЦК ВКП(б) је искључен 1926. године, а 1927. године је био лишен свих дужности и послат у прогонство, а 1929. године је протеран из земље. Дана 20. августа 1940. године смртно га је ранио шпански комуниста Р. Меркадер у главном граду Мексика са истоименим називом, одакле је руководио IV Интернационалом коју је основао у емиграцији, и следећег дана је умро. Сад ћемо рећи нешто о крају живота највиших војсковођа који су издали цара. Дана 5. јануара 1929. године у сопственој вили у француском летовалишту Антибу умро је велики кнез Николај Николајевич. Коњички генерал А. А. Брусилов је умро 17. марта 1926. године у својој постељи, који је у то време био на дужности главног инспектора коњице Радничко-сељачке Црвене армије. Генерал пешадије М. В. Алексејев је преминуо 8. октобра 1918. године у Јекатеринодару где је предузимао мере за организовање оружаног отпора бољшевицима дошавши на чело Добровољачке војске после погибије Корнилова. Вице-адмирал А. И. Непењин је пао као жрва жртва револуције међу највишим војсковођама, а у коју је сам био увучен изјаснивши се у телеграму упућеном главном штабу за одрицање Николаја II: 4. марта 1917. године убијен је пуцњем у леђа у Хелсингфорсу (Хелсинки) док је ишао на револуционарни митинг на који су га приморали да иде пијани морнари – „лепота и понос револуције“, по речима Троцког. Генерал-мајор А. М. Кримов који је подржао Корнилова, тадашњег главног команданта у његовом неуспелом наступу, извршио је самоубиство 31. августа 1917. године изашавши из кабинета премијера А. Ф. Керенског који га је подвргао понижавајућем испитивању у вези с „Корниловљевим метежом“. Сам генерал пешадије Л. Г. Корнилов убијен је 31. марта (13. априла) 1918. године за време док је на Јекатеринодар јуришала Добровољачка армија којом је тада командовао. Адмирала А. В. Колчака који се прогласио за врховног владара Русије и који је доживео пораз у грађанском рату с бољшевицима команда Чехословачког корпуса је предала локалним властима и по одлуци Иркутског војно-револуционарног комитета стрељан је 7. фебруара 1920. године. Пензионисани генерал пешадије Н. В. Руски живео је у Пјатигорску. Кад је град освојила Црвена армија он је ухапшен као талац и стрељан 19. октобра 1918. године. Генерал пешадије А. Ј. Еверт је први пут ухапшен у Москви 14. фебруара 1918. године. Није много времена провео у заточеништву, али је 20. септембра, убрзо након проглашавања „црвеног терора“ поново ухапшен и налазио се у тамници у Можајску. Убијен је 12. новембра 1918. године приликом преласка из Можајска у Москву – по званичном саопштењу „приликом покушаја бекства“. Коњичког генерала В. В. Сахарова стрељали су „зелени“ бандити на Криму у Карасубазару (данашњи Белогорск) у августу 1920. године. Не дотичите се помазаника Мојих (Пс. 104: 15), – рекао је Господ, упозоравајући оне који се дрзну да посегну на власт Богом постављених владара. Трагична судбина људи који су посегнули на закониту власт, а затим и на живот светог цара Николаја II је једно од сведочанстава истинитости ове заповести. Извор: Православие.ру

Данас се навршава година од убиства лидера Грађанске иницијативе „Слобода, демократија, правда Оливера Ивановића. До данас није познат убица, ни налогодавац. Оливер Ивановић убијен је 16. јануара 2018, док је улазио у страначке просторије у сјеверном дијелу Косовске Митровице. Мирослав Ивановић, Оливеров брат, рекао је за Радио „Светигора“ оно што на неки начин ублажава бол цијеле породице је сјећање људи који данас све више говоре о Оливеру. „Људима се враћа сјећање на све шта је и како је Оливер за њих или за неког другог а они су били свједоци и очевици тога. У ситуацији сам да, шетајући градом, бивам заустављан од људи који осјећају потребу да ми нешто кажу. Углавном се то своди на опис и препричавање онога како им је Оливер помогао, како је у неким ситуацијама реаговао. Све то, у афирмативном смислу, помаже нам да мало утихне бол због Оливеровог губитка, јер и ми коначно, и онако нескромно, сад схватамо да је Оливер заиста био велики човјек“, каже г. Ивановић. Са слушаоцима Светигоре је подијелио сјећање са Оливеровог суђења у моменту изрицања првостепене пресуде по којој је за једну оптужницу добио девет година затвора. ,,Иза судског вијећа, у публици, чуо се врисак, плач! Једна невјероватна драма људи које смо морали умиривати. У исто то вријеме Оливер се окреће и рукама показује, и говори Смирите се, није ово ништа. Још ћемо се ми борити“. Дуго сам у судству, али нисам имао прилике да видим толику храброст“, казао је судија Мирослав Ивановић. У животу породице Ивановић и животу Оливера Ивановића спојено је оно нераскидиво: Косово и Метохија и Црна Гора, Косовски завјет и учење Марка Миљанова. Оливер ће живјети вјечно јер их је испунио! Разговор колегинице Слободанке Грдинић са Мирославом Ивановићем, братом убијеног Оливера Ивановића, можете послушати на следећи линк: https://svetigora.com/navrsilo-se-godinu-dana-od-svirepog-ubistva-olivera-ivanovica/?scr=lat Извор: Радио Светигора

Митрополит је данас поводом 100 година од мученичке кончине Светих Царских страстотерпаца Романових са свештенством, монаштвом и вјерним народом служио Свету архијерејску литургију у манастиру Рустово у Паштровићима изнад острва Свети Стефан. „Данас прослављамо цара Николаја и царицу Александру, Алексеја престолонаследника, Олгу, Марију, Анастасију и Татјану. Откривени су само остаци од њих, али они су засијали Божјом силом и свјетлошћу у Божјем царству небеском и представљају примјер жртвене љубави за свој велики росијски народ, али за сво човјечанство“, истакао је Високопреосвећени. Ријетки су у историји човјечанства цар и царица који су се одрекли земаљске власти, као што се одрекао круне цар Николај јер није хтио да ниједна кап крви буде проливена због њега и његове власти у Русији. „Али зато су га безбожници ондашњи, као што то раде данашњи безбожници, жртвовали мислећи да ће тиме избрисати сјећање на њега и на његову жртву. Међутим, њихови трагови, као и трагови свих злочинаца и до њега и послије њега, до данас, смрде нечовјештвом, богоубиством и човјекоубиством а њихов траг остаје све свјетлији, чудеснији и примјер њихове жртве остаје примјер за свеукупно човјечанство. Њихова жртва која је Христолика као што је Христос себе жртвовао за живот свијета тако су се цар Николај и царица Александра и деца њихова жртвовали за живот и спасење велике православне Русије и свих земаљских народа, на првом мјесту свих словенских народа“, нагласио је Митрополит. Подсјетио је да је зато у Рустову прије десетак година и подигнута црква посвећена Светим царским мученицима, као и памјатник код манастира Дајбабе гдје су у камену исклесани њихови свети ликови. „Цар Николај у Црну Гору је долазио и док је био жив. Благодарећи њему је подигнута црква Светога Василија Острошкога у Никшићу и онај царски мост који везује Никшић – стару Ерцеговину са Црном Гором. Благодарећи њему 1910. када је крунисан краљ Никола Први Петровић је положен камен-темељац цркви Свете Тројице између Владиног дома и Биљарде. Тај камен темељац се чува у Митрополији као и пројекат да се храм сагради изнад Цетињског манастира по благослову ондашњег Митрополита црногорско-приморског Гаврила, потоњег Патријарха српског. Он је сасијекао горе ону камену стијену и ту припремио да се гради храм Божије љубави, храм Свете Тројице.“ Наглашавајући да је и од ове садашње власти, предсједника државе, предсједника Владе Црне Горе, тражио и тражи и даље да испунимо то завјештање краља Николе Првог јер на камену пише Овај храм се подиже за вријеме краља Николе Петровића подиже га августа мјесеца 1910. године цар Николај Романов, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је рекао да ће тај камен темељац бити уграђен у храм Свете Тројице изнад Цетињског манастира и да ће се у њему, ако Бог да, смјестити три велике светиње које су такође преко царске породице Романов стигле до нас. Говорећи како је те светиње (Рука Св. Јована Крститеља, честица Часног Крста Господњег и икона Пресвете Богородице Филермосе) Марија Фјодоровна поклонила краљу Александру Карађорђевићу, великом добротвору који је примио стотине хиљада најугледнијих Руса тога времена и преко 30 епископа Руске заграничне цркве на челу са Антонијем Храповицким Митрополитом кијевским – кандидатом за московског Патријарха 1918. прогнаних од бољшевика, Митрополит је казао да је и краљ Александар мученички пострадао. „Убијен је у Француској. Прва жртва нацифашизма европског и тоталитаризма а у исто вријеме и он је жртва бољшевичка, јер су замјерили што је примио велики број прогнаних Руса. То је била његова кривица као и то што је обједињавао Балкан и саградио Југославију која се распала на пет-шест колонија евро-америчких“, казао је владика и осврнуо се на и мученичку смрт Драже Михајловића који је, како је истакао, такође на данашњи дан пострадао од исте те безбожне идеологије и који је иако га и данас нападају, добио орден и од Трумана и од Шарла де Гола. „Све су то жртве које су се жртвовале за добро човјечанства, за будућност и сваки напредак на челу са Царским страстотерпацима Николајем и Александром и њиховом дјецом као јагањци закланом за Христа чија се крв помјешала са крвљу Голготског мученика – Јагњета Божјег закланог за живот свијета“, закључио је Митрополит Амфилохије. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије данас је стаду Христовом прибројао малог Давида и вјенчао његове родитеље Марка и Јовану Жану Милачић. Након што је освештан је и пререзан славски колач у част Светих Царских страстотерпаца Романових, сабор у славу Бога и част Царских мученика је настављено за трпезом љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Обраћајући се јавности старешина подворја Руске цркве у Београду протојереј-ставрофор Виталиј Тарасјев захвалио се Патријарху српском Иринеју на благослову да један догађај, који има огроман значај за духовни препород руског народа, достојно прославимо у Београду. „На дан када се навршава стогодишњица мученичке смрти Цара Николаја II, његове породице и његове пратње, Његова Светост Патријарх српски Иринеј служиће Свету архијерејску Литургију у Руској Цркви на Ташмајдану у Светотројичком Храму, са почетком у 9:00 часова. Изузетна ми је част да најавим и Литију која ће ићи од Руске Цркве до споменика Цару Николају II у улици Краља Милана. Литија ће кренути непосредно по завршетку Свете архијерејске Литургије и овим путем позивам све вернике и људе добре воље да приме учешће, да будемо заједно тога дана и заједно да учествујемо на Литији и да се помолимо испред споменика Светом Цару Николају“ поручио је протојереј-ставрофор Виталиј Тарасјев. Након Литије и молебна који ће се служити испред споменика Цару Николају, градоначелник Београда др Зоран Радојичић уприличиће свечани пријем у згради Скупштине града Београда. Наредног дана, 18. Јула у 12:00 часова у ректорату Београдског универзитета предвање о личности Цара Николаја и о његовим духовним и свим осталим везама са Србијом и српским народом, одржаће архимандрит Михајло Биковић, настојатељ Манастира Јовања , проф. др Зоран Мирковић са Правног факултета и др Борис Милосављевић, политиколог и историчар. Предавање је отворено за јавност и организатори позивају све заинтересоване грађане да се у среду, 18. Јула у 12:00 часова у што већем броју окупе у ректорату Београдског универзитета. Протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије и главни и одговорни уредник Телевизије „Храм“ истакао је да Српска православна црква има много разлога да се увек сећа Царске породице Романов и да се сећа тог Светог лика Цара Николаја. „Када су савезници мало затајили у допремању онога што је било најелементарније за опстанак српског народа који је прошао албанску голготу, Цар Николај их је подсетио на обевезе које имају као савезници према српској држави и српском народу“ рекао је прота Стојадин Павловић подсетивши на чувене речи Светог Цара Николаја из тог времена: „Нећете ми замерити, господо, што сам пре свега Рус и што су ми најближи интереси Русије, али вас уверавам да сам одмах после тога Србин и да су ми најближи интереси српског народа…“ Прота Стојадин Павловић подсетио је и на речи Светог Владике Николаја из његове чувене беседе на празник Светог Јована Владимира 1932. године, када нас је поучио да српски народ има обавезу да плаче када плаче руски народ и да се радује када се радује руски народ. „Свети Владика Николај је као савременик Светог Цара Николаја и сведок тих несрећних догађаја добро знао ко је био вера а ко невера у Великом рату и добро је знао колику је борбу православни свет водио са противницима који су се нашли на другој страни. Знао је добро да су руски народ и руска држава због Србије ушли у Велики рат и знао је добро да ми Срби не можемо опстати ако тако велики и моћни народ као што је руски народ, не буде узео учешћа у том рату. Народ може да буде дужан народу али оно чиме је руски народ задужио српски народ више је од формалних дуговања. То је љубав која никад не нестаје и која се никада не може надоместити ничим другим већ само љубављу.Зато је Српска православна црква увек уз оне људе који желе да заблагодаре за све те пријатељске односе које су имали руски и српски народ, руска и српска држава и наравно руска и српска православна црква. Учешћем у овом значајном јубилеју, у његовој молитвеној прослави шаљемо и јасну поруку свима онима који се у ово време налазе у некој недоумици, где Србија не сме да губи време, односно на коју страну треба да се окрене и где једино можемо потражити спас у овим тешким временима за српски народ. Сигурно је да Свети Цар Николај и данас има своје следбенике, да има своје истомишљенике у самом врху руске државе, у врху руске војске и у врху руске православне цркве и да нас и овог пута велика и моћна љубав руског народа неће издати и да нас неће изневерити“ поручио је протојереј-ставрофор Стојадин Павловић. Извор: Телевизија Храм

Сада је основно питање ко је починио ово убиство, из којих разлога, и да ли ће истрага бити ефикасна. Пре одговора на ово питање, који ће дати време, постоји један начелан одговор: Оливер Ивановић убијен је зато што се на Косову и Метохији и иначе убијају Срби и зато што за та убиства и иначе нико не одговара. Једначина допустивог терора над Србима је знак препознавања овог простора од 1999. године Слободан Самарџић (Фото: Медија центар) Оливер Ивановић припадао је реду умерених српских политичара на Косову и Метохији, a од 2012. године определио за деловање независно од званичне политике у Србији. Када је 2014. године владајући СНС креирао Српску листу као аутентичну странку независног Косова све српске странке у покрајини које су биле регистроване у Београду престале су са деловањем, али не и Грађанска иницијатива Оливера Ивановића. Он се много пре тога определио за политичку активност под албанским законима или, прецизније речено, правилима игре. То га, међутим, није сачувало од монтираног трогодишњег судског процеса, који није био ни завршен када је мучки убијен на улици испред седишта своје странке. Сада је основно питање ко је починио ово убиство, из којих разлога, и да ли ће истрага бити ефикасна. Пре одговора на ово питање, који ће дати време, постоји један начелан одговор: Оливер Ивановић убијен је зато што се на Косову и Метохији и иначе убијају Срби и зато што за та убиства и иначе нико не одговара. Једначина допустивог терора над Србима је знак препознавања овог простора од 1999. године. Од тада је нестало више од хиљаду Срба, протерано око 200.000, узурпирана њихова приватна имовима и јавна имовина Србије. Видели смо како су прошле истраге масовних убистава у Срба у Старом градском (група жетелаца на њиви), у Гораждевцу (деца која су се купала у реци), Мердару (аутобус пун повратника дигнут у ваздух). Косовско домаће право и тзв. транзициона правда коју деле западни службеници у покрајини јадноставно каже: за Србе овде нема ни права ни правде. За случај Оливера Ивановића, сем овог општег места албанског Косова, везује се и једна посебност. Он је први убијени српски политичар. Пре убиства суђено му је за ратни злочин и судски процес је показао да је невин. Да је било и најмањег доказа за оптужбу, не треба сумњати да би добио највећу казну. Али, судски процес против Ивановића није закључен, већ је само наложено понављање. У међувремену је убијен. Ако је тачно да је припадао реду умерених српских политичара у покрајини, зашто би био убијен по албанском налогу? Реална претпоставка за одговор на ово питање не припада времену Ивановићевог политичког умерењаштва, већ времену његовог борбеног политичког става. Тада је починио „грех“ који му Албанци нису опростили. Они су првих месеци после Кумановског споразума и Резолуције 1244 у име реванша починили једно од највећих етничких чишћења у новијој историји, протеривањем и убиствима Срба из покрајине. Остаће познато у историји да је тадашњи Специјални представник Генералног секретара УН у покрајини, Бернар Кушнер, овај масовни злочин назвао „оправданим реваншом“. Али, уместо на административној граници са централном Србијом, овај прогнанички талас био је заустављен на Ибру, између јужне и северне Митровице. Међу осталим активистима одбране посебно се истакао Оливер Ивановић, између осталог и организовањем мртве страже тзв. Чувара моста, која је деловала бар још три године, све док непосредна опасност од упада Албанаца више није постојала. У то време, Албанци, западни теренски активисти и западна штампа створили су негативан мит о Bridge-Watchers, као полуљудима и полуживотињама који не презају ни од чега како би се насладили новим албанским жртвама. Било како било, север Косова био је сачуван, а од бројних „криваца“ за ово међу Албанцима је остао упамћен Оливер Ивановић као главни. Можда и с разлогом, будући да је север Косова целу наредну деценију представљао главни чинилац српске одбране Косова и Метохије. То је била, да се послужимо западним вербалистиком – реалност. Тако би и остало да се у овај ред величина косметске стварности није умешала новокомпонована проевропејска власт у Србији са својом стратешком идејом предаје севера независном Косову зарад очувања Србије на европском путу. Албанци су, дакле, имали озбиљан пик на Оливера Ивановића, а то што је он у међувремену постао умерени српски политичар који је својим деловањем признао независно Косово, није било довољно за опроштај његовог највећег греха. Зато су покушали да га сместе на дугогодишњу робију, а пошто се тај процес одужио, а у међувремену су настале нове рђаве околности, средства освете су се, по свој прилици, морала променити. Кад год им ствари не иду по вољи, косметски Албанци спроводе своје кампање насиља. Последња је серија паљевине летине ретких српских повратника у селима северне Метохије. Али овај, по себи нечовечан чин према појединцима а општеупозоравајући према Србима, није био адекватан поводу. А повод је прва озбиљна претња њиховим вођама од судског испитивања њихових злочина и криминала. У кратком времену, које је претходило убиству Оливера Ивановића, коинцидирале су страховите претње албанских вођа, паљевине српске летине и упозорење из Стејт департмента о очекиваном политичком насиљу на северу Косова. Америчка упозорења су увек видовита. Није се догодило неко масовно насиље, али се десило и више од тога, убијен је један од виђенијих Срба у целој покрајини. Онако професионално, без очевидаца и трагова. Одабран је човек познат и домаћој јавности и у међународним круговима, за кога су мислили да им пуно дугује, а чије је цењено име представљало добар залог за поруку да је реч само о новом почетку. Не морамо да чекамо исход истражних радњи да бисмо закључули да су Албанци поново севнули варницом да би показали своју надмоћ у покрајини. Њихов политички мозак је у Вашингтону, а политички мозак Србије тек у вазалском Бриселу. То је прост разлог због којег у тзв. дијалогу са Београдом они воде игру. Све док је тако, Срби са Космета ће бити појединачне и колективне жртве, Европа и Америка ће се правити невешти, а Србија ће све скупље плаћати свој пут без алтернативе. (Србија и свет, 18. 1. 2017)