Претражи Живе Речи Утехе

Свети великомученик Теодор Стратилат празнује се 8. фебруара, и тамо је његово житије описано, а 8/21. јуна празнује се пренос моштију његових из Ираклије у Евхаиту.Тако беше и завештао Свети Теодор при страдању, своме слуги Вару: „Тело моје“, рече, „положи у Евхаити на имању мојих предака“. Свети Анастасије Синајски записао је ово чудо од иконе Светог Теодора: У месту Карсату близу Дамаска била је једна црква у име Светог Теодора Стратилата. Када Сарацени покорише Дамаск, једна група Сарацена са женама и децом настани се у тој цркви. На зиду је био фреско лик Светог Теодора. Један Сарацен пусти стрелу и удари лик светитељев у лице. Наједанпут крв потече из лика. Ускоро после тога цела та група Сарацена изумре ту у цркви. Свети Анастасије вели, да је он лично био у тој цркви, видео лик светитељев на двору и трагове од стинуле крви. Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Цетињском манастиру, на празник Светог великомученика Теодора Стратилата – 21. јун 2009. године У име Оца, и Сина и Светога Духа. Чули смо, драга браћо и сестре, у Светом јеванђељу онај догађај који се догодио када је Господ ишао поред Генисаретског језера и и видо двојицу рибара, Симона, касније названога Петра, и Андреја, брата његовог. Па их је позвао: „Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи.“ А у продужетку је такође видио другу двојицу рибара, Јакова Заведејева и Јована, брата његовога, како крпе мреже заједно са својим оцем Заведејем, па је позвао Господ и њих двојицу и они, без ријечи, оставили су свога оца, оставили су мреже и кренули су за њим. И каже Свети јеванђелист Матеј како је Господ онда кренуо по земљи јудејској, по земљи галилејског, проповједајући и исцјелујући болесне и немоћне укрепљујући. У опису овога догађаја нам се открива велика истина о Христу Господу који је дошао у овај свијет да проповједа Царство небеско, који говори на другом мјесту да се приближило Царство небеско, а опет говори да је: „Царство небеско у вама.“ И који, не само што сам проповједа Царство небеско, него и призива Своје прве ученике који ће наставити Његово дјело и наставити Његову проповјед о Царству небеском. И као што видимо у јеванђелском опису, први четворица који су позвани били су Симон Петар, Андреј Првозвани, Јаков и Јован. Па и касније, свуда у Јеванђељу, та четворица су они који се најчешће срећу, којима се најчешће Господ обраћа и које, међу првима, шаље да буду Његови свједоци до краја земље – први апостоли Христови. а ријеч апостол значи „онај који је послан, посланик“. Господ је послао њих на дјело проповједања благе вијести Његове и они су прихватили тај позив и оно што је зачуђујуђе је како су се они брзо одазвали без ријечи! То њихово одазивање, с једне стране, свједочи заиста снагу личности Христове. Толико је Његова појава била моћна и снажна, толико је ријеч Његова била убједљива да нијесу многи могли одољети том позиву. Без предомишљања кренули су за Њим. С друге стране, та њихова спремност да слушају ријеч Христову и да је творе и да је испуњују, показује да су и они били људи већ припремљени духовно за такав позив. Прије свега, били су људи прости рибари, људи који су били чистога срца, васпитани у вјери и испуњавању закона старозавјетнога. Није Господ бирао учене људе Свога времена да буду Његови апостоли. Зашто није њих бирао? Зато што је веома тешко код оних који мисле да су учени или да су преучени, веома је тешко да они са таквом једноставношћу и са таквом простотом крену за ријечју Господњом. Учени људи су оптерећени својим знањем, књигама које су прочитали, својим већ унапријед створеним предрасудама. Тако да, ријеч Господња не може тако лако да дјествује код њих. Неопходно је велико смирење њиховог срца, а управо њихова ученост је она која их лишава тог најчудеснијег дара који припрема људско срце да прима ријеч Господњу. Апостоли, рибари, они су знали да не знају много, да мало знају, али су зато имали чисто срце и ум неоскрнављен, и зато је и сјеме науке Христове тако брзо могло да падне на узорано тло њихове душе и да они тако једноставно, без много размишљања и питања крену за Господом. И као такви они су остали до краја свога живота, испуњени благодаћу Божијом, испуњени снагом коју су примили од Господа. Тако да оно што је Он творио, проповједајући Царство небеско, то су наставили и они, упијајући сваку Његову ријеч у своје срце и не мјењајући Његове ријечи, него онако како су чули, тако су и примили, послушали ријеч Његову, повјеровали у Њега као Сина Божијега и Господа и кренули за Њим, и остали Му вјерни до краја свога земаљскога живота. И као такви Свети апостоли они су до данас свједоци Христови. Оставили су нам и своја житија, оставили су нам неки од њих и записе своје о Господу, као што нам је Свети Јован Богослов оставио Свето јеванђеље, који је међу њима четворицом био и најученији. Он је знао и познавао, очевидно, савремену мудрост, али је био цјеломудрен, био је чист. Тако да је ту мудрост коју је био стекао, он је починио и смирио је пред мудрошћу која се њему открила. Осјетио је велику и свету тајну и доживио у личности Христовој, па и онда осјетивши и проживјевши Духом Светим, записао, на почетку свога Јеванђеља, ријечи које су неисказиве и неизрециве, које може записати само онај који је примио ту мудрост као дар, јер та и таква мудрост није својствена човјеку. Оно што је он записао на почетку Јеванђеља то не може никакав научник, никакав философ, никакав зналац, тако јасно и тако кристално записати и описати нешто што је било од искони, нешто што је у самоме Богу и што се дарује само онима којима Бог јавља и открива ту свету тајну. „У почетку бјеше Логос и Логос бјеше у Богу и Логос бјеше Бог. Све је кроз Њега постало што је постало и ништа не постоји без Њега. Он бјеше свјетлост свијету која свјетли у тами и тама ту свјетлост не може обузети. И Он се усели у нас пун благодати и истине.“ Записује Свети Јован Богослов и описује и указује на неисказиву тајну унутарњег живота Пресвете Тројице, указује на друго лице Пресвете Тројице, на вјечног Логоса Божијег, на вјечну Ријеч Божију кроз коју је све постало што је постало и која је уткана у свеукупну божанску творевину, на Ријеч Божију, на Логоса Божијег, који је Почетак и Крај, који је Алфа и Омега, без кога ништа не постоји нити може да постоји, из кога извире све што је настало и коме хрли и стреми све оно што постоји и што се догађало на овом свијету кроз сву историју свијета и човјека. Тако дакле Свети Јован Богослов, а тако и Свети Андреј Првозвани, он не оставља иза себе записане ријечи, али оставља своју огњену вјеру и свој примјер и свједочанство да је на крају свога живота био разапет као Господ, али није сматрао себе достојним да буде разапет онако као Господ него обратно је био разапет и тако се и слика Свети Андреј Првозвани. Тако и Свети апостол Петар, Свети Јаков, син Заведејев, један од најдивнијих ученика Христових и свједока Његових, а послије њих и остали Свети апостоли, а по њиховом примјеру и њиховом угледу и сви остали свети Божији људи и њихови насљедници. Ми данас прослављамо великомученика Теодора Стратилата и овдје, у овом светом манастиру, имамо и дио његових светих моштију који цјеливамо. Његове свете мошти сачуване до данас, мошти онога који је својом мученичком крвљу посвједочио вјерност Господу и Царству небеском непролазном. И то је велики дар Божији да су његове мошти стигле и до нас, да нас утврђују у вјери и да нам посвједочују да је заиста милост Божија над нама. И зато се радујемо милости Божијој и даровима Божијим којима нас је обдарио, којима је обдарио Цркву Своју, који обдарује непрекидно оне који се одазивају на Његов позив, а одазивали су се милиони и милиони на позив Господњи, попут првих који су се одазвали данас у Јеванђељу описаних. И ми спадамо мећу те који су се одазвали на позив Господњи. Зато смо се и крстили, зато смо се и миропомазали, зато се и трудимо не само да слушамо ријеч Божију и да је творимо, јер праведност није код оних који слушају ријеч Божију, него код оних који творе Ријеч Божију и испуњавају је на начин на који су то чинили први Христови ученици и безбројни Његови свједоци кроз вијекове, на начин на који је то учинио Свети Теодор Стратилат, Свети Јован Крститељ, чију руку цјеливамо у овој светињи, Свети Петар Цетињски, који је такође један од апостола Христових, који није био савременик онога првога Петра, али је био носилац истога онога огња духовнога и вјере коју је посвједочио и исповједио први Петар, Петар Симон, како га је Господ назвао. Молитвама Светих апостола, Светога Стратилата Теодора и свих светих, нека би Господ и нама подарио ту спремност и да слушамо ријеч Божију, али и да испуњавамо ријеч Божију, ходећи за Господом, у све дане нашега живота, у вијекове вијекова. Амин. митрополит Амфилохије+++ https://mitropolija.com/2025/06/20/mitropolit-amfilohije-sv-teodor-stratilat-mucenickom-krvlju-posvjedocio-vjernost-gospodu-2/

Храм Светог Пантелејмона у Нишу молитвено је прославио свог заштитника данас, 9. августа 2019. године. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније. Преосвећеном Епископу Арсенију су саслуживали протојереји ставрофори Благоје Станковић, Боге Цветковић, Новица Митровић, архијерејски намесник други лесковачки протојереј Марко Адамовић, протонамесник Дејан Милошевић, протојереји Јован Милић, Предраг Радосављевић, Зоран Филиповић, јеромонах Нектарије (Ђурић), ђакони Димитрије Маринковић, Далибор Мидић и Ђорђе Филиовић. Након заамвоне молитве освећени су славски дарови и пререзан је славски колач. У надахнутој беседи Владика Арсеније је подсетио многобројни народ, који се сабрао на Светој Евхаристији, на живот и страдање Светог Пантелејмона. Извор: Епархија нишка

Једна од основних хришћанских истина јесте да васкрсења нема без смрти. Ако је смрт крсна, мученичка, онда је узвишенија и подобнија Христу. По ријечи ранохришћанског писца Тертулијана, крв мученика је сјеме за нове хришћане. 1700 година послије Тертулијана, мостарац Алекса Шантић свједочећи и ходећи „путем Богочовјека“ пророчки пјева: „И кад нам мушке узмете животе, гробови наши бориће се с вама“, предсказујући велико страдање својих сународника у 20.вијеку. Захваљујући мостарској породици Пешко, ових дана су из штампе изашле двије књиге, које као Шантићеви гробови свједоче Крст и Васкрс светих мостарских новомученика. Ове двије књиге: „Страдања мостарских Срба у Независној Држави Хрватској 1941 – 1945“ др Милана Гулића и „Два крста и једна крв“ Владимира Кецмановића су ту да свједоче истину о многобројним мученичким смртима које историја српских страдања настоји побројати и послагати у витрине сјећања живих. И не само послагати, него и посвједочити и бити примјер и сјеме за нове хришћане. Мученичка смрт не смије, а овим књигама и неће постати ни остати тек фасцинација живих или жеља живих за осветом, већ ће бити упуство за употребу најдрагоцјенијег што имамо, а то је наш живот. Ове двије књиге су сабрале до сада најтемељитији преглед страдања Срба Мостара. Гулић кроз једну озбиљну историјску студију, а Кецмановић кроз историографски есеј, се савршено допуњују и чине један свеобухватан приказ мученичког страдања мостарских Срба. Др Милан Гулић дипломирао је 2008.године на Филозофском факултету у Београду, Одељење за историју. Дипломирао је на тему „Моша Пијаде и уставно уређење југословенске државе 1945-1946“. Докторску дисертацију „Дунав у југословенској политици према Совјетском Савезу 1944 – 1953“ одбранио је 2012.године на Београдском Универзитету. Објавио је више радова у научним часописима и тематским зборницима. Ради у Институту за савремену историју у Београду. Владимир Кецмановић је један од српских најприсутнијих писаца млађе генерације. Аутор је романа: „Последња шанса” (1999), „Садржај шупљине” (2001), „Феликс” (2007), „Топ је био врео” (2008), „Сибир” (2011), Осама (2015) и збирке прича „Зидови који се руше” (2012). 2014.године је објавио историографски есеј „Das ist Принцип”. Предговор ове Кецмановићеве књиге потписује Владимир Пиштало, а у прилогу као једну врсту поговора имамо текст „Допринос мостарских Срба развоју културе и привреде Мостара“ од Шемсудина Златка Сердаревића. Пишталов предговор доносимо у прилогу овог приказа. свештеник Радивоје Круљ * * * Владимир Пиштало У БЕЛИМ ХАЉИНАМА У овој књизи се не ради о Зуки Џумхуру, чије сам путописе радо читао. У овој књизи се не ради првенствено ни о починиоцима злочина. У овој књизи се ради о жртвама. Говорећи о страшној судбини северноамеричких Црнаца Тони Морисон се плашила своје теме је одабрала да говори о расистичким злочинима “из кухињског угла” како би избегла две ствари: да је величина прича згроми и да она причу умртви великим речима. За своју тему Тони Морисон је пронашла свој тон. Године 1941, моја мајка, Мира Миленковић, се у свом дечјем кревету успављивала слушајући прво пуцње на Царинском мосту и затим падање тела у воду. То је било неко сновиђење, нешто што се десило а није се смело десити. Моја бака Олга Вуковић је извела моју мајку из воза за логор, на бирократску грешку и на још важећу дозволу за пут из Мостара у Сарајево. Две кћерке њене сестре, Нада и Неда Бјелица, су биле у логору. Оне су преживеле али никад нису имале деце. У филму Шиндлерова листа најпотреснија је она сцена кад Јевреји из источне Европе погледају камеру у очи и изговоре своја имена. Кад говоримо о Србима из Мостара у нас, смеђим херцеговачким очима, гледају Пешке, Кулаши, Војновићи, Милићевићи, Глоговци, Круљеви, Екмечићи, Арнаути… Ти људи су копали чатрње, шверцовали дуван који је, како легенда каже, некад био заливен вином. Неки су отварали позоришта и читаонице. Други су имали бродове у Трсту. Трећи су правили торотан, прскали лозу, натпричавали се натпевавали, јели шипак тако да не падне ни једно зрно. На блистави Херцеговачки крајолик 1941. се спустио мрак средњег века и Шаини, Ајвази, Андрићи, Антељи, Борозани, Дабићи, Гутићи, Зуровци, Јањићи, Ђурасовићи, Крзмани, Кулиџани (мало је која српска породица у Херцеговини остала нетакнута) су доживели судбину Хугенота у Француској. Питање “По чему је мој Христ другачији од твог Христа?” тад није имало никаквог смисла. Владимир Радомировић ми је причао како је разговарао сам десетак политиколога са Харварда од којих ниједан никад није чуо за српске жртве у Другом Светском Рату. Та врста незнања представља руковање са празнином. Многи херцеговачки Срби су убијени два пута, једном кад су бачени у јаме, други пут кад су њихове кости, спремне за сахрану, динамитиране у последњем рату. Морамо се упитати: како се поставити према непрежаљеном и ненадокнадивом? Како се поставити према изгубљеним судбинама, изгубљеној радости живота, изгубљеним потенцијалима? Заборав није решење а није ни стална траума. Руско – јеврејски песник Јосиф Бродски је упозоравао да, интимно, по живу главу не треба пристати на позицију жртве, јер та позиција оштећује будућност. Како се, дакле, поставити према ужасу историје и према ужасу незнања? Начин да се то уради је управо онај који је изабрао владика Григорије поводом одавања поште жртвама у Пребиловцима. Људи обучени у беле хаљине славили су животе оних којима су ти животи били ускраћени. * * * Симбол трагичне стране српске историје је Ћеле Кула у Нишу, кула саграђена од људских глава. Страдања у двадесетом веку додала су тој кули још много спратова и претворили је, такорећи у небодер. То знамо, макар то други и не знали. Али не може се – и то знамо – живети у кући од лобања. Треба изаћи напоље. Имамо обавезу према мученицима, онима којима је живот био ускраћен, да проживимо добар и помало ведар живот. Епархија Захумско-херцеговачка 05 / 12 / 2017