Претражи Живе Речи Утехе

Библијска прича о Каину и Авељу говори нам о том, шта су браћа принела жртву Богу. Свако је нешто принео од свог труда. Али Каинова жртва није била прихваћена. Позавидео је свом брату Авељу и убио га. Питамо се, како се ова радња може довести у корелацију са нама? Обратимо се анализи ове библијске приче са становишта психологије. Прво што треба да разјаснимо јесте шта је то жртва. Шта појам жртва може да значи, конкретно у нашем животу. Како да схватамо шта значи – жртва Богу? Многи од нас имају архаичну представу о жртви. А у 21. веку некако није уобичајено да се о томе говори. Хајде да размислимо. Почнимо од тога да многа наша психолошка стања, када се осећамо као жртве, нису угодна Богу. То значи да су ова стања бесплодна, да их Бог не прихвата и да се ништа у нашем животу не мења, без обзира колико се ми осећали као жртв, без обзира колико дубоко ми ушли у образ жртве. Таква стања се пре могу описати као болесна, неуротична. Понекад постају хронична. У психологији су описани као негативни и захтевају обраћање специјалисту. Истражујући своје поступке, као и реакције на догађаје, требало би да погледате дубље на мотиве, односно да сами себи одговорите на питање – чиме је изазван овај поступак. Шта стоји иза тога? Какве мисли и осећања су присутни? Односно, тражити – у чему је дубљи смисао, суштина мог поступка? При таквом приступу дефинитивно ћемо морати да се дотакнемо сфере уверења и вредности – на чему се темељи мој однос према себи самом, свом животу и другим људима?

Најсветији Патријарх Московски и све Русије Кирил началствовао је у недељу, 28. октобра Божанском литургијом у московском Храму иконе Пресвете Богородице ,, Свих жалосних Радост“ ( Преображења Господњег) на ,,Баљшој ординке“. По завршеном богослужењу уприличена је братска трпеза на којој је Предстојатељ произнио слово о духовном јединству народа, пастве Руске Православне Цркве, и о неразумијевањима насталим у православном свијету изазваним недобронамјерним поступцима Констатинопољске Патријаршије. ,,Ја сам исказао веома топла, добра сјећања из посјете Бјелорусији и одржавања сједнице Светог Синода у Минску. Ја сам се отуда вратио охрабрен. Уистину, ми пребивамо у духовном и канонском јединству, и у идеји тога канонског јединства васпитава се епископат, свештенство и вјерујући народ Бјелоруске Православне Цркве“, пренио је своје утиске из недавне посјете Републици Бјелорусији Најсветији Владика. Обраћајући пажњу на ситуацију у Украјини, Патријарх Кирил је изразио увјерење, да је од те земље направљено ,,поље раздора“ утицајем спољних сила. ,,Огромна геополитичка и финансијска снага дјелује данас у Украјини, са циљем да поцијепа историјски простор Свете Русије. И због тога изражавам своју посебну благодарност епископату Украјинске Православне Цркве, који у најтежим условима чува вјерност, чува јединство, проповиједа оно, што је у складу са историјском истином“, подвукао је Првосветитељ. ,,Суштински говорећи, Црква у Украјини продужава да чини оно, што смо чинили сви ми у совјетско вријеме. Сва идеологија је радила против нас, а ми смо благовијестили истину Христову. Ми смо говорили тако, да не провоцирамо моћне власти али смо говорили“, додао је Најсветији Патријарх Кирил. Предстојатељ је рекао, да се јединство Цркве не односи на империјалистички поредак управљања, већ је то видљива потврда духовног, интелектуалног и цивилизацијског јединства народа историјске Русије. По ријечима Његове Светости, древни љетописци називали су своју земљу ,,Рус“, ,,Руска земља“, не дјелећи је на Украјину, Бјелорусију или Великорусију и ,,сви смо ми – наследници Руса, како су називали наше претке византијци, и без обзира шта говоре и какве ружне историографске идеје данас не избацују у јавности“. ,,Ми смо заиста један народ, и ја се никада не плашим да о томе говорим. Ми имамо различита наречја, различите одлике у култури, али ми смо један народ, који исходи из Кијевске колијевке Крштења. И дај Боже, да се Московски Патријархат који нас обједињује не на политичком, нити на економском већ на духовном нивоу, сачува и напаса духовно све етносе, које обједињује велика историјска Рус“, рекао је предстојатељ. ,,Што се тиче последњих потеза Константинопоља, хтио бих подвући да никав конфликт између Константинопоља и Москве не постоји! Постоји заштита неизмјенљивих канонских норми од стране Москве – изјавио је Најсветији Владика. – Ако једна од Цркава подржава расколнике, ако једна од Цркава нарушава каноне, онда она престаје да буде Православна Црква. Због тога данас позиција Руске Православне Цркве, која је престала да помиње Патријарха Константинопољског тиче се не само односа између два патријархата већ се тиче односа према самој природи Православне Цркве“. ,,У своје вријеме ја сам разматрао тему првенства Константинопоља са великим руским и америчким богословом оцем Александром Шмеманом и он је изговорио мудре ријечи: Ако нам је већ потребан Папа, онда се треба обратити ономе, који има више искуства, у том смислу да то никако није Константинопољски Патријархат. Али нама није потребан Папа! Ми смо дубоко убјеђени у то, да је једино исправно саборно управљање Црквом. А ако се неко сада мијеша у јурисдикцију других цркава, он руши све каноне, и једини одговор на те рушилачке потезе је управо наш мирни одговор: Ми се са вама причешћивати више не можемо, ви сте прегазили каноне, ви сте одступили од Православља. Нека вам Бог буде судија, – а Бог ће бити судија“, подвукао је Патријарх Кирил. ,,Ми пролазимо историјски период који се може поредити са временом Фераро-Флорентинске уније. Тада је митрополит Кијевски, Московски и све Русије Исидор, издавши православље, помислио, да је на врхунцу власти и да ће све покорити Римском престолу. Али он је био протјеран од стране Великога књаза, свештенства и народа, – напоменуо је Најсветији Владика. – То противљење нашег народа, нашег свештенства, нашег епископата свакој пакости, свакој јереси, сваком расколу јесте залог очувања Православља свјетских размјера, залог очувања нашег јединства“. ,,Драго ми је, што су последње одлуке наше Цркве наишле на апсолутну подршку нашег православног народа, епископата, свештенства. Наравно, Патријарх проживљава тешко вријеме. Али то тешко вријеме проживљава сва наша Руска Православна Црква, и православље у цјелини. Због тога вас молим да чувате јединство и да се молите и за Руску Цркву и за цијело Православље“, закључио је Најсветији Патријарх Московски и цијеле Русије Кирил. Извор: Православие.ру View full Странице

Јерусалимска православна црква моли се за јединство православља и нада се да ће путем преговора бити могуће да се дође до разрешења конфликта између Константинопољске и Руске православне цркве, кажу у Јерусалимској патријаршији. „Ми се стално молимо за јединство Цркве. Ми вјерујемо да ће током преговора бити пронађено одговарајуће решење за ту ситуацију. Све то нас забрињава и ми се молимо за јединство. Ми смо за то да влада љубав међу Црквама“, казао је РИА Новостима представник Јерусалимске патријаршије. Он је изразио увјерење да „Исус Христоис неће оставити Цркву због тога што је, како је казано у Јеванђељу основана на камену и врата пакла неће јој одољети“. У Јерусалимској цркви се надају да ће се, уз учешће помјесних Цркава, дијалогом пронаћи рјешење за постојећи проблем, додао је он. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Када је Сара најзад одлучила да саопшти своме мужу да услед неких урођених дефеката не може да га усрећи потомством, Аврам је остао да седи мрачан и суморан; разговор се прекинуо у напетом ћутању пуном ишчекивања да падне реч коју су обоје знали, али коју дуже време ниједно није смело наглас да изговори. Најзад ју је изговорила Сара – и зато што ју је, као жену, обавезивала већа одважност и зато што је баш она у том питању требало да изврши акт одрицања. Рекла је: „Имаћеш дете с Агаром, мојом служавком.“ Аврам одахну с олакшањем; није он уопште био човек велика срца и радовао се што предлог није потекао од њега. Да је био мање малодушан, требато је сам да га изнесе, очекујући дозволу од жене, а не да њу излаже понижењу да изговори прву реч. Није требало кукавички да бежи од прекора да је саможив, него да жени остави бар привилегију свести да је постала жртва његове бруталне пожуде (јер је она знала да је он Агару одавно желео), а не пак да га она унапред разреши властитом иницијативом и да га гурне у примамљив грех. Јер Агара Мисирка беше најлепша девојка у долини Еуфрата. Марк Шагал, Плави портрет, 1956. Сарина одлука уопште није била стихијски импулс срца. Такође није долазила из великодушности. Потицала је искључиво из скромног знања какво је стекла о породици. Сара је знала да постоји општи принцип прописан од Бога, по коме је позив човека да своје постојање продужава преко деце. Ако тај принцип не бива реализован, породица не постоји, не остварује своју суштину. Радило се, значи, о усаглашавању суштине и постојања, опште природе породице са индивидуалним конкретумом какав је представљао пар: Аврам и Сара. Сара је, осим тога, знала да ће Аврам без деце најзад постати предмет подсмеха познаника и презира јавности, и да његова друштвена позиција може да се пољуља услед те ненормалне ситуације. Није је подстакао чак ни страх да ће муж бити исмејан; руководила ју је чиста свест о општој обавези, чиста потреба задовољења опште норме и осећање немира пред чињеницом да постојање не испуњава суштину, да њена породица не остварује општи принцип породице: плођење. На тај начин – опште је однело победу над појединачним. Непомична и без сузе жаљења Сара је лежала на трави у хладној ноћи, загледана у звезде, поред шатора где је њен муж, ван себе од уживања, узимао у посед прекрасно Агарино тело. Ноћ је била дуга, бескрајна, али Аврам није осетио њено трајање, док је Сара знатно остарела за ту једну ноћ. А затим се десило оно што се могло предвидети. Агара је била добра девојка, али наивна и мало испуњена таштином. Није схватила задатак за који ју је судбина наменила. Ноћ проведена с Аврамом и поновљена још неколико пута била је за њу само ноћ уживања, а не ноћ обавезе – као за Сару (Аврам је задржао двојан став – извршавао је обавезу – али зашто, када се прилика указала, не би искористио њене дивне стране?). У систему испуњења права Агара је била само пасивно оруђе, лишено свести о својој улози; њена свест је била слободна од општег знања, користила се правом да окуси непосредну радост, њени мотиви били су индивидуални и везани за текући тренутак. Али Агара је знала да је добро имати дете. Зато уместо да скромно одигра своју улогу, она се охоло хвалисала својим све већим трбухом и где год је могла истицала је јавно своје очекивано материнство. Ситним алузијама и гестовима такође је давала несрећној госпођи да осети њену предност, тако да је Сарина жртва била стављана на све већу пробу. Аврам је, у почетку, ишао поносан као да је извршио богзна какав тежак подвиг, али кад ускоро домаћа атмосфера поста несносна – он поче да бежи од куће, да се не би ангажовао у женским свађама. Најзад Сарин бес и огорчење избише отворено. У налету дуго уздржаваног беса и жеље за осветом, она затражи од Аврарна сатисфакцију. Аврам, као сви они о којима се говори: „прави мушкарац“ – био је грозна кукавица. Имао је само ништавну храброст да размахује мачем када се нађе у помамној гомили бораца, али никад није умео да се супротстави животним конфликтима, него је кукавички избегавао сваку иницијативу, трудећи се да увек чини тако да неко други предузима, за њега тешке, одлуке. Сада се, такође, понео сагласно са својим карактером. На болну женину вику, на бес њене разјарене мржње, журно је одговорио: „Али Агара је твоја служавка, можеш с њом да чиниш шта ти драго, немам намеру да се мешам, не тиче ме се шта ће се с њом десити.“ Сара је само чекала ту дозволу. Увече, истога дана, трудна Агара, засута блатом окрутних грдњи, сва модра и осрамоћена, уз гласан плач побегла је из куће својих хлебодаваца. На тај начин је порив срца, на крају, однео победу над законом; постојање се побунило против суштине, појединачно је однело победу над општим. Аврам се вратио кући када је све већ било готово и био је, малтене, задовољан обртом догађаја; лаку грижу савести, коју му је наметала мисао о истераној љубавници, брзо је заменило задовољство и олакшање што се читава гужва најзад завршила, а он је остао исправан, јер никог није ни прстом дирнуо и није донео никакву одлуку. Као све кукавице био је уверен да, пошто ништа није радио, није ни одговоран и да је најбоље не ангажовати се: оплодио је Агару по жениној препоруци, није учествовао у њиховим женским свађама и најзад је рекао само да је Агара Сарина слушкиња и да Сара има права да поступа како јој драго – а то није било ништа друго до просто утврђивање чињенице. И истовремено мучна ситуација се размрсила сама. Даљи ток ове историје мање је занимљив. Наравоученије прво: Сарина ситуација. Ако се прáво показује одиста неподношљивим и превише силује нашу природу, није кривица ако се не испуњава, а његово испуњавање је – заслуга. Другим речима: naturam expellas furca… etc. Наравоученије друго: Сарина ситуација. Ако смо ипак преузели на себе бреме испуњења права, онда је кривица не истрајати до краја, јер иначе ће неко други платити због наше неконсеквенције. Наравоученије треће: Агарина ситуација. Сносе се заслужене казне за незаслужене предности. Наравоученије четврто: Аврамова ситуација. Кукавичлук може корисно да се усклади у сусрету с највећим страстима. Наравоученије пето: Аврамова ситуација. Не заваравајмо се да не доносимо одлуке ако само утврђујемо чињенице. Наравоученије шесто: ситуација троугла. Каква монструозна историја: имати љубавника с циљем да би се имало дете! Али треба се одлучити, а о томе се ради пре свега. View full Странице