Претражи Живе Речи Утехе

Прије Другог свјетског рата, у Црној Гори је било скоро 200 свештеника. Преживјело је тек 15 застрашених црквених пастира. Није преживио ни митрополит Јоаникије (Липовац) – убијен је по окончању рата, у једном потоку код Аранђеловца. Један од првих црногорских свештеника којег ће погубити комунисти је архимандрит Никодим Јањушевић, настојатељ манастира Свети Лука у Жупи код Никшића. Убијен је у манастирском конаку јула 1941. године, да би потом његове убице опљачкале многе манастирске драгоцјености, али и личне ствари убијеног архимандрита. Тако је однешено и 16 његових одликовања. Партизанска патрола Ловћенског одреда, чији је командант био Пеко Дапчевић, одвела је Петра Вујовића из Жупе Добрске само зато што је био поп. По кратком поступку, осудили су га на смрт и живог бацили у јаму дубоку 17 метара, у Куновом присоју, недалеко од Пековог штаба. Свједоци кажу да је пет-шест дана из јаме запомагао: „Воде, воде… Убијте ме ако сте људи!“ Ново Н. Караџић, свршени богослов из Лијеве Ријеке, пошто је побјегао са породицом из Метохије, настанио се код ујака у околини Бијелог Поља гдје је ухваћен и звјерски убијен од својих братучеда партизана Луке Жарића и његових синова. Жртве свијетлих револуционарних традиција Дурмиторског партизаног одреда су свештеници Ново Делић из Дробњака и протојереј Богдан Церовић са Жабљака. У исто вријеме, у Боану, код Шавника, изречена је смртна пресуда проти Митру Лопушини, али је он успио да побјегне. Попа Делића су бацили у јаму у Шавнику, са још 16 угледних људи; о том злочину је Радован Бећировић испјевао гусларску пјесму. У Црмници су комунисти опљачкали скоро све манастире, а у некима су чак и логорске ватре палили. Тако је у цркви Свете Петке у Подгори потпуно изгорио иконостас са иконама и одеждама. За вријеме напада на Пљевља, 1. децембра 1941. године, комунисти су упали у манастир Свете Тројице. Ухватили су архимандрита Серафима Џарића, 75-годишњег старца, претходно му почупали браду, а онда га задавили. На Бадњи дан 1942, комунисти су побили и у ријеку Тару бацили 38 људи. Међу њима су била и два свештеника из среза колашинског: Ђуро Томовић и Петар Грдинић. Из ровачке општине убијени су и бачени у јаму Мртвица, у фебруару 1942, свештеник Крсто Бећковић и теолог Пеко Јовановић. Иста јама прогутала је још 16 Ровчана. Кривица Сава Пејовића, свештеника из Боке Которске, била је што је јавно осуђивао комунистичко безбожништво и неморал. Зато је крајем марта 1942, убијен на путу за Поборе, гдје је ишао да служи вјерски обред. Комунисти нијесу само убијали свештенике, већ су их на разне начине злостављали и понижавали са намјером да унизе њихов углед у народу. Прота Косарић и још једна свештеник били су упрегнути у коњске кочије, а комунисти су о том „херојском подвигу“ испјевали пјесму: „Вјерне слуге пророка Илије, упрегнуте у коњске кочије…“ Одмах после рата, звјерски је убијено неколико свештеника. У Кртолама код Котора, ухапшен је прота Михаило Барбић, под лажном оптужбом да је издао Њемцима неке комунисте који су касније ликвидирани. Дуго је звјерски мучен у которском затвору, гдје је и убијен, а његов леш је бачен у затворску септичку јаму. На другој страни Црне Горе, поп Пријовић, са Чемерна код Пљеваља, убијен је децембра 1945. Претходно је нељудски мучен, бацан у воду по децембарском мразу, јахан, чупана му брада, сурово батинан. Мучитељска машта предано је радила, па је на крају везан за волове и тако вучен по прашњавом и џомбастом друму. Најстравичнија судбина задесила је 76 свештеника, на челу са митрополитом Јоаникијем, који су хтјели да избјегну судбину великог броја своје браће, па су отпочели повлачење са четницима Павла Ђуришића, преко Санџака и Босне. Од 76 свештеника, само су неколицина преживјела велики комунистички злочин и енглеску подвалу: Крсто Рогановић који је успио да се пребаци у Италију, и Марко Кусовац који је пронашао неку везу у комунистичким редовима и доцније свједочио против митрополита Арсенија. Митрополит Јоаникије и свештеници су кратко вријеме држани у једном логору у непосредној близини Цеља. Сви они су, изузев митрополита, предани у руке црногорских комуниста који су их, голе и везане телефонском жицом, спровели у Техарје код Цеља, гдје су стријељани. Радуле Ј. Остојић је свједочио: „Митрополита Јоаникија и остале свештенике су злостављали, палили им косе и браде, палили им мантије, ломили крстове и спаљивали пред њиховим очима иконице и свете књиге. Јоаникију су доносили четничку крв у чашама и приморавали га да пије.“ Митрополита Јоаникија депортовали су у Београд. После тога је спроведен у Младеновац, па у Аранђеловац. Једина кривица му је била што је био антикомуниста. Према једној верзији, Пеко Дапчевић је био наредбодавац његовог убиства, Владимир Роловић извршни пресудитељ, док је Василије Циле Ковачевић био непосредни егзекутор. По другој верзији, убио га је лично Пеко Дапчевић. Сигурно је следеће: убијен је 15. маја 1945. године, у једном потоку код Аранђеловца. Комунисти су се обрушили и на цркве и црквену имовину, о отимању црквених имања да не причамо – ријеч је о хиљадама хектара њива, ливада и шума. У Рожајама је 1947. године порушена црква, скојевци су били ангажовани и за рушење Пивског манастира, који је у последњи час спасио једна старији вјерник. Црква Свете Тројице у Брезојевицама код Плава, после рата је била два пута у пламену, оба пута су је спалили скојевци, а црквено звоно са брда Градац бацили у Лим. Из Цетињског манастира власт је однијела преко хиљаду књига, много значајних докумената, бројне драгоцјености. Ове књиге су већим дијелом данас у библиотеци „Ђурђе Црнојевић“ на Цетињу, а много тога је завршило у приватним собама или на аукцијама у свијету. Дио намјештаја из радног кабинета митрополита Гаврила Дожића и његових претходника, однијет је и сада се налази у Дому омладине у Подгорици. Пљеваљска црква Свете Петке скрнављена је на најприземније начине; као и Манастир Морача, чија је огромна библиотека и архива, спаљена на ломачи 1952. године, у присуству колашинских партијских функционера. За послератни однос комунистичке власти према Цркви, једна од примјера је и страдање митрополита Арсенија Брадваревића, који је наслиједио свог несрећног претходника мученика Јоаникија, 1947. године. Митрополит Арсеније је био веома посвећен обнови Цркве. То је засметало Блажу Јовановићу и осталим комунистима, па је 1953. године, на монтираном процесу, осуђен на 11 година робије под оптужбом да је радио против режима. На крају тог суђења, митрополит Арсеније је рекао: „Какав је то црни режим који један стари митрополит, са три-четири свештеника, може срушити?!“ Проти Луки Вујашу, секретару Митрополије, суђено је истовремено, јер није хтио да свједочи против митрополита Арсенија. У затвору су га жестоко мучили и толико пребијали да су му се ноге одузеле. Рушење Његошеве капеле на Ловћену, комунистичка власт је замислила као последњи ударац српству и православљу у Црној Гори. На фотографијама су жртаве комунизма, снимље приликом њиховог вађења из јама у зиму 1941/42. у Црној Гори. Спашене су тако што их је енглески пуковник Вилијем Бејли, шеф британске мисије при Врховној команди генерала Драже Михаиловића, 1944. године однео из Црне Горе. Бејли је потом фотографије предао краљу Петру Другом у Лондону, а краљ Петар их је дао мајору Николи Бојовићу, команданту 1. дурмиторске бригаде, који се, по изласку из њемачког логора 1945. године, настанио у Лутону крај Лондона. Мајор Бојовић је снимке оставио свом сину, др Радмилу Бојовићу из Београда. Извор: Седмица Комунисти у Црној Гори убили 185 свештеника - TAMO DALEKO TAMODALEKO.CO.RS Пише: Донко Ракочевић Прије Другог свјетског рата, у Црној Гори је било скоро 200 свештеника. Преживјело је тек 15 застрашених црквених

Zapravo nisu. Milan Basta je veoma dobro opisao šta je sve partizanska vojska (tada već Jugoslovenska armija) učinila da bi sprečila masovnu bežaniju ustaša na zapad. Reč je o dobro poznatim događajima u malom austrijskom mestu Blajburg (slovenački Pliberk). Basta opisuje kako su tu JA i lokalni slovenački partizani po cenu velikih gubitaka i pošto je primirje već nastupilo (tj. nemača kapitulacija), morali da vode borbe protiv ustaša i domobrana (tkz.Hrvatske oružane snage) prvo kod Dravograda, a pošto nisu uspeli da spreče proboj preko mostova na Dravi (iz raznih razloga, između ostalog, na tom pravcu su ustaše ostvarile lokalnu vatrenu nadmoć, a i bilo je ometanja od strane Bugara, ovoga puta u ulozi saveznika), nastavili su gonjenje u Austriju. Zahvaljujući podršci Engleza, koji su im stavili na raspolaganje tenkove i avijaciju, Basta i lokalni vođa slovenačkih partizana su prisilili na predaju "Glavni stožer". Na Blajburgu je zarobljena gotovo kompletna vlada NDH i "glavni stožer", dok se procene broja zarobljenika i kasnije likvidiranih ( s tim da nisu svi zarobljenici likvidirani) kreće od nekih 8-9000 (naši) do čak 30.000-40.000 (ustaški). Gotovo svi zarobljeni ministri i generali iz Stožera su dobili smrtne kazne u procesu pred vojnim sudovima (izuzeci su bili Mihajlo Lukić i Lavoslav Milić od vojnih lica). Izgleda da je nad "boranijom" međutim primenjen talion...kakav i koliki, ne možemo znati...koliko mi je poznato, iz partizansko-britanskog obruča probilo se svega par stotina lica, među njima od pozantijih Rafael Boban, drugi komandant crne legije, koji je posle toga jednostavno nestao. Što se tiče onih koji su uspeli da zbrišu, Maks Luburić je likvidiran od strane UDBE, tako što ga je zaklao njen agent, Ilija Stanić, u Španiji negde 1969-70. Eugen "Dido" Kvaternik je nastradao sa celokupnom porodicom u neobičnoj automobilskoj nesreći za koju niko nije preuzeo odgovornost. Veliki broj izbeglih ustaša vratio se u zemlju 1947-48, očekujući da digne ustanak, ali je njih ovde zapravo domamila UDBA, u briljantnoj operaciji "Gvardijan". Tokom te operacije, pohavatano je nekoliko stotina raznih terorista a od velikih faca Ljubo Miloš i Božidar Kavran. Ako se ima u vidu sve gore navedeno, nema mnogo osnova da se smatra da je UDBA poštedela Pavelića samo zato jer je Tito "mrzeo Srbe"...ja bih pre objašnjenja tražio u nekim mnogo prizemnijim, banalnijim razlozima...recimo, UDBA nije likvidirala Pavelića ili ga uhapsila (iako su timovi slati nekoliko puta, koliko mi je poznato) ali sličnu stvar nije uradio ni MOSAD, koji ga je takođe pratio. Biće da su motrenjem pokušavali da utvrde gde je Pavelić sakrio nekoliko (stotina?) tona zlata koje je maznuo još krajem 44 iz "državnog" trezora. Ovo mu je bila polisa osiguranja i ispostavilo se da je bio u pravu.

Вера у тамници Кроз затворе Титове Југославије од 1945. До 1985. Године прошло више од 500 свештеника и монаха Српске православне цркве. Рекордер по робијању био је прота Сава Банковић.СРПСКА православна црква платила је неправедан рачун комунистичком режиму животима, робијањем и прогоном више од 500 епископа, свештеника, монаха, па и ђака богословије. Од 1945. До 1985. Године није било дана да неко од православних клирика није био на робији у затворима широм СФРЈ. До ових, али и многих других података о страдању Српске православне цркве у комунистичком режиму дошао је протојереј ставрофор Саво Б. Јовић, духовник београдске цркве Ружице. Овај свештеник годинама прикупља грађу, проучава и бележи околности прогона служитеља Српске цркве у време комунизма. Комплетан списак пострадалих, околности под којима је режим насртао на њих, али и документацију из овог смутног периода објавио је у својим сабраним делима, која су управо изашла. - О силини прогона нове револуционарне власти сведоче судбине митрополита црногорско - приморског Арсенија Брадваревића, скопског Јосифа (Цвијовића) , дабробосанског Нектарија (Круља) и епископа бањалучког и жичког Василија (Костића) , бачког Иринеја (Ћирића) и Никанора (Илинчића) - набраја отац Саво. - Сви они су тамничени, пребијани, протеривани. На мети режима, као у првим вековима хришћанства, били су само због своје вере и припадности српском народу. Због снаге његове личности и преданости Христовој вери посебну књигу сам посветио ходу по мукама владике хвостанског Варнаве (Настића). Период после 1945. Године наставак је прогона Српске цркве који је почео са првим данима рата. Хроничари, међу којима је и прота Саво, забележили су да је ратни вихор однео животе шесторице архијереја и више од 550 свештеника. У НДХ је настрадало око 200, док су остале убили комунисти. - Ни у једном периоду мира и слободе нисмо више били прогоњени, хапшени и убијани него у раздобљу од 1945. До 1985. Године. Режим је хапсио без разлога, судио без кривице, а убијао без милости. Терор у режији Озне и Удбе подразумевао је бескрајна саслушања, привођења, застрашивања, мучења и увреде - бележи отац Саво у својој књизи „Утамничена црква“. У смутном времену на великим искушењима је био и сам патријарх Гаврило Дожић, који је после ослобођења стао на чело разорене цркве, са више од 80 затворених свештеника. У мору судбина које је Јовић прибележио издваја се епопеја по казаматима и затворима протојереја Саве Банковића, који је, са 19 одробијаних година, од чега 15 у самицама, држао неславни рекорд међу затвореним свештеницима у СФРЈ. Свега коју годину мање у тамници је провео и свештеник Милутин Продановић из Годачице код Краљева. И сам хроничар Јовић, који се годинама бави сакупљањем грађе о прогону СПЦ, као политички осуђеник одробијао је четири године у затвору у Зеници. Вечерње Новости

Сакупљање потписа је уприличено поводом 360-годишњици оснивања светог манастира, а ради обнове за коју су православни активисти сакупили више од 84.000 потписа. Свечани молебан служио је настојатељ цркве Покрова Пресвете Богородице у Путинки крај Москве и духовни отац манастирског братства „Страдална“ протојереј Алексеј Гомонов. Овог пута је звоник постављен на место где је некад стајао манастирски звоник. Спомен знак посвећен овом историјском манастиру постављен је на Пушконовом тргу у лето 2012. године. Предложено је 2013. године да се помери споменик Александру Пушкину на Пушкиновом тргу и да се ту подигне капела у част манастира Страдална и првих царева династије Романов. Историјско друштво „Стара Москва“ такође је апеловало код градоначелника Москве лета 2016. године да се поново изгради манастир, и током 13 година сакупило је више од 120.000 потписа. Сада има додатних 80.000 сакупљених потписа. „84.000 потписа грађана је досад сакупљено за оживљавање старог манастира, међу којима је и 2.096 грађана који су потписали апел пре 1937. против рушења Саборног храма Страснаја,“ известил је манастирска обитељ. Потписи ће бити послати Московској Патријаршији и московском градоначелнику. Обитељ намерава да сакупи још 100.000 потписа ради покретања иницијативе која ће се разматрати на федералном нивоу. * * * Манастир је основан у 17. веку на веома историјском месту где је чудесна икона Пресвете Богородице Страдалне (која је донесена у престоницу из Нижњег Новгорода) свечано дочекана. Ова икона, позната по свом исцеливању болесних, тако је названа јер су два Анђела са оруђима Христовог страдања – копља и Крст –осликани на њој поред Пресвете Богородице. Када је Наполеонова војска брзо напустила Москву, у овом је манастиру служен први чин благодарења Спаситељу поводом чудесног ослобођења од окупатора. Такође, прво црквено звоно се чуло са звоника Страснаја манастира након што је непријатељ отишао. Централни антиверски музеј отворен је на поседу манастира 1929. године, а зграде манастира су уништене 1937. године. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Партизани предвођени комунистичком партијом су по уласку у Београд крајем 1944. године, заузели и краљевски комплекс дворова на Дедињу. Пуцали су у Бога у нападу безумља и, као Турци, прво оскрнавили православну фреску Исуса Христа. Фреска Исуса Христа на своду дворске капеле Светог Андреја Првозваног са рупом од метка на челу и данас сведочи о комунистичком дивљаштву и природи дела "црвених револуционара". О том вандалском чину разговарамо са Драгомиром Ацовићем, председавајућим Крунским саветом и чланом Крунског већа. "Улазак партизана у Краљевски двор на Дедињу био је прилика да се искаже идеолошки став, а тај став је био 'Бог је мртав, Стаљин је жив, а Тито је његов пророк'. Тај примитивни атеизам и примитивна партијска страст није подразумевала да је циљ борбе против окупатора ослобођење, него револуција", каже је Ацовић. Улазимо у капелу, која се отвара тек неколико пута годишње, а Ацовић подсећа да је дворска капела Светог Андреја Првозваног грађена када и Стари двор, између 1924. године и 1928. године, а завршена нешто касније, 1931. године. Свети Андреј Првозвани је светитељ заштитник краљевског дома и краљевска слава. "Револуција је безгранична и захвата све, и природно и неприродно, а нарочито натприродно. Јединствен тренутак за доказивање своје правоверности било је показивање стрељачке вештине на лику Исуса Христа. Није то био јединствен такав случај, али због места на којем се то догодило и трага који је остао, имамо намеру да то сачувамо", каже Ацовић. Партизани своју мржњу према религији нису испољили само у двору Карађорђевића. Ацовић наводи да је и формирање прве партизанске болнице у задужбини на Опленцу било праћено изношењем икона и "вежбањем у гађању тих икона". "Једна племенита иницијатива да се оформи болница је оскрвављена, повређена и увређена самом чињеницом да је то био повод за манифестовање неограниченог вандализма", каже Ацовић. Он додаје да је уништавање икона био манир нових власти и скреће пажњу на иконостас у капели. "Ако погледате иконостас у краљевској капели, видећете да је икона Богородице са Христом насликана врло наивно. На том месту је била оригинална охридска икона, али су је партизани извалили када су ушли. Икону смо лоцирали тек 2004. године или 2005. године, када смо установили да је она све време била у Народном музеју у Београду, али није била обележена као таква нити је било познато да је тамо", наводи Ацовић. Икону, која је и сада у иконостасу, вероватно је насликао неки војник на одслужењу војног рока пред долазак етиопског цара Хајла Селасија, који је инсистирао да му се на располагање мора ставити црква, па је капела донекле сређена, открива Ацовић. ТИТО КАПЕЛУ ПРЕТВОРИО У ШПАЈЗ Тито је, када је заузео дворски комплекс, капелу претворио у оставу за четке, метле и крпе за прање. "Пошто је, међутим, недостајала икона и нису могли да се сете шта се са њом десило, онда је неко добио задужење да то наслика преко ноћи и то се и види. Та импровизована икона не припада иконостасу и она је на неки начин постала историјски артефакт и посвећена је самом чињеницом да јој је била таква судбина", каже Ацовић. Капела није једино место у двору које сведочи о партизанском вандализму. "У двору су, између осталог, уклоњени сви амблеми, грбови и симболи који су подсећали да је ту боравио неко други, пре него што се Тито уселио", каже Ацовић, који је и оснивач Српског друства за хералдику, генеалогију, вексилологију и фалеристику "Бели Орао". Ацовић каже да се Тито, по заузимању власти, није уселио у зграду Старог двора Карађорђевића, која је повезана са капелом, јер вероватно није могао да поднесе близину цркве и све му је било превише српски за његове "светоназоре". "У двору нигде више нема круне, грба нити иницијала, а премазани су чак и у подрумским просторијама. Премазано је и на много других места и сада се духови прошлости поново појављују јер су пробили кроз слојеве нанете боје", наводи Ацовић. Одмах по улазу у Стари двор из правца капеле, стоје стубови од оникса. "Када су партизани ушли у двор, они су улазак хтели да овере, а то су урадили тако што су у један стуб угребали петокраку и офарбали је у црвено. Касније, када им је синуло да је то без везе, покушали су да скину петокраку, али није вредело, јер је боја већ ушла у оникс и не може се истерати", каже Ацовић док показује на траг петокраке на стубу. То је, додаје, тек један од вандализама. "Вандализам има своју ружну физиономију и, где год се појави, упрска сваку причу, чак и када је прича позитивна, а камоли ако није", наводи председавајући Крунским саветом. СРАМОТА ПОЈЕДИНЦА И ОРГАНИЗАЦИЈЕ Питамо га да ли је познато име човека који је пуцао у Христа и која је партизанска јединица прва ушла у дворски комплекс на Дедињу. "То, нажалост, није познато. Можда су се некад негде и легитимисали и тражили да им се то упише у карактеристику да су били добри момци и да су се истакли. Ако је и постоје неки трагови, онда је то негде сачувано само случајно", каже Ацовић. Он наводи да су Немци током окупације понекад користили Бели двор, али да Стари двор, у принципу, нису, и додаје да је Стари двор током нацистичке окупације био закључан и ту се није догађало ништа значајно. "У стуб није угребан кукасти крст, него црвена петокрака. То су спомени једног времена, којег они који се сећају више воле да се не сећају, а они који се не сећају тешко ће поверовати да се то икада догодило. Зато је добро да тај спомен остане као упозорење", каже Ацовић. Питамо Ацовића да ли је са симболичког и религијког становишта добро да на Христовом челу стоји рупа од метка. "Христов живот и Христова смрт јесу жртвовање. Ми приказујемо Христа са трновим венцем који је био израз поруке, његово разапињање на крст је било увреда, па је потом претворено у знак тријумфа. Покушај убиства Бога остаје срамота на свакоме, на појединцу, организацији и времену. Зато то није питање да се сада поправља историја, него да остане успомена и упозорење да се то више никада не понови", истиче Ацовић. "ОМИЉЕНА ТЕМА" Пуцањ Титових партизана у Христа у двору Карађорђевића на Дедињу није једини покушај убиства Бога. Титови узори Владимир Иљич Лењин и Јосиф Висаринович Стаљин такође су гајили бес и мржњу према цркви, које су исказивали масовним убиствима православних свештеника, рушењем цркава и њиховим скрнављењем, а руске иконе су деценијама после бољшевичке револуције продаване у западним државама. Левичари у Шпанском грађанском рату такође су пуцали у Христа, а Ацовић наводи још неке примере из историје. "То је омиљена тема. Постоје бројни примери покушаја убиства Бога, у Холандији и Енглеској нарочито. У Холандији стоје јавно изложени оскрнављени ликови и иконе светитеља. То нису урадили комунисти нити нацисти, него хришћани другачије оријентације, калвинисти, када су преузели власт. У Енглеској постоје силне рушевине манастира и цркава, и тамо није дошао неки освајач са стране, то је порушио Хенри VIII", каже Ацовић. Породица Карађорђевић, пошто јој је после пада с власти Слободана Милошевића, дозвољен повратак у дворски комплекс на Дедињу, одлучила је да као сведочанство остави све трагове уљеза, па тако и данас на есцајгу у двору стоје утиснути грбови СФРЈ са шест бакљи и шибљем. "Дворски комплекс је место на којем се као кроз призму преламају разне светлости, то је природа призме и то је природа овог здања. Овде би и требало да се преломе разне светлости, јер ако се придружите онима који немилосрдно бришу све што је било пре њих, онда се поставља питање критеријума", каже Ацовић. Он истиче да остављење Титових трагова не значи и да се скрнављење хвали. "Не, него се тиме скреће пажња докле може да падне човек и докле може да падне људска свест. То је упозорење - немојте да се то икада више деси. Знам да то неће никога у суштини задржати ако је већ кренуо, али ће можда некога подсетити да би о извесним стварима прво требало размислити, а онда рушити, пуцати и бости", каже Ацовић, чија је породица наследник комплекса у Ужичкој улици у којем је Тито живео после Другог светског рата. КОМУНИСТИ СУ СЕ ПОНАШАЛИ КАО ОСВАЈАЧИ Ацовић наводи да у целој Србији постоје сведочанства о иживљавању комунста после рата. "Они су се понашали онако како су се увек понашали освајачи. Нису они дошли да ослободе Београд, него да га освоје, и понашали су се као и сви освајачи. Како су се понашали Готи и Вандали када су ушли у Рим? Исто тако. То је био плен. Иживљавање над војводом Бојовићем и Мајором Гавриловићем није имало никакав други смисао, то је било 'право победника' и зато су Латини рекли "вае вицтис" (тешко побеђенима)", каже наш саговорник. Познато је да су партизанске главешине после победе у рату узимале све - спавали су у пиџамама људи које су истерали из својих кућа, а многе и стељали, јели су из њихових тањира, облачили њихову гардеробу и носили њихове ципеле. Ацовић, међутим, указује и да би, када се из данашње перспективе посматрају догађаји с краја Другог светског рата, требало имати у виду какве су прилике тада влада и шта су све људи проживели. "Узимали су све, али не може човек у сваком тренутку и у свакој прилици да се понаша као да седи на врху Олимпа и гледа шта доле раде мрави. Међу њима је било много људи који нису знали ни где су дошли и много људи који пиџаму у животу нису ни видели, нити су знали чему то служи. Било је и много људи који су се партизанима придружили не из идеолошке острашћености, него због страха који су преживели и зато што су морали", наводи Ацовић. Он истиче да се не може о сваком судити на исти начин, али се увек и без резерве морају осудити онај и они који су им давали на знање да је то пожељно и прихватљиво. "Они морају бити осуђени", каже Ацовић. Подсећа да је међу партизанима било много људи који су четири године провели потуцајући се од немила до недрага и провлачили се по шумама, грмовима и јаругама и да је вероватно добар део њих током те четири године "веровао да чини неко богоугодно и патриотско дело". "Када су се у једном тренутку нашли потпуно лишени страха у којем су живели, вероватно су изгубили сваки осећај и сваку меру, али томе служи команда и они који руководе. За то одговарају они, а не маса коју су за собом повели и рекли 'идите напред, а ми ћемо мало да гледамо са стране'", наводи Ацовић, док нас кроз дворски парк испраћа по свежем пролећном ваздуху. Пуцањ у Христа у капели дворског комплекса Карађорђевића, на крају, није ни први ни једини такве врсте у свету, али речито сведочи о понорима у које ратне страхоте могу да баце људску душу и још речитије нас упозорава да се клонимо тог амбиса. Комунисти одмах стрељали 126 свештеника Историчар Срђан Цветковић каже за Мондо да је комунистичка власт одмах по завршетку Другог светског рата, од октобра 1944. године до марта 1945. године током удара револуционарног терора, убила 126 свештеника, углавном без суђења и са различитим мотивима - освета, подржавање другог покрета и личних разлога. Комунисти су до избора 1945. године из тактичких разлога толерисали поштовање верских обичаја, а оштрији курс према цркви и свештенству заузет је после 1948. године, када верска настава избацивана из школа, некри храмови су рушени и скрнављени, а градња нових је забрањена. Људи који су одлазили у цркву имали су све више проблема и забрањиване су литургије. Велики део црквене имовине је одузет у неколико наврата. Суђења после стрељања Цветковић каже да је репресија, после масовног убиства свештеника, настављена јавним суђењима угледним црквеним великодостојницима који су били непослушни, попут Варнаве Настића, који је осуђен на дугогодишњу робију. Митрополит црногорско-приморски Арсеније Брадваревић осуђен је на 10 година затвора јер је рекао да "нема демократије", а протојереј Сава Банковић прво је осуђен на смрт, а затим помилован па осуђен на најстрожу затворску казну од 20 година затвора, од којих је 15 година провео у самици. Тако је осуђено још неколико стотина свештеника. Јахање попова, чупање брада Понижавање свештеника било је распрострањено, попут јахања попова, чупања брада, скрнављење цркава и фрески и пребијања свештеника. Познат је случај Иринеја Ћирића, који је брутално претучен и касније је умро, каже Цветковић. Милош ЂОРЕЛИЈЕВСКИ фото: Стефан СТОЈАНОВИЋ mondo.rs View full Странице

Председник Владимир Путин је у интервјуу за филм „Валаам“, чији је одломак приказан у програму „Вести недеље“ на телевизији „Россия 1“, упоредио комунизам са хришћанством, а поштовање Лењинове мумије у маузолеју са поштовањем моштију светитеља. Руском председнику је постављено питање како су се грађани Русије у моралном смислу изменили од периода када је земља била у расулу током револуције и после ње, када је манастир Валаам био затворен, и да ли је вера (не само православна) одиграла неку улогу у томе. „Можда ћу рећи нешто што се некоме неће допасти, али рећи ћу оно што мислим”, одговорио је Путин. „Пре свега, та вера нас је увек пратила. Она је постајала све јача када је нашој земљи и нашем народу било посебно тешко. Било је врло тешких година богоборства, када су убијани свештеници и уништавани храмови, али у исто време је стварана нова религија”. Шеф руске државе је додао да је комунистичка идеологија заправо веома слична хришћанству, јер проповеда слободу, братство, једнакост, правду, тј. све што је утемељено још у Светом Писму. „Тамо све то постоји. А какав је кодекс градитеља комунизма? То је сублимација, својеврстан примитивни извадак из Библије. Они нису ништа ново смислили”, рекао је Путин. Руски лидер је упоредио поштовање Лењинове мумије у тој „новој религији” са поштовањем светих моштију у хришћанству. „Тадашња нова власт у суштини није ништа ново смислила. Она је само прилагодила својој идеологији оно што је човечанству већ одавно било познато”, закључио је он. Иван Мељников, први заменик председавајућег Централног комитета Комунистичке партије Руске Федерације, прокоментарисао је ове Путинове речи, истакавши да оне „врло корисно и аргументовано ублажавају све крајности везане за тему маузолеја“. „У том смислу се његове тезе могу оценити само позитивно“, рекао је он за „РИА Новости“. Подсећамо да је питање сахране мумифицираних посмртних остатака предводника бољшевичке револуције већ годинама једна од актуелних тема о којима се расправља у руском друштву. Недавно је руководилац Чеченије Рамзан Кадиров предложио да се сахрани оно што је остало од Лењиновог тела. На тај предлог је реаговао председник Комунистичке партије Руске Федерације Генадиј Зјуганов позивајући на „смиреност” и тврдећи да се тело вође револуције чува у складу са православним канонима.

Седам деценија од злочина у селу Баћевац код Барајева, о коме се дуго времена ћутало Црква у Баћевцу и верници били су мета комунистичког режима после Другог светског рата Фото Б.Пузовић, Хроничар Драгиша Божић У селу Баћевац код Барајева, недалеко од Београда, на први дан празника Света Тројица навршило се седам деценија од крвавог догађаја када су комунистички активисти, наочиглед неколико стотина мештана у литији, убили Љубомира Љубу Михаиловића, решени да растуре крстоноше, за инат Богу и народу. Убице су, наравно, после били тужиоци и сведоци, па су све оне који су носили црквене барјаке, иконе и кандила отерали на робију. И данас, у Баћевцу, после толико година, о томе влада језиви мук. Овако Драгиша Божић, публициста из Мораваца код Љига, описује атмосферу у Баћевцу коју је, засада први и једини, описао и забележио у својој књизи „Црвени метак“, зборнику потресних догађаја страховладе нове комунистичке власти. Од „чишћења терена“ – ликвидације невиних цивила, преко принудног откупа и одузимања имовине, па до обрачуна са стаљинистима, за време Информбироа. – О злочину у Баћевцу причао ми је сада покојни Миливоје Марковић, који је тада тек загазио у другу деценију живота и баш се био вратио из војске – каже Драгиша Божић. – Око пет стотина сељана, претежно младих и деце, са свештеником, три црквена барјака, крстовима и иконама, кренуло је кроз Баћевац, да код традиционалних записа одржи молитву за здравље, родну годину, да не буде града. Миливоје се сећао да су тада приметили неколико комунистичких активиста, али нису слутили никакво зло, јер власт није била званично забранила крстоноше. Активисти су чекали поворку на Мељачком путу, али да би избегли сукоб, крстоноше су кренуле другим правцем, на Липар. Међутим, активисти су ударили пречицом и стали пред колону. НА почетку поворке црквени барјак носио је Љубомир Михаиловић, кога су звали Маџаревић, а друга два су носили његови саборци, с њим демобилисани са Сремског фронта. Наспрам колоне стали су комунисти из Баћевца и активисти из Великог Борка, који су их намерно пресрели, и почели су да их провоцирају, забележио је Божић у „Црвеном метку“. Маџаревић им је рекао: „Другови, ако хоћете са нама, скините капе. Ако нећете, склоните се с пута, да прођемо.“ Не одступише, поворка крете ка њима, одјекнуо је пуцањ из пиштоља, Маџаревић је закукао, испустио барјак и пао. Настали су метеж, вриска, општа бежанија… Жртва Љубомир Михаиловић / Сведок Миливоје Марковић Љубу је у врат ранио Драга Миловановић из Великог Борка, присећао се Миливоје Марковић: „Хтео је да настави да пуца, али му се метак заглавио, те су он и његови ортаци побегли. Касније смо сазнали да су намеравали да убију и попа. Мој пиштољ био је код рођака Златомира Гајића, који је испалио три хица ка зликовцима, али су они побегли у јаругу. Било је страшно на највеселији, најсвечанији и најпобожнији дан у Баћевцу, на Свету Тројицу. Стотине чељади бежало је, а из ране на Љубином врату лила је крв. Нашли смо запрежна кола, те га потерали за болницу.“ – Марија Весић, сестра рањеног Љубе Михаиловића, причала ми је да сумња да у болници у Београду намерно нису хтели да га оперишу. Умро је сутрадан, а човек који га је убио ни дана није одговарао – каже Божић. – У Баћевцу је, потом, завладао терор Удбе. Златомира Гајића, који је пуцао на комунистичке активисте, и још неке сељане, два месеца у Београду су држали у затвору, тукли, мучили, гасили им цигарете по лицу, приморавали да потпишу већ срочена признања… Већину су осудили на робију. Док је родбина оплакивала убијеног Маџаревића, а остала четворица су тамновала, у Баћевцу је владао невиђен терор Удбе. ЗАТАШКАВАЊЕ ИСТИНЕ – ПОСЛЕ седам деценија од тог злочина, недавно сам посетио Баћевац мислећи да ће се тај догађај ове године гласније обележити, подсетити на време када су неки безумни људи приграбили силу и моћ коју им је дала Титова држава, те починили зверства над невиним комшијама – каже Божић. – Нажалост, ништа од тога. Млађи су о томе нешто мало начули, а међу старијима је настало опште ћутање. Они који још жале за временом Јосипа Броза, скоро углас веле да то не треба помињати, да се не изазива зла крв. Овоме се приклонило и локално свештенство, па последњих година, на дан сеоске преславе, на месту где се одиграо злочин, више не обављају пригодан помен јер је, кажу, прошло време четника и партизана. Али живот је показао да свако „гласно ћутање“ никад ништа доброг није донело. ДА СЕ НЕ ПОНОВИ – О ИСТИНИ о злочину у Баћевцу није се смело гласно причати пуних 40 година – каже Божић. – Ја сам за то сазнао 1989. године, а требало је да прође још две па да, после неколико неуспелих покушаја, нађем саговорнике. у првом нечовештву комуниста, „чишћењу терена“, било је на хиљаде настрадалих у градовима, нарочито у Београду. У градским срединама наилазио сам на ћутање родбине ликвидираних, из страха од поновног упирања прстом, губитка посла, често и од истеривања из партије, оне исте која је и њиховима дошла главе. Казивачи, родбина невино убијених у својим исповестима нису били отровани осветом, срце и душу отворили су да се иста и слична зла не би поновила, нигде и ником. Аутор: Бранко Пузовић Извор: НОВОСТИ http://jadovno.com/dan-kada-su-komunisti-pucali-na-litiju/#.WT3D5mjyiiO View full Странице

Био је 25. октобар 1944. године, када сам оца испратио за Панчево, не знајући да одлази у смрт. Недељу дана касније сазнали смо да су 72 пилота, са рукама везаним жицом, одведени на Стратиште код села Јабука, спуштени до Тамиша и ту стрељани. Дакле 72 пилота, све бољи од бољег, стрељани су без икаквог разлога, само зато што су у једном периоду служили краљу и отаџбини – сјећа се Душан Мандарић Споменик Стратиште Крајем октобра 1944. у селу Јабука код Панчева партизани су стријељали 72 пилота ваздухопловства Краљевине Југославије. Душан Мандарић, син Исе Мандарића, једног од убијених пилота, надаo се да ће формирање владине Комисије за проналажење масовних гробница у којима се налазе жртве комуниста из времена Другог свјетског рата, допринијети да се коначно сазна истина о судбини његовог оца, али ни та комисија није урадила ништа по овом питању. Након капитулације Краљевине Југославије, Иса Мандарић, пилот краљевског ваздухопловства, успио је после многих перипетија да се настани у Земуну, само дан прије него што овај град постао дио Независне државе Хрватске. Ту су Мандарићи преживјели четири тешке године окупације и дочекали ослобођење Београда. А само три дана касније, 23. октобра 1944, партизанска команда је позвала све старе пилоте краљевског ваздухопловства да се јаве у команду у Панчеву и помогну у ослобађању земље од окупатора. Иса Мандарић – Као човјек који је читав живот посветио авијацији, отац је био пресрећан. После четири године поново му се пружала прилика да лети. Био је 25. октобар када смо га мајка, брат и ја испратили за Панчево, не знајући да одлази у смрт. Недељу дана касније сазнали смо да су отац и још 71 пилот у ноћи између 29. и 30. новембра са рукама везаним жицом одведени на Стратиште код села Јабука, спуштени до Тамиша и ту стрељани. Дакле 72 пилота, све бољи од бољег, стрељани су без икаквог разлога, само зато што су у једном периоду служили краљу и отаџбини – сјећа се Душан Мандарић, који је тада имао осам, а његов брат десет година. Душанова мајка Десанка три пута је одлазила у Панчево, али за партизанску команду пилоти као да никада нису постојали. А онда је у кућу Мандарића дошао један човјек и рекао: „Немојте више трагати за мужем. Те ноћи кад је одведен на стрељање, био сам с њим у соби. Био је уплашен и уплакан јер код куће има жену и двоје мале деце. Ја сам се преко везе спасао.“ Више од шест деценија касније, јула 2007, Душан Мандарић је посјетио Историјски музеј у Панчеву и поднио захтјев да му се омогући увид у сву документацију из октобра 1944. Речено му је да Музеј о случају стријељаних пилота краљевске авијације не посједују никакву документацију. А након формирања владине комисије која је требало да прегледа архиве и утврди спискове убијених без суђења од 1944. до 1946, државни секретар у Министарству правде Слободан Хомен изјавио је да ће се помно радити на случају стријељаних пилота, али од тога није било ништа. За утврђивање пуне истине о судбини 72 пилота залаже се и предсједник Ваздухопловног савеза Србије Лабуд Булатовић. А иницијатор читаве акције, падобранац и новинар Данко Васовић каже: – Позивам Владу и Парламент да учине све да се овим честитим људима барем обележи гроб и посмртно врате професионална и грађанска права. Да би створили једног пилота потребно је 24 године. А овде је ликвидирана читава класа. То ниједна земља није у стању да надокнади. Срамно је да се 73 године ћути о тако великом злочину. Ко је одлучивао о њиховом животу или смрти описује пилот Коста Аћин у свом дјелу „Споменица палих Срба ваздухопловаца 1941-1945″ страна 262. издато у Вашингтону године 1975. То је било Вијеће у саставу: Фрањо Пирц, пуковник Краљевског ваздухопловства, касније генерал Павелићеве НДХ а потом генерал и први командант ваздухопловства Титове Југославије; Божо Лазаревић, пилот, касније Титов генерал; Милан Симовић Зека, ваздухопловни наредник, касније генерал; те извјесни Гавро Шкриванић. У тој књизи још пише да су крајем 1944. официри краљевског ваздухопловства позвани да се јаве на дужност у Команду ваздухопловства у Земуну, одакле су пребачени на помоћни аеродром Лисичји јарак гдје су саслушавани и стријељани у близини Јабуке код Панчева. На том мјесту се данас налази споменик Стратиште посвећено Србима, Јеврејима и Ромима који су убијени од стране Њемаца, али никакво обиљежје не постоји за стријељане пилоте. Извор