Претражи Живе Речи Утехе

- Када дођу тешка, неподношљива времена, да ли код људи вера расте или слаби? Потребна нам је утеха и вапимо: „Господе, зашто ниси са нама? Зашто не интервенишеш, зашто нас не браниш?" - Смисао хришћанске вере није у томе да нас Бог милује по глави и испуњава све наше жеље. Суштина хришћанства је да служимо Христу, испуњавамо Његове заповести, Његову вољу. Наравно, подршка је потребна сваком човеку и свако ко служи Богу, добија је. Нигде у Јеванђељу не пише да је Син Човечији дошао на овај свет да бисмо били сити, богати и здрави. Јеванђеље каже да је Син Човечији дошао да спасе овај свет, да свако ко верује у Њега не погине, него да има живот вечни. Шта је вечни живот? Ово је фундаментално, теолошко питање и не бих да улазим превише у то. Бог се смиловао на нас, Он је то већ учинио, чини и учиниће опет. Своју љубав је доказао тако што је послао свог Јединородног Сина да откупи наше грехе. Али морамо и ми сами нешто да урадимо. Шта ми радимо за Њега? - Изгледа да на Његову љубав одговарамо мржњом једни према другима. Али како побећи од мржње, ако је то нормално осећање које човек гаји према непријатељу, према убици? - То није нормалан осећај. То је животињски осећај, а човеку се каже: воли своје непријатеље. Поготово ако човек себе сматра верујућим хришћанином. Да, веома је тешко. Људски гледано, то је једноставно немогуће. Али Исус је јасно рекао да оно што је немогуће човеку, могуће је Богу. Све зависи од тога шта тражимо. Данас сви говоре да желе мир, али сви схватају мир као своју победу. Победа једног је пораз другог. - Колико је концентрација могућа у нашем садашњем животу, вреди ли тежити томе? Или је то, напротив, издаја – тежити унутрашњем миру? „Све зависи. Ако тражим мир и концентрацију да бих био ефикаснији у заштити неких вредности, идеала, онога у шта верујем, да бих служио Богу, то је добро. Ако тражим мир, тишину, фокус само да ми буде удобно, то је другачије. Онда је то издаја. Најважније на чему све почива јесте оно због чега сам постао хришћанин. Ако сам постао хришћанин само да бих спасио своју душу, онда је то лоше. Ако сам постао хришћанин да бих служио Богу и свету да се спасем, то је сасвим друга ствар. – Испада да, што је горе у овом свету, хришћанину је боље, јер му се тиме даје могућност да се испољи у свој својој хришћанској пуноћи? - Не морате да тражите, доћи ће само од себе. И испит, и искушење, и крст. Не можете да баците крст, али не морате да ропћете. – Да ли је сваки тест од Бога? — Апостол Јаков пише: Кад си у искушењу, не говори да те Бог куша. Бог никога не куша. С друге стране, Господ каже да, ако није воља Оца Небеског, неће вам ни длака пасти са главе. Све је то двојако. Бог нам је дао слободу. Бог нам је дао овај свет да бисмо га могли оплеменити, развити, украсити, учинити погоднијим за свој живот и за друге људе. А шта ми радимо с њим? Шта је са климатским променама? Неке глобалне катастрофе су изазване од стране човека.Свако је искушаван сопственим гресима, грешкама из прошлости. На крају крајева, ми често замишљамо да постоји линија додира где демони ратују са анђелима. У ствари, све је много компликованије. Демони су такође Божије творевине, и Бог их такође воли. Стога их Он не уништава, већ им даје могућност да некако постоје. Сећате се јеванђељске приче о томе како Исус лечи опседнуте Гадаре? Демони Га моле: „Не гони нас у бездан. Да бар уђемо у свиње. Каже: „Па идите у свиње“. Бог контролише демоне, али понекад им ми сами дајемо прилику да делују у нашим животима. Ако је особа опседнута демоном, то значи да је негде пронашао рупу у заштити. Нa крштењу добијамо стварну заштиту од Бога, када су очи, и нос, и уста, и уши, сва чула, и руке, и ноге, и тело помазани миром. - Шта је супротно од мржње? Све више се чини да је то равнодушност. Можда је неко жестоко осећање боље ? - Алтернатива мржњи је ипак љубав, друга је ствар што је ми немамо. Важно је запамтити да човек има две природе. Он је, с једне стране, духовно биће, а с друге потпуно земаљско, животиња. Мржња је продор наше животињске природе: нагона, беса, агресије. Овоме је важно супротставити оно што нам је дато од Бога. Све време у нашем храму тражимо љубав, мир, стрпљење – оно што нам највише недостаје. Када сујета надвлада, треба се молити за смирење мудрости. Ако завист преплављује, онда се треба молити за превазилажење зависти. Ако је мржња присутна, онда се треба молити за љубав, за смирење. Јеванђеље има одговоре на све. - Зашто је то тако тешко, скоро немогуће? - Могуће је, али људи једноставно не желе. А кад нешто не желимо, све нам је тешко. Ако не желим да једем, тешко ме је натерати да једем нормално. Ако не желим да вежбам сваки дан, увек ћу наћи гомилу разлога да то не радим. И опет се поставља питање зашто смо дошли у цркву. Господ у Јеванђељу каже: „Ко хоће да иде за мном?“ Не тера никога. Он каже: „Узми крст свој и пођи за мном“. А крст је болан и страшан, он је болно оруђе смртне казне. „Узми крст свој и иди за мном“ је суштина хришћанства. - Ако вам дође мајка која је изгубила сина, хоћете ли јој рећи: „Узми крст и иди“? Наравно да ћу плакати са њом. Али у храму, у беседи ће чути ове речи: „Одбаци себе, узми крст свој“. Можда не одмах, али ће после неког времена почети да схвата. Физичка смрт је увек бесмислена. Међутим, дешава се да деца гину у саобраћајним несрећама или умиру од неизлечивих болести. Зашто се ово дешава? Зашто је то потребно? Немогуће је разумети. То је ствар поверења у Бога. - Да, физичка смрт је бесмислена, али да ли је човеков одлазак Богу добра ствар? Да ли сте спремни да ово кажете мајци која је изгубила дете? - Ако човек падне у очајање, онда га морамо подсетити да је неопходно веровати Богу. Дете иде Оцу пуном љубави и због њега се треба радовати. Понекад ове речи могу пружити човеку бар мало утехе. Да ли бих то могао да кажем мајци која је изгубила дете? Све зависи од њеног стања. Да, и мог такође. Уосталом, ја нисам Господ Бог, него човек, слаб, немоћан, стар, болестан, и дешава се да немам довољно стрпљења. Али стварно верујем у Бога. Господ каже: „...ако имате вере колико зрно горушичино, рећи ћете гори оној: пређи одавде тамо и прећи ће и ништа вам неће бити немогуће...Мт. 17, 20“. Многи верују да је вера када у нечему неким чудом успеју. Чудо, супермоћ није показатељ вере. Снага вере је поверење у Бога, спремност да се прихвате најтежа искушења. — По чему се парохија разликује од колектива? — Не волим баш реч „парохија“. Волим реч „заједница“- када се људи познају, заједно славе породичне и личне догађаје, иду на одмор у групама, подржавају једни друге. - Да ли је једнодушност могућа у заједници? Да ли сви осећају исто о ономе што се дешава? - За мене је црква породица. И у породици људи различито гледају на неке ствари. Све ово са љубављу превазилазимо. Али неки се жале: „Тако другачије гледамо на све, да је постало јако тешко“. Ја кажем: „Будите стрпљиви. Живот је генерално тежак. Мислите ли да је Господу било лако са Његовим апостолима који ништа не разумеју? Он иде у смрт, а они се свађају ко је од њих важнији. - Да ли је некад било срећније време? Или не? - Свако време је срећно. - И сада? - И сада. Недавно је једна бака дошла у храм с питањем: „Шта мислите о последњим временима?“ „Живимо у последњим временима две хиљаде година“, одговарам. „Увек се чини да су последња, али живот иде даље." Можете бити срећни у било ком тренутку. Чак и током Другог светског рата људи су налазили изворе радости. Није случајно што апостол Павле пише: „Радујте се, радујте се, радујте се. Увек се радујте." Не каже, радуј се кад те помилују по глави, увек се радуј, захваљуј за све. Отац Александар Шмеман је писао да је немогуће бити верник, знати да постоји Бог који те воли, који ти је све припремио, да ти је Царство Божије већ дато, а не радовати се. Морамо ово научити. Царство Божије је царство љубави, отворености, прихватања. То нам је дато овде и сада, али ми то не прихватамо, не осећамо, не знамо како да живимо у њему. Треба учити. - Тешке ствари које се дешавају не доприноси томе. Знате, имамо заједнички оброк после службе, и тамо је увек тако забавно. Смејемо се, шалимо се, иако се чини да је то немогуће јер се тешке ствари дешавају около. Све је у чињеници да смо добри само кад смо заједно. А зашто да гневимо Бога, да плачемо и кукамо? Боље да се чешће окупљамо и молимо за оне који су сада болесни. https://www.pravmir.ru/schastlivym-mozhno-byt-v-lyuboe-vremya-svyashhennik-vladimir-lapshin/

Када власти размишљају да нападају Цркву, нека знају да је Црква непобједива, рекао је Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован гостујући у деветој интернет литији која се реализује у продукцији Радија „Светигора“ и страница на друштвеним мрежама „Не дамо светиње“. „Не зато што смо ми јаки, најслабији смо као појединци, али као заједница смо најјачи, јер се са нама увијек налази Господ Исус Христос. Он нас никада неће оставити“, нагласио је блажњејеши Архиепископ Јован. Он је нагласио да цијена јединства Цркве никада није нижа испод цијене лојалности било ком режиму. „И сада имамо проблема око јединства у Цркви, али ми смо једна породица и решаваћемо изнутра те проблеме“, нагласио је владика Јован рекавши да сила за превазилажење тих проблема долази од Бога. „Нека сви будемо побједници на крају као што је Христос побиједио смрт и постао господар живота“ закључио је владика Јован Нужда ријетког причешћа као прилика за спознају божанских енергија Архиепископ Јован нужду ријетког причешћа види као прилику за спознавање и причешће божанским енергијама. „У затвору сам схватио да није једина онтологија у Цркви она евхаристијска, већ да је могуће причестити се Богом божанским енергијама“ рекао је Владика, и додао да Бог није ограничен ни на који начин у смислу начина причешћа. „Нема мјеста гдје нема Божијих енергија и када се њима причешћујемо улазимо у заједницу са Њим, која је савршена у потпуности“ рекао је Архиепископ Јован, нагласивши да је то нарочито важно за оне који не могу да се причесте како не би постали малодушни. „Причешћивање Његовим енергијама није мање значајно и ефикасно од причешћивања на Литургији“, рекао је владика осврнувши се на дио молитве „Оче наш“ – да буде воља твоја. „Онај ко се преда Богу може очекивати да га прожму божанске енергије“ нагласио је поглавар аутономне Охридске архиепископије Архиепископ и Митрополит г. Јован. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. Како смо најавили, данас Вам представљамо свештену обитељ манастира Ком. КРАТАК ИСТОРИЈАТ МАНАСТИРА КОМ Манастир Ком са црквом Успења Пресвете Богородице налази се у близини Жабљака Црнојевића на огранку Андријске горе, који се у водоплавном периоду претвара у острво док се за сушног љета до манастира може доћи путељцима кроз мочвару. Мјесто на коме се манастир налази заклоњено је од сјеверних вјетрова, а нешто је изнад воде језера. Острво је кршевито и непогодно за живот. Вријеме градње манастира датира негдје између 1415. и 1427, а ктитори су му Ђурађ и Љеш (Алекса) Црнојевић. На Кому је кратко након Превлаке, Будве, Крајине и Врањине, било сједиште Зетске митрополије. Манастир Ком је слиједио традицију гробних цркава. О томе свједочи један документ из 1444. године у којем се Гојчин Црнојевић жали млетачким властима у Котору и моли да се поврате сва одузета добра манастирима и црквама на Зетском језеру које су градили његови стари и други зетски господари и у којима се сви они сахрањују. У наосу манастирске цркве, посвећене Успењу Пресвете Богородице, и данас су гробови Ђурђа, Љеша, Стафана и Маре (сестре Скендербегове, прећашњег Станише) Црнојевић. Падом Жабљака 1478. године Турци су били у непосредном сусједству, тако да већ 1485. године Иван Црнојевић у повељи о оснивању Цетињског манастира прилаже му сва имања која су некада припадала Кому. Око 1520. манастир је опет активан, да би у XVIII вијеку скоро запустио. Тек средином наредног у њему је обновљена служба на дан Успења Пресвете Богородице, када су се на Кому одржавали зборови Цеклињана. Поштујући традицију Зетске митрополије и славне прошлости Црнојевића, Његош је на Кому произведен за архимандрита од стране призренског митрополита у зиму 1831. године. Манастир је дуго времена био запуштен. Осамдесетих година двадесетог вијека извршени су дјелимично истраживачки радови, санација објекта и конзервација фресака. Доласком оца Серафима Барадела са братијом на Скадарско језеро 1998. године, почела је обнова свих манастирских садржаја, која је посебно напредовала доласком доскорашњег старјешина манастира игумана Хризостома Нешића. Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије служио је у манастиру на Кому 2. октобра 2005. године Свету Архијерејску Литургију, током које је освештао манастирски звоник и дио конака, а након Литургије и велики крст подигнут на врху острвског узвишења. МАНАСТИРСКА ЗДАЊА Манастирска црква Успења Пресвете Богородице је једноставна једнобродна грађевина, која средином XV вијека добија бочне параклисе и пространи дрвени тријем који их обухвата. Црква Успења Пресвете Богородице једина је од цркава Зетске Свете Горе у којој су се сачувале фреске. Живописана је у два маха, први пут око 1470, а потом осамдесетих година XVI вијека. Године 1988. извршена је дјелимична (превентивна) конзервација живописа, како оног из 1470. године у параклису, тако и живописа из друге половине XVI вијека у наосу цркве и на западној фасади. У цркви постоји надгробна плоча Љеша Црнојевића који се упокојио 1422. године. Комплекс манастира добио је веома рано изглед утврђења. Сама зграда конака подигнута је на западној страни острва, стратегијски добро лоцирана на стијени. Манастир је био опасан зидом и имао двије капије. Конак је као и читав манастир дуго времена био запуштен све до 1998. године, када почиње обнова конака и доградња економских објеката неопходних за живот манастира. На Кому су изведени радови на реконструкцији манастирских конака за које је пројектну документацију урадила и одобрила стручна служба Завода за заштиту споменика културе Црне Горе. Приступна стаза је уређена, а на платоу испред порте су изграђена два нова (мања) објекта и један већи. Постоје и два објекта на прилазу манастиру, на почетку и крају жичаре, монтиране за транспорт грађевинског материјала. Такође, реконструисана је капија на источном оградном зиду, затворена вратницом од жељезне решетке. Јужни крак конака је завршен и покривен медитеран цријепом. Сјеверни крак конака је продужен према истоку за око 4 м, а приступ је омогућен спољешњим степеништем са сјеверне стране. Између сјеверног и јужног крака конака, изграђен је тријем димензија 6, 60 м x 7, 25 м., покривен медитеран цријепом и завршен троводним кровом. Источну страну тријема формирају четири стуба, зидана у камену. Међу средишњим пољима је формиран пижун, (камена клупа). Под тријема је поплочан. У западном дијелу конака смјештене су економске просторије. Кућишта старих конака су обновљена, уз поштовање старог габарита. МАНАСТИР КОМ (1417-2017) - ПРИЈЕ И ПОСЛЕ ОБНОВЕ, СВЈЕДОК РАСПЕЋА И ВАСКРСЕЊА ХРИСТОВОГ Манастир Ком, посвећен Успењу Пресвете Богородице, са истоименом црквом, налази се на Скадарском језеру у близини Жабљака Црнојевића, на огранку Андријске (Одринскe) горе, који се у водоплавном периоду претвара у острво, док се за сушног љета до манастира може доћи путељцима кроз мочвару. У басену Скадарског језера Пресветој Богородице су посвећени следећи манастирски комплекси: Старчева Горица, Бешка, Морачник, Ком и Горњи Брчели, као и многе парохијалне цркве. Мјесто на коме се манастир Ком налази заклоњено је од сјеверних вјетрова, а нешто је изнад воде језера. Вријеме градње манастира датира негдје између 1415. и 1427, а ктитори су му Ђурађ и Љеш (Алекса) Црнојевић. На Кому је кратко, након Превлаке, Будве, Пречисте Крајинске и Врањине, било и сједиште Зетске митрополије. У низу средњовјековних споменика на Скадарском језеру, манастир Ком заузима посебно мјесто. Осим тога што је био некадашње сједиште Зетске митрополије, значај манастира Кома је и у томе што је то данас једини сакрални објекат из периода Црнојевића који је у цјелости сачуван. Манастирски комплекс се може подијелити на два дијела. Црква посвећена Успењу Пресвете Богородице са тријемом је повучена источно и издвојена од осталог дијела манастира. Други дио чине конаци подигнути на западној страни острва. Манастирска црква Успења Богородице је једноставно једнобродно здање, које, са окомитим крововима својих параклиса, као да је полегло у камењар острва. Половином XV вијека, око 1470. године, храм Успења Богородице добија бочне капеле – параклисе. Изградњом параклиса црква је добила пространи дрвени тријем, који је обухватао и капеле. Доградње су остварене у доба интензивног духовног живота и материјалног благостања, када је Ком уживао добра о којима говори повеља Цетињског манастира. Црква је још два пута доживјела извјесне измјене. Црква Успења Пресвете Богородице једина је од цркава на острвима Скадарског језера у којој су се сачувале фреске. Живописана је у два маха, први пут око 1470. г. У другој половини XVI вијека, по обнови Пећке патријаршије 1557. године, долази до историјског градитељског замаха када се обнављају и подижу многе цркве и манастири. Сматра се да је у то доба црква на Кому добила свој данашњи живопис, који прекрива унутрашњост храма и западну фасаду. Приликом живописања храма, затворени су оригинални прозори на апсиди и јужном зиду, како би се добиле површине за несметано исликавање одређених композиција. Није познато када је храм добио данашњи изглед. Поразна је чињеница да од некадашњег богатог опуса средњовјековног зидног сликарства храмова у Скадарском басену постоји само фреска Богородице са Христом, насликана у апсиди сјеверног параклиса цркве манастира Кома, која је производ умијећа искусног и квалитетног фрескописца који је своје активности развијао, како се претпоставља, негдје око 1470. године. Манастир Ком је слиједио традицију гробних цркава. О томе свједочи један документ из 1444. године у којем се Гојчин Црнојевић жали млетачким властима у Котору и моли да се поврате сва одузета добра манастирима и црквама на Зетском језеру које су градили његови стари и други зетски господари и у којима се сви они сахрањују. У наосу манастирске цркве и данас се налазе надгробне плоче Ђурђа, Љеша, Стефана и Маре Црнојевић. Поред цркве се налазе зграде манастирских конака, подигнутих на западној страни острва и стратегијски добро лоцираних на стијени, одакле се пружа импресиван поглед на језерску панораму. Комплекс је врло рано добио изглед утврђења. Опасан је каменим зидом и има двије капије од којих је главна на југозападној страни. У доба успона манастир Ком је био веома богат. Као сједиште Зетске митрополије, манастир је располагао са великом имовином, јер плодно земљиште, које данас плави Скадарско језеро, налазило се под усјевима, виноградима и пашњацима. Падом Жабљака 1478. године, Турци су били у непосредном сусједству, тако да већ 1485. године Иван Црнојевић у повељи о оснивању Цетињског манастира прилаже овом манастиру сва имања која су некада припадала Кому. Око 1520. манастир је опет активан, да би потом запустио. Ипак, то није било дефинитивно напуштање манастира, јер знамо да је у другој половини XVI вијека Ком изнова живописан, што указује на то да је и тада морао бити жив. Током XVII и XVIII вијека манастир је скоро запустио. Поштујући сјећање на некадашње сједиште Зетске митрополије и славну прошлост Црнојевића, будући митрополит Петар II Петровић Његош је на Кому произведен за архимандрита – рашко-призренски митрополит Захарије дошао је у манастир Ком, гдје је будућег митрополита Петра II рукоположио у чин ђакона, јеромонаха и потом у звање архимандрита 31. јануара 1831. г. Осим обнављања службе у другој половини XIX вијека, на дан Успења Пресвете Богородице, када су се на Кому одржавали и зборови Цеклињана, манастир је током XIX и скоро читавог XX вијека био неактиван и запуштен попут других манастира на Скадарском језеру, који се заједнички називају Зетска Света Гора. Између два свјетска рата постојао је план да се обнови манастир, о чему свједоче сачувани цртежи постојећег и пројектованог стања из 1938. израђени за потребе Митрополије црногорско-приморске. Послије Другог свјетског рата манастир је 1949. г. стављен под режим државне заштите као споменик сакралне архитектуре, али је и послије тога дуго времена остао запуштен, боље речено био у рушевинама. О томе најупечатљивије свједоче писма блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Данила Дајковића, упућена Заводу за заштиту споменика културе Црне Горе 1972/1973, као и фотодокументација Завода из 1986. г. Осамдесетих година двадесетог вијека извршени су дјелимично истраживачки радови, санација објекта и конзервација фресака (1993). И послије поновног стављања манастира под режим државне заштите као споменика сакралне архитектуре I катергорије 1994. г. наставило се даље његово пропадање, шта је било и логично, јер осим дјелимично саниране цркве и даље су други манастирски садржаји остали рушевине. Послије неколико вјекова запустјелости, манастиру се поново враћа живот на крају XX вијека. Благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија Радовића, манастир Ком насељавају монаси 1998. године и почиње духовна, а са њом и физичка обнова свих манастирских садржаја. Санација и ревитализација манастирског комплекса је изведена у неколико фаза. Митрополит Амфилохије служио је у манастиру Ком 2. октобра 2005. године Свету архијерејску литургију, и том приликом је послије вјековног пропадања манастирског комплекса био у прилици да освешта звоник и дио конака, а након Литургије и велики крст подигнут на врху острвског узвишења. Поред радова који су освештани 2005. г. до данас изведени су и сви други радови на обнови и реконструкцији конака и других помоћних објеката као и уређењу читавог манастирског комплекса. Од повратка монашког живота на Кому 1998. године, манастир је постао и мјесто сабирања многих поклоника и доброчинитеља из Црне Горе и иностранства. Посебно су бројна сабрања вјерника из Ријечке, Љешанске, Црмничке и Зетске регије приликом Васкршњих празника и прославе манастирске славе на дан Успења Пресвете Богородице. На крају треба истаћи да је милошћу Божијом и великим залагањем монаха и доброчинитеља са разних страна, манастир Успења Пресвете Богородице на острву Ком, у посљедњих неколико година скоро у потпуности заблистао старим средњовјековним сјајем. МАНАСТИР КОМ ЈЕ 2017. ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ ПРОСЛАВИО 600. ГОДИНА ПОСТОЈАЊА Светом архијерејском Литургијом, коју је са многобројним свештенством служио Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, славском литијом са читањем Јеванђеља, благосиљањем славског колача и свечаном академијом у манастиру Ком на Скадарском језеру на празник Успења Превете Богородице, 28. августа 2017. године, прослављен је велики јубилеј - 600 година ове древне светиње. Након Литије и благосиљања славског колача у славу празника Успења Пресвете Богородице којему је посвећен манастирски храм, митрополит Амфилохије је у архипастирској бесједи рекао да је неопалима купина, која је горела а није сагоријевала старозавјетно предуказање на Пресвету Богородицу. -Пророк је предвидио и прорекао рођење о ње Христа Бога нашега, и њен улазак у Светињу над светињама. И светиња небеска је сишла на њу и освештала њену утробу. И од ње се родио, не само човјек Исус из Назарета него се родио сами Бог, Творац неба и земље, Онај кроз кога је све постало што је постало, казао је Митрополит црногорско-приморски. Он је казао да је Пресвета Богородица постала и наша мајка, мајка свих људи и свих земаљских народа. -Па и онда када се упокојила и отишла из овога свијета, остала је са нама и међу нама силом Сина њенога јединороднога, рекао је Владика. Он је казао да се на овом светом мјесту шест вјекова прославља име Божје и Успеније Пресвете Богородице. -Она је остала дародавац живота свима који су се овдје кроз вјекове подвизавали и овдје се сабирали. На првом мјесту оснивачима и ктиторима ове свете обитељи Љеша, Алексе, Ђурђа, Стефана, Стефанице и Маре Црнојевића који су овдје похрањени да чекају трубе судњега дана. Али ево, ово мјесто на којем су они похрањени, посвећено имену Божјем и Пресветој Богородици, оно животвори и рађа, препорађа кроз вјекове, нагласио је Митрополит и додао да се ово мјесто увијек изнова обнавља и да по томе манастир Ком личи на ријеку понорницу. -То је управо због тога што је овдје присутан Животодавац и сила Његова, вјечна и непролазна. Све чега се он дотакао преко мајке своје, оно не ишчезава. Уписано је у књигу живота, вјечну, у царству Божјем. Али и овдје међу нама остаје да свједочи, поручио је Митрополит црногорско-приморски. Владика Амфилохије је подсјетио у каквом стању је била ова светиња крајем прошлога вијека. -Рачунало се тада да је завршено са њом. Али не може да она не васкрсне и да не васкрсне спомен на њене ктиторе. И ево, она васкрсава. И један од тих свједока васкрсења лозе Црнојевића јесте и овдје присутни наш кнез Станко Црнојевић Бушатлија, потомак оних коју су градили ову светињу, рекао је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је кнеза Станка Црнојевића Бушатлију потом одликовао Златним ликом Светог Петра II Ловћенског Тајновидца „због повратка коријену светородне лозе Црнојевића и њеном кнежевском свједочењу истине и правде Божје“. Он је такође, по предлогу настојатеља манастира монаха Филипа (Кликовца), исто одликовање уручио добротворима заслужним за обнову ове светиње: Добривоју Цвијићу из Београда, Владимиру Собољеву из Москве, Бору Ђукићу из Подгорице и Српском културном друштву „Слово љубве“ из Бара. Архијерејском похвалницом одликовани су Иван Динић из Параћина, Немања Дрекаловић из Подгорице, Бојан Ајковић из Зете и Велимир Мијовић из Бара. У склопу свечане академије промовисана је монографија о манастиру Ком која је недавно изашла из штампе поводом овог јубилеја. Говорили су митрополит Амфилохије, др Јелица Стојановић и уредник овог важног издања Јован Маркуш. У музичком дијелу програма су наступили: Црквени хор „Свети новомученик Станко“ из Никшића, Даница Црногорчевић, Марија Мараш, гуслар Стеван Вујачић и КУД „Ђурђевданско коло“ из Подгорице. Потом је приређена славска трпеза хришћанске љубави. Прослави великог јубилеја присуствовао је замјеник амбасадора Руске Федерације у Подгорици Сергеј Бубликов. Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово четрнаест у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај свештене обитељи манастира Ком. За недељу дана, у понедељак 14. октобра, представићемо Вам свештену обитељ манастира Бешка. Прилог приредио: уредник насловне странице Портала Поуке.орг

„Другим светским ратом ми губимо велики број наших сродника овде на земљи, али добијамо их на небу. Ми често кажемо да нас ливњака нема осамдесет у Ливну, али када би бројали има нас преко 1500 душа, јер увек рачунамо наше претке који почивају у цркви свете великомученице Марине“ каже млади ливањски парох Предраг Црепуља. Борис Пажин из села Велики Губер поред Ливна посведочио је да је на Огњену Марију 1941. године страдало једанаест чланова његове шире породице: „Директно ми је страдао прадеда, деда и стриц. Стриц који је отишао у Немачку 1939. године, а вратио из Немачке 1941. године, сутрадан су га усташе одвеле на ливаду и убили“ рекао је Пажин. У оближњем селу Голињеву сада живе католици и муслимани, а до Другог светског рата су живели православни Срби. „На жалост, већ на почетку рата 1941. године, свих 230 православих Српских мештана је побијено на разним стратиштима на Ливањском пољу, што у Прологу, што у јамама на планини Камешници, тако да након Другог светског рата у овом селу није било никог од православног живља“ – рекао је др Милош Дамјановић из Удружења „Огњена Марија Ливањска“. Село Челебић је на Огњену Марију 1941. остало без 403 православна Срба „Село Челебић је било мешано село, православно и католичко, био је исти број православаца и католика. Ми смо одувек живели лепо са нашим комшијама. Оно што је лоше у свему томе је то да ми увек у добром времену добро живимо са тим људима ал наиђе тако неки период када се нешто деси и то нико не може да објасни. Ми Срби села Челебић нисмо страдали од Хрвата из неких других села, него управо од наших комшија са којима смо живели, заједно радили, заједно косили, заједно све послове сеоске радили“ прича Никола Петровић, председник Ливањског удружења ,,Огњена Марија Ливањска“ и додаје да су односи између Срба и Хрвата били толико добри да нико није ни помишљао шта може да се деси и шта ће се десити. Ходајући ураслом стазом којом је као дечак ишао у школу од првог до четвртог разреда, Никола се присећа како су се ту играли као деца и како су учили школу у којој је, каже, било много пропуштених часова, а један најважнији час, историјски час никада није ни одржан. „То ми никада неће бити јасно. О Србима који су страдали 30. јула 1941. године, педесет година нико никада ништа није рекао. Зашто?“ – поставља питање на које нема одговора. Након 50 година од зверских убистава православних Срба ливањског краја, почетком 90-их година њихови потомци су се уз помоћ спелеолога спуштали у јаме Ливањског поља у којима су убијени њихови преци. Бранко Лаганин, из Ливањског села Велики Губер рекао је да је био до свих јама у којима су усташе бацали Србе. „Био сам ја на свим тим стратиштима, и у Прологу и у свим тим јамама и спуштао се доле у њих, било је јама и од 40 метара где смо се спуштали где се могло остати 15, 20 минута па до пола сата, јер су ту температуре биле 5 до 7 степени усред лета, тако да је било прилично тешко издржати али све се то одрадило у једној импозантној акцији у којој су сви житељи православне вере са ових терена учествовали свим срцем и свом душом“ - испричао је Бранко. Тада су есхумиране кости побиjених. Њихове кости су умивене, осунчане и похрањене у новоизграђену крипту покраj цркве Успениjа Пресвете Богородице у Ливну. На жалост, 1992 године потомци злочинаца су минирали крипту и на таj начин учинили нови злочин над остацима невиних жртава. Срећом, било је Срба који су ризиковали главу и дошли да сакупљају кости, да их пси не развлаче и оне су опет похрањене у новоизграђену капелу посвећену Светој Великомученици Марини у којој су ове, 2018. године свештеници пореклом из ливањског краја служили Литургију, а након Литургије и парастос ливањским мученицима. Удружењење Огњена Марија ливањска традиционално окупља прогнане Србе из Ливањског краја на овај празник у славу пострадалих предака, чувајући на тај начин сећање на њих уз наду у Васкрсење мртвих и веру да се такви злочини више никада и никоме неће поновити, а да ће срушени домови прогнаних Срба бити обновљени како би расељени Ливњаци након више од две деценије изгнанства могли да наставе живот у свом завичају. Извор: Телевизија Храм

Светом архијерејском литургијом, коју је са многобројним свештенством служио Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије, славском Литијом са читањем Јеванђеља, благосиљањем славског колача и свечаном академијом у манастиру Ком на Скадарском језеру је на празник Успења Превете Богородице, 28. августа прослављен велики јубилеј – 600 година ове древне светиње. Након Литије и благосиљања славског колача у славу празника Успења Пресвете Богородице којему је посвећен манастирски храм, Митрополит Амфилохије је у архипастирској бесједи рекао да је неопалима купина, која је горела а није сагоријевала старозавјетно предуказање на Пресвету Богородицу. „Пророк је предвидио и прорекао рођење о ње Христа Бога нашега, и њен улазак у Светињу над светињама. И светиња небеска је сишла на њу и освештала њену утробу. И од ње се родио, не само човјек Исус из Назарета него се родио сами Бог, Творац неба и земље, Онај кроз кога је све постало што је постало“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Он је казао да је Пресвета Богородица постала и наша мајка, мајка свих људи и свих земаљских народа. „Па и онда када се упокојила и отишла из овога свијета, остала је са нама и међу нама силом Сина њенога јединороднога“, рекао је Владика. Он је казао да се на овом светом мјесту шест вјекова прославља име Божје и Успеније Пресвете Богородице. „Она је остала дародавац живота свима који су се овдје кроз вјекове подвизавали и овдје се сабирали. На првом мјесту оснивачима и ктиторима ове свете обитељи Љеша, Алексе, Ђурђа, Стефана, Стефанице и Маре Црнојевића који су овдје похрањени да чекају трубе судњега дана. Али ево, ово мјесто на којем су они похрањени, посвећено имену Божјем и Пресветој Богородици, оно животвори и рађа, препорађа кроз вјекове“, нагласио је он. Он је додао да се ово мјесто увијек изнова обнавља и да по томе манастир Ком личи на ријеку понорницу. „То је управо због тога што је овдје присутан Животодавац и сила Његова, вјечна и непролазна. Све чега се он дотакао преко мајке своје, оно не ишчезава. Уписано је у књигу живота, вјечну, у царству Божијем. Али и овдје међу нама остаје да свједочи“, поручио је Митрополит црногорско-приморски. Владика Амфилохије је подсјетио у каквом стању је била ова светиња крајем прошлога вијека. „Рачунало се тада да је завршено са њом. Али не може да она не васкрсне и да не васкрсне спомен на њене ктиторе. И ево, она васкрсава. И један од тих свједока васкрсења лозе Црнојевића јесте и овдје присутни наш кнез Станко Црнојевић Бушатлија, потомак оних коју су градили ову светињу“, рекао је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је кнеза Станка Црнојевића Бушатлију потом одликовао Златним ликом Светог Петра II Ловћенског Тајновидца „због повратка коријену светородне лозе Црнојевића и њеном кнежевском свједочењу истине и правде Божје“. Он је такође, по предлогу настојатеља манастира монаха Филипа (Кликовца), исто одликовање уручио добротворима заслужним за обнову ове светиње: Добривоју Цвијићу из Београда, Владимиру Собољеву из Москве, Бору Ђукићу из Подгорице и Српско културно друштво „Слово љубве“ из Бара. Архијерејском похвалницом одликовани су Иван Динић из Параћина, Немања Дрекаловић из Подгорице, Бојан Ајковић из Зете и Велимир Мијовић из Бара. У склопу свечане академије промовисана је монографија о манастиру Ком која је недавно изашла из штампе поводом овог јубилеја. Говорили су Митрополит Амфилохије, др Јелица Стојановић и уредник овог важног издања Јован Маркуш. У музичком дијелу програма су наступили: Црквени хор „Свети новомученик Станко“ из Никшића, Даница Црногорчевић, Марија Мараш, гуслар Стеван Вујачић и КУД „Ђурђевданско коло“ из Подгорице. Потом је приређена славска трпеза хришћанске љубави. Прослави великог јубилеја присуствовао је замјеник амбасадора Руске Федерације у Подгорици Сергеј Бубликов. Рајо Војиновић Фото: Јован Радовић