Претражи Живе Речи Утехе

Некада одређене околности помажу друштву да се лакше развије. Тако, без превише увијања, које краде драгоцено време, прелазим директно на тему. Размишљао сам да би полазна тачка мог излагања могао бити Μαρτύριο [мучеништво, сведочанство] новомученика Теодора Византинца. Између осталог, добро је да се ове године што чешће подсећамо овог текста јер славимо 200 година од Грчког устанка. Из овог Мартирија издвајам следеће информације: „Петог дана прве недеље Великог часног поста“, дакле, дана попут данашњег, који је међутим тада био другог датума (15. фебруара),„отишао је блажени Теодор и приступио судији града Митилене“ (Μυτιλήνης)[1], да би исповедио своју веру, покушавајући да пронађе најбољи начин да изрази своје кајања због одрицања од Христа. Теодор, који је претходно боравио у султанским палатама у Константинопољу и уживао у положајима које је добио као награду за добровољно прихватање ислама, „дошао је судији“, плашећи се смртоносне пошасти куге, која је однела многе животе 1794.[2] Епидемија која је изгледа мучила Константинопољ још од 1792. године, на основу података из преписа Никодима Агиорита и Доротеја Вулисма[3]. Током заточеништва које је Теодору изрекао судија Митилене због тешког злочина одрицања од исламске вере, новомученик је претрпео страшна мучења од стране Турака, мада је неколико сати пре вешања „у субору ујутру“ – дан помена и сећања на великомученика Теодора Тирона – „дошао један хришћанин (у ћелију) где је био слуга и затекао је мученика како пева Возбраној Војеводје. Затражио је (Теодор) од овог хришћанина оловку и написао је писмо локалном архијереју са молбом да му пошаље по слуги (хришћанину) Свете Дарове, и да се причести“.[4] У меланхоличном окружељу затвора, са горким физичким повредама од премлаћивања, имајући и „очне јабучице скоро испале са свога места“ од стискања главе, новомученик је утеху и подршку пронашао у химни Возбраној Војеводје и углавном у причешћивању Светим Даровима, које је локални архијереј одлучио да пошаље по затворском слуги, заобилазећи устаљени обичај преношења дарова од стране свештенослужитеља. У сценарију који смо описали можемо пронаћи неколико паралелних корелација са онима који су данас искусили пријем на интензивну негу. Наравно овде нема крвника, нити постоји затвор за осуђенике, међутим, постоји невидљиви вирус, који може нанети исто или још више мука у једном окружењу потпуно изолованом од породице, пријатеља, донекле слично затвору. Пацијенти на интензивној се неочекивано налазе сами наспрам смрти, рачунајући сате, чак и минуте земаљског живота. Они се такође боре да поднесу страдања свога тела због оштећења виталних органа, схватајући понекад са великом фрустрацијом да неки ипак изгубе битку за живот. У овој суровој реалности, апсолутно сам сигуран да многи узносе песме Богу, свом преосталом снагом на њиховим уснама из дубине срца, неки поју Возбраној Војеводје и наравно траже непостојећу услугу да им се донесе Свето Причешће. Они који су озбиљно заражени вирусом одлазе сами у болницу, тамо остају сами, умиру сами и на крају их саме (без присуства ближњих) и сахрањују. На крају, корелација са мучеништвом Светога Теодора није само због исторјских случајности, већ углавном због проживљавања сличних догађаја. Заиста, они који истрајно страдају у Христу и умиру од вируса могу се описати као новомученици. Даме и господо, све до данас, више од годину дана након почетка пандемије, било је много па и плодних расправа о начину причешћивања, увек са акцентом на очување здравља верника. У дијалогу су се испитивала светоотачка и канонска сведочанства ради неког новог решења, али изгледа да извори не помажу, барем у датим околностима. Али у случају причешћивања Светим Тајнама оних који су у животној опасности, ствари стоје сасвим другачије. Пре свега, Црква је од давнина имала став да такви случајеви морају нужно и на сваки начин добит приступ извору вечног живота. Тако се чак укида дата епитимија, односно лишавање Божанске Евхаристије по одлуци пастирске одговорности, онима који су починили неке злочине. Пред смрћу канонска акривија се повлачи. Од многих примера црквене икономије у таквим случајевима, поменућу следеће, који су по мом мишљењу врло корисни. Лав, епископ Калабрије, једном је питао Светог Фотија да ли је дозвољено да жене односе Свете Дарове хришћанима које су Сарацени бацили у затворске ћелије. Фотије је одмах и безрезервно потврдио такав чин побожних жена које су преносиле Свете Дарове. Осим тога, према тадашњим обичајима, ђаконисе су заправо имале и такву литургијску улогу. Одмах потом, Фотије прелази канонске границе и признаје да чак и неверници, за које претпостављамо да укључује Сарацене, могу имати исту прилику, све док се према Светим Даровима односе с поштовањем, док их достављају до затвореника – осуђеника на смрт. Теолошки аргумент Фотија је да неверне жене не укидају Светост, већ напротив, Свети Дарови освећују и затворенике и све оне који им са љубављу и поштовањем служе.[5] Могућност, на коју је Свети Фотије с великом лакоћом указао, може се пастирски користити, односно, применити, у ситуацији коју је створила пандемија вируса Covid-19. Црква данас, као и тада, има право да по неком човеку, лекару или медицинској сестри, мушкарцу или жени, који имају приступ болници, пошаље комад Светог Хлеба и Свете Крви Христове, похрањен у посебан мали суд, тако да „затвореници” интензивне неге могу да се причесте, ради преноса Вечног Живота онима на самртној постељи и као чин утехе за „заборављене“. Начин таквог преношења Дарова је једноставан и у сагласности с црквеном праксом, или барем у неким њеним аспектима, као што се примењује у случају подвижника. Будући да је данас на састанку присутан митрополит Арголије, који добро познаје црквену традицију Виотије (Βοιωτία), позваћу се овде на пример из Житија Светог Луке Стериотиског (Јеладског, 10. век). Светитељ се често причешћивао, не само на Светој Евхаристији, већ и пређеосвећеним Даровима, које је или носио у своју испосницу, или су му их тамо слали,[6] очигледно у посебној посуди, сличној оној о којој се говори у 101 канону Трулског сабора (Пето-шести сабор). Таква пракса је била дугогодишња навика подвижника. Видимо да је идентичну праксу потврдио и Симеон Солунски пет векова касније.[7] Дакле, давање Светог Причешћа ван храмова се наводи у неким аспектима канонских правила. Стижемо полако до коначне тачке. Евхаристијска теологија је данас отворила нове хоризонте за разумевање православне духовности. Тако је од многих промовисано и подржано често учешће у Евхаристији[8]. Међутим, евхаристијски живот не може бити укорењен и исцрпљен у конвенционалним људским законима, чак иако су то канони Цркве. Не заборавимо да је тајна управо крсна жртва Господња, која траје кроз векове – она која на најсавршенији начин повезује есхатон са историјом. Бог, који освећује свет, делује према својој премудрости и милости, у зависности од пријемчивости људске душе и наравно без потчињавања закону створеног. У том смислу се такође разуме став који је изразио Генадије Схоларис у време сличном овом нашем. Овде додајем његов став као још један део мозаика, знајући да мозаик остављам необликован, разумну мисао коју ваша зрелост може довршити: „Велика Тајна Светог Причешћа даје напредак верницима у духовном животу. То се дешава зато што је причешће не само физичко јело и пиће, већ и духовна храна. Ништа неће изазвати благодат Божију да се спусти (моментално) само простим примањем Светог Причешћа, већ је претходно неопходна припрема како би се узело учешће у Светим Даровима… Како дарови Свете Евхаристије долазе од Бога кроз правилну припрему, па када са људске стране постоји неопходна припрема, благодат Божија неће изостати због (тренутног) одсуства с Литургије, ако није било могуће присуство се због неке непремостиве препреке.“[9] То су утешне речи за човека који се гуши (од туге) због свог одсуства (с Литургије), па оставимо просто Богу да исцели наше недостатком, „Њему који је свима (био) све“. (1Кор. 9,22) Теодор Јангу

Ипостас хришћанске антропологије историјски можемо сместити у време синаксиса у Сионској горњици. Силаском Духа и почетком „Духовске ере“, настаје и еклисиолошка димензија икономије. Возлављење (рекапитулација) људске природе домостројем Духа, сотириолошки је значајна за човечанство, oд космогонијских догађаја, преко Педесетнице до данас. Холистички приступ човеку, као бићу заједнице и односа, могућ је кроз Павлово трихотомно „скенирање“, не само овостраног него и оностраног човека као таквог, што ћемо даље у тексту и образложити. „Дух дише гдје хоће...“ (Јн 3, 8) али конкретно у Цркви (Д/даровима), коју конституише и која Њиме партиципира у Божанском Животу. Будући Христом са десне стране Оца, Тело Христово (Црква), егзистенцијално самом човеку који је део Њега, даје бесмртност и битије. Тиме се човек као део Цркве (Црква) показује и као део и дело Христа и самог Бога Оца, у Тројици прослављеног. Дух, душа и тело симбиотички и несмесиво постојећи, чине да човек буде каквим је наречен – Биће за вечност, живот и непропадљивост, Св. Духом удеоничарећи Тројици као Њена икона. Кроз целу нитну хришћанске антрополошке мисли, од апостола Павла и Иринеја Лионског, до Симеона Новог, икономијска перцепција Духа може се сагледати у рефлексији Павлових речи: „Духа не гасите“ (1. Солуњанима 5, 19). Баш зато што не „дише“ насумично, него конкретно и делатно, слободно станиште Духа (Црквa) је у самој личности човека, телесног, душевног али надасве Д/духов(нос)ног човека. Par excellence парадигме тога су догађаји од Оваплоћења и Христовог Васкрсења, до догађаја Педесетнице на сабрању у горњици. Подражавајући догађаје у историји, човек у Литургији Д/духом оприсутњује Есхатон и већ отпочету Парусију. По мишљењу Св. Симеона Новог Теолога, не угасити се не заповеда негде где више не гори и не тиња. Тиме знамо да у човеку опипљиво, од момента иницијације, Дух печатом дара „недостатке допуњује“ и за нас моли: „Ава, Оче“ (Гал 4, 6). Део тог контекста је и реч: „Нити се ужиже свјетиљка и меће под суд, него на свијећњак да свијетли свима који су у кући“ (Мт 5, 15). У том смислу је и сама етимологија речи икономија (οἰκονομία). Потенцијалност начина постојања човека Духом у Цркви, прогресиван је и задат. Дарови Духа су искључиво у заједници у којој „дише“ (Цркви), у Св. Евхаристији и човеку као личносном ентитету заједнице коју сачињава. Учење Св. Максима о логосима бића, рефлектујући примрак дубоке и неисказиве љубави Божије према човеку, придодаје аргументованост става да је уистину наречен за божански суживот. Трихотомна Антропологија апостола Павла потпомаже нам да сагледамо теантропично Икономију Духа. Татијанско мишљење о подвојености Духа, Његовој истовременој трансцедентности и „материјалности“, одвела је ово погрешно учење у правац онтолошке дијастиме саме Тројице. Отачка мисао о „икони и подобију“, коју је после пада човек запрљао, одговор је на питање самог смисла и актуелности Икономије Духа. У свом апофатичком богословљу Св. Теофило Антиохијски прелепо описује: „Небеса су Његово дело, земља Његова творевина, море Његово здање, човек је Његово створење и икона“ (άνθρωπος πλάσμα και εικων αύτου έστιν). Раздвајање човека од Бога, јесте истовремено раздвајање од Живоносног Духа и самог Живота – Оца. Слободно опредељење, као изазов за наивног човека, учинило га је окренутог земљи. Отац кроз Логоса испуњава наречење човека, са – учешћем Духа и Његовим послањем и мисијом, разјасњујући тиме икону и враћајући пакибитије човека. Духовни човек није моралиста и пијетиста, него онај који је причешћен (у најдубљем смислу речи), благодаћу и даровима Духа Светога испуњен - човек. Богочовечански динамизам креће се Његовом иницијативом слободно и релационо, али одговором човека на само један избор. У томе је тајна и парадокс али и прави смисао и циљ спасења душе – духа ( што су термини преплетени код Св. Иринеја Лионског, који пишући некад са малим „д“, а некада са великим, суштински прожима и осмишљава душу Светим Духом). Самовољно одсечен (ἀποκόπτω) од Избора и усмерен ка промашеним изборима, човек и његов дух по себи немају Живоносности Духоносне. Бесмртност у хришћанско – антрополошкој перспективи, не може бити самоизнедрена, самодовља, себи подобна, него воспримљена. Начин постојања Тројице огледало је за живот човека и његову егзистенцију (у свим временима) – однос у љубави, заједници личности и иконичној перихорези. Зато је Тријадологија, Христологија и Пневматологија животодавно решење кључа у Икономији и Богословљу, чија је ћерка Хришћанска Антропологија. За Поуке.орг Божидар Васиљевић