Претражи Живе Речи Утехе

Православна мисија српског јеромонаха Пантелејмона у Јужној Африци Интервју са јеромонахом Пантелејмоном Јовановићем Разговарао: Жељко ИЊАЦ Јеромонах Пантелејмон Јовановић са децом Африке Колико се разликује живот у Србији од оног у Јужној Африци? Рећи ћу какав је мој утисак из Африке, па нека сами читаоци процене разлике. Пошто никада раније у животу нисам био у Африци, увек ћу се сећати свега везаног за први долазак у Јужну Африку: од растанка са Његовом Светошћу Патријархом Павлом (који ме је пред пут у Африку, у згради Српске Патријаршије поучио како треба да живим у далеком свету и трудим се на одговорној дужности која ми је поверена, давши ми 400 америчких долара уз реци: „Нећу да се мој монах срамоти по светским аеродромима“), првог лета авионом, па до аеродрома у Јоханесбургу где су ме дочекали председник и секретар Црквеног Одбора. Сећам се да сам, на путу од аеродрома до црквеног имања, на неколико места видео црнце који леже по ливадама и да су ми уз смех објаснили да овде заборавим на изреку из Србије „ради к`о црнац“. Јужна Африка ми се допала на први поглед (као што видим да је случај и са свима осталима који дођу овде). Био је децембар 2002. и из хладног Београда, после десет сати лета слетео сам у топли и сунчани Јоханесбург. Од 365 дана у години, око 330 су овде сунчани дани. Земља је изузетно богата, инфраструктура развијена, животни стандард задовољавајући. Учинило ми се да сам слетео у Америку или Аустралију. То је било изненађење јер ипак сви очекујемо да је у Африци другачије. Права Африка (природне лепоте и дивљина) је када се изађе из градова. Задивило ме је и мноштво зеленила (Јоханесбург – град са највише зеленила, дрвећа, биљака, цвећа на свету, не заостаје ни Преторија, Кејптаун, Дурбан и остала места). Изузетно пријатно изненађење ми је било и наше пространо црквено имање које се налази на периферији у елитном делу Јоханесбурга и предиван храм св. апостола Томе грађен у српском стилу (верна копија храма у Босанском Грахову одакле је родом и ктитор храма покојни г. Миле Стојаковић). Јужна Африка се налази на два океана, током целе године падају кише, има пуно река и планина и све то чини да се потпуно разликује од осталих афричких држава. Непријатан је био и сусрет са другом страном медаље у односу на богатство, сјај, природне лепоте и развијеност, а то су чудни призори (који су ме подсећали на Косово и Метохију) бодљикавих жица и ограда са жицама кроз које пролази струја око кућа, зграда, у комшилуку.... У сваком случају, рекао бих да је Јужна Африка чудна мешавина прелепе климе и природе, развијености, доброг животног стандарда са социјалним проблемима, сиромаштвом, болестима (најраспрострањенија АИДС), корупцијом... Изгледа, таман толико да бисмо схватили да ипак не постоји на земљи ниста савршено, већ у Царству Божијем, ко се потруди и заслужи га милошћу Божијом. Такође, овде свега има (материјалног) али је сиромаштво духовно. Висока је стопа криминала из два разлога: људи немају страха Божијег и заједно једни поред других живе екстремно богати и екстремно сиромашни. Велики је проценат развода бракова и то нас наводи на боље разумевање живота и животних вредности – добро је да тежимо развијенијој земљи, бољим условима за живот, животном стандарду али такође да не сметнемо са ума које су вредности изнад свега материјалног: вера, породица, поштење, саосећање, скромност.... Да ли сте научили локалне језике и колико Вам је и да ли је, језичка баријера била препрека у раду? Најчешћи локални језици су Зулу и Северни Суту. На жалост, нисам их научио (осим појединих краћих молитава). Хвала Богу, у Јужној Африци је енглески језик – службени језик који се свуда користи и та чињеница ми је пуно олакшала мисионарски рад и духовне активности међу локалним афричким становништвом, јер сви говоре и разумеју енглески од настаријих па до најмлађих у школама. Благослов је да се, где год је могуће, у богослужењима и проповедима што више користе локални језици афричких народа. Наравно, свештеници Африканци тако и раде, а ми који смо из Европе, најчешће користимо енглески језик у мисионарским активностима. У Јужној Африци имамо једног ђакона (енглеског порекла) који је прекуцао цео часослов на Зулу и Северни Суту језик, па када смо заједно у посети локалним афричким заједницама, трудимо се да читамо и певамо из њега. Господе помилуј се каже Морена рехаухеле, а Многаја љета је Менгага ементси. Који су највећи проблеми са којима се сусрећете на својој парохији и у свом мисионарском раду? Моје искуство je овде у Јужној Африци, где је начин живота сличан као у Америци, Западној Европи или Аустралији, да је доста теже и компликованије члановима српске заједнице да имају континуиран духовни и верски живот, него наши Срби у отаџбини. Пуно се ради, људи су по цео дан ван куће, викенд им само преостане за кућу, породицу и куповину, тако да је врло мало времена за цркву. Такође и потпуно материјалистички приступ животу и потрошачко друштво са својим често лажним вредностима су велика препрека да Срби овде живе по својој вери. Ипак, наравно да свако ко тежи духовним вредностима и има вољу, жељу и веру у Бога, може да се организује боље и да нађе времена за цркву, литургију и подмиривање својих духовних и верских потреба. Неопходно је само имати правилну листу приоритета у животу. На југу Африке живи око 10 000 Срба, међутим води се велика духовна борба за очување вере, језика, писма, крсне славе...Када бих овде у Србији рекао колико мало свештеник у току године изврши обреда и молитвословља по домовима и у храму, то би за многе био невероватан податак. Упркос свему, наша црква je једини светионик и путоказ Србима који живе у Африци и тако ће остати док год је последњег Србина на афричком континенту. Што се тиче мисионарења, ту је најважнија жеља и труд. Можда би било још боље и више се урадило да постоји боља финансијска конструкција, а понекада, ми који смо млађи и можда мало нестрпљвији, волели бисмо када би нам локални Архиепископ брже излазио у сусрет и поједностављивао процедуру и своје благослове за неке од наших конкретних предлога и иницијатива који се тичу мисије. Колико је период апартхејда лоше утицао на мисију православља и да ли је уопшште утицао? Период апартхејда није лоше утицао на Православну мисију јер се наша света Црква није мешала у политички живот и устројство Државе Јужне Африке, већ, као и увек, проповедала једино Реч Божију и трудила се да свакога научи да је сваки човек, без обзира на боју коже, дете Божије. Да ли постоји анимозитет између локалног црначког становништва и Срба или, како ви кажете, постоје чак веће менталитетске сличности између Срба и црнаца у односу на сличности Срба и белаца који живе на југу Африке? Једна доза анимозитета је можда постојала код мањег броја наших Срба али у време апартхејда. Данас, после 20 година од пада апартхејда, ситуација је пуно другачија. Између осталог, томе је допринео и наш мисионарски рад и позив локалном црначком становништву (које смо претходно учили Православљу и крштавали) да посећују наш свети храм и да се уз припрему причешћују заједно са нашим српским парохијанима. Јоханесбург је чини ми се највећа мешавина свих светских народа и религија. Моје мишљење је да у свим народима има добрих и лоших људи, а лично искуство је да су нам по менталитету, емоцијама и социјалном животу често ближи локални староседеоци – црнци, него често хладни и недружељубиви белци пореклом из Велике Британије, Холандије и осталих западних држава. Да ли ту сличност доводите у везу са српском словенском судбином „вечитих робова“, да ли је то можда узрок што смо слични са тамошњим црнцима? На првом месту бих рекао да смо сличнији и ближи локалном афричком становништву због друштвеног живота и обичаја. За разлику од просечног белог човека на западу и у Јужној Африци, црнци имају присан однос са својом родбином, својим комшијама, друже се, помажу једни другима и саосећају једни за друге. Окупљају се на заједничким породичним и комшијским окупљањима, а често се током радних дана могу видети како у време паузе заједно ручају и деле оброк, необавезно седећи на трави испред компанија у којима раде. Потпуно је тачно (да ли због тешких услова живота или из других разлога, Бог зна) да су локални Африканци већином заиста простодушни, срдачни, искрени, смирени, трпељиви, са пуно поштовања не само према црквеној јерархији већ и према свим људима. Знају да се радују малим животним стварима и да буду задовољни и срећни са мало, што мислим да изузетно помаже сваком човеку који усвоји такав приступ животу. Такође сматрам да од њих, локални бели људи имају пуно тога да науче у вези са свакодневним приступом животу. Тачно је да Африканци имају И лоших особина као што је лењост (који многи повезују са лепом климом, воћем и поврћем које рађа на све стране више пута у години и афричком културом) и живот “од данас до сутра” без велике жеље за напредовањем и стварањем. Ипак, рекао бих да су по отворености, искрености, срдачности, емоцијама и друштвеном животу, Африканци пуно ближи нама Србима, него што је то “западни” бели човек који се налази у искушењима себичности, лицемерја, егоизма и хедонизма. Лично бих волео да локални Африканци – староседеоци поприме од белих људи добре особине, а да никада не поприме оне лоше особине и да и ми Срби од свих попримимо добре особине које нам недостају, а да сачувамо наше врлине које имамо и да их понудимо онима који их немају. У сваком случају, управо због свих сличности које повезују православне народе са афричким староседеоцима, постоји велика перспектива за Православну веру у Африци и треба да се молимо Господу да локални Африканци све више откривају чистоту Православне вере и приступају јој искрено, отвореног срца и душе. Са коликом искреношћу ондашње црно становништво прилазе СПЦ и уопште Хришћанству, колико живе литургијским животом ? Африканци су као и сви други људи на свим осталим континентима, а што је карактеристично за савремени и модерни начин живота, гладни и жедни истине, правде, смисла и Речи Божије. Слични су изазови и слична искушења као и било где друго. Примамљивост лажних задовољстава и уживања, недостатак љубави и смисла, а на овом континенту нарочито сиромаштво, висока стопа криминала, и болест модерног доба Сида (Аидс) која се на овом континенту брзо шири те поприма размере епидемије, услед неупућености, недовољног образовања, неморалног начина живота лишеног породичних вредности и верности. У целокупној таквој атмосфери, Блага Вест Јеванђелска је насушно потребна и једина која може решити нагомилане проблеме у друштву и опасности које прете да погоршају квалитет живота у будућности. Господ је једини прави и истински Исцелитељ људских душа. Православље је само по себи специфично као непромењива, чиста, изворна хришћанска вера и верни чувар Речи Божије и апостолских предања, а у свакодневници се препознаје лако по ненаметљивости, благости, светости и дубокој толеранцији сваке личности и слободне воље сваког човека. Људи све више то препознају (нарочито упоређујући са другим хришћанским и нехришћанским конфесијама) и у томе видим будућност Православља и на африцком континенту. Моје искуство овде у Африци је да је главна разлика у томе што се протестантска и остале мисије заснивају највише на хуманитарном раду (који није без резултата када се има у виду сиромаштво, тешки услови живота и животни стандард локалних афричких заједница), а православна мисија се заснива заиста примарно на проповедању Речи Божије и упознавању чланова афричких заједница са вером, љубављу Божијом, откривењима и истинама Православне Цркве и учењима Цркве о вечном животу, светим тајнама, суду Божијем, митарствима, нашој грешности, искупитељском делу Господа нашег и Спаситеља Исуса Христа, обећањима будућих добара… Једном ми се догодило да сам желео да новокрштеним члановима локалне африцке заједнице обезбедим превоз до наше цркве јер нису могли то да приуште, али сам добио савет од оца Стивена (који је надлежан за мисију у нашој Митрополији) и упућена ми је молба да не чиним то већ да требају сами да зажеле и да се потруде да дођу. Наравно, то није правило те с времена на време и ми по могућностима помажемо материјално једно православно сиротиште и школу али сам навео овај пример да приближно представим приступ православног свештенства изузетном важном делу мисионарења овде у Африци. Жеља је да људи приступају Православном Хришћанству искрено и без неких световних интереса. На тај начин ће новокрштени бити одлучни и истрајни па нећемо имати ситуације (које су овде честе) да људи сваких неколико месеци прелазе из једне вере у другу веру. Можете ли нам пренети неки вама најзанимљивији догађај из ваше мисије у Јужно Афричкој Републици ? Навешћу само један пример који сликовито описује у каквим условима живе и раде локални свештеници и народ: Уочи саборног крштења које смо извршили о. Фрументије и ја у једном црначком предграђу Јоханесбурга почетком ове године, отац Фрументије ме назвао и рекао да је унапред и одавно све организовао, договорио се са свима и да ћемо од свештеника служити само нас двојица. На крају разговора, помало стидљиво, рече да нема ништа што је неопходно за свету тајну крштења, па чак ни прибор за крштење, свештеничке одежде, ни књигу – требник. Из нашег храма св. апостола Томе сам понео прибор за крштење (који ми је, у Патријаршијској капели св. Симеона Мироточивог у Београду, на благослов подарио блаженоупокојени Патријарх наш Павле, још 2002. године када ме испраћао у Африку и чврсто верујем да и тај његов благослов и молитве доприносе напретку наше мисије и ширењу Православне вере у Јужној Африци). Понео сам и велику бакарну посуду (крстионицу) коју смо за наш храм св. апостола Томе добили на поклон од једне Гркиње која већ педесет година живи у Јоханесбургу, књигу чина свете тајне крштења на енглеском језику за оца Фрументија, свеће, уље, пешкире и све остало што је потребно и крстиће које смо поклонили свим новокрштенима. До сада је у овом делу Тембисе, у последње три – четири године, крштено око стотину душа. За мене, као монаха који је живео у величанственим средњевековним манастирима Високи Дечани и Црна Река, у којима се налазе предивни фрескописани храмови, ова мисионарска искуства имају посебан значај у духовном животу. Уместо величанственог храма – молитву Богу вршимо у прашњавом и пустом школском дворишту, уместо складне архитектуре светог храма – свету тајну крштења обављамо поред старих и дотрајалих зидина и импровизовано изграђених просторија школе од цигле лошег квалитета. Нема светог престола, певница, столова и налоња у дуборезу, већ најобичнији расклимани сто, и импровизовани налоњ који је начињен од две столице па прекривен неком црвеном крпом, уместо фресака или бар великог броја дивних православних икона, ми смо имали три иконе наслоњене на зид школе, које је школа светог Атанасија добила на поклон од српских владика који су нам долазили у посету о храмовној слави. Како наш народ тамо толико далеко од отаџбине гледа на ситуацију у отаџбини, боле ли их Косовске ране? Наш народ овде помно прати дешавања у Отаџбини али, на жалост, чини ми се да људи више прате и занимају се економским темама него националним и духовним. Када бисмо организовали Молебане за Косово и слична окупљања, мали проценат наших људи би се одазивао. По мом мишљењу и јужноафричком парохијском искуству, постоје два разлога (не оправдања за то): први је што је већина наших људи у детињству, школи и младости пуно била индоктринирана комунистичко-атеистичком идеологијом, а други што су наши људи, по свом доласку у Јужну Африку, упали у сурови капиталистички начин живота и приступа и односа према смислу животном. Живот без радости и смисла вере, унапред је осуђен на неуспех и надамо се да ће то увидети и схватити и онај део чланова српске заједнице који још нису осетили радост и смисао Васкрсења Христовог и да ће почети да се духовно и национално буде и напредују. Били сте недавно на Косову какви су ваши утисци, има ли наде за српско Косово? Са светог Косова и српских барикада сам отишао радосне душе и пуног срца. Народ се у невољи држи Господа Бога, свете српске традиције и хришћанских врлина. Међу тамошњим Србима влада слога и једнодушност која је донекле владала и међу Србима за време Нато бомбардовања. Такође, у разговору са Србима на барикадама видео сам чврсту решеност и одлучност да се чува и брани родни праг и светиње. Они се надахњују светом православном вером и светлом, јуначком и честитом српском традицијом. Док је тако, итекако има наде за српско Косово. Само да се и ми у централној Србији и дијаспори још више приближавамо тим узвишеним идеалима и брже корачамо путем којим иду наша браћа и сестре на светом Косову и Метохији. Мислите ли да српски народ или српско друштво има снагу да се макар делимично избори са са проблемима које му често ствара међународна заједница? Итекако да уз Божију помоћ наш народ има снагу. Снага је, као што у претходном одговору рекох за Србе на косовским барикадама: у духовним, хришћанским, родољубивим и патриотским вредностима српског православног народа. Потребно нам је само да кренемо у наш свети храм чешће и тамо ћемо све научити о узвишеним хришћанским врлинама и смислу животном и да читамо више о нашим прецима )и то не морамо да идемо предалеко у историју, мада нам је Немањићка и Лазаревска историја најславнија), већ је довољно да читамо ко су и какви су били наши дедови и прадедови у Првом и Другом Светском Рату и да се надахњујемо тим великим врлинама, вером и родољубљем, поштењем, саосећајношћу, љубављу, издржљивошћу наших најближих предака. Поред осталих издања, топло препоручујем дела Антонија Ђурића и издања куће Погледи. Колико је по Вама за реализацију одређене политичке и економске државне стратегије битна вера, и да ли је уопште битна? Довољно је да кажем да су се у срећна и Богом благословена времена, Краљ, Влада.... заклињали на Светом Јеванћељу, а у наше време се заклињу у нешто друго. Вера , поштење, образ, поредак заснован на Бошијем благослову, и искрено родољубље, су поред стручности, пресудне за напредак једне Државе и једног народа. Мишљење је да се наша СПЦ с обзиром на ситуацију у којој се налази српки народ релативно мало бави мисонарским радом, међутим ви сте и ваша парохија пример да то ипак, и поред свих искушења која имамо и као народ и као Црква, немора бити правило , да ли вам је познато да сем вас у Африци још негде делује мисија СПЦ ? Колико је мени познато, а то су ми посведочили више пута и поједини еминентни српски епископи, овде у Јужној Африци је за сада једина наша мисија и српски свештенослужитељ који се бави мисионарењем. Ако Бог да у будућности ће бити све боље јер је Православна вера велика духовна перспектива за афрички континент и рекао бих, религија будућности у Африци. Са благословом надлежне Александријске Патријаршије (која има велики број мисионара) и Српског Патријарха, надам се да ће убудуће бити и већи број српских мисионара и свештенослужитеља у Африци. Пошто имате искуства у мисионарењу шта мислите да ли је оно потребно и да ли је могуће међу цивилизованим народима? Мисионарење је данас заиста свугде потребно па чак и међу православмним народима, нарочито онима који су имали несрећу да одрасту, образују се и обликују у наказном комунистичко-атеистићком друштвеном систему. А слободно бих рекао да се не зна коме је реч Бошија више потребна: да ли нама, да ли Африканцима или незнабошцима или ѕападном хедонистичко-материјалистичко-потрошачком друштву. Свима нам треба истине Божије и животног смисла и радости. Да ли имате духовну радост или било какву другу личну сатисфакцију за свој рад, односно модерним речником речено да ли Вас посао који радите испуњава? Немогуће је бити монах, истрајати на том путу, носити тај благословени крст, а немати утехе, радости и не бити испуњен. Пуно је трња, тешкоћа и препрека на том путу, али и пуно духовних сатисфакција и награда препуних смисла и предукуса вечних радости и уживања. http://www.vidovdan....nafrika/p14.jpg Могуће је да су и модерним европским народима (иако су хришћани) а међу њима и Србима потребни мисионари па Вас питам да ли можемо да Вас очекујемо чешће у Србији, или, да ли макар у Вашим дугорочнним плановима планирате повратак у матицу? У Србију долазим једном годишње. Црква је као војска, а свештенослужитељи као војници. Премештаји се врше по потреби духовне службе тако да никада немамо овде постојано место. Ако Бог да, дефинитивно би мојој души највише пријало, после овог афричког искуства, повратак у неки од наших светих и многобројних манастира којима су српске земље украшене као највреднијим и најлепшим бисерима и дијамантима духовним. Порука за крај нашим читаоцима ... http://www.vidovdan....ika/p29.jpgДуша и тело су у овом животу заједно, духовно и материјално се често преплићу и зависе једно од другог нарочито „на западу“. Наша једина парохија у Јужној Африци је управо сведок те симбиозе. Када сам стигао у Јоханесбург, и поред искреног труда и залагања младих чланова Црквеног Одбора „да се спасе што се спасти може“, затекао сам изузетно запуштено црквено имање, лоше стање на црквеном рачуну, дугове, лоше односе са надлежним црквеним властима (Александријска Патријаршија), али бих рекао на првом месту, сиромашан и запуштен духовни живот. Није било пуно опција ни маневарског простора већ само да радим по благослову нашег Патријарха Павла, мог тадашњег духовника владике Артемија и онако како сам научио у светињи где сам живео и служио годинама. Почео сам да саветујем парохијане и учим их посту, молитви, шта су исповест и причешће, шта литургија. Упоредо са тим најважнијим делом, почео сам да располажем са веома скромним средствима која су ми била доступна и да се домаћински односим према црквеном имању, рачуну у банци и свему материјалном. Бог је благословио такав приступ и рад и за наш духовни труд (у посту, молитви, исповести, причешчивању и осталим духовним врлинама), наградио нас и напретком у свему осталом. Црквено имање је доживело потпуну трансформацију. Људи који нису били неколико година, када дођу не могу да препознају место. Рођак нашег парохијанина (када је дошао после десетак година) питао је да ли је он то претходни пут био на неком другом месту. Заиста је, уз Божију помоћ, пуно урађено последњих 9 година и у вашем часопису на сајту не би било довољно места да се објаве годишњи извештаји из српске парохије у Јоханесбургу. Најосновније је да су људи почели да долазе у цркву да уче о вери и да се моле Богу, покренут је репрезентативни црквени часопис, повезали смо и наше људе и умрежили базу података (сада имамо око 1500 е-маил адреса Срба по Африци и сваке седмице шаљем по једно циркуларно писмо свима (информативног, верског и сличних садржаја, када је некоме потребна помоћ или савет шаљемо обавештења и о томе), финансијска ситуација је далеко боља, црквено имање преображено. Унапређено и улепшано на понос свим Србима који живе у Африци, односи са Александријском Црквом братски и неупоредиво бољи него пре, основана је српска школа Свети Сава, ликовна радионица Свети Апостол Тома. Сарађујемо добро са КУД-ом Балкан. Уведена је традиција да нас сваке године посећују српски епископи, а с времена на време и представници Министарстава Владе Србије, тесно сарађујемо са отаџбином, у контакту смо и посећујемо Србе у Боцвани и Замбији...Оно што је најважније, остварен је огроман напредак, духовни и материјални уз констатацију да увек можемо много више да урадимо и да будемо много бољи. За велики напредак смо захвални Господу Богу, љубави и милости Његовој и благослову наших духовних вођа. Порука свим вашим читаоцима, нашој драгој браћи и сестрама је да: Бог надокнађује и допуњује немоћи и слабости нас грешних и помаже нам, када се ми искрено трудимо и са вером у Господа Бога радимо и живимо. http://www.vidovdan....nafrika/p16.jpg