Претражи Живе Речи Утехе

Свештеник Антоније Смирнов - о губитку сина и зашто деца оболевају "Пустите ме унутра, ја сам свештеник, морам да крстим своју децу“, тражио је отац Антоније да оде на одељење интензивне неге. Није био спреман на то да новорођенчад Лука и Ања можда неће преживети. Лекари су се гурали око инкубатора. Бебе су биле тешке 950 грама. Отац Антоније, у фармеркама и џемперу, држао је у рукама чашу обичне воде из чесме и кроз уски прозор са три прста пошкропио сина и ћерку. Тога дана, Црква се сећала монахиње Меланије, светитељке која је родила превремено рођену бебу. Лука и Ања су такође рођени превремено. — "Оља је мршава и крхка, трудноћа је била веома тешка, посебно што се годину и по дана раније родила наша Гликерија. Контракције су почеле у 26. недељи. Стигли смо у породилиште, и испоставило се да је већ два центиметра отворена. Успели су да одложе порођај два дана. Стање шока... “, каже отац Антоније. Деца нису плакала нити дисала. Дежурни лекар није крио да ће близанци бити инвалиди: „Обично их такве овде оставе. Можете и ви одбити, зашто вам ово треба?" Али мајка Олга није ни причала о овој теми. У породилишту је провела недељу дана: мужа је смела да види само на неколико минута. Када је отпуштена, смела је да зове хитну помоћ највише једном дневно. Ово је трајало око месец дана. „Звали би једном, а онда не би знали цео дан да ли су живи или не. Окренеш број, а срце ти лупа: шта ће сад рећи? Ако се нешто догоди, не пријаве то увек одмах. Било је тако стресно, јасно се сећам како ме је мозак болео од пренапрезања. Искрено да вам кажем, нисам желео да верујем, плашио сам се. Хоћемо ли све ово моћи да издржимо? Осечао сам жамор у глави али сам, с друге стране, схватио да морам потпуно да верујем Господу." Лука и Ања су били неговани у болници пет месеци. Приликом отпуштања, отац Антоније је доктору поставио „наивно“ питање: „Докторе, реците ми, молим вас, хоће ли они и даље имати церебралну парализу или не?“ Тешећи га, доктор је изразио наду да би се девојчица могла опоравити. Родитељима нико није рекао како да се даље понашају и шта да раде са бебама уопште. Деца су једва знала да гутају. Ања је прво храњена изцеђеним млеком. Лука је једва пио из флашице. "Било је тако тешко... Он лежи на боку, држи флашицу око 50 минута. Неколико недеља сам стајао поред креветића, он је пио веома споро. Изгубио сам живце и помислио да ћу, ако ово настави да траје, једноставно полудети. Како да издржимо? " Прве године родитељи су заборавили на себе и спавали два сата дневно. Касније је постало јасно да су близанци имали тетрапарезу - тешки облик церебралне парализе: нису могли да држе подигнуте главе, нису седели ни пузали. Лука је рођен први и патио је више од своје сестре, имао је интравентрикуларно крварење четвртог степена. Због тога је убрзо почео хидроцефалус, компликација у којој детету расте глава. Лука је прошао четири неурохируршке операције. Ања није имала тако озбиљне проблеме као њен брат: због хипоксије су се формирале цисте у мозгу, али су се временом повукле. Деца су патила од ретинопатије - неразвијености крвних судова у очима - и страбизма. Лукин оптички нерв атрофирао је његов вид на 4%, иако је дечак могао јасно да разликује ко му се приближава. - "Стално се тресеш над њима. Родитељи обично имају велику радост бринући о својој новорођенчади. А о деци са церебралном парализом треба се бринути током целог живота. Свако јутро пресвлачио сам му пелену, прао га, окретао га, умивао, стављао га у високу столицу, правио кашу, хранио га. Нисам имао времена да кукам. Али Оља и ја разумемо да имамо једно друго, имамо Христа, верујемо Му и осећамо молитве других људи, па нам је лакше." Близанци нису проговорили до своје треће године. Ања је могла руком да покаже где је боли, али Лука није. Девојчица је рекла своју прву реч мама са три године. Сада самоуверено каже „да“ и „не“, али раније је једноставно одмахивала главом. Лука је изговарао различите звукове, али главна реч је била „тата“. Када би отац Антоније само позвонио на врата, Лука је већ био срећан. Али ако би изненада дошла његова старија сестра или неко други, он би се веома узнемирио. По први пут, дечак је свесно позвао мајку са пет година - годину дана касније, истог дана, његово срце је стало. „Обично деца већ са 8 месеци почну да брбљају нешто попут „ма-ма-ма“, али код Луке се то десило много касније, зато што је био недоношче“, каже мајка Олга. „Чак је почео и да се смеје са три године" У почетку, Лука и Ања „нису комуницирали“, чак ни када су лежали једно поред другог на великом тепиху. Нису се превртали све док нису напунили годину и по и то су научили тек током рехабилитације. Од треће године, деца су постала покретнија: сада су брат и сестра почели да се додирују рукама. Лука се шалио, одузимајући Ањи играчке. Могао је да је ухвати за косу и да се свађа око хране. Мајка Олга је схватила да то намерно ради: незадовољна Ања је викала - и он се забављао. Са три године старости, деца су добила фебрилне нападе због вируса. Ања их је лакше подносила, али су за Луку тражили лекове у иностранству, и он је неколико пута одвођен на интензивну негу. Због лекова, дечаку је требало три дана да дође себи: опустио би се, није пузао и ништа није јео. Његови родитељи су се плашили да ће се вратити у претходно стање и заборавити све што је знао да ради. „Ужасно је када видиш да се осећа лоше и не знаш како да помогнеш“, присећа се мајка Олга. „У таквим стањима сам се молила, посебно Луки Кримском - дали смо свом сину име по њему. То није била само молитва, то је био вапај из душе." Тада су почели дистонични напади: Луки је позлило. Први пут су му лекари дали само кап физиолошког раствора са глукозом, након чега је све нестало. Годину дана касније, напади су се поновили, а управо у то време болнице су биле пренамењене за коронавирус. Родитељи су позвали Хитну помоћ, али је због пандемије одвођење детета са слабим плућима било ризично. Убрзо се Лука опоравио. Једног дана је заспао и изненада пао у кому. У болници је наступила је клиничка смрт. Лука је прикључен на респиратор. Лежао је у коми три и по месеца, његови родитељи су свакодневно долазили на одељење интензивне неге. Средином јула митрополит Тихон (Шевкунов) позвао је своје ученике у Псковско-Печерски манастир. Исцрпљени, отац Антоније и мати Олга су схватили да су неподношљиво уморни и договорили су се да оду тамо на неколико дана да се помоле за сина и одморе. Било је „драгих хришћана“ који су их осудили што су три дана напустили дете. „Као да нас је Господ извукао из оне страшне атмосфере“, наставља отац Антоније. „Када смо се причестили по свештеничком обреду у олтару, Епископ Тихон је ставио у наше руке део Тела Христовог и у том тренутку изговорио неке речи молитве. Био сам веома дирнут овим. Током парастоса на гробу архимандрита Јована (Крестјанкина), отац Антоније је у својим мислима чуо: „Да ли сте сигурни да је Лукин опоравак најбоља опција за њега и за вас?“ „Не кажем да су ово речи оца Јована. Схватио сам да су ствари биле тешке са Луком, и верујем да је то био одговор духовног света на моје ментално стање." Након причешћа, родитељи су добили позив са одељења интензивне неге и речено им је да се њихов син хитно шаље хеликоптером у Домодедовску болницу. А када су отац Антоније и мати Олга били на путу, зачуо се други позив: Луки је стало срце. Отишао је на дан сећања на икону „Ја сам са вама и нико не може против вас“ - исту ону која је стајала на прозорској дасци у његовој соби. „Молио сам се посебно Богородици, јер је и Њен Син страдао, Она то дубоко разуме и осећа. У ствари, Оља и ја смо то стање доживљавали током читавих шест година. Сад смо увидели да је све то тако страшно. А и да изађе из коме, живот би му био још тежи." Да, тражили смо од Бога да га спасе, да му помогне да се опорави, али смо дубоко разумели: „Господе, како ти одлучиш“. Шта уопште тражити у таквој ситуацији? Господе, остави га да пати још дуже? Он већ пати. Остави га тако да само лежи и гледа у плафон? И родитељ мора имати милосрдно срце. Нашем Луки више ништа није требало, само Царство Небеско... – Па, питаће вас „драги хришћани“: „Значи, не треба се уопште молити за тешко болесне?“ - Обавезно се молите, наравно. Ако се хришћанин моли када неко умре, чини ми се да испуњава заповест о љубави према ближњем. Не можемо а да не пожелимо срећу коју је Бог одредио за човека, смрт је неприродна појава. Али у исто време, Оља и ја смо се молили као Христос у Гетсиманском врту: „Оче, не моја воља, него Твоја нека буде." — Када лекари, захваљујући достигнућима савремене медицине, спасавају превремено рођене бебе, неке проживе пун живот, а друге постају инвалиди. Колико су оправдане такве жртве? -- Ово је претешка тема... Не можемо све да знамо. У сваком случају, све до чега долази медицина је воља Божија. Али како искористити оно што је Бог дозволио је друго питање. Чак и међу лекарима постоје различита мишљења о реанимацији. Да, спашавате, али за ужасан живот пун туге. Почео сам да верујем да је то једноставно неизбежна реалност палог човечанства. Последице првобитног греха су смрт и болест. Жртве развоја биће милиони деце која су приморана да пате до краја живота. И немам прави одговор на то. Са хришћанске тачке гледишта, ово је тешко питање. Да, за хришћанина је привремени живот на земљи мање вредан и важан од вечног живота. Али, постоје људи који верују да је главна ствар у овом универзуму живот овде и то по сваку цену. — А када родитељи бирају третман у коме се тешко болесна деца једноставно одржавају месецима и годинама на апаратима? Зашто вештачки подржавати такав живот ако он свима доноси само патњу? - То је ситуација у којој родитељ не може адекватно да резонује. Али покушајте да кажете: „Не, немојте да га лечите“. Свети Филарет Московски каже да се Промисао Божији не пројављује само кроз испуњавање заповести и Његову добру вољу. Промисао Божији је да се погрешне појаве у животу човечанства ипак претварају у доброту и светлост. Постоји и духовна корист у догађајима које не можемо у потпуности да разумемо. Господ то дозвољава, а ми видимо да се кроз животе овакве деце са инвалидитетом свет око нас преображава. Не увек, али она дотичу много људи, људи размишљају о крхкости свог живота, њихова срца постају мекша и милосрднија. Људи почињу да буду захвалнији што сами могу да узму и попију кафу. Има размишљања древних светих отаца да су тада хришћани били спасени великим делима, а у новије време биће спасени болешћу и тугом. Можда укључујући и болести вољених. — Да ли сте тражили одговор на питање зашто деца оболевају? Родитељи често долазе код свештеника у тузи, а фраза „по гресима твојим“ их коначно докрајчи. -- Наравно, то их докрајчи. Чак је и Његова Светост Патријарх рекао да ако се још један свештеник тако изрази, неће бити срећан. Много сам размишљао о овоме, мој одговор је: никада не можете ограничити Божији Промисао само на један правац, све је много компликованије. Ко увиди како му је душа оптерећена грешним мислима, жељама и поступцима, просто схвати: „Чуј, ја нисам достојан ничега доброг." Али још једном понављам да је Промисао вишеструка, Господ може деци дати болест - условно, како би се ти родитељи и рођаци приближили Богу и размишљали о вечном животу. Али ово је моје врло ограничено објашњење. Како рече један оптински старац: „Господ негује лични крст на тлу срца сваког хришћанина ради спасења душе његове. Он не кажњава, већ делује у складу са поступцима породице, њеним расположењима и страстима. — Да ли сте сами обавили Лукину сахрану? -- Не, нисам могао. Моји пријатељи су обавили опело Луки. Носили су га на погребно место – као праведну бебу, страдалника. — Тешко је прихватити смрт свог детета, али се истовремено сећамо речи Христових да је одупирање вољи Господњој искушење. Да ли сте у том тренутку осећали као отац или свештеник? - Не могу да раздвојим ове ипостаси у свом животу. Отац, свештеник – нису то неке различите улоге. Говорим једноставно као хришћанин. Поновиле су се исте емоције које сам доживео када су се моја деца родила. С једне стране радост јер сам постао отац, а са друге роптање на Бога и неповерење у Њега. Али да сам се предао малодушју, онда би моја вера доживела бродолом. Нисам то себи дозволио и срећан сам што ми је Господ помогао, иначе бих био крајње несрећна особа и не бих видео све Његове одговоре. Једноставно бих се утопио у очају и сажаљевао самог себе и свој живот. - Зашто осећате кривицу пред Луком и Ањом? „Без обзира на то шта се све дешавало, и даље се појављују мисли да нисте урадили све што треба. Ниједан родитељ неће рећи да је трудноћа била савршена. На неким местима смо били преоптерећени, негде нервозни. Онда почињеш да се присећаш и копаш дубље: могао си ово да заобиђеш, да не одеш тамо, не урадиш ово. Али то је живот. - Шта би сада рекли Луки да може да вас чује? "Да је могуће, држао бих га у наручју. Плакао бих и тражио опроштај. Лука ме је волео више од икога, само је мене чекао - свима је правио проблем. Чим бих ја стигао, завладала би тишина. Али ипак, видите, било је тешких ситуација када нисам могао да издржим и сломио бих се. Да будем искрен, нисам увек имао довољно љубави... Нисам увек имао стрпљења да физички издржим његове несавршености. Много се кајем због тога. Али верујем да ме он воли и да ми опрашта. Знам да се Лука моли за нас... И ја бих покушао да га орасположим, као што сам то обично радио, голицао бих га. Није било потребно ништа друго да га насмеје. Ања се често сећа свог брата. Када су јој рекли да је Лука одведен на интензивну негу, заплакала је. Девојчица сваки дан каже „Лука...“ и онда упитно погледа мајку. Мајка Олга изнова понавља исту причу: „Лука је отишао Богу, моли се за нас у рају. Понекад родитељи виде да речи нису довољне. „Ања, да ли желиш да видиш свог брата?“ Онда се окупљају на гробљу. Ања има веома добро памћење, памти све што је Лука волео. Када чује његову омиљену песму на радију или погледа његову играчку, дозива његово име. Чувши да јој је ускоро рођендан, додаје и: „Лукин“. Ове године Олги није било лако, јер је празник прошао без њеног сина. Лика, најстарија ћерка, је рекла: „Па славићемо, доћи ће нам гости, па идемо на Лукин гроб. А Ања се насмешила: "Да." Родитељи кажу да су имали велику срећу са Ликом: лако је могла да остане сама, а како је одрастала почела је да помаже мами и тати. Када смо ушли, она је седела на софи грлећи своју млађу сестру и показивала јој лутке. „Због чињенице да Ања скоро никада није у усправном положају, има ишчашење зглоба кука“, каже мајка Олга. "Зато се понекад буди да би је преврнула." Некада се сама лако превртала на бок, а сада може да јој буде тешко. Ортопеди кажу: „Оперишите је“. Али гипс се носи најмање шест месеци, а они који обављају такве операције кажу да их понављају још неколико пута. Дакле, овде нема јасног решења. - Мајко Олга, сећам се ваших речи да је посебној деци потребна посебна мајка и да сваког дана, упркос болу, учите да то будете. Посебна мајка - каква је она? - Свако има своје искуство, не постоји јединствен пут. Можда нам је заједничка особина да примећујемо ситнице и уживамо у њима. Да би беба нешто научила, морате имати њене руке и очи, морате је читати. Најчешће, код деце са тешким обликом церебралне парализе, за неко постигнуће може бити потребна читава година, а просечна особа у томе неће видети ништа озбиљно. — Да ли је било ситуација када сте се осећали као да сте лоша мајка? -- Да, понекад ми се чинило да јесам. Била сам забринута јер су у близини била деца са сличним повредама која су се брже опорављала: седела су, пузала, ходала. Нисам могла да их гледам, осећала сам бол, жаљење и љутњу. Пратила сам њихове маме. Па и ми учимо сваки дан, али ништа се не дешава! Годину и по дана није било никаквог помака. Али, онда су се појавили људи који су нам помогли у рехабилитацији. Нисмо више тежили било каквим брзим резултатима. Па добро, нису сели, пузили су - и хвала Богу. Смеју се, одговарају на наше речи, воле нас. Схватила сам да морам да будем задовољна оним што имам. Господ нам је дао примере друге деце. Познавала сам дечака који је отишао са 5 година, а његова мајка није добила ни осмех од њега. — У болници вам је било непријатно када сте чули реч „инвалид“. Зашто је термин „дечак са церебралном парализом“ бољи? Да ли је то ствар речника? "Има мајки које ово уопште не погађа, али ја нисам била задовољна. Можда бих то другачије доживела да сам осетила другу боју у интонацији. Међутим, у њој је било презира. Ако је дете инвалид, онда је лутка, а ако га прихватиш и одгајаш, онда си чудан. Када смо били на рехабилитацији у иностранству, видела сам пажљивији, одговорнији став. Ова разлика се најчешће осећала на аеродрому. Када смо стајали у реду, људи нас нису пуштали и били су огорчени зашто се гурамо напред. Међутим, обратила нам се једна америчка породица. Када су видели нашу децу, они су их - што је мени увек важно - поздравили. Увек наглашавам: колики год да је проблем са дететом, ипак треба да схватите да је он индивидуа и да би мами било јако драго да га поздравите. Рекли су још неколико љубазних речи и одмах нас пустили да прођемо. — Како вас је променило рођење Луке и Ање? - Научила сам да будем захвална. Никада нисам се толико захваљивала Богу као на рођењу ове деце, па чак и када је било посебно тешко и лоше. Као што каже Теофан затворник: ако не знаш да волиш, чини дела љубави. Говорила сам: „Господе, верујем да је то неопходно, да је на корист." Чини ми се да се у таквим ситуацијама једноставно чешће обраћаш Богу, осим ако се, наравно, не удаљиш од Њега. Научила сам да имам неограничено стрпљење. Ако су ми таква деца дата, онда могу све то да прихватим и поднесем. С друге стране, Господ ме подржао. Овде је немогуће сам изаћи на крај. Докторка је недавно погледала моје тестове и рекла да не разуме како уопште ходам, радујем се и радим било шта. Резултати су били лоши, врло тешка анемија. Јасно, када живите у сталном стресу, не спавате довољно...Како мислите да побољшате своје стање? Мој одговор јој је био: „Уз Божију помоћ. Наравно, трудим се да се првом приликом исповедим и причестим." — Какав став имате према онима који напуштају своју децу? „Када сам се суочила са тешким условима мога сина, ухватила сам себе како размишљам да такву мајку никада нећу осудити. Подизање деце са посебним потребама је веома, веома тешко. Лако је вербално осудити... Уопште, најтеже је гледати како дете пати. Сваки дан видите да је он талац свог тела. Па, тешко је, заиста. Не може свако да понесе овај крст. - Зашто сте мислили да су Лука и Ања поклоњени вашој породици? „Ове године, у новембру, на рехабилитацији, видела сам мноштво инвалидских колица – дошло је око две стотине породица – и схватила сам да заиста волим такву децу. Они су као нит између нас и духовног света, ми то не осећамо толико као они. Драго ми је што сам прошла овај пут у свом животу. Да, било је тешко. Као човек и као мајка, волела бих да себи олакшам. Желела сам да имам здраве близанце, а генерално сам одувек сањала да ћу имати петоро деце. Али, очигледно, потребне су нам мајке које ће створити свет посебне деце и научити да комуницирају са њим. — Шта сте доживели када је Лука преминуо? „То се не може описати једном речју, то је био пут прихватања који је трајао 3,5 месеца док је Лука био у коми. Да се све догодило изненада, био бих потпуно неспремна. У основи је немогуће припремити се за то. Али ми, као родитељи, знали смо да ће нам, ако се врати, бити још теже. Навикли смо да је Лука трачак светлости, увек насмејан, и схватили смо да и овај осмех може да нестане. Истовремено сам се молила: „Господе, ако треба, спремна сам да га пустим. Без обзира колико је болно и са колико год суза то изговорила, не желим да га задржим овде због себе." Ако треба да оде у вечност, како да будем несрећна због свог детета, које ће заувек бити са Богом? — Често понављате да смрти нема. Када је дошло до ове спознаје? — Већ сам имала пример моје сестре, која је имала рак крви од своје 7. године. Била су два рецидива, а онда смо мајка и ја дошле до свесне вере. Моја мајка се променила због Јулијине болести и њеног одласка, постала је монахиња. Видела сам како јој је вера помогла да превазиђе тугу. Схватила је да нема ништа скупље од вечног живота. Да, тешко је и њој и мени. Ово је вероватно доживотно путовање прихватања. Моја мајка и даље плаче, упркос чињеници да је прошло више од 15 година. Али она плаче са надом и вером да ће срести Јулију. Не могу рећи да су Јулија и Лука умрли. То ми пара уши. Они су отишли у вечност. Разговарам са њима и знам да ме чују. Што да не? Молим Бога да буду заједно са Њим. приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Дужност и обавеза су нешто без чега је наш живот немогућ. Морамо да идемо на посао, да радимо, да одгајамо децу и обављамо своје кућне послове. Ово је нормално и природно: одрасла особа има обавезе и одговорна је за свој живот и животе својих најмилијих. Морамо да радимо оно за шта смо одговорни, оно што је у нашој области бриге. То је наш дом, наш храм, наша породица и наш најближи круг људи. Као што је апостол Павле рекао, све почиње од породице — мале цркве. Када ту ствари доведемо у ред, онда можемо да проширимо обим помоћи и одговорности и на друге. Нажалост, многи хришћани заборављају на своју дужност према породици, беже од својих обавеза и истовремено губе оно најважније – своју душу. То уништава, јер „шта ће користити човеку ако задобије цео свет, а изгуби своју душу? или какав ће откуп дати човек за своју душу?“ (Матеј 16:26). Многи људи нису научени да одбијају. Стално се осећамо кривим – тако смо одгајани. Колико често свој недостатак слободе, нашу неспособност да кажемо „не“, нашу бригу о томе шта други људи мисле, називамо дужношћу? Да, човек се понекад нађе пред веома тешким избором између онога шта га обавезује и онога што сматра исправним. Шта ако га испуњење дужности уништи? Пре свега, размислите да ли је то заиста ваша дужност или је у питању манипулација. На пример, политичари се понекад позивају на осећај дужности војника, позивајући их да бране високе идеје, а заправо их терају да буду оруђе за спровођење себичних интереса. Имамо ниско самопоштовање. Када нам кажу: „Хајде, мораш!“ Ти си лекар (свештеник, хришћанин, мајка)!“ - ми размишљамо: „Ово је истина! Ја сам заиста лекар (свештеник, хришћанин, мајка) – то значи да морам да идем и урадим то.” Међутим, није баш тако. Апостол Павле нас учи да свако има своју службу, да су дарови Духа Светога различити, али свако од нас, на шта год да је позван, има право да призна да није спреман, да нешто не жели да учини или тежи нечем другом. Ако човек не жели да волонтира, то је његово право и не значи да је кукавица или равнодушан према судбини болесних људи. То једноставно значи да није спреман. Ако лекару нису обезбеђена средства заштите, а захтевају од њега да оде међу инфективне болеснике где може да се зарази и умре, ту се не ради се о дужности, већ о манипулацији осећањима. У души сваке особе постоји одговорност за сопствени посао, а то је веома згодно искористити за управљање особом. Неки хришћани имају погрешно схватање да је дужност хришћанина да се сломи зарад нечега. Али ово је погрешан пут. Самопонижавање је праг самоуништења. У ствари, понизност је када човек адекватно процени своју снагу. Релативно говорећи: знам да могу да подигнем 50 килограма, што значи да нећу да подигнем 51 килограм. Често се ломимо да бисмо постали, како нам се чини, исправнији, и тако падамо у руке смутљиваца и подлих људи. Често човек мисли: ако сам православац, онда треба да желим ово, а не оно. На пример, слушајте Баха и Бетовена, а не Квин и Аеросмит. Зашто? - Зато. То је објашњење. Као резултат тога, човек се гура у круте границе, покушава да натера своју жену и децу у њих, и уништава све: жена поднесе захтев за развод или деца оду од куће. Уместо да схвати своје грешке, он каже: „На све свете ђаво је деловао преко деце и вољених." Ослобађајући себе одговорности, он је пребацује на демоне. И тако ми, имајући лажне идеје о својој дужности, уништавамо и своје животе и животе својих најмилијих. А они, када виде таквог хришћанина, верују да је он кукавички фанатик, од којег је боље да се клоне – као и од његове Цркве и његовог Бога. Проблем многих хришћана је што када дођу до вере, често почињу да избегавају све што је „нехришћанско“: културу, пријатеље. Цео наш свет концентришемо само у црквени круг, немамо критички поглед на свој живот. То је лоше јер нас људи изван нашег круга познају и могу искрено да кажу како виде хришћане и Цркву, шта у томе не разумеју, шта их плаши. На крају крајева, Црква је архаична институција и људи тешко прихватају овај архаизам. Наша дужност је да не прекидамо односе са својим пријатељима и познаницима, чак и ако нису хришћани. Древни свеци су били пријатељи са паганима, и то је била норма. Човек је рођен да буде срећан. Радост је главни критеријум по коме треба да оцењујемо свој живот. Ако знамо да се радујемо, то значи да је све у реду. Ако не, значи да идемо погрешним путем. Често се дешава у породицама: „Волим, па ћу се одрећи своје среће зарад среће свог вољеног." И жртвује се изнова и изнова, не желећи ништа заузврат. Испоставља се да је особа спремна да даје, али није спремна да прими љубав. Другој половини се допада да је сваки хир испуњен и она почиње да то искоришћава. Време пролази, ресурси даваоца су исцрпљени, и он мисли: „Посветио сам јој цео живот и ништа нисам добио заузврат. То значи да ме није волела!" Али, поента није у томе, већ он себи није дозволио да буде вољен! Није био спреман за ово. Иста ствар се дешава и са децом. Родитељи жртвују све за њих, а као резултат тога, они израстају у себичне људе који живе свој живот не размишљајући о онима који су све уложили у њих. Ако погледате такве случајеве, испада да је осећај дужности уништио све оно добро што се могло десити међу људима, остављајући за собом само осећај да су искоришћени. Никакво насиље над самим собом не може бити добро. Увек уништава. Господ не жели ово од нас. Међутим, желео бих да се задржим на једном аспекту: за хришћанина је важно да разликује неспремност да нешто учини и недостатак снаге да то учини. Верујем да без обзира колико сте заузети, морате да одвојите време за себе. Сурошки митрополит Антоније је поучавао: морамо се научити да истински волимо себе. Док бринемо о другима, не смемо заборавити на себе. Ако резервишете део дана за сопствене хобије, то вас инспирише да радите за добробит других. Осећамо се угодно знајући шта нам будућност доноси. Тако функционише људски мозак. Због тога људи тако активно планирају своје животе - и огорчени су ако им се планови не остваре. Понекад се такво планирање доживљава као дужност: потребно је све обезбедити, све узети у обзир. Али у животу ретко тако иде. Наш Господ је непредвидив. Треба Му веровати. Наравно, немогуће је променити се на боље без труда. Али морамо запамтити: Бог не захтева од нас да сами себе сломимо. Он жели да се трансформишемо, да научимо да гледамо на свет кроз дечије очи. Христос не жели да се присиљавамо себе, Он од нас очекује да постанемо бољи. Путеви могу бити различити. Постоји пут суза, постоји пут радости, али сваки нас мора довести до осећања праштања, а не самопонижења и осећаја недостојности. Бог од нас увек очекује више, а не мање, јер смо позвани да будемо свети. На свакој литургији свештеник проглашава: „Светиње светима!“ Дакле, морате тежити самостварању. То је наша права дужност. јереј Димитрије Паламарчук приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Самопоништено завапи: Нисам достојан да под кров мој уђеш! Од самопоништености пређи у синовски страх, који не рида у грчу но приноси трезвљење са страхопоштовањем. Пошто, пак, сам Господ и позива и налаже да приступимо, буди спреман да приступиш радосно са жељом и жеђи, као јелен изворима воденим, ишчекујући са увереношћу да примиш самога Господа, а са њим и сва блага животна у Њему сакривена окрећући се од тог ишчекивања које се неће посрамити, к себи, у готовости да сретнеш Господа, силније ражари срдачну скрушеност и понови обећање да ћеш се одвраћати од греха, макар се због тога морало и умрети. Свети Теофан Затворник, Пут ка спасењу Извор: Епархија жичка

Управник послова Украјинске Православне Цркве Митрополит бориспољски и Броварски Антоније дао је интервју грчкој агенцији за црквене новости „Ромфеја“. — Ваше Високопреосвештенство, 13. новембра је одржан Сабор епископа Украјинске Цркве. Који су главни резултати овог Сабора? — Пре свега, Сабор епископа Украјинске Православне Цркве је својим одлукама посведочио и потврдио унутрашње јединство наше Цркве. Знамо да су представници наше државе, који се залажу за идеје аутокефалије, обећали Васељенском патријарху да ће наводно 20-25 архијереја наше Цркве сигурно доћи на такозвани „сабор уједињења“ који треба да створи нову „јединствену цркву“. Ако не 20, бар 10 архијереја ће сигурно доћи – Фанар је био убеђен у то. Наши медији су писали да је тих дана у Кијеву тајно боравио Митрополит галски Емануил како би припремио такозвани „сабор уједињења“. У ствари, само је један епископ, тачније Митрополит виницки Симеон одбио да потпише одлуку Сабора епископа. Овај став митрополита Симеона је изазвао снажне протесте међу клирицима његове епархије (протестовало је око 50 свештеника из града Винице, а подржало их је мноштво мирјана), тако да је митрополит Симеон, чак и ако сам није потписао ове одлуке био приморан да објави званичну изјаву, јер је без обзира на све одлука Сабора епископа обавезујућа за целу Украјинску Цркву, укључујући и Виницку епархију. Он је то рекао зато што је схватио да ризикује да изгуби своју епархију која га не подржава по овом питању. То значи да идеја „цариградске аутокефалије“ није прихваћена у црквеном народу и од стране клира наше Цркве. Не постоје „милиони“ верника који наводно ишчекују Томос о аутокефалији, као што о се о томе говори у нашим медијима, и као што званично говори патријарх Вартоломеј који је, изгледа, прихватио логику наших расколника. Зашто то кажем? Зато што данас из уста Патријарха цариградског чујемо исте тврдње и исту аргументацију које смо чули од наших расколника. Сматрам да, као што је ова идеологија довела до раскола у Украјини, исто тако ствара проблеме на свеправославном нивоу. Овде бих желео да посетим на делове писма које је Његово Блаженство Архиепископ албански Анастасије упутио Патријарху московском Кирилу, у којем архиепископ Анастасије каже да ће се уместо да буде постигнуто јединство православаца у Украјини појавити опасност од раскола у Православљу у целом свету. Узевши све то у обзир Сабор епископа је донео одлуку у којој се каже да аутокефалност данас не одражава унутрашњу црквену потребу, да нам се намеће споља и да се наша Црква неће ујединити с расколницима уколико се они не покају. Имамо утисак да наша држава заједно с расколницима и Васељенском патријаршијом жели да нам одузме бар неки део наше Цркве. Међутим, наша Црква је показала своје јединство и целовитост. — Ипак, у украјинским медијима се говори о томе да наводно постоји 15 пуномоћја неких митрополита који неће лично отићи на „сабор уједињења“, али овлашћују некога да гласа у њихово име? — Читао сам о томе, то су фантазије. Иначе би се у том случају „сабор уједињења“ могао одржати преко интернета или преко скајпа? Зашто би се онда неко мучио да долази у Кијев? Али, ако ћемо озбиљно да говоримо, хтео бих да истакнем два момента. Први. Чак и да је тако као што сте рекли, то показује каквим лукавим средствима неки желе да спроведу ово безакоње. И ова чињеница не служи на част, пре свега, Васељенској патријаршији која се уплела у ову причу. И други моменат. Чак и ако неки епископ оде на овај „сабор“ његови верници и клир ће бити први који им неће дозволити да кроче у своју митрополију, као што смо то видели у Виници, као и у другој митрополији чији је епископ начинио погрешан потез. Изгубиће своје митрополије и остаће празних руку. То значи да тема „цариградске аутокефалије“ не ужива подршку у нашем верујућем народу, и то није резултат деловања Москве, као што се то лажно тврди на јавним местима. — Какав је став ваше државе после Сабора епископа? — Државна власт покушава да заплаши наше епископе и свештенике. У току последње недеље у украјинским медијима је објављено на десетине чланака с прљавим оптужбама против епископа и свештеника који су познати у нашем друштву. Осим тога, представници Службе безбедности позивају наше епископе на разговор. То још увек нису прогони наше Цркве као што је то било у време Совјетског Савеза, јер времена су се променила, али алудирају на то шта желе од нас. Врши се притисак. Кад би на нас вршила притисак само држава или кад би то чиниле друге нецрквене снаге, то нас не би толико болело, јер знамо историју Цркве. Али кад то чини или кад у томе помаже, или тајно учествује друга Помесна Православна Црква, имам у виду Цариградску, тешко нам је да то прихватимо духовно и психолошки. Васељенска патријаршија у Украјини делује партизански, тајно, игноришући канонску Цркву с милионима верника, с 12.500 парохија, с 90 епископа и 5.000 монаха, игноришући велику канонску Цркву и стајући на страну оних који врше притисак на нашу Цркву. Све што Фанар ради, ради заједно с политичким руководством наше земље. Јуче је председник Украјине господин Порошенко објавио да ће 28. новембра на Фанар отићи један државни чиновник, господин Павленко како би присуствовао заседању Светог Синода Васељенске патријаршије који ће учествовати у коначној редакцији или одобравању текста Томоса. У сваком случају, видимо да се дешавају чудне ствари, кад државни чиновници, мирјани, планирају да учествују на заседању Светог Синода Цркве и покушавају да реше црквена питања. Жао нам је што овакво чудно понашање видимо у Цариградској патријаршији, не слажемо се с тим и нећемо дозволити да се политичари мешају у наше црквене послове. — Како на то гледају и како ове догађаје доживљавају обичан црквени народ и ваш клир? — Запажам занимљиву, а уједно жалосну појаву. Ови незаконити поступци Цариградске патријаршије не компромитују у очима верујућег народа и нашег клира само саму Васељенску патријаршију, већ и цело Православље у којем се говори грчки језик. Наши свештеници ми кажу да многи верници својим духовницима исповедају негативне помисли против Васељенске патријаршије због деловања у Украјини. Наши верници схватају да ове помисли нису добре за хришћанине и зато их исповедају. Неки свештеници којима се раније свиђало да служе у грчким одеждама престају да их користе и узимају руске. Видим да неки наши клирици који су раније често одлазили на Свету гору Атон сад више немају велику жељу да иду тамо. Наши оци се питају зашто ћути Света гора, зашто ништа не кажу светогорски оци видећи како се газе канонске основе светског Православља? Уопште видим да се рађа извесна антипатија према свему грчком. Наши верници осећају бол због тога што су их издали једноверци, односно Цариградска патријаршија која је нашој Цркви забола нож у леђа. Наши верници осећају да су издати. И овај бол је јачи и теже се подноси од свих оних конфликата и сукоба с расколницима и унијатима које смо доживели у току последњих деценија. Дакле, запажамо неми протест на обичном свакодневном нивоу, извесно одвајање од богате и лепе грчко-православне традиције. Не желим да кажем да је то масовна појава, али су тенденције управо такве. Мислим да је то врло озбиљан проблем, јер је раскол на нивоу обичног народа врло јак и дуго траје. Оно што Фанар ради у Украјини се, нажалост, одражава на целом Телу Православља. Надамо се да ће људи у свету који говори на грчком то схватити и да ћемо уз помоћ Божију наћи снаге да то превладамо. — Како се расколници понашају у овој ситуацији? — Расколници се нису променили. Укидање анатеме и изопштења расколници нису доживели као своје присаједињење Цркви, већ као да је Црква наводно схватила њихов исправан став, због којег су и отишли у раскол. Шта значи то што је Васељенска патријаршија признала расколнике? То значи да је променила свој однос према расколницима, али не да су се променили сами расколници. Зашто је потребно покајање грешника или расколника у Цркви? Зато да би променили свој ум. Грчка реч покајање (грч. „метаноја“) означава промену ума. Расколници треба да се промене, а не да приморају саму Цркву да се промени. Другим речима, уместо да се грешник покаје, уместо да промени свој живот пред Богом, он жели да Сам Бог промени однос према њему. Шта ће се десити ако Црква прими непромењене грешнике? То ме подсећа на јеванђељску причу Господа о позванима на брак, кад је дошао господар „да види госте, угледа ондје човјека необучена у свадбено рухо. И рече му: Пријатељу, како си ушао амо без свадбеног руха? А он оћута.“ (Мт. 22: 11-12). Црква не прима у своје окриље непокајане грешнике. Чак и ако их прими одбациће их. Видимо како се расколници нису променили после 11. октобра кад је Цариградска патријаршија донела своју одлуку. Расколници су остали непријатељски, агресивно настројени према нашој Цркви. То су схватиле и потврдиле Православне Цркве Србије и Пољске и ми смо им на томе захвални. Осим тога, расколници које је признала Васељенска патријаршија, немају стварно свештенство и архијерејство. И ако друге Помесне Цркве не буду рекле своје одлучно не као што су то већ рекле Српска и Пољска Црква, сутра ће бити принуђене да служе с тим људима који немају и никад нису имали канонску хиротонију. На почетку раскола епископску хиротонију су обављали авантуристи који нису били чак ни свештеници, који су преварили прве расколнике и „рукоположили“ их у „архијерејски чин“, при чему су такође имали проблеме моралног карактера. Исто тако, желим да истакнем да почевши од пролећа 2018. године, кад је започела читава ова прича с Томосом ниједна Помесна Аутокефална Црква није изразила сагласност с поступцима Васељенске патријаршије у Украјини. А став Српске и Пољске Цркве које су одбиле да признају легализацију расколника сведочи и улива нам наду у то да се ниједна друга Црква неће придржавати другачијег става, који би се разликовао од ставова две поменуте Цркве. Мислим да то значи да се Васељенска патријаршија, ако не промени став, сигурно креће ка ћорсокаку. Нека стане, нека започне дијалог с нама, Руском Црквом, као и другим Помесним Црквама. Заједно ћемо наћи решење. Спремни смо на дијалог. Иначе ћемо све изгубити, и прва ће на губитку бити Цариградска патријаршија, као и сва Православна Црква. Извор: Ромфеа / Православие.ру