Срђан Шијакињић

Неко ко није у вери и неко ко не види нијансе које ми који смо у вери видимо (ми нпр. разликујемо људско и грешно од божанског и светог у цркви, разликујемо православно учење од римокатоличког, а оба о протестантских итд.), посматра целокупно хришћанство не само кроз речи Јеванђеља, него и кроз крсташке ратове, педофилске и финансијске скандале који тресу РКЦ, конзервативан и уплашен однос према науци (опет карактеристично пре за РКЦ и разне протестантске цркве, али ни ми понекад не заостајемо) и променама итд. Харари није хришћанин и не можемо очекивати од њега да познаје разлике између учења и пракси разних хришћанских деноминација. Он није ни религиотан, па према томе када посматра религију, види и све одвратне ствари које су људи радили и дан-данас раде иако се декларишу као верници или чак и у име религије. Тако да треба имати разумевања и за такве погледе људи ван вере.

Ја за себе овим дефинитивно закључујем да литургија као догађај не штити аутоматски од инфективних болести, као што не штити ни од других овоземаљских неприлика, попут бола у леђима или пада притиска. Делује као очигледан закључак, али смо имали дискусије у којима се наговештавало, ако не и тврдило, да осим Причешћа (што нико није озбиљно ни оспоравао), од заразе заштиту пружају у иконе, крстови и/или сам догађај литургије.

Човек рекао само да медицина учи да се вирусне инфекције као што је коронавирус могу преносити капљичним путем, укључујући употребу истог прибора за јело. Он лично неком приликом рече да је агностик. Нема ту хуле никакве.

еее, али опет правници ту имају последњу реч у одузимању пословне способности, не вреди, пропадосмо како год окренеш

Нажалост, колико ја знам, ми никад нисмо имали институције, од Карађорђа наовамо. Некад смо били близу томе да их имамо, била је нека равнотежа као моћи, али смо се опет враћали на старо. Не видим да ће се ту ишта променити ускоро, али се надам да ће се мењати постепено, па за 50ак година можда буде нешто суштински боље. Ако нека криза не врати цео свет, па и нас, опет назад.

Шта је твоја поента, да не фукционишу институције? Слажем се, и шта нам онда остаје? Па избори. Ако тог директора из примера не би сменили пре скупштине акционара, јер полуге контроле не раде, онда би било добро да га макар скупштина акционара смени зар не... А ако имаш 75% акционара који су нормалци, све док гласање на скупштини није забрањено или намештено, ипак постоји неки излаз.

За све сам то чуо (осим за лекаре), али ни за шта нисам видео доказе. Можда ћемо видети доказе кад једном сиђу са власти, па ће се показати да нисам у праву. Опет, за све сам то слушао и за време жутих, с тим што је било у мањој мери, јер су им ови садашњи све време дисали за вратом. Оно што се мени чини да смо и за време Слобе и за време жутих имали доста више незадовољних људи него данас. Против Слобе је пола државе било огорчено из очигледних разлога, а против жутих је исто тако пола државе било огорчено због лоповлука + што су били виђени као некакви издајници у суштини. А данас, код тзв. обичног света, мање је огорчених људи. Или барем ти огорчени не мисле да ће им бити боље ако гласају за опозицију. Не знам, можда грешим, али ми се чини да је то ипак главни разлог што опстају на власти, а не што су увели неку досад невиђену диктатуру.

@GeniusAtWorkЗа Оливера не знам, и не могу ништа да кажем. Све остало што кажеш су мање више чињенице, само је просто мој утисак да када се упореди са Слобиним режимом, ови су ипак скроз друга зверка. То је просто мој утисак, без обзира на разлоге - једноставно ни Србија и свет нису исти тада и сада, то је чињеница.

Могуће, не улазим у разлоге. Али у данашњем сплету околности, мој лични утисак је да не постоји препрека да народ изађе на изборе и створи јаку опозицију, ако не и да промени власт. Ако је излазност око 50%, шта спречава народ да је подигне на 75-80%. Знам да је то доста сложеније, али није немогуће. Просто има тај повећи део народа који сматра да му не може бити суштински боље ко год био на власти. Е сад, постоји и други део приче, а то је да ли се може очекивати промена кад имаш треш медије усмерене према широким масама, Информер, Ало, Пинк, Хепи итд, па онда потезе као 100 евра свима, или идемо сви из СНС-а да обилазимо пензонере и носимо пакете хране итд, запослимо те у ЈКП, али ти нам после набавиш 10 гласача и сл. Значи проблем је што борба за наклоност људи није фер, јер једни у тој борби имају могућност да завуку руку ако треба и у државну касу. И то је чињеница, али опет да је народу толико дозлозгрдило, ништа од побројаног не би вредело. Тј. можда би опет они побеђивали, али тешко да би имали овакву доминацију. И са друге стране, једном делу народа ово суштински одговара - тај који се запослио у ЈКП, тај који иде на излете пензионера и добије дружење плус ужину, тај који добије пакет намирница... Нама делује претужно да толико вреди глас и да је толико сужена перспектива, али је то реалност. Ти људи су задовољни. А нема их 1.000 или 2.000 него много више, а и они су народ, исто као и ми...

Ипак немамо политичка убиства, немамо масовно премлаћивање на демонстрацијама, поливање воденим топовима, немамо још штошта што је било 90-их, треба ипак бити реалан... На крају, имаш изборе на којима можеш да изабереш нешто друго. Нису идеални услови, пуно је медијског мрака, пуно је притисака на одређени део бирачког тела (запослени преко партије, разних веза итд.) за кога да гласа, али опет то не значи да опозиција не би имала макар 20-30% да је људима стварно толико дозлогрдило. Или да мисле да ће им бити боље ако гласају за било какву алтернативу.

Мислим на то да ли је питање да ли је ограничење одређене слободе целисходно у контексту одређене животне ситуације у којој се друштво налази. Нпр. да ли опасност коју овај вирус носи оправдава ограничење слободе коју Устав гарантује - рецимо слободе испољавања вере кроз посећивање верских служби? Мени се чини да ово није само правно питање.

Да ли је ово суштински, или бар добрим делом, ван-правничко питање?

Шта би били обоготворени људи? И је л имамо игде у Писму и предању да су пали анђели управљали људима? Небитно, шта сам покушао да кажем јесте да када посматрам свет и људе, чини ми се да је постојање хришћанског Бога апсолутно реална могућност, за разлику од старословенских или нордијских божанстава. Између осталог зато што је хришћанска вера преживела нетакнуто велики напредак људске мисли. После 2.000 година, дан данас милијарде људи (од којих неки сасвим блистави умови) верују у Христа, док не знам да ли ико заиста верује у Перуна (знам да постоје неки нео-пагани, али разумем да је ту битан неки фолклорни елемент, а не вера). Рекао бих да Ислам учи да није. За све остало, биће да је проблем што сам покушао да дођем до поенте користећи божанства о којима не знам довољно, па је поента испала неодговарајућа. Моја грешка. Хтео сам заправо да кажем да верујем да ако постоји беневолентни Бог, који међутим није хришћански Бог, он неће дозволити да пропадне ниједан човек коме је срце на правом месту (или ниједан човек уопште, али хајде да не ширимо тему), без обзира на веру коју је тај човек практиковао. Такође, верујем да ће Христос пригрлити и све не-хришћане у којима нађе минимум жеље за заједницу љубави. Писали смо беше о томе на форуму доста опширно, неколико година уназад.

Верујем зато што, ако хришћански Бог постоји, нема исправније и вредније ствари од те да се у Њега верује (и у складу са том вером живи). "Исправније" и "вредније" посматрам у контексту питања како сваки појединац највише може допринети свеопштем добру (најшире схваћеном), макар тај допринос био и занемарљиво мали (јер, сама чињеница да постојим ме позива да начиним неки избор, да живим на неки начин, да своје време проведем овако или онако - па према томе, живети тако да за мрвицу повећамо збир доброг наспрам збира зла је већ неизбежан задатак). Ако хришћански Бог, пак, не постоји (или било који "други" бог који је добар) - ником ништа. Шанса да Бог постоји (коју признају сви сем најтврдокорнијих атеиста), макар била и мала (а уопште се ни не може квантификовати) оправдава потпуно веру, јер сматрам да људи прилагођавају ставове не само на основу вероватноће неког исхода, већ и по значају који би тај исход имао (актуелан пример је коронавирус - шанса да млађи здрав човек умре од њега или има дуготрајне последице је у најгорем случају 1-2%, а опет је већина спремна да у потпуности прилагоди своје понашање у покушају да избегне такав исход, јер тај 1 до 2% носе катастрофалне последице). То је један слој одговора на питање. Други је везан за ово што је Пинокиов полубрат приметио - да би, вероватно, многи хришћани веровали у доминантну религију одређеног друштва да су у том друштву рођени. Дакле, питање је на основу чега сам закључио да је баш хришћански Бог вероватнији од бога неке друге религије (или, помало искарикирано, од летећег шпагети чудовишта, што би рекао, ако се не варам, Ричард Докинс, тј. од било ког измаштаног бића, попут Перуна или Одина), па сам одлучио да баш у њега верујем. Одговор је да нисам ни одлучивао. Као мали сам просто поверовао, узео здраво за готово ако хоћете, без додатног преиспитивања (за које дете није ни способно јелте) информацију да Бог постоји. Касније, када сам почео да преиспитујем, нашао сам довољно сведочанстава људи који кажу да имају искуство да хришћански Бог постоји, да закључим да се шанса да постоји не може искључити, што ми је било довољно (за разлику од старословенских или викиншких божанстава, нпр.). Површно познавање основних начела других великих религија (дакле оних које су, опет за разлику од веровања старих народа, опстала упркос напретку људских идеја и знања) ме није заинтересовало довољно да бих наслутио да у њима има више истине. Додатно, колико знам, једино хришћанство проповеда Бога који се солидарисао са створењем које је створио тако што је поделио искуство живота и смрти са њим, а притом проповеда и безусловну и несебичну љубав. Тако да нисам дубље ни тражио. Друго, и не мање важно, верујем да Алах, или индијска божанства, или неки недефинисани Творац света, сигурно неће замерити људима који су веровали у "локално доминантна" учења, све док им је мотивација била искрена и усмерена ка добру (као што верујем у истинитост речи Симоне Веј да Бог шаље Духа Светог и онима који се искрено моле Мухамеду или Озирису). На крају, постоји и тај лични осећај присуства Божијег. Пошто сам иначе рационалан тип личности, можда и скептичан, наравно да не могу да искључим могућност да је тај осећај последица само аутосугестије или одговарајуће структуре у мом мозгу (како предлажу нека истраживања), али - опет се враћајући на почетак - сама могућност да то није само то, већ зсиста присуство одраз, наговештај, постојања самог Бога (која могућност се ничим не може искључити), је мени сасвим довољно да наставим да верујем. Ето, волео бих да сам у стању да на ово питање краће и јасније одговорим, али нисам.

Па да, практично да... Они када заседну, све се анулира, осим ако не потврде оно што је донето. Него сам ја мислио у овој нашој ситуацији, да ће вероватно рутински све потврдити одмах.

Христос васкрсе! Слично томе како Златоусти позова на гозбу све, и који су постили и који нису итд., без разлике, тако радујмо се сви, и који су ишли и који нису, и храбри и плашљиви, и јаки и слаби, и верни и маловерни, и опрезни и хазардери, сви без разлике, јер највећа победа је већ задобијена, највећи противник је већ побеђен и све друге невоље су само облачак који протрчи преко Сунца које је већ изашло да сија у вечности! Живи и здрави били!

Заиста васкрсе! Свако добро од Победиоца смрти свима!

Не знам како Авокадо мисли, али ја ово читам тако да Скупштина кад заседне (а засешће чим буде "у могућности", пошто шатро сад није) или потврдити ВС и Уредбу, или неће. Ако не потврди, престају да важе.

Додатно, на каналу Dr John Campbell-a, можемо наћи приказ још једног истраживања које даје сличне резултате. Додуше, овде имамо узорак од само 215 трудница које су примљене у њујоршке болнице и рутински тестиране на вирус. Резултати су показали да је доста више њих заражено у односу на оне које су имале симптоме.

Ево неких (можда) добрих вести. Студија са Стенфорд универзитета (кредибилан врло извор), која додуше није прошла проверу, прелиминарно сугерише да је број заражених између 50 до 80 пута већи од броја званично потврђених случајева. Ово су утврдили на узорку од 3.330 људи (што је, колико знам, статистички релевантан узорак).Ово би значило да је вирус много мање смртоносан и да смо ближе колективном имунитету (мада и даље доста делеко од њега). Ево га линк ка тој вести: Antibody study suggests coronavirus is far more widespread than previously thought | World news | The Guardian WWW.THEGUARDIAN.COM Non-peer reviewed study from Stanford found rate of virus may be...

Брате, ја ћу поделити са тобом своје искуство. Сада сам се вратио на почетак са последње реченице, и видим да је испало "мало" подуже, али ако будеш расположен, можда испратиш до краја. Разумем твоју узнемиреност, доста је било тешких речи, тешких осећања и преиспитивања са свих страна у последње време. Мени се чини да смо сви преиспитивали доста тога што иначе не бисмо да није дошло до ове кризе. И своју веру, и свој однос према Цркви, причешћу, литургији, браћи и сестрама, друштву, властима, науци, атеистима... ма све што је важно смо преиспитивали, тако ми се чини. И поврх тога и веру других, и њихов разум и врлине и мане, и о томе свему судили и трудили се да не судимо. Па како онда да се не осећамо изморено, није чудо... Као што сам писао на другим темама, ја у свему овоме видим два темељна приступа проблему, два основна осећања која мотивишу људе. С једне стране имамо оне који сматрају да је верност и препуштање Богу највећа вредност коју треба сачувати по сваку цену, јер је Бог Смисао свега, Он одлучује о свему у сваком случају и ништа лоше се неће десити ни нама, ни другима, ако се препустимо Његовој вољи. Мисле да се верност огледа у томе да држимо литургије као и увек - јер је литургија исто што и заједница са Богом и без литургије нема заједнице са Богом - и да нема те опасности и тог ризика који треба да се стави изнад те заједнице. Просто нема смисла задобити здравље или цео свет, а изгубити Бога - који се губи одрицањем од литургије и верности и доследности онда кад је фрка. Ако смо ту кад је лако, то не говори нужно ништа о нама, ако смо ту кад је тешко, е онда већ имамо нешто, неки залог и подвиг, потврду слободне воље да "стари" - овоземаљски човек "умире" за свет, а нови се рађа. Не можемо ту много шта замерити, многи светитељи тако уче, Свето Писмо говори о вредности и моћи вере на много места, неки патријарси, владике и свештеници говоре у том смислу ових дана - дакле, потпуно легитиман став. С друге стране, имамо оне који сматрају да Бог делује мало, хајде да кажемо, суптилније. У смислу да нам неспорно даје дар вечности и љубави и свих других врлина које превазилазе овај свет, али истовремено не укида правила и законитости природе, која у крајњој линији постоји с Његовим допуштењем. Дао нам је и разум да препознајемо како свет око нас функционише и очекује да тај разум одговорно и користимо да бисмо се штитили од опасности и старали о себи. Тек када предузмемо све што је до нас, треба да очекујемо од Њега да учини чудо и изузме нас од закона природе. Људи овде вероватно виде мањи контраст између Цркве и света, у смислу да верују да Дух дише и кроз науку, медицину, у крајњој линији и кроз оне људе и појаве које нам можда делују потпуно световно и незаинтересовано за Бога. У складу са тим осећањем поретка света и односа са Богом, људи осећају повећану одговорност за људе око себе (и у крајњој линији и за себе саме) и не желе да искушавају Бога тиме што ће се понашати као да је све регуларно, већ своје понашање усклађују са новонасталим околностима. Они осећају да њихов однос са Богом неће бити пољуљан ни ако прескоче неколико литургија, верују да Бог од њих ту жртву и очекује, верују да Бог не жели доказивање спремности да се страда физички, већ можда пре и спремност да се страда духовно, од изостајања са литургија, зарад ближњих. Размишљају можда и о мисији Цркве која, хтели то да признамо или не, свакако губи код просечног посматрача који о Цркви нема појма, а сад одједном чује да ми хришћани инсистирамо на верским правима и слободама на потенцијалну штету наших ближњих са којима делимо ову земљу. И за оваква размишљања се може лако наћи подршка у ауторитетима, што кроз праксе неких помесних Цркава (па и епархија СПЦ), мишљења владика, теолога, свештеника итд. Опет, скроз легитиман став. Проблем и са једним и са другим настаје када људи почну да крију неке погрешне мотиве иза својих одлука. Све док људи са чистом савешћу, помирени са тим што осећају да је исправно, одлуче да иду у цркву или да остану код куће, то је скроз у реду. Али ако осећамо да провејава инат, понос над својом чврстом вером, малодушност и претерана брига за себе, доказивање себи или некоме нечега и слично, онда ту почиње да преовладава лоша енергија и бесмислене расправе. Али и то је ок, људи смо. Ако смо такви 359 дана у години, па нећемо бити другачији ни ових 7. Још кад је велики улог, и у смислу вере и у смислу потенцијално здравља и на крају живота, па сви ће да буду додатно наоштрени и додатно ће се све наше мане и нервозе изразити. Али опет, такви смо - какви смо. Оно што сам ја покушао да урадим, и што ми за сада успева - само сам се препустио и уздржао од оштрих осећања, до после Васкрса. Можда је вештачки, можда је овако или онако, али сам одлучио да се заиста не нервирам и да се стално подсећам да је ипак централна ствар свега то што верујемо и што се надамо да је Христос заиста васкрсао из мртвих и да овај свет у коме смо се једном пробудили, са свим својим патњама и неправдама, малим и наоко неслободним људима који често пате, а да не знају ни шта их је снашло и откуд они у овој васионској драми уопште, има неки смисао и срећан завршетак, који ће нам се на крају открити и који је гарантован тиме што је Свемоћни и Премудри Творац, у вечности пристао на оно што се дешавало у ноћи између четвртка и петка - да преда Себе - иако му се то није милило, иако се плашио, иако је желео да живи, потпуно исто као и ми, само да живи у овом и оваквом свету, још неко време - пристао да умре као човек, након чега је васкрсао као Бог и показао шта и нас чека. Па ако и не схватамо некад неке људе, ако нам њихова размишљања делују глупо, неодговорно, гордо, страшљиво, маловерно, или чак јеретички, или како год - то је опет све у реду, јер сви ми радимо најбоље што можемо. Чим постоји дијалог, значи да постоји интересовање, а чим постоји интересовање, значи да нам није свеједно, да нисмо млаки, да имамо жељу да пронађемо истину и самим тим и Истину, тако да ће то Бог препознати и управити нас на прави пут. На крају, много је боље да имамо дикусије и ставове, него да се овако важне, а очигледно недовољно разјашњене теме, "подразумевају". Ја сам на крају донео одлуку за себе. Испитао сам своје мотиве и одлучио да ли ћу и како ићи у цркву, да ли ћу се и како причестити или ћу седети код куће. Нећу да прецизирам шта сам одлучио, јер сматрам да није битно, с обзиром да сам одлуку донео након што сам уложио сав труд за који сам способан, сав разум и све "срце", тј. што би Амери рекли gut feeling. Пошто сам тако урадио шта је до мене, верујем да и ако нешто ризикујем ван куће, Бог неће дозволити да се ишта лоше деси, јер сам ризиковао сматрајући да је то Његова воља, да будемо са Њим. Ако пак одлучим да у кући, подједнако верујем да Бог неће дозволити да се имало удаљим од њега, јер сам ризиковао остајући код куће сматрајући да је то Његова воља, да зарад добра ближњих одсечем себе од онога где бих иначе био, и где сам иначе био свих претходних година и недеља. Према томе, миран сам и верујем да су и други тако мирни и немам шта да им замерим. Има и оних који вероватно све раде из погрешних мотива, али Боже мој, има их и ван времена короне. Извини што сам удавио, али твој пост ми је деловао доста емотивно, па сам узео слободу да пишем опширно, искрено и лично. Да се оградим према свакоме ко чита - све што сам рекао је апсолутно лични доживљај, доживљај човека без формалног теолошког образовања, са врло скромним неформалним познавањем богословије, и ни по чему битне духовне праксе. Не тврдим да је ишта од реченог у складу са учењем Цркве, већ представља само личну рецепцију тог учења и, још шире, лични доживљај Бога и ситуације у којој смо се нашли у овом Великом посту. Ја ћу наставити да покушавам да се концентришем искључиво на смисао догађаја који су се десили од сутра до недеље, на оно што се у тим догађајима крије и што ниједна криза па ни ова неће променити. Све то нам се открива у Цркви и према томе нема никаквог разлога да сумњаш да си усамљен у њој само зато што на неку тему имаш овакво или онакво мишљење, па се надам да ћеш и ти у веселијем расположењу заборавити све ове расправе и расправице. Слушао сам проф. Растка Јовића вчрс у Агапеу и он је цитирао неког професора богословије који је рекао, парафразирам, ми као Хришћани смо позвани да волимо свакога човека, али не и да нам се допада сваки човек. То ми је баш остало у утиску и мислим да се у томе крије доста тога што је посебно актуелно ових дана. Порука да се трудимо и усмеримо енергију да пронађемо љубав и разумевање за све на које набасамо (па и у овим интернет уличицама, јер су и то људи,а не ботови, ипак), па ће онда и ако признамо да нам се не допадају то бити мање битно и мање страшно. Жив ми био!

Моје размишљање, тј. осећај, је да појмови "духовно" и "физичко" нису корисни у овој теми, јер је причешће Света тајна, па према томе није могуће дефинисати како је Христос присутан у причешћу. Оно у шта верујемо је да заиста јесте присутан, не само симболички (као што колико ја разумем, нпр. Плаштаница представља симбол Његовог тела, а не његово тело). Ја то замишљам тако да је Бог "својим енергијама" присутан у причешћу, јер ми је та синтагма остала у сећању одавно, мада нисам сигуран да ли се то може детаљније објаснити, јер ми не знамо како тачно Бог постоји, како то изгледа када је негде присутан, а како кад је одсутан итд.

Треба узети у обзир и изјаву/интервју који је патријарх дао за Блиц. Ту каже, отприлике, иако се без дилеме могу организовати сви услови да људи дођу безбедно, ипак ћемо изаћи у сусрет властима и лекарима и остати код кућа.

Прочитао сам двапут, пажљиво. Имају две опције - људи који су ово написали немају дар јасног изражавања и нису успели да кажу оно што патријарх и Вучић желе да саопште; људи који су ово написали су мајстори свог посла и успели су савршено да добију паре, а задрже и јаре, тј. у овом случају да издају саопштење, а да главно не саопште. Јако фрустрирајуће за читање, додуше...

Хало, Бинг! Како брат? Шта, ухапсили га због кршења забране кретања? Ццц, нејеројатно! Него, види, налетих на чопор неудомљених штенаца...