Jump to content

Срђан Шијакињић

Члан
  • Број садржаја

    5711
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    2

Everything posted by Срђан Шијакињић

  1. Сећам се те теме, написала је у контексту да је једино под утицајем литургије, а не да је литургија контаминирајућа. Из свега осталог што је писала годинама на форуму, ово је скроз јасно.
  2. Али имамо и оно да ко не једе тело и не пије крв, нема живота у себи. Али и оно да се спасава ко нахрани гладног, напоји жедног итд. Или, шта ћемо даље од разбојника на крсту, који је први ушао у рај, кажу, а нити се причешћивао, нити је - разумно је претпоставити - хранио гладне и појио жедне (говорим наравно о симболичкој вредности те слике да се разбојник спасава без учешћа у Тајној вечери и без причешћа, иако временски након њих, а не о томе да ли је фактички могао бити причешћен). Увек ме те наизглед противречности збуне у позитивном смислу.
  3. Ја баш мислим да је код вас/тебе јасније објашњено. Јер то је то, причестим се, узмем нафору, вратим се на своје место, прекрстим и идем кући. Просто тако функционише...
  4. Претече ме Змај, то је та дилема... Џаба, мислим, анонимно учествовање у литургијској заједници, ако немамо изграђену заједницу љубави са људима са којима живимо. Питање је само да ли је џаба имати изграђену заједницу љубави са људима ван цркве, ако не учествујемо у литургијама...
  5. Ово је наравно тачно и заокружено, ја бих се само надовезао својом дилемом - наиме, кажу да у временима првих хришћана, није било пуно разлике између литургијске и животне заједнице; хришћана је било релативно мало, држали су се заједно и ван цркве, и били су некако опипљиво одељени тајном крштења од већине људи која их је окруживала. Тако бар кажу. Али питам се шта је значење и домен заједнице данас када имамо ситуације да огроман број људи сваке недеље, годинама, долази на литургије, а да од десетина или стотина људи, познаје њих неколико, а и тих неколико на "здраво, како си" и можда тек са неким од њих попије кафу понекад. Ово нарочито важи за веће градске цркве. Ти људи јачу заједницу имају са породицом, широм фамилијом, пријатељима, другарима и колегама, речју са људима са којима свакодневно живеби контактирају, деле добро и злок. Један део тих људи, често и већину, ни не виђају никад на литургијама јер их ови ни не посећују. Шта онда значи спасавање у заједници и кроз заједницу, данас. Сами се не можемо спасти, чак и да можемо, самоћа је пре пакао него спасење; али да ли се спасавамо изградњом веза љубави пре свега са заједницом у којој живимо, или учествовањем у литургијској заједници у којој често једва да познајемо пар људи. Покушавам да кажем да ми се чини да се у каснијим временима хришћанства и у савременом свету не може повући знак једнакости између заједнице и Цркве. Бар не на исти начин на који је то могло у првим временима. Вероватно да је Црква заједница на неки мистични начин, али у данашњем свету многи хришћани већи део свог времена, енергије и уопште себе посвећују другим заједницама које постоје у њиховом животу, него црквеној заједници.
  6. Па да, ипак је ово права криза и тера човека да се преиспитује на многим пољима. Што ваљда није лоше, на крају крајева.
  7. Ех, Ана, "талибан", "себичњак", "маловеран" и "уплашен" су чини ми се свега пар пута поменуте речи, које су се некако нажалост урезале у тему и дале јој тон. Глупости. Надам се да нико то заиста не мисли када се мало удуби у мотивацију људи који не мисле као он. Мени би талибан/себичњак био неко ко ради ствари из ината (она прича "ма каква наука, измислили вирус да поробе народ, гле оног држи растојање хаха итд."), а маловеран/уплашен онај који је у фазону "та шта има да идемо у цркве, Бог је у срцу а на у грађевини, ја верујем али нисам део СПЦ бла бла", значи просечан коментар са Б92. Ја мислим да ни једних ни других нема много на форуму, али признајем да је мој грех у току ове ситуације пре свега што судим поменутим људима.
  8. Опет говоримо о два осећаја и доживљаја. Некоме је центар света и живи веру тако што осећа да су му литургије потребне као хлеб и вода, дакле свакодневно, тј. увек када их има. Али некоме је центар света и живи веру тако што осећа да се његов однос са Богом неће пореметити и да неко време не оде на литургију (осим, наравно, из лењости и сличних неоправданих разлога), нити да ће се нужно приближити Богу ако буде на свакој литургији. Ко може да каже који је догживљај исправан? Само Бог. Ја верујем да су оба исправна, ако су мотивације искрене.
  9. Њега и остале је похвалио чак и др Зоран Радовановић, чувени епидемиолог и отворени критичар ове власти. Мени је поштено критиковати тзв. "диктатуру епидемиолога", као што је помињао Хуанито, из угла да не треба да се одлучује о целом друштву само на основу онога што је из епидемиолошке перспективе смислено, јер џаба нам ако средимо вирус, а притом направимо хаос другим сферама живота. Али критиковати било кога од њих да се "продао", да се не води струком, то подразумева да тај који критикује о тој области зна нешто, па може дс процени ко се води струком, а ко не. А пошто се то изучава 10-ак + година да би се нешто знало, апсурдно је што људи мисле да су имају кредита ишта да тврде.
  10. Не разумем, шта нам говори Грузуја о нашој ситуацији? Како то треба да умири некога ко се брине да ће поукупи вирус стојећи у затвореном простору (дакле не од причешћа) и касније да га несвесно пренесе неком ко није ни био у цркви? Опет кажем, неки људи осећају да је безвезе правити уступке пред опасности од смрти кад верујемо у онога који је смрт победио. А неки опет осећају да је безвезе ризиковати дар живота и здравља, и свог, а пре свега туђег, јер не желимо на прескочимо неколико литургија. Они у томе виде инаћење више него љубав, јер се од Бога очекује да нас заштити од онога од чега знамо и лако можемо и сами да се заштитимо и заштитимо једни друге. Питају се и шта је достојније - одрећи се потенцијално здравља да бисмо били на литургији (али притом можда неког још заразити ни кривог ни дужног), или одрећи се литургије и потенцијално личног духовног напретка, зарад тога да смање шансу да икоме пренесу вирус. Према томе, оба осећања имају логике и треба имати баш пуно разумевања.
  11. Па да, имамо те неке две перспективе. Једна је да је вера већа од живота у највећој могућој мери, дотле да се од редовне праксе не одступа ни по коју цену. Према том мишљењу (или боље осећању), чак ни привремена прилагођавања нису прихватљива и боље је умрети него одустати од службе. Та перспектива свакако има вредности и примамљива је и доследна - ако су вечност и Бог толико већи од пролазног живота, ако је то коначни циљ и ако је овај живот према том циљу у крајњој линији небитан, онда ни цео живот овоземаљски није вредан ни најмањег уступка који се тиче Бога. Према другој перспективи и овоземаљски живот има вредности сам по себи и Богу не смета да се трудимо да га проживимо што дуже и квалитетније, па по цену да модификујемо наш однос према Њему, прилагођавајући се околностима, све док Га се суштински не одричемо. Ова перспектива, ако ћемо искрено, подразумева да литургија није нешто што је важније од овоземаљског живота, у смислу да се може и пропустити неколико литургија и причешћа, без неких духовних последица. Да се може бити у заједници са Богом и богоугодан и под тим условима и да нам је Бог дао разум да се сами побринемо и заштитимо од овоземаљских опасности, те да ризикујемо само кад немамо другог избора. Само онда када је то неопходно да не бисмо прекршили заповест љубави према Богу (нпр. ако нам неко тражи да Га се одрекнемо) или ближњем, за кога ризикујемо свој живот. Кад се удубим, имају смисла обе перспективе, само нема смисла кад смо искључиви и тиме уносимо лошу енергију.
  12. Alfa čestica — Википедија, слободна енциклопедија SR.WIKIPEDIA.ORG Нисам хемичар, али из овога ми се чини да алфа честице не могу далеко да оду, нити да продру до већег броја људи тек тако. Ево га проблем - прво, не знамо да ли је заиста епидемија канцера у ЈИ Србији после бомбардовања, јер се ни сви лекари не слажу око тога, нити постоји довољан број истраживања. Надам се да ће их бити у будућности. Друго, све и да постоји епидемија, не постоји довољан број истраживања која би показала да је епидемија изазвана управо ОУ, а не неким од оних узрока које сам поменуо. Да се разумемо, ја не тврдим да ОУ дефинитивно није узрок, не знам, нисам ни лекар, ни хемичар, али не знам како било ко може да тврди да дефинитивно јесте узрок, ако нема истраживања.
  13. Рапсоди, људски је бити огорчен због бомбардовања, али никоме, па ни жртвама, не помажемо ако све време понављамо неистине. Заиста неки лекари примећују пораст броја оболелих од карцинома након бомбардовања, као што су др Чикарић и др Даница Грујичић. Међутим, са друге стране један др Радовановић говори да "епидемије" рака ипак нема (и дај Боже да је у праву!), када се упореди са другим земљама. Значи прво, ни у струци нису истерали на чистину да ли има већег броја обољевања или нема. Ако и има, оно што делује прилично очигледно је да осиромашени уранијум није разлог. Питај било ког хемичара, рећи ће ти да ОУ не може да озрачи широко подручје. Најпростије речено, од ОУ може да се оболи ако си у директном контакту са њим - значи ако седиш у тенку који је погођен муницијом од ОУ, ако га удахнеш или пијеш загађену воду. И тада доводи пре до тровања него до озрачености. Ако је бомбардовање довело до пораста обољевања од рака, а сасвим могуће да јесте, пре разлог треба тражити у томе што су нам уништили постројења за хемијску индустрију, из којих је ко зна шта завршило у земљишту. У том што смо по броју испушених цигарета у самом светском врху, по томе што смо годинама под стресом без животних радости и надања, што се хранимо месним прерађевинама сумњиве вредности и рутински конзумирамо алкохол, што се касно јављамо лакару и што чекамо месецима на рутинске прегледе. На крају и зато што ипак, у просеку, све дуже и дуже живимо. Тек када све ове факторе отпишемо, треба да се вратимо на ОУ. Ако се ухватимо само ОУ као узрока, пре него што проверимо све остало, ризикујемо да пропустимо вероватније кривце, а тиме не чинимо услугу било коме.
  14. Сумњам да они уопште размишљају о Васкрсу онолико колико се нама понекад чини. Вероватно је "шта ћемо за Васкрс? Хоће бити гужва, хоће? Затварај" и ћао.
  15. Имам мали узорак, па не бих да дајем закључке. Ја нисам чуо да је ико то нампоменуо људима, мада су мене тако причестили (и обрисали истим делом убруса као и све остале ).
  16. Ако нас Црква позове да дођемо, идемо, ако нам каже да не идемо, не идемо, то је то, није нека филозофија. У сваком случају, лично не осећам да ми спасење зависи од тога да ли ћу бити на литургији за Васкрс, или не. На страну шта бих желео и шта би ми било драго, суштински неће ме спасти ни само то што бих био тамо, нити ћу пропасти само зато што не бих био. Тако да ја све ово првенствено видим као проблем односа Цркве и државе и односа државе према слободама грађана. Држава нам фактички ускраћује оно што нам Устав гарантује, а Устав је уговор под чијим условима сви ми пристајемо да формирамо државу и да јој дамо одређену моћ. А она сада злоупотребљава то што јој је дато. И на то треба сви ми да нађемо неки одговор, као појединци и као Црква која треба да артикулише захтеве и ставове свих нас по том питању.
  17. @Bokisd Потпуно невезано за ову нашу ситуацију (и ја бих волео, ако је могуће да будемо сви разумни и придржавамо се мера, да буду литургије, наравно), ова прича са кугом ми не звучи ни инспиративно ни охрабрујуће, нити мислим да треба да се угледамо данас на њу. Прича ми је тужна и дирљива јер видим толике људе који не знају шта им се дешава и како то да спрече, већ раде једино што могу у тој ситуацији и моле се свом Богу. Бог их, све у свему, из неког разлога није услишио, пошто је умро негде сваки трећи човек који је тада живео. Тешка прича...
  18. Овде је и то лепо објашњено. Иначе одличан видео, укратко објашњава ствари на сликовит начин.
  19. какве ово има везе са коронавирусом? да ниси погрешио тему?
  20. Пример ограниченог ефекта препорука се може видети на препоруци да су причешће дели стављањем кашичице у широко отворена уста, са минималним или никаквим додиром са верником (прочитао сам у најновијем тексту о. Зорана и чуо још са барем једне стране) - џаба савет кад да би се применио прво мора да га сваки свештеник посебно нагласи људима, па да онда сваки човек то лепо разуме и потруди се да примени.
  21. Шта ти мислиш зашто је уведен полицијски час? И шта мислиш да нису уведене мере да ли би у последњих 7 дана било 200-300 заражених дневно или више? Да се разумемо, ја нисам неозбиљан да тврдим да су све уведене мере адекватне и неопходне, разумно је претпоставити да бисмо без неких мера били у истој ситуацији, или са неким мерама које нису предузете да бисмо били и у бољој ситуацији, али ако не очекујеш идеалну реакцију државе - а имајући у виду каква нам је иначе држава и како су реаговале и реагују и многе друге државе, па и оне које су уређеније од наше, то не треба очекивати - може се рећи да је најважнији циљ постигнут, а то је држање епидемије под контролом. Да ли се то могло урадити са мање колатералне штете, са мање ограничења, са мање дугорочних последица (мада још не знамо да ли ће их и каквих бити), сигурно да јесте, али то не значи да све у свему не треба бити задвољан, под условом да се епидемија стави коначно под контролу и живот врати у нормалну у наредних месец дана. Оно што ме највише брине и што ми смета је то што се и у овој ситуацији Устав и право нису поштовали, али нажалост то није ни први ни последњи пут. Али то није везано са епидемију саму по себи, то је већ традиција код нас да се прописи поштују онако отприлике и од случаја до случаја. Људима очигледно то није толико битно, што се показује на изборима. И плашим се да ће се показати и на следећим. Али опет кажем то нема везе са суштином реакције на епидемију.
  22. Ја бих рекао да или корона код неких људи не оставља трајнији имунитет (чак ни недеље), или улога тих конкретних антитела није пресудна у имуном одговору на корону. Ако је ово прво, биће лошије свакако него да ствара трајнији имунитет код свих...
×
×
  • Креирај ново...