Жика

СВЕТОСТ ЈЕ НОРМАЛНО ЧОВЕКОВО СТАЊЕ (1 ДЕО)
   Дивљи магарац, који се крио у срцу, будио се и тражио своја права, тако да се човек враћао греху, иако је примио бели хитон Крштења.
   Полако је Црква почела да смањује године епитимије, због слабости своје пастве.
   Смањење година епитимије је био доказ да се повећао број болесних људи у Цркви.

   Да би Антоније Велики оснажио проблематику о негрешењу и савршенству, зато што се и ми људи непрестано питамо да ли можемо да их достигнемо – у стварности сатана нам ставља у ум ову помисао да не бисмо били радосни – наставља овим речима:
   Размишљај и говори себи: Нећу остати у овом свету; и нећу сагрешити пред Богом.
   Размишљај и говори, па чак и ако то не мислиш: „Колико ћу остати у овом свету“? Ако будеш размишљао да ћеш можда данас, можда сутра умрети, нећеш сагрешити. Нико не греши када мисли на смрт. Међутим, потребно је да имамо савршену смелост пред Богом, да се не бојимо да начинимо ускок у смрт, јер је то ускок у рај, у Царство Небеско. Шта год нас задржава у свету, шта год чини да се бојимо, то треба да одбацимо.
   Није потребно да се молимо Богу речима: „Боже мој, спаси ме, учини да будем добро, помози ми“. Шта год Бог жели нека буде! Путујеш морем, и брод почне да тоне. Путујеш авионом, и он се запали. Шта те се тиче? Никада се немој молити за себе да ти Бог помогне. Сам Бог ће ти помоћи, ако будеш имао ову смелост пред Њим. Не треба да прихватимо да прође ма иједан дан а да немамо потпуну смелост пред Богом. Нико не може да поштује Бога ако нема смелости (пред Њим). Немојте да једете, немојте да пијете; прво средите рачуне са Богом, и видећете колико је живот лак.
   Не буди халапљив и не предај се преједању, да се у теби не обнове пређашњи греси.
   У време Антонија Великог људи су се обраћали у веру из идолопоклоничке обмане, из неморалности и разврата, из јереси и раскола, тако да пређашњи греси означавају живот обмане, незнања, а Бог нам дарује овај живот да бисмо задобили чистоту; одговор ћемо дати за свако наше дело. Грех је постао једно с телом и душом људи; то је било неко природно неприродно стање. Толико је грех био уништио човеков организам да је човек живео противно природи као да је то нешто природно. Човек је постао као скот, развратом и нечасним животом, заклињањима и идолским махнитањем, гордошћу и свим страстима, тако да је преовладало оно противприродно као свакодневна природа до те мере да се човек питао да ли постоји иједна особа чистог живота.
   Када би се човек враћао Богу, његови греси су опраштани крштењем и монашким постригом, што је веома свестан и одговоран чин, и човек је задобијао посебну силу чистоте – једину претпоставку да живи у Богу. Упркос свему томе, човек се, и после очишћења које му је Бог дао, сећао свог неприродног стања, острашћености у коју је пала људска природа – икона Божија. Међутим, он се није сећао пређашњих грехова као искуственог стања, као обнављања грехова у своме срцу; живео је као да никада није ништа сагрешио. Имао је само осећање своје физичке грешности, али је живео у Богу и у добрима духовног живота. Није имао сећања, није осећао потребу да се врати на старо; није имао друге недоумице старог живота. Бог је могао    њиме да управља.
   Међутим, постојале су околности када се читава сила прошлог живота враћала попут непогоде у људску душу, и човек је губио снагу да се томе супротстави; природа је задобијала своју стару противприродну снагу. Дивљи магарац, који се крио у срцу, будио се и тражио своја права, тако да се човек враћао греху, иако је примио бели хитон Крштења. Међутим, могао је поново да затражи благодат Божију, и Црква би му праштала. Када би кроз многе године доказао да је остао близу Бога, тада би задобио пређашњу силу и чистоту. Да би човеку помогли, Свети Оци су за њега одређивали дугогодишњу епитимију, од три до двадесет пет година, много пута све и до краја живота.
   Људи тада нису били самољубиви као ми и нису поседовали начин размишљања окренут само себи. Ми једног дана грешимо а другог дана, зато што се исповедимо, желимо да се причестимо. Они су били сигурни да су се удаљили од Бога, да су изашли из Раја и да сада огњени мач чува Свето Причешће. Дакле, тражили су да се удаље од Светог Причешћа ради свог спасења, да би живели у паклу одсуства Светог Причешћа, да би доказали своју љубав према Богу, и да би се после поново причестили.
   Полако је Црква почела да смањује године епитимије, због слабости своје пастве. Дакле, пошто су многи верници одгурнули благодат Божију и радије бирали да у свом животу живе у агонији, Црква, како их не би напустила, следила их је у њиховим колебањима, „не би ли се можда спасао неко од њих“, као што каже Апостол Павле.
   Смањење година епитимије је био доказ да се повећао број болесних људи у Цркви. Упркос свему томе, постојао је и напредак који се дешавао напоредо. Колико се увећавао грех, утолико је бивала изобилнија благодат Божија, стварајући на супротној страни велики број чистих људи. Они су се још од детињства уздржавали и остајали чисти и непорочни све до краја свога живота. Њихова чистота се састојала у уздржању од телесних грехова, али превасходно оних у уму, као што су стања хуле, гнева, нарушавања датих заклетви, гордости, празнословља и неверовања, јереси посебно самољубља – то да мерило будем ја и моје жеље – и друго томе слично. Читава ова војска светих људи се увећавала постајући веома велика противтежа греху, тако да је Црква с великом радошћу исповедала да је, као тело, напредовала.

   Архимандрит Емилијан
   извор: www.manastirklisina.com

Када кренемо да се молимо, пошто немамо спремности, пошто не осећамо Бога, пошто нам се Бог чини непознатим, тешким, мрачним, пошто нам се чини да нас не воли, да за нас не постоји, ми напуштамо молитву. Али, управо када пригрлим тегобу, када схватим да треба да се молим сам у тами, када прихватам пакао и заточеништво пакла свога и када се ту молим без наде, без Бога, без иједног светлог зрака - јер тога нисам достојан - тада дела Бог, тада долази и из срца ми узима терет, олакшава ми. 
Сходно томе, Бога не привлачи моје хитање, него моје давање, мој труд, моја посвећеност. Хитање ће ми дати Бог од момента када се испразним од себе и одрекнем себе тиме што ћу прихватити да у себи отелотворим сву мудрост Цркве.

Свети Оци су спознали, а то нам преноси искусто Цркве, да нико не може да достигне светост уколико нема поред себе човека који ће стално да му прави проблеме, било да му се противи, било да му се не противи, али да га својом равнодушношћу, својом лењошћу стално нервира. Без тога нема духовног напретка.

Чуди ме да се трамповци буне због богатства оних који пљачкају цео свет. Као да су њима узели паре из џепа. Лудило. Онда им је решење да најашу Кину и да се башкаре и даље. Значи тотално нереално. Амери ће пронаћи смисао онда када схвате да морају пуно да раде, као црнци рекло би се. Њима треба дати власт и да спасу Америку. Јер свако ко иоле вреди, као што Карлсон каже, заправо има посао због мафијашке државе, која користи модерне вредности, попут Насе, да би се користили невероватним криминалом. На пример, четири стотине хиљада људи из научне бранше, инжењери, математичари, техничари и физичари, све школовани, имали су истовремени посао и постигли су слетање првог човека на Месец. Они, на висини од четрдесет хиљада километара, из гестационарне орбите могу да посматрају целе екваторске области, те су зато тамо највише људи надрљали задњих деценија.
Холивуд је посебна прича и посебно лукавство. Сасвим им је ишло на руку да посраме сами себе, како би многи веровали у филмове. Довели су неуког човека до тога да их мрзи, али препоручује, на пример, филм који показује лажирање слетања на Месец. Оно што говораше Господ да се чувамо да нас ко не превари, то значи да се чувамо дезинформација и намештаљки. До нас је само да чекамо. То свето чекање, живећи веровање, водиће нас до циља. Живимо такође у јако узбудљивом времену и по питању теологије. Јасно је да Господ даје велике дарове у великим невољама. Ако буде прилике, десиће се нови велики Сабор, свих епископа православних, где ће се отворено разговарати о сваком горућем теолошком питању. Треба жалити овај свет, који је спао на антицивилизацијске, како сами кажу вредности. Надам се да ћу и ја догурати до те старости, макар још три деценије округло. (Велика годишњица раскола)

Људи, испаде да Амери имају снаге да смање доживљај својим џендерима и  покретима. Ако пратимо борбу трамповаца, видимо да су доста посвећени традицији и поштовању духовних вредности. Није лако да се тако неморално и криминално друштво естаблишмента доведе пред суд америчког народа, јер лажи којима се користе, изопачиле су људе до патолошких размера.

ПРЕДСЕДНИК Белорусије Александар Лукашенко прокоментарисао је резултате америчких избора, напомињући да је потпредседница САД Камала Харис "жена херој" и да Америка "није сазрела" за жену председника.
- Трамп је, наравно, моћан, без обзира на то како се осећам у вези са њим. Пуцали су на њега, притискали га, хтели су да га стрпају у затвор, али он је прошао као булдожер. То је његов лични подвиг у име америчког народа... Камала је жена херој. Америка још није сазрела да изабере жену председника. У сваком случају (Камала Харис) не треба да плаче - нагласио је белоруски лидер.
Он је рекао да би требало да новоизабрани председник Доналд Трамп добије Нобелову награду ако "успе да заустави ратове", подсећајући да је Трамп током предизборне кампање обећао да ће окончати ратове, укључујући и сукоб у Украјини.
- Ако то уради, послаћемо петицију за Нобелову награду - рекао је Лукашенко.
Председник Белорусије у среду је честитао Трампу победу на изборима за председника САД. 
- Срдачно вам честитам на вашем повратку на функцију председника Сједињених Америчких Држава. Резултати гласања, које је ове године протекло у невиђеној борби, постали су оличење вашег личног подвига. Урадили сте то пре свега у име Америке и њених грађана. Желим вам добро здравље, успешне политичке одлуке које ће Америку поново учинити великом - пише у честитки.
Novosti online

ЗБОГ ОВОГА ЈЕ ИЗГУБИЛА ИЗБОРЕ: Четири грешке Камале Харис због којих је Доналд Трамп победио
ГОРКА изборна ноћ за Камалу Харис! Говор уплаканим присталицама је отказан, а победа на председничким изборима јој је измакла из руку.
Након што је пре три месеца иступила у прве редове изборне борбе, она је болно слетела и суочила се са реалношћу, оличеном у гласовима Американаца.
Подсећања ради, када је крајем јула председник Џо Бајден (81) одустао од кандидатуре, Харисова је стала на чело безидејних и збуњених демократа. Али у року од неколико недеља напредовала је и чак престигла републиканског ривала Доналда Трампа (78) на ранг листи популарности почетком августа.
Донације за кампању су порасле на рекордне нивое, суперзвезде попут Тејлор Свифт, Бијонсе, Карди Би, Џенифер Лопез су је подржале, и она је уживала у свом моменту славе.
Али Харисова кампања се показала као благи летњи флерт. О њеним највећим грешкама писао је Јулиан Левенич, новинар немачког Билда.
Прва грешка јој је била - Превише Трампа! Највећа грешка, према мишљењу америчког аналитичара Френка Лунца је то што се Харисова бавила Трампом, уместо да прича о себи. 
- Требало је да говори о томе шта јој је био план за први сат, први дан, прву годину мандата. Многи су се питали ко је Камала? Она је била непозната, Бајденова неупадљива заменица. Дуго се уздржавала да изнесе конкретне предлоге. Њени интервјуи су били серија клишеа и фраза.
Друга грешка јој је била што није било много разлике између ње и Бајдена. Многи Американци оптуживали су америчког председника за слабљење економије, несигурне границе и недостатак безбедности.
Када су Харисову питали шта би урадила другачије, она је рекла: "Не могу да смислим ништа", пише Билд.
Трећа грешка је, према писању немачког листа, чињеница да је она била превише повучена. Док се Трамп представљао као човек близак народу, радио у кухињи ресторана брзе хране или се сликао у ђубретарском камиону, Харисова се сликала за Вог у фином оделу од кашмира. Многим Американцима то је потпуно страно.
На крају, бавила се погрешним темама. За грађане САД посао, цене и имиграција су важна политичка питања. И бирачи су више веровали Трампу по свим тим питањима. Харисова се недавно у великој мери фокусирала на питања абортуса, у узалудној нади да ће освојити гласове жена.
(Курир/Билд)

Sto si dosadan sa latinicom, bre jedva opstajem ova polomljena noga me ubija, ajd videcu na netu kako da prebacim na mobilnom cirilicu.
Zapo  si ko da ti zivot zavisi od cirilice, ajd, ali to sto lupas bezveze, to je problem sistematske prirode. 

Ovakve gnusne i bezobzirne rečenice se ne mogu dogoditi nekome ko ima svetinju u svom životu;
iz svoje duše, takav shvata šta su svetinje kod bližnjega, i ne nipodaštava ih.
Sa druge strane, zbog ovakvih izjava niko od čitaoca neće početi da veruje da ima baš mnogo istine 
u rečima pisca. Te će njegova pisanija ostati ignorisana.

Bože spasi Srbiju, Kosovo i pomozi našem predsedniku...

Христос се поистовећује са најмањом браћом.
Ово друго је тачно, има много формализма, али ништа не добијаш ако си се саблазнио, само пропаст. 
За ово треће си пријављен (први пут), пошто хулиш на Причешће. Од почетка је то била тешка прича, па многи одоше. Е сад, не мораш се слагати, али знаш у чијој су кући, па имај мало смирења. Пошто лајеш, шкодиш себи, можда и некоме ко је лабилан и чита, ред је да те банују.

Радим окружен  Коптима и имам неколико баш добрих пријатеља. Проблем је био да им објасним да сам Православац јер они себе тако зову. Тек кад сам рекао да сам исте вере као Грци, Руси.... аааа....  Greek Orthodox кажу. Тек тад разумели....

Технички је и оно православна, али се економише (екуменише) како ко зна и умије, и то је похвално, гледам св. Јустина кога сад зову антиекуменистом, па он се разапео за Запад, Ниче их у гроб гура, а он за њима па их вади, а извадит се не могу.
И грјешио је свети Јустин а Ниче је био у праву, покушавао да направи филозофију по Христу (Христос као највећа врједност, контра Ничеу) у комбинацији са западном филозофском традицијом, похвална тежња, али узалудна, није успјео, није застранио као Зизијулас, али није успио поставити Христа за највећу врједност и тиме спасти Запад, ништа од тога, многи су то и прије и посље покушали и љепо је то и безнадежно.
Пеђа Ристић каже, оне који не вјерују не треба спашавати, они се не могу спасити. То је реално, не бацати бисере пред свиње, али опет сијати, па можда нешто ипак падне на плодно тло, упозно сам код Загреба католика који је прешао на православље привукла га љубав и личност нашег Патријарха, кога смо ми вратили са разглабањем?
Прво иде воља па разлози. Ајде ти си и учен човјек и вјерујем добронамјеран, мало си се искомплексирао о Аву али није битно, мислим има тих заклетих православаца који појма немају, него се само бусају у прса, подложни манипулацији.
Исти као ови наши "Срби" раде дрогу за Шиптаре у вазалном односу према њима,  а бусају се у српска прса, а кад их стиснеш: Јасеновац, Јадовно, пустиш опет исто, зато кад неко сербује вадим утоку, а ако се још у православна прса буса...
Да ти судиш мјесто што овде гониш екуменисте било би доста боље, али видиш што тражиш, јер се и чула покоравају оном што хоћеш.
Добро је да си признано да је рећи Црква горе, мало велико слово те не оправдава, поготово кад говориш, али је бар  јасно да мора да се економише и екуменише и икономише
 

Na engleskom jeziku za njih takodje koriste termin "orthodox" s razlikom da njih nazivaju "oriental orthodox" a nas "eastern orthodox".

Ovaj autor, kod kog sam polagao ispit iz Liturgike, raspolaze neopisivim znanjem iz te oblasti, do u najdublju istoriju. Pravoslavnim znanjem. Ova odvratna paganija, koju mnogi popovi nedotupavo podrzavaju i smatraju crkvenim obicajem, direktno je suprotna sa pravoslavljem.
Ponasanje ljudi, koji na Badnje vece (koje je pocetak Bozica, a ne neki odvojeni praznik) dodju do hrama - ali ne i na bozicnu Liturgiju sledeceg jutra /sic!!!/ - je toliko banalno pagansko i sujeverno, da ne moze da se objasni recima. Otislo je to, kao i mnogo sta drugo u danasnjoj Srbiji - u krivak.
Da i ne pominjem da takav "obicaj" ne postoji kod drugih pomesnih PC, sto jos vise jasno govori o njegovom (cisto paganskom) poreklu.
 

Христовим ученицима је истина о једењу Његовог Тела и пијењу Његове Крви била тврда беседа.
Толико тврда да су многи од  ученика отишли и нису више ишли с Њим. 
Схватили су да Он конзумрање Њега схвата дословном "клаузулом" 
за имање вечног живота, и следствено - за васкрсење (у последњи дан).
Свети Апостоли ипак остадоше са Њим.
Хајде да и ми (и) причешћивањем останемо у заједничарењу са Њим!

Mislim da si potpuno preskočio priču o pravednom Jovu i smisao njegovih stradanja i da razmišljaš isto kao njegovi zemljaci što su ga krivili zbog toga što strada.
Sve i da si u pravu, da su ljudi u moralnom smislu uvek krivi za svoju bolest ili neko drugo stradanje, a nikada viša sila, ne verujem da bi Hristu bilo ugodno da stojiš sa strane i osuđuješ ih.
Ako neko ima leukemiju ili Hodžkinsa, sigurno nije moje da mu filozofiram o smislu, kada je i moje viđenje smisla maglovito. Smisao neka da Hristos, a ja ću trombocite i štogod materijalno njegovoj porodici. Ta prokleta bolest mi je već odnela dragu osobu i učiniću sve što mogu da smanjim broj njenih žrtava.

Hristos kaže da ako neko više voli majku ili oca više od Njega, da ga nije dostojan. Zapovedio nam je da ljubimo bližnje svoje, pre svega roditelje, a ne da ih se odričemo.
Moji roditelji nisu grešni kao ja. Oni imaju hrišćansku radost i duboko su zahvalni za dar života. Ne plaše ga se kao ja.
Ne mogu da se složim ovde sa tobom. Farisej je bio veoma zadovoljan svojim životom, svojom pravednošću i onim što čini, ali Hristos nije bio zadovojan njime. Ne verujem da iko sa minimumom uvida u svoju grešnost može biti zadovoljan.

Neka sam i najsigurnija na svetu, nisam ono što jesam bez mojih bližnjih.
Ne umem da živim. Moje razumevanje ove vere svodi se na stradanje Hrista radi, na nošenje krsta, a ja sama sebi otežavam život, bez pravih stradanja i iskušenja.
Baš danas je na naslovnicu @JESSY stavila tekst o nošenju krsta, koji ne mimoilazi ni verujuće, ni neverujuće.
Kako to znaš? Mi pravoslavni nemamo učenje o predodređenosti za spasenje. To je kod protestanata.

То и јесте проблем са екуменизмом, што се превиђају суштински битне ствари зарад овосветског "угађања људима" и "чешања ушију" и проналажења "најмањег заједничког верског именитеља", па смо онда ми са муслиманима наводно браћа по праоцу Авраму. Можда јесмо телесно, али у верском смислу свакако нисмо, а то је оно што се "на мала врата" провлачи када се говори о "аврамовским религијама".
Господ нас учини да треба љубити и непријатеље (личне), и свим људима желети добро и желети спасење. И управо зато не  треба чинити компромисе у чистоти вере и бити толерантан према "истинама" ван Цркве. Треба јасно и гласно исповедити православно учење, како би и други, ако желе, примили спасење у Цркви. А у "земаљској" равни бити добар комшија, пријатељ, колега у фирми...
И ево једног изузетно поучног детаља из житија светог Митрофана Вороњешког чудотворца (живео у доба Петра Великог, празнује се 23. новембра по црквеном календару), који показује како  никоме, па ни моћном императору, не треба снисходити и угађати у питањима вере, него је сведочити и под претњом смрти. То је разлика између светих и нас обичних хришћана, што су они Истину стављали изнад живота и били одлучни да за њу, ако треба, и умру:
"Њега је много поштовао и ценио цар Петар Велики, који је често долазио у Воронеж, и увек посећивао светог Митрофана. И увек одлазио од њега са новим духовним богатством. Но једном дође до сукоба између силног цара и смиреног епископа. Боравећи једном у Воронежу, цар Петар позва код себе светог Митрофана. Када свети епископ уђе у двориште царевог дворца, он угледа статуе грчких богова и богиња, поређаних као украс по царевом наређењу, Светитељ се одмах окрену и врати у епископију. О томе би обавештен цар, и он, не знајући због чега се светитељ вратио натраг, поново посла по њега позивајући га к себи. Но светитељ одговори: Док господар не нареди да се уклоне идоли који саблажњавају сав народ, ја не могу ући у његов дворац.
Ово силно разгњеви цара, и он посла епископу овакву поруку: "Ако не дође, онда ће непослушношћу подвргнути себе смртној казни". - На ту претњу светитељ посла цару овакав одговор: "Господар има власт над мојим животом; али .не доликује хришћанскоме владару да иставља незнабожачке идоле и тиме саблажњава проста срца". - Пошто цар дубље размисли о овој ствари, он нареди те статуе бише уклоњене."
 

Питање је зашто је власт оволико залегла за рудник, кад је јасно да је потенцијална штета за природу- пољопривреду и воћарство неупоредиво већа од користи.
Једино што пада на памет је да су уцењени од Немаца.
Лаж је да ће се БДП повећати много због рудника. Планирано је запошљавање око 1100 радника (Зи Ђин има 5000-6000), а рудна рента на нето профит у пуном капацитету рудника би била годишње 5/10 до максимум 20 мил. €. То је смешан новац за државу. Цена литијума је у паду и то више није никакав високопрофитни посао.
Овде се ради о литијумској независности Немачке од кинеских сировина, а ми смо задњи у тој причи. Нема никаквог богаћења, само потенцијална штета.
 
 

За бабу (и за нас) је довољна прича о талантима.
Сваки ће се залог (талант), тражити развијен, остварен, језиком писма удвостручен. Та прича може да се доведе у везу са овом темом.
Треба знати своју меру, али пребивање у простору светих отаца, читање списа, делује лековито, посебно данас када се догађаји смењују великом брзином. Ум се лако запрља, уз Оце се чисти и одмара.

Од Св. Григорија Паламе указује као на најважнија дела на: расправе у одбрану свештених исихаста - тријаде, о Духу Светоме, 150 аскетских глава, као и на архијерејске беседе изговорене у Солуну. Све је издала Беседа (као и дела св. Максима), само је беседе штампао Очев дом-образ светачки. 
Те беседе-тумачења су огромне дубине, по лепоти и дејству као Златоустове, или Николајеве омилије.

@Владимир Владимирович Цар1  Покушавали смо да говоримо о причешчу и енергијама, али спонзорисано троловање се наставља и наставиће се, укартко :енергије су је једне па се не причешћујемо само Христом него Тројицом  и Црквом, са друге стране Видимо на Преображењу и код св Максима да се све силнице у Христу завршавају. Као узрок томе навео сам разлику између теолошке и икономијске перспективе, јер ми нисмо негдје поред Тројице која сија енергијама него у Христу, важно за разумјевање је да ми христолошку -икономијску позицију не обезбјеђујемо из теолошке него обрнуто, јер ми смо увјек у икономији - дакле у Христу, па у само Христу распознајемо Оца и Духа светога, наше славословље је увјек икономијско, односно причешће енергијама је увјек у Христу. Теолошко: Слава Оцу и Сину и Светоме Духу имамо и историјски тек по Христу.
Додатно сам објаснио што свакако није довољно  мистагошки "метод" - благодатно поистовјећење, глуму, усвајање ипостаси, нас са Исусом Христом, гдје нити бива Христа без благодатног поистовјећења, гдје му ми посуђујемо - дајемо тијело, као и он нама у причешћу, нити бива благодати без Христа, односно као присутан по енергији Христос је благодатно пристан, или уопште "не постоји" односно нисмо у благодати нисмо у Христу.
Ваља напоменти, пошто свакојаких токмака има, да се ово дешава, с времена-на врјеме, код оних који живе по дару интезивним животом чешће, дакле нема везе што Бог постоји, или што је присутан на литургији, нас само благодат оприсутњује, кад нема благодати Бог не постоји.  Може да се машта, сања, мисли, да се моли, да се развија појам бог и сл, све то је створено дејство створеног и у свему томе нема Бога. Кад дође благодат тад Бог постоји, својом природом.
(И ми на прави начин постојимо само у благодати, као и природа о чему говори св.Максим у горњим цитатима, Пера воли Хајдегера, али ипак Максима треба читати у Артемијевој редакцији)
To што Он постоји сам по себи нас се "не тиче", за нас релно не постоји - и ако би жељели, пошто благодат примамо колико можемо поњети, из наше икономиске, а само ту перспективу заиста имамо можемо говорити о мјери постојања Бога, у ствари о нашој мјери.
У Православљу Бог се јавља енергијама у Тијелу, нама тјелеснима, зато Жарко Видовић каже: Ако си Бог јави се!
 

Starac Sofronije kaže da ne smemo da stajemo ni na čiju stranu u ratu.