Bokisd

Slazem se sa ovom porukom od Pedja,.....  onoliko koliko sam licno stekao neku praksu na forumu i u crkvi vrlo je slicno iskustvo. Inace je Sveto Pismo sa razlicitim uporednim prevodima ovde na forumu ZRU super stvar....   

Драги форумаши и пријатељи,
Због недостатка администрације која би бринула о томе ко и шта пише на форуму, јер се овде веома брзо навуку они који би да уче Цркву како треба да буде Црква, форум ће бити затворен за даља коментарисања. Сајт Поуке.орг ће и даље да настави да постоји, бар као артефакт неких бољих времена и  дружења. 
 
Хвала свима који су градили ову интернет заједницу.
 

Ovo sto radi p.Vartolomej i Fanar u Ukrajini jeste duhovni kriminal. 
I sto furaju ekumenizam jeste duhovno bezakonje. 

Ovo sto radi p.Vartolomej i Fanar u Ukrajini jeste duhovni kriminal. 
I sto furaju ekumenizam jeste duhovno bezakonje. 

Доносимо реферат православног богослова Бернара ле Кароа на недавно одржаном научном скупу "Утицај Цариградске патријаршије на судбину Православља у Украјини" (Факултет политичких наука, Центар за руске студије, 17.10.2024).
Редакција Поука благодари професору Чаславу Д. Копривици на уступљеном прилогу.
Од самог почетка, Црква није познавала други систем осим саборности. Касније, када
су се организовале епархије, сваки проблем који се тиче једне епархије решавао је
месни епископ, док су проблеми који су укључивали две или више епархија решавали
саборно надлежни епископи. Што се тиче односа између поглавара и осталих епископа
помесне Цркве, они су дефинисани познатим 34. апостолским каноном, потврђеним од
стране Петошестог Васељенског сабора, који гласи: „Епископи сваког народа треба да
знају Првога међу њима и да га сматрају главом, и ништа сувишно да не чине без
његовог мишљења, него сваки нека чини само оно што се тиче његове епархије и њој
подручних места. Али ни онај (Први епископ) нека не чини ништа без знања свију
(осталих епископа)“. Видимо овде да је још у првим вековима искључена идеја о власти
поглавара над осталим епископима.
Чак и ако је Црква на својим саборима у Цариграду и Халкидону одредила ранг
патријаршијских катедра, и међу њима „првенство части цариградског епископа“ (1) , не
треба заборавити принцип на који указује преподобни Јустин Ћелијски: „Црква је
апостолска и саборна једино преко епископа, као глава реалних црквених заједница –
епископија. Међутим, остали, историјски настали, и зато променљиви, облици црквене
организације Православне Цркве – митрополитски, архиепископски, патријаршијски,
пентархијски, аутокефални, аутономни и други, ако их је било или ће их бити, немају и
не могу имати пресудан и одлучујући значај у саборном систему Православне Цркве.
Штавише, они могу бити и препрека правилном функционисању саборности, ако
заклањају и потискују епископални карактер и структуру Цркве и Цркава. Нема сумње,
у томе је управо главна разлика између православне и папске еклисиологије“ (2) .
Управо зато што је папски тип власти неспојив са саборношћу, папа Римски
Григорије Двојеслов (540–604) – на Западу познат као Григорије Велики – протестовао
против онога што је сматрао папистичким претензијама са стране цариградског
патријарха Св. Јована Посника, који је преузео титулу „васељенског патријарха“. За
овог последњег, то је била једноставна титула патријарха царског града, али је у Риму
то био схваћено као претензија на универзалну власт над целокупном Црквом. Св. папа
Григорије Двојеслов пише: „Ако се један патријарх назове васељенским, одузима се
титула патријарха осталима“ […] „Нека сви хришћани одбаце ову богохулну титулу, ову
титулу која одузима свештенички част свим јерарсима чим је лудо узурпира један. Ако,
дакле, неко узурпира у Цркви титулу која обухвата све вернике, онда ће, о, богохуљење,
Васељенска Црква пасти са њим, јер себе назива васељенским!“ И додаје: „Нека буде
далеко, далеко од сваке хришћанске душе воља да узурпира било шта што би, и
најмање, умањило част његове браће! “ И закључује: „Кажем, без икаквог оклевања, да
свако ко се назива васељенским епископом или жели ову титулу, јесте, због своје
гордости, предводник Антихриста, јер на тај начин претендује да се уздигне изнад
других“.
Тако је, одувек, Црква водила борбу против појаве папизма у себи. Ако је то
важило за папу римског док је био православан, онда је једнако важи и за садашњег
Цариградског патријарха.
Нажалост, управо нову теорију развила је Цариградска патријаршија од почетка
ХХ века, са патријархом Мелетијем (Метаxакисом) (1871–1935), да би достигла врхунац
код садашњег патријарха Вартоломеја (Архонтониса), који тобоже није више „први
међу једнакима“ (primus inter pares), него „први без једнаких“ (primus sine paribus),
према речима митрополита Цариградске Патријаршије у Америци Елпидофора
(Ламбринијадиса).
Тако је, одмах по доласку на Цариградски престо, патријарх Мелетије Метаxакис
проширио своју јурисдикциону власт, као што је изложио румунски проф. Григорица:
„1. марта 1922. године, Мелетије Метаxакис, изабран за васељенског патријарха,
једнострано је одлучио патријаршијским томосом да (поново) стави под своју власт
грчку дијаспору. Важно је напоменути да ова драстична промена, која је лишила
Јеладску Цркву њених легитимних заједница у дијаспори, заправо није била ништа
друго до покушај преживљавања Цариградске патријаршије… Тако је, убрзо затим,
томосом од 24. марта 1922. године, Мелетије створио и епархију Тијатире за грчке
православце Западне Европе. Штавише, позивајући се на 28. канон Халкидонског
Сабора, тврдио је да Васељенска Патријаршија има апсолутну власт над целом
православном дијаспором, због чега су цариградски патријарси почели себи да
дозвољавају директне интервенције чак и у епархије које припадају другим
аутокефалним Црквама (то је био случај у Чехословачкој, Пољској, Летонији, Естонији
и Финској), или су тврдили да имају право да пастирски управљају свим верницима
православне дијаспоре, без обзира на њихов етнички идентитет. У својим поступцима,
патријарх Мелетије IV често је био подстакнут или помогнут од стране политичких
власти земаља које су желеле да успоставе директну контролу над православном
Црквом на својим територијама. Такав став је био у директној супротности са 28.
каноном Халкидонског сабора, који врло јасно указује да се под власт ставља
Цариградске патријаршије само епархије у Азији, Тракији и Понту“ (3) .
На истој линији као и његови претходници и на истим основама претпостављене
универзалне јурисдикције, садашњи патријарх Вартоломеј је 1996. године „поново
активирао“ унутрашњу аутономију Естонске Цркве која је 1923. године била одвојена
од Московске патријаршије и добила затим Томос о аутономији од Цариградске
патријаршије, а потом се вратила под јурисдикцију Москве 1940. године. Ово
„реактивирање“ довело је до постојања двеју паралелних Цркве на истој територији.
које нису евхаристијски општиле и до раскола Естонске Цркве на етничкој основи.
Ово је био први корак у правцу онога што данас доживљавамо. Фебруара 1996.
године, Руска православна црква прекинула је евхаристијско општење са Цариградском
патријаршијом због њеног мешања у њену канонску територију у Естонији. Међутим,
након неколико рунди преговора, 1996. године, две патријаршије су постигла
компромис, признајући могућност привременог суживота двеју јурисдикција на
естонској територији. Парохије су биле слободне да изаберу јурисдикцију којој ће
припадати. Евхаристијско општење са Цариградском патријаршијом, које је Руска
патријаршија прекинула, обновљено је одлуком на састанку Синода Руске православне
Цркве од 16. маја 1996. године. Од 23. фебруара до 16. маја 1996. године, име
васељенског патријарха Вартоломеја било је уклоњено из диптиха Московске
патријаршије.
Митрополит Иларион, бивши председник Одељења за спољне црквене везе
Московске Патријаршије, објаснио је овај поступак на следећи начин: „Наша Црква је
дуго година радије ћутала о овим тужним појавама прошлости, настојала је да љубав
покрије грешке које су наша браћа направила, а притом се сећала свог дуга да не мења
историјску истину и да чува верност светим канонима. Тако се понашала Руска Црква и
деведесетих година, када је Цариград примио у Евхаристијско општење украјинске
расколнике у САД и Канади и успоставио паралелну јурисдикцију у Естонији. Ради
мира у Цркви, како бисмо избегли велики раскол светске православне породице, и тада
смо нашли могућност да сачувамо канонско и литургијско општење са Цариградском
Црквом, учинили смо максималнe уступке и сачували крајњу икономију. Но већ тада је
било јасно да се не ради о појединачним непријатељским актима, већ о прикривеној
изради нове еклисиологије, туђе православном предању“.
Међутим, неслагања око ситуације Православне цркве у Естонији имала су
далекосежне последице: Руска православна црква се повукла са свих међуправославних
форума на којима је Цариградска патријаршија била представљена члановима своје
аутономне Естонске Цркве, укључујући са „Мешовите међународне комисије за
теолошки дијалог између Римокатоличке цркве и Православне цркве“ (од њеног
заседања у Равени 8. октобра 2007. године).
Ако је 1996. године и постигнут крхки modus vivendi у Естонији, ситуација се
знатно погоршала када је Цариградска патријаршија, на захтев владе председника
Порошенка, издала Томос о аутокефалности две расколничких украјинских групација –
једној чији је предстојатељ, „митрополит“ Макарије Малетич добио своју хиротонију од
„епископа“ који никада није био хиротонисан за епископа, и другој, „патријарх“
Филарет Денисенко, који је имао канонско рукоположење, али је био рашчињен од
стране Московске Патриаршије, шта је у своје време признала Цариградска
Патриаршија. Ове две групе састављају такозвану „Православну Цркву Украјине“
(ПЦУ) под управом „митрополита“ Епифанија (Думенкa).
Последица овог поступка је добро позната: Московска патријаршија је 14.
септембра 2018. прекинула општење са Цариградском патријаршијом.
Размотримо сада кораке који су довели до овог процеса. Патријарх Вартоломеј је
1. септембра 2018. године изјавио: „Васељенска патријаршија је предузела иницијативу
за решавање проблема у складу са овлашћењима која су јој додељена светим канонима
и њеном јурисдикционом одговорношћу над Кијевском епархијом, након што је
примила захтев украјинске Владе по овом питању, као и поновљене захтеве патријарха
Кијевског Филарета“.
14. септембра исте године, Свети синод Руске православне цркве, након што је
на ванредној седници разматрао „мере одмазде за именовање екзархā Цариградске
патријаршије у Кијеву у оквиру одлуке о додељивању статуса аутокефалности
Украјинској православној цркви“, донео је одлуку:
 прекид помињања Патријарха Константинопољског Вартоломеја на богослужењима5
 прекид саслуживања с јерарсима Цариградске патријаршије.
 обустављање учешћа Руске православне цркве на свим Епископским
скупштинама [у дијаспори, прим. Б. Л.], теолошким дијалозима,
мултилатералним комисијама и другим структурама којима председавају или
копредседавају представници Цариградске патријаршије.
Упркос претњама које су угрожавале јединство православног света, Цариградска
патријаршија је наставила свој пут признавања украјинских расколника.
Због тога је патријарх Кирил написао патријарху Вартоломеју 31. децембра 2018.
године: „У Вашем писму покушавате да преиспитате значење комплекса докумената [o
подређености Кијевске Митрополије Московској патријаршији, прим. Б. Л.] које је
1686. године потписали Ваш претходник, патријарх Дионисије IV и Свети синод
Цариградске Цркве. Није било неслагања између наших Цркава око садржаја ових
историјских докумената стотинама година. А сада објављујете „укидањe“
Патријаршијске и Синодалне повеље, јер су се „спољни услови променили“. Ваше
писмо садржи понављане тврдње о наводној ‘искључивој одговорности’ Цариградске
Цркве за доделу аутокефалности ‘и разматрање жалби из других помесних Цркава, у
складу са „духовним садржајем” 9. и 17. канона Халкидонског сабора.
Међутим, Ваша интерпретација права којe тврдите да поседујете никада није
добила општецрквено признање. Против Bашег разумевања апелационих права
Цариградског Престола сведочи низ приговора ауторитативних коментатора црквеног
права. На пример, истакнути византијски канониста Јован Зонара пише: ‘Цариградски
[Патријарх] је признат као судија не уопште над свим митрополитима, већ само над
себи подређенима, јер ни митрополити Сирије, ни палестински, ни фенички, ни
египатски не изводе се, осим добровољно, на његов суд, већ сиријскй подлежу пресуди
Антиохијског Патријарха, палестинскй – Јерусалимског, а египатскима суди
Александријски, дакле, они који их рукополажу и којима су подређени. Не признају
такву привилегију за Вас и савремене помесне православне Цркве...
Вековима је Руска Црква дубоко захвална Светој Цариградској Цркви за њен
допринос изградњи светског Православља, за њену улогу у христијанизацији паганске
Русије, за њену помоћ у развоју традиција монаштва и духовног образовања. Данас,
наши верници, у Украјини и другим земљама, осећају горку разочараност због
чињенице да историјска Mајка Црква не чује њихове гласове. Одступите сада од
општења са расколницима, одбијте да учествујете у политичкој авантури њихове
легализације. Тада ће вас истинска Украјинска православна Црква, коју предводи
Његова Блаженство митрополит Кијевски Онуфрије и целе Украјине, благословити, а
историја ће вас памтити међу светима Цариградког Престола који су, у најтежим
политичким околностима, успели да не изгубе достојанство Цркве и да очувају њено
јединство.
Ако ипак будете поступили у складу са намером израженом у Вашем писму,
заувек ћете изгубити могућност да служите јединству светих Божјих Цркава, престаћете
да будете Први у светском Православљу које броји стотине милиона верника, а патње
које сте нанели православним Украјинцима пратиће вас на непристрасном Страшном
суду Господа нашег и сведочиће пред Њим против Вас“.
Упркос томе, 11. октобра 2019. године, Цариградска патријаршија је потврдила
своју одлуку о додели аутокефалије Украјинској Цркви, и примању у црквено општење
„у садашњем достојанству“, Филарета Денисенка и Макаријa Малетича, о
поништавању Повељу 1686. године, којом је Кијевска митрополија пребачена под
јурисдикцију Московске патријаршије, те о обнови своје ставропигије у Кијеву.
Иако остале аутокефалне Цркве нису прекинуле општење са Цариградом, већина
њих није признала „Православну Цркву Украјине“: Антиохија, Јерусалим, Грузија,
Србија, Румунија, Бугарска, Албанија, Пољска, Православна црква у Америци, Чешких
земаља и Словачке, Македоније. Само три Цркве – све гркојезичне – званично су
признале нови ентитет: Александријска патријаршија, Јеладска Црква и Кипарска
Црква. Међутим, треба напоменути да су прве две то признале нелегално, без гласања
својих епископа. Што се тиче Кипарске и посебно Јеладске Цркве, неки епископи
признају „Православну Цркву Украјине“, а други не. Подела је наступила не само међу
аутокефалним црквама, већ и унутар њих.
У свом писму патријарху Теодору II (Хореваткису) Александријском, датираном
20. јула 2024. године, патријарх Вартоломеј износи читав списак невероватних оптужби
против Руске Православне Цркве, између осталог, да је она „одавно променила
аутентични црквени поредак [т.ј. поредак у јерархији помесних Цркава (таксис), прим.
Б. Л.], Богослужење св. Отаца, црквене уметности иконографије и појања, архитектуру,
литургијске одежде, црквене титуле, свете сасуде, традиције, све што је могло бити
промењено...“.
Треба на крају укратко поменути положај Македонске православне Цркве –
Охридске архиепископије. Као што је познато, ова Црква је добила аутокефалност од
своје Мајке Цркве, Српске православне Цркве, 5. јуна 2022. године. Иако је ушла у
општење са Македонском црквом, Цариградска патријаршија сматра да јој само она,7
под одређеним условима, може доделити аутокефалност. 21. маја 2024. године,
предстојатељ Македонске православне цркве – Охридске архиепископије, архиепископ
Стефан, прокоментарисао је захтеве Цариградске патријаршије за добијање признања
њене аутокефалност од Фанара, које је његова Црква сматрала неприхватљивим.
Архиепископ Стефан је набројао три услова која је поставила Цариградска
патријаршија за издавање томоса Македонској православној цркви: 1. одрицање
Македонске цркве од свог званичног имена; 2. одустајање од јурисдикције над
македонском дијаспором; 3. признавање Православне цркве Украјине. Архиепископ
Стефан је нагласио да су ова три услова неприхватљива за Македонску православну
Цркву.
Можемо само поновити ову констатацију Светог Јустина: „Нама је познато из
православног духовног искуства шта бива с онима који не примају ничији суд ни
расуђивања. Шта се десило са старим Римом када је престао да слуша и да прима
братске савете и судове од своје православне браће са Истока, то добро сви знамо.
Борећи се само за своје првенство и част и власт над Црквама Божјим, он је отпао од
Истине. Јер, по неумитним духовним законима, презрење љубави увек се кажњава
лишавањем Истине, а тиме и части“ (4) .
Преподобни о. Јустин каже још нешто, што ће бити наша закључна мисао:
„Судбина Цркве више није и не може бити у рукама византијског цара и патријарха [...],
чак ни у рукама ‘Пентархије’ или уско схваћених ‘Аутокефалија’. Црква се разрасла
силом Божјом у низ Помесних Цркава Божјих са милионском паством [...] које никаква
‘суперцрква’ папског типа не може лишити њихове слободе у Господу (видети 8. канон
Светог Трећег Васељенског Сабора), јер би то био напад на саму суштину Цркве [...]
Вековна борба Православља против римског апсолутизма била је борба за ту и такву
слободу Помесне Цркве [...] Зар данас да кренемо путем палог Рима, или неког ‘другог’
или ‘трећег’ њему сличног?“(5)
Само аутентична православна еклисиологија, т.ј. саборност, избавиће нас од таквог
погубног пута.
НАПОМЕНЕ:
1 Канон 3 Другог Васељенског Сабора, id. стр. 87.
2 Преподобни Јустин Ћелијски, О првој предсаборској конференцији у Шамбезију. Сетве и Жетве,
Београд, 2007, стр. 675.
3 Georgică Grigoriță, „L’autocéphalie dans l’Église orthodoxe les réalités ecclésiales du XXe siècle. Une analyse
canonique“, стр. 543–580 https://books.openedition.org/efr/12443
4 „Сетве и жетве“, стр. 670.
5 О Првој предсаборској конференцији у Шамбезију, „Сетве и Жетве“, op. cit., стр. 677.

View full Странице

Научна конференција на тему „Утицај  Цариградске патријаршије на судбину православља у Украјини“, на којој су говорили проф. др Зоран Кинђић са Факултета политичких наука Универзитета у Београду, проф. др Зоран Чворовић са Правног факултета Универзитета у Крагујевцу, проф. др Зоран Милошевић са Института за политичке студије, проф. др Олег Солдат са Филозофског факултета Универзитета у Бањој Луци, др Владимир Димитријевић, проф. др Дарко Ристов Ђого са Православног богословског факултета Универзитета у Источном Сарајеву, одржана је на Факултету политичких наука Универзитета у Београду, као и путем платформе Зум. На научном скупу прочитани су и реферати Његовог високопреосвештенства г. Луке митрополита запорошког  (УПЦ) и Бернара Ле Кароа.
Научну конференцију отворио је проф. др Часлав Копривица у име Центра за руске студије Факултета политичких наука Универзитета у Београду. Он је напоменуо да овај међународни скуп треба да осветли један аспект тренутне кризе, а то је утицај Васељенске патријаршије на процесе и онај део трагедије у Украјини који се тиче православља.
На скупу је прочитан реферат Његовог високопреосвештенства г. Луке митрополита запорошког на тему „Украјина као полигон за нову Унију – претње и начини превазилажења“. У реферату се наводи да су напори Васељенске патријаршије, усмерени на пропагирање идеје првог без једнаких, као и активан екуменски дијалог са Римокатоличком црквом, довели до значајних промена у светском православљу. Већ сада се види да ће ова тежња ка уједињењу неизбежно довести до промена у свим аспектима православног живота, укључујући основе веронауке, богослужбену праксу, канонски поредак. На практичном нивоу један од најважнијих механизама процеса уједињења, представљаће одговарајућа идеолошка ограда свештеничких кадрова Православне цркве Украјине, као формирање заједничке богословске базе која оправдава нову Унију.
Професор др Зоран Кинђић одражао је предавање на тему „О оптужбама за јерес Руског света и противоптужби за јерес источног папизма“. Он је подсетио да је Цариградски патријарх 2016. године обећао да се неће мешати у унутрашње ствари Руске православне цркве, али је 2018. године учинио потпуно супротно и дао аутокефалност Православној цркви Украјине, а као одговор на то Руска православна црква је прекинула контакте са Цариградском патријаршијом, а касније и са Грчком, Кипарском и Александријском. „Декларација о учењу Руског света појавила се 13. марта 2022. године, где се Руска православна црква напада као да исповеда јерес. Појам Руског света се третира као нешто неправославно, намеће се као да је наизглед изнад универзалног, хришћанског погледа на свет“, рекао је професор Кинђић.
Предавање на тему „Два лица исте хипокризије. Оснивање тзв. ПЦУ и прогон УПЦ Московске патријаршије у светлу канона Цркве и Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода“ одржао је проф. др Зоран Чворовић. Он је објаснио да је  овај проблем покушао да осветли из угла црквеног и из угла световног права, као и да смо сведоци релативизације норме која доводи до релативизације истине. „Види се хипокризија према кључном правном документу западне цивилизације када су у питању људска права, Европској конвенцији за заштиту људских права и основних слобода, а дужност да се о њој стара има Савет Европе и Суд за људска права у Стразбуру. Сукоб у Украјини има, поред осталих, и значајну црквену димензију која је примодијална у односу, а оружану, јер задире у сферу идентитетске конверзије украјинског становништва, а она је и претходила и омогућила избијање оружане фазе овог конфликта“, навео је професор Чворовић.
Професор др Зоран Милошевић говорио је на тему „О континуитету антируског и антиправославног деловања Цариградске патријаршије“. Он се осврнуо на тренутна дешавања и да није први пут да се Фанар умешао у црквене послове других цркава, већ да постоји континуитет. „Пинска конгрегација је ударила на процес завршетка окупљања руских земаља. Велико мешање у новије време започето је и 19. године прошлог века, наговештавајући да на челу свих православаца треба да буде човек који је грчке националности“, истакао је професор Милошевић.
Предавање на тему „Украјински рат и раскол – улога Фанара у великом расколу XVII вијека“ одржао је проф. др Олег Солдат. Он је истакао да су фокус његовог излагања два сабора 1656. и 1667. године, кардинални руски комесни сабори. „Истинска руска духовност је принуђена да се повуче, у вештачке егзистенцијалне нише. Ова духовност је у потпуности у нескладу са истинском Русијом, али је она углавном једино што до нас потрошача допире као рускост, а што рускост није и са њом има мало везе“, навео је професор Солдат.
Реферат Бернарда Ле Кароа на тему „О садашњем стању у православној цркви у вези са новом еклисиологијом Цариградске патријаршије“  прочитао је проф. др Дарко Ристов Ђого. У реферату се наводи да је још у првим вековима искључена идеја о власти поглавара над осталим епископима. Иако је црква на својим саборима одредила ранг патријаршијских катедри и међу њима првенство Цариградског епископа, не треба заборавити принцип да је црква апостолска и саборна једино преко епископа, као глава реалних црквених заједница епископија. Остали облици црквене организације православне цркве, митрополитски, архиепископски, патријаршијски, аутокефални и други, немају и не могу имати пресудан и одлучујући значај.
Предавање на тему „Канонолог Сергије Тројицки о презентацијама Цариградске патријаршије“ одржао је др Владимир Димитријевић. Он је напоменуо да Тројицки не каже да је на страни руске цркве, него на страни канонског поретка и против је претензија руске цркве да замени Цариградску патријаршију. „За Тројицког престоница Византије, има непроцењиво место у историји свих православних народа, нарочито Словена. Нема православног хришћанина који трон цариградског патријарха није признавао за први међу једнакима, међутим, он је, још тридесетих година 20. века, упозоравао да нема сада великог града Светог Константина о коме говоре канони православне цркве, нема центрума православља Цариграда“, казао је др Димитријевић.
Професор др Дарко Ристов Ђого одржао је предавање на тему „Цариградска патријаршија и историја цркве на Русе – ко је конструкт, а ко је конструктор?“. Он је истакао да негација идентитета нехеленских цркава понекад има облик непотпуне аутокефалије цркава које нису добиле аутокефалију на васељенским саборима, што би се могло назвати имплицитном негацијом црквеноправног субјективитета и идентитета. „Царство је сваки пут изнова конструисало цркву Константинопоља кроз наратив континуитета и идентитета са старином, а политика је тамо где је јерес прекидала, успостављала те исте токове. Овај манир се наставио и након 1453. године када царства више и није било, Фанар је тада наставио да се понаша као црква коју је империја овластила и да и даље врши улогу арбитра у православљу“, закључио је професор Ристов Ђого.
Извор: 
Одржана научна конференција „Утицај Цариградске патријаршије на судбину православља у Украјини“ – Факултет политичких наука | Универзитет у Београду
WWW.FPN.BG.AC.RS  

View full Странице

Реферат митрополита запорошког и мелитопољског Луке на научној конференцији "Утицај Цариградске патријаршије на судбину Православља у Украјини", у организацији Центра за руске студије Факултета политичких наука у Београду.
Редакција Поука захваљује професору Чаславу Д. Копривици на уступљеном прилогу.
Догађаји везани за неканонско мешање цариградског патријарха Вартоломеја и његовог Синода у украјинску црквену кризу и стварање „Православне цркве Украјине“ („ПЦУ“) многи православни јерарси и аналитичари с правом сматрају делом пројекта већих размера, који има за циљ унификацију хришћанског света под руководством Ватикана уз учествовање Фанара. Напори Васељенске патријаршије усмерени на пропагирање идеје „првог без једнаких“, као и активан екумениски дијалог с Римокатоличком црквом, довели су до значајних промена у светском православљу. У овом контексту пројект „ПЦУ“ представља експериментални полигон за испробавање метода и праксе разарања устаљеног поретка у односима између помесних православних цркава и изобличавање екуменског дијалога. Овај реферат је посвећен анализи датих процеса, процени последица, као и разматрању начина за заштиту канонског поретка у садашњој црквеној ситуацији.
Последњих година васељенски патријарх Вартоломеј активно пропагира концепцију „првог без једнаких“ која намеће много питања и изазива забринутост у другим помесним православним црквама. По овој концепцији, цариградски патријарх стиче посебан статус у православном свету који не претпоставља само првенство части већ и првенство власти. Услед таквог позиционирња, патријарх Вартоломеј преузима овлашћења која нису предвиђена канонима и историјском праксом православља.
Залажући се за идеју свог првенства на православном Истоку, Фанар тежи зближавању с Ватиканом. Заједничка богослужења и молебани представника Цариградске патријаршије и Римокатоличке цркве постали су уобичајена појава. Занимљиве су изјаве самог патријарха Вартоломеја о жељи да се уједини с римокатолицима. На пример, 2021. године, прослави у част Светог апостола Андреја Првозваног у Цариграду присуствовала је делегација Ватикана на челу с кардиналом Куртом Кохом. Патријарх Вартоломеј је у својој проповеди истакао да његови сусрети с папом Фрањом појачавају жељу за „заједничким путиром Евхаристије“. Ово указује на активне покушаје зближавања Фанара и Римокатоличке цркве. Сличне појаве су више пута потврђене, посебно уочи прославе 1700. годишњице Првог васељенског сабора 2025. године.
У овом контексту важно је истаћи да је Православна Црква више пута осуђивала Унију. Светско православље је још 2003. године преко предстојатељâ свих помесних православних цркава изразило солидаран став поводом Уније и покушаја успостављања унијатске патријаршије у Украјини. Овај одговор је дат у меморандуму кардинала Валтера Каспера који се у име Апостолске столице обратио Његовој светости патријарху московском и целе Русије господину Алексију II. Након што је патријарх Алексије меморандум проследио поглаварима свих помесних цркава, они су послали своје одговоре римском папи, укључујући и Цариградског патријарха Вартоломеја, који му је упутио специјалну посланицу. Унија је у овим посланицама окарактерисана као еклисиолошка јерес која нема право на постојање у хришћанству, а стварање украјинске унијатске патријаршије као крајње непријатељски и злонамеран корак према православљу. Осим тога, у Заједничкој декларацији коју су потписали патријарх московски и целе Русије господин Кирил и римски папа Фрања за време сусрета у Хавани 2016. године, методе унијатства и прозелитизма проглашене су неприхватљивима.
Ипак, без обзира на овај солидарни протест, васељенски патријарх Вартоломеј и даље пропагира своју еклисиолошку концепцију „првог без једнаких“, припремајући терен за глобалну Унију. Већ сад се види да ће ова тежња ка уједињењу неизбежно довести до дубоких промена у свим аспектима православног живота, укључујући основе веронауке, богослужбену праксу и канонски поредак. Посебно, имајући у виду недавне речи папе Фрање које је изговорио 13. септембра 2024. године у Сингапуру на сусрету с омладином, којем су присуствовали представници пет различитих религија. Он је на овом сусрету изјавио да су „све религије пут ка Богу“:
На примеру Украјине Фанар остварује стратегију уједињења која касније може бити примењена на ширем нивоу. Њен првобитни циљ је формирање нове Уније на основи „ПЦУ“ и Украјинске гркокатоличке цркве (УГКЦ). Уколико овај задатак буде остварен, Цариградска патријаршија и Ватикан би почели да користе „украјински преседан“ као доказ за то да је уједињење православаца и римокатолика без промене догме у њиховом учењу оствариво и реално.
Оснивање „ПЦУ“ 2018. године с даривањем Томоса о аутокефалности представља полазиште за покретање одговарајућег експеримента. О овоме сведоче каснији догађаји у Украјини који су уследили након деструктивног корака васељенског патријарха.
Један од главних елемената овог пројекта представља сарадња „ПЦУ“ с Украјинском гркокатоличком црквом. Од „Евромајдана“ и догађаја из 2014. Године, заједнички молебани и акције представника Думенкове творевине и унијата су у Украјини постали уобичајена појава. Ова заједничка дејства треба да прикажу масовност и да покажу могуће уједињење двеју конфесија. Међутим, очигледно је да овакве иницијативе не настају због духовне потребе, већ их диктирају политичка конјуктура и жеља за стварањем привида јединства.
Предводник „ПЦУ“ Епифаније Думенко више је пута изјављивао да тежи продубљивању односа са УГКЦ, истичући да ће евентуално уједињење зависити од глобалног православно-римокатоличког дијалога: „Овај кључ [за уједињење двеју украјинских верских организација – прим. м. Луке] се не налази у Украјини, већ у Риму и Цариграду, јер се у њима воде екумениски разговори. У будућности ће од тога зависити и наши односи овде, у Украјини. Међутим, ови односи су добри и верујем да ће убудуће постајати само још бољи“ – рекао је поглавар „ПЦУ“ 12. септембра 2019. година на сусрету одржаном на Националном универзитету „Лавовска политехника“.
Присуство римокатолика на богослужењима јерарха и клирика „ПЦУ“ непосредно илуструје даље кретање ка Унији.
Подједнако значајан правац у ширењу „Овертоновог прозора“ у унијатским процесима представља и разрада операција на практичној гутању и „варењу“ од стране УГКЦ једног од делова који су се одвојили од „Украјинске аутокефалне православне цркве“ („УАПЦ“) (некадашња Харковско-полтавска епархија „УАПЦ“). Ватикан је дозволио и одобрио овај процес и тако је de facto створио први преседан у историји савремене Украјине у виду преласка у унију верске структуре која се позиционирала као православна. По мишљењу стручњака, ову иницијативу треба сматрати својеврсном финалном фазом технологије интеграције украјинског православља у католичке структуре. Узгред речено, у вези с тим треба обратити пажњу и на чињеницу да се процес спајања „УАПЦ“ наставио чак и после стварања „ПЦУ“ као места за окупљање различитих организација које су из православља отишле у раскол. Ово још једном сведочи о томе да унијати структуру коју је Фанар формирао не доживљавају као самосталног и равноправног играча на дуге стазе у религијској сфери Украјине. Не само то, они за „ПЦУ“ припремају нешто другачију, много мање значајну и захвалну улогу.
О њеним карактеристкама и обрисима може се судити на основу интервјуа који је поглавар УГКЦ Свјатослав Шевчук дао за издање Обозреватељ, 18. марта 2019. године. Као прво, поглавар украјинских унијата је истакао да је добио сагласност од руководиоца „ПЦУ“ Думенка за одржавање редовних сусрета у току којих ће се разматрати перспектива и параметри за зближавање двеју структура. Као друго, овај процес ће се одвијати у оквиру путне карте коју су стране усагласиле. Притом је Шевчук истакао да УГКЦ већ има одговарајућу путну карту која може бити модификована у складу са визијом „ПЦУ“. Ово de facto значи да ће унијате управо своју концепцију применити као основу за одговарајуће спајање. Као треће, из Шевчуковог интервјуа постаје јасно да ће се УГКЦ оријентисати на лагано и пажљиво гутање „ПЦУ“.
Због тога је за извесно време планирано уздржавање од формирања заједничке структуре и усмеравање главних напора у обнову „евхаристијског општења“ с организацијом на чијем челу стоји Епифаније и „могућност служења Свете литургије на истом престолу“. Као четврто, поглавар унијата је јасно ставио до знања кога сматра старијим, а кога млађим партнером у будућем двојцу. По његовим речима, УГКЦ – за разлику од „УПЦ“ – није „локална црква“ чије се парохије налазе искључиво у Украјини. И ово унијатима не даје само право да покушавају да добију статус патријаршије, већ и на то да у својству „глобалне Цркве, која има de facto изграђене структуре патријаршијске управе“ преузме духовно руковођење свом украјинском дијаспором. Као пето, пада уочи демонстративно избегавање Шевчука да одговори на питање о томе да ли је могуће „равноправно“ уједњење УГКЦ и „ПЦУ“.
Фактичко гутање „ПЦУ“ од стране унијатске Цркве одвијаће се врло деликатно, а за широку публику неприметно. Као што је рекао Шевчук, унијати не намеравају да у првој фази формирају било какве метаструктуре заједно са „ПЦУ“.
Засад је реч о успостављању „евхаристијског општења и заједничком служењу литургије“, што што би било потребно римокатолицима. Наиме, ако унијати убеде представнике „ПЦУ“ да служе заједно и да се, да тако кажемо „причешћују из једног путира“, то ће представљати очигледно признавање духовне власти римског папе над Думенковом творевином. После ће расколнике од стварног уласка „ПЦУ“ у састав УГКЦ делити само мали корак.
На практичном нивоу један од најважнијих механизама за остварење овог процеса представљаће одговарајућа идеолошка обрада „свештеничких“ кадрова „ПЦУ“, као формирање заједничке „богословске“ базе која оправдава нову Унију. У прилог таквом закључку, између осталог, говоре речи Думенка које је изговорио на програму канала ICTV убрзо након што је изабран за поглавара нове верске структуре. „Ми смо дали обрисе одређеног пута наше предстојеће сарадње (са УГКЦ) и убудуће ћемо тражити додирне тачке које ће нас спајати. Ово се односи на сферу духовног образовања и на друге области нашег живота,“ – изјавио је тада руководилац „ПЦУ“.
Треба обратити пажњу и на недавно најављену одлуку о заједничкој прослави Васкрса 2025. године која је објављена на Синаксису јерарха васељенског престола. По саопштењу издања „Ромфеја“ у мају 2025. године у Никеји (Витинија) свечано ће бити обележена прослава 1700. годишњице Првог васељенског сабора у којој ће учестовати римски папа Фрањо. Представници прес-службе Цариградске патријаршије су изјавили да је у духу Синаксиса изражена жеља да Источно и Западно хришћанство заједно славе Васкрс. Ово треба да буде почетак одређивања заједничког датума за прославу Празника сваке године. Овакав корак истиче намеру Фанара да напредује ка Унији с Римом.
У овом контексту важно је да схватимо због чега је Цариградска патријаршија заинтересована за успостављање јединства с Римом. Као што је истакао професор црквеног права на Правном факултету Аристотеловог универзитета у Солуну Кирјакос Кирјазопулос, циљ Ватикана у екуменистичком дијалогу с Фанаром састоји се у томе да аутокефалне помесне православне цркве претвори у унијатске. Папски престо жели да се „Кодекс канона источних цркава“, који је 1990. године издао папа Пољак Јован Павле II, примењује на све православне цркве. Јер, овај документ обухвата догматска правила којима се понтифик намеће као управљач с првенством власти.
Реализација овог плана могућа је само у случају да се патријарх Вартоломеј de facto претвори у „источног папу“ који ће моћи потпуно самостално да управља свим православним светом и да му намеће одлуке које иду у прилог Римокатоличкој цркви. Управо ову огромну власт коју је Ватикан признао, покушава да оствари поглавар Фанара, уништавајући на путу ка њој црквену саборност, легализујући расколничке структуре и слабећи оне православне цркве које се залажу против посвудашњег претварања православаца у унијате.
Процеси које је покренуо патријарх Вартоломеј већ су довели до разарања свеправославног јединства и дубоких подела у православном свету. Данас смо сведоци формирања новог модела светског православља у којем централно место заузима цариградски патријарх с овлашћењима и привилегијама без преседана. Ово мења саму природу православног црквеног уређења и противречи саборном принципу који се налази у основи Православне Цркве. Главни ударац је усмерен на Руску Православну Цркву и на цркве у балканском региону које су најјачи противници уније и властољубивих амбиција Фанара, које уносе „надменост света овог налик диму“, како су картагински оци некад писали римском папи Целестину. Циљ Цариградске патријаршије је да ове цркве ослаби дробљењем и изолацијом на међународном нивоу. Овакав процес, поред осталог, већ запажамо у балтичким земљама.
Украјина у овој стратегији представља главни пилот-пројект. Следећи циљеви могу постати Молдавија, Белорусија и канонска територија Српске Цркве у којој се планира стварање појединачних „цркава“ по угледу на „ПЦУ“ („парада аутокефалности“).
У овом контексту желео бих да посебно скренем пажњу на подршку коју УГКЦ и Фанар пружају предводнику црногорске расколничке творевине Борису Бојовићу. Тако је Украјинска гркокатоличка црква помогла у његовој легализацији позвавши лидера „ЦПЦ“ на конференцију „Заједно кроз тешка ратна времена. Искуство постјугословенских земаља и Украјине“ (Лавов, 17-18. априла 2024. године).
Затим су унијати Бојовићу омогућили да користи њихову информациону платформу – портал РИСУ. У интервјуу који је дао овом ресурсу, црногорски „јерарх“ је рекао да се његова творевина нада да ће добити Томос о аутокефалности од Цариградске патријаршије. Такође је изјавио да његова творевина одржава тесне контакте с Фанаром, који је, по његовим речима, послао посматраче „ради проучавања унутрашње организације“ такозване Црногорске православне цркве.
Проблем је у томе што је 2019. године у интервјуу за српски лист Курир поглавар Фанара тврдио да никад неће дати аутокефалност лажној, по његовим речима „такозваној“ Црногорској православној цркви. Притом је на додатно питање да ли је аутокефалност могућа ако на чело „ЦПЦ“ дође неко други (уместо Мираша Дедејића) категорично одговорио: „Не, не и не! Црква у Црној Гори је Српска Православна Црква и тамо никад неће бити никаквих промена.“
И ево, неколико година касније појавили су се извесни „контакти“ с црногорским расколницима. Тако је Фанар по ко зна који пут показао да се у његове речи и изјаве не сме имати поверења. Као у случају са УПЦ, кад је патријарх Вартоломеј више пута тврдио да за јединог канонског поглавара украјинског православља признаје митрополита Онуфрија, али је после тога упао на туђу канонску територију и дао је аутокефалност украјинским расколницима.
Ко гарантује да са Српском Православном Црквом неће поступити на исти начин? Представници „УПЦ КП“ су у украјинском сценарију такође дуго година одржавали тајне контакте са Фанаром и на крају су постигли оно што су желели кад се променила политичка конјуктура. А противречности између Вартоломејевих изјава и његових поступака замагљене су бујицом софистичких аргумената.
Имајући у виду наведено, посебну важност поприма спремност помесних цркава да штите чистоту вере и канонски поредак. Саборни ум Васељенске Цркве треба да дâ оцену дејстава Фанара која су повезана са пропагирањем идеје „првог без једнаких“ и кретањем у правцу уније с Ватиканом. Ова дејства превазилазе оквире спорова о јурисдикцији и захтевају дубоко осмишљавање и разматрање на нивоу целе Цркве.
Имајући у виду тренутну ситуацију предлажем за разматрање неке мере општецрквеног карактера ради заштите јединства, канонског поретка и доктринарне чистоте Православља:
1. Јачање „Аманског формата“: Сусрет у Аману на иницијатву Јерусалимске патријаршије представљао је један од првих корака ка разматрању настале кризе у Православној Цркви. Овај формат се може развијати као стална платформа за дијалог и размену мишљења помесних цркава. Редовни сусрети према овом моделу помогли би стварању заједничке визије и механизама за заштиту канонског поретка, као и спречавању евентуалних будућих раскола.
Уколико изгледа да је у овој фази тешко обезбедити одговарајућу комуникацију између поглавара помесних цркава, треба да покушамо да размотримо друге варијанте за успостављање и одржавање сталне комуникације. На пример, формат одржавања систематских састанака овлашћених представника поглавара цркава који би имали право да говоре у њихово име и који би поседовали још низ озбиљних овлашћења.
2. Одржавање богословских дијалога и саветовања: Важну улогу у очувању јединства игра разматрање богословских проблема повезаних са канонима, еклисиологијом и питањима првенства и саборности. Организовање богословских комисија у које би улазили представници разних помесних цркава (на пример, оних који учествују у „Аманском формату“) који би припремали ставове о најосетљивијим питањима за сусрете поглавара помесних цркава. То би омогућило дубље сагледавање постојећих проблема и проналажење аргументованих одговора на богословске изазове. Између осталог, један од праваца у оваквом раду могли би представљати анализа и разматрање на свеправославном нивоу документа РПЦ „О извртању православног учења о Цркви у поступцима хијерархије Цариградске патријаршије и излагањима њених представника“.
3. Јачање улоге помесних сабора: Помесне православне цркве могу одржавати сопствене саборе ради осмишљавања јединствених ставова о кључним питањима канонског уређења и односа са другим помесним црквама. Препоруке и одлуке оваквих сабора касније могу бити достављене на општецрквено разматрање.
4. Општецрквена осуда расколничких дејстава: Помесне цркве у јединственом фронту треба да делују против кршења канона и расколничких дејстава и да их јавно осуђују. Ово ће помоћи у спречавању ширења лажних учења и очувању црквеног поретка.
5. Сарадња с мирјанима и клиром: Треба јачати везе унутар Цркве, позивати на разматрање сложених питања, како клир, тако и мирјане. Дијалог унутар Цркве омогућиће стварање јединственог става о насушним проблемима и учврстиће унутрашње јединство. Овде важну улогу играју црквена проповед, просвећивање и разјашњавање пастви важних питања канонског уређења и еклисиологије.
6. Супротстављање спољашњем притиску: Помесне цркве треба да се уједине ради заштите од спољашњег мешања, без обзира да ли је реч о политичком притиску, деловању радикалних група или екуменистичким иницијативама које подривају догматску основу и крше канонски поредак. Црквена дипломатија на међународном нивоу такође треба да поспеши заштиту црквених интереса и традиције.
7. Јединствени информативни простор: Стварање општецрквеног информативног простора који расветљава и објашњава ставове помесних цркава у о спорним питањима, представља важан инструмент за борбу против дезинформација и манипулација. Званични црквени медији и интернет-платформе могу помоћи у информисању верника о ставовима Цркве и јачању њеног угледа. Не само то, може се размотрити варијанта стварања заједничког информационог ресурса на којем би се излагали ставови помесних цркава о најважнијим питањима са свеправославне агенде, извештавало о најзначајнијим догађајима у животу цркава, а такође би се водио непосредан дијалог између богословских и стручних кругова помесних цркава у вези с свом тематиком која их занима (формат стручног „Амана“).
Развој и кретање овим путевима ће, по мом мишљењу, омогућити Православној Цркви да сачува своје јединство и идентитет, као и да адекватно одговори на изазове данашњице.

View full Странице

Sto si dosadan sa latinicom, bre jedva opstajem ova polomljena noga me ubija, ajd videcu na netu kako da prebacim na mobilnom cirilicu.
Zapo  si ko da ti zivot zavisi od cirilice, ajd, ali to sto lupas bezveze, to je problem sistematske prirode. 

Zar to nisu teorijski fizicari i kvantna fizika, valjda nije jos naucno dokazano o nekom predhodnom kosmosu, zar nisu to jos neke predpostavke i hipoteze.
Pa bre i jeste da evolucija nema nikakve dodirne tacke sa Postanjem i stvaranjem, i nemoj jadnog Adama da stavljas u neki navodni predhodni kosmos, bre Milance jasno pise da je sve stvoreno iz nicega, iz nista, pre ovog vremena i prostora nije postojalo nista, postojao je samo Bog i Njegovi predvecni nestvoreni logosi stvaranja, znas da smo o tome vec pricali, pusti te kosmose i Postanje, neka kvantna nauka polako istrazuje pa da vidimo kroz par 1.000 godina sta ce biti. 

Ako je normalan otici ce...on je pozvan zbog postovanja prema srpskom narodu koji ima blanko poziv Srbima u BIKS od Putina.

.... 

Tvoja rec je za mene zapovest. 
Ok, ce polako da zavrsavamo.
 

Ово што су Израелци урадили данас у Либану, није виђено никада. То када би Срби урадили шиптарима, била би месец дана главна вест док се не сручи све на Србију.

Tek sad sam ovo vido , bravo Petrovicu, onoliko koliko licno razumem  problematiku ovo sto si preveo po smislu i teoloski odgovara onome kako se shvata to sv.Kirila, jedna priroda ovaplocena (ili, jedna ovaplocena priroda)
Moja malenkost, odavno pre dosta godina cito sam sve sto postoji na srpskom od sv.Kirila, i jos ovih godina jos ponesto obnavljo gradivo, i moj pogled na to, jedna priroda, jeste da je to prvo ozdvojena fraza iz njegovih ostalih tekstova, ali kada se Kiril ceo svi tekstovi citaju kontekstualno sta pise o licnosti i prirodi, kada se dodje do ovoga, jedna ovaplocena priroda, dolazi se do zakljucka da on tu nije mislio monofizitski kao samo jedna bozanska priroda, nego pravoverno kao jedna ipostas, ili kao priroda bozanska i ovaplocena priroda ljudska u telu, kako se i objasnjava u ovom tekstu koji si preveo.
Bravo Petrovicu. 

Vidim posto si ekspert i za prevodjenje, veci i od sedamdesetorice i Septuaginte, i drugih prevoda i prevodioca.
Svaka cast Rale. 

Daj bre Petrovicu sta si se toliko razmahao .

Пошто не нађох да је ико апологетски превео или анализирао ову фразу св. Кирила, тако да се она може и злоупотребљавати, на жалост и од оних који би је први требали Православно растумачити, нађох овај текст митрополита Нафпатског Јеротеја у коме он износи оно што је вековима важило за овај израз.
ÄéÜëïãïò ìå ôïõò Ìïíïöõóßôåò. "Óõìöùíßá" ÷ùñßò áðïäï÷Þ Ïéêïõìåíéêþí Óõíüäùí;
WWW.OODEGR.COM  
 
 
 
 
Μία φύσις του Λόγου σεσαρκωμένη

У Грчкој филозофији термини "природа" и " ипостас" били су концептуално идентични. Уосталом термин" природа" потиче од глагола πεφυκέναι а " ипостас" од υφεστάναι који означавају постојање и у овом смислу су их Александријски оци користили. Кападокијски оци су, међутим, одвојили природу од ипостаси, поистовећујући природу са суштином а ипостас са лицем дефинишући израз: две природе, једно Лице - δύο φύσεις, έν πρόσωπον- у Христу.
Многи богослови су приметили да се у текстовима светог Кирила, термини природа и ипостас користе наизменично и да се понекад уместо термина ипостас, користи термин природа и обрнуто. У својој посланици Теодоритосу пише: Природа Логоса, то јест ипостас, јесте овај Логос -Η φύσις του Λόγου ήγουν η υπόστασις, ό εστιν αυτός ο Λόγος- и одавде се види да повезује природу са ипостасом и у том смислу је употребио израз: једна оваплоћена природа Логоса - Μία φύσις του Λόγου σεσαρκωμένη.
Како никада није говорио о оваплоћеној суштини, подржава се да је овај израз употребио у смислу једне оваплоћене ипостаси Логоса како то јасније и каже у трећој посланици Несторију: -υποστάσει μια τη του Λόγου σεσαρκωμένη-  једна оваплоћена ипостас Логоса- да би се тиме супротставио јереси Несторијанства. 
Уосталом, ипостас Бога Логоса је постала ипостас и људске природе , будући да људска природа у Христу није безипостасна нити самоипостасна већ је сједињена са Божанском природом у ипостаси Логоса те се зато и назива "ενυπόστατη" - (заснована, реална, стварна).
Наравно, смењивање ових термина, у неким одломцима, не значи да их је он изједначавао као Север већ их је употребљавао "καταχρηστικώς"- неправилно/противзаконито- не поистовећујући их као појмове или ствари већ их је сматрао постојањем. У ствари,  постоје сведочанства по којима је св. Кирило сматрао да је природа једно а ипостас друго, као што постоје и други одломци у којима се говори о двема природама ипостасно сједињених у Христу. Уосталом то се види и из чињенице да су оци на 4.Васељенском Сабору проучили "12 Глава" св. Кирила и упоређивали их са "Томосом" Папе Лава, налазећи да су међусобно сагласни. 
 Оци Цркве су и лично и саборно правилно тумачили ову фразу Св.Кирила. Св. Јован Дамаскин каже да не грешимо ако овом фразом апсолутну, једну ипостас Бога Логосаали наставља говорећи да Св. Кирил њоме не декларише ни једну саму ипостас, ни јединство ипостаси већ заједничку природу у ипостаси Логоса посматране као целине, то јест заједничку природу Божанства посматране у ипостаси Логоса.  Односно не остаје на фрази" једна природа" већ инсистира на " једна природа Логоса " која означава стварну суштину. 
Такође Свети Максим Исповедник сматра да Св. Кирил њоме описно исповеда две Христове природе. Термином "природа" мислио је на Божанску природу, а термином "оваплоћена" на људску.
Стога се ова фраза Св. Кирила употребљава и против Несторијанства у смислу " једна природа/ ипостас оваплоћене речи" да се искључе два Лица/Ипостаси у Христу, и против Монофизитства у смислу сједињења заједничке природе са људском природом у ипостас Логоса без мешања, конфузије, нереда, промене... 
Монофизити су, међутим,  ову фразу Св. Кирила, тумачили према сопственом предању које појмовно поистовећује природу са ипостасом, што је тотално различито од предања Св. Кирила и Кападокијских отаца, те тако долазе до једне природе и Монофизитства. Свети Кирил је то у својим списима одбацио. Св. Максим Исповедник сведочи да Север " не види и једно и друго" те природу назива ипостасом..." и даље " зло је називати природу ипостасом". Св. Јован Дамаскин наглашава " то је оно што чини јеретичку заблуду, то да изједначују природу и ипостас" 
П.С. Како нисам преводилац, а ово су осетљиве догматске  ствари, замолио бих неког искуснијег да упореди мој превод са речима Митрополита Јеротића те да се евентуалне неправилности у преводу исправе.
 

Ma, nista posebno, tu sam na forumu godinama, i pisem ono sto znam i sto sam procito, ko svi drugi na forumu, jel to znaci su pravoslavniji od SAS - a i svi ti neki drugi koji pisu na forumu i koji takodje pisu o svemu i svacemu sto desava u crkvi i medju episkopima, ili je Petrovicu ovo sve tvoje sto pises o Rodji i meni ipak selektivno pamcenje, neki mogu da pisu dok Rodja i Boki su zurloti i umisljeni pravoslavci.
Nece da moze to tako Petrovicu  to selektivno razvrstavanje ko moze i kako da pise o crkvenim stvarima, budi objektivan za sve koji su pisali dosad na forumu i koji su kritikovali i bili cak i grubi kada su pisali o patrijarsima, episkopima i svestenicima, nemoj samo za Rodju i Bokija da trazis neku izmisljenu krivicu.
Nije isti zdrav zilotizam i nezdrav ekstremni ekumenizam, jel sv.Justin bio beskrompromisan borac protiv ekumenizma i verovatno najostriji kriticar Sinoda i Vaseljenskog patrijarha, jel je Ruska Zagranicna Crkva takodje bila ostar kriticar ekumenizma i svih drugih losih stvari u PC, i mnogi drugi koji iznutra kritikuju i pisu protiv svih onih losih stvari u PC, to je zdrav zilotizam, ima i ovde na forumu su pisali mnogi po zdravom zilotizmu, bilo je nazalost i nezdravog zilotizma i nezdravog ekumenizma.
Mislim da su Rodja i Boki u tom zdravom zilotizmu (poco sam da pisem u trecem licu  )
Niko ne ispituje i dovodi u pitanje pravoslavnost i ispravnost Patrijarha, nego pisemo o odredjenim izjavama ili delovanju Patrijarha, da li je dozvoljeno nesto argumentovano kritikovati ako mislimo da je Patrijarh nesto pogresno rekao ili uradio, na primer ta mitarstva, Patrijarh je rekao i pisao da ne veruje u mitarstva, da li ja sad imam pravo da kazem da se ne slazem sa tim njegovim stavom, valjda je ocekivano da imam pravo kao vernik crkve, i da na argumentovan i kulturan nacin napisem zasto verujem u mitarstva. Jel to sad napad na licnost Patrijarha i njegovu pravoslavnost, pa nije, to je samo kritika njegovog odredjenog stava i gledista o nekom pitanju vere.
Tvoj Zoki je zasticen od kritika uredbom skupstine srbije . 

Bolje da si Petrovicu nesto malo majstoriso u tom ateljeu  nego da naprezes misaone vijuge .

Nemoj tako Rodjo, trebalo je Vladi dan - dva da smisli odgovor, pa to je vredno postovanja. 

Извини Боки, за мене си Бојан. 

Jel moze da se promena teorija gravitacije, ne moze, ali danas moze bolje da se objasni, tako slicno i ovo Milance, teorija gravitacije - dve prirode u jednoj licnosti Isusa Hrista, pa mozemo da primenjemo novu loguku kolko ocemo.

Jeste Petrovicu, eto i svetiteljima i saborima su smetali monofiziti, verovatno sv.Duhu i tada nije smetalo, jer eto svetitelji su bili zurloti.
Daj bre Vladimire malo porazmisli  pre nego sto napises nesto ovako, pa bre Petrovicu pricamo o monofizitstvu jedna od najgorih jereresi.

Постоје међу православнима људи који мисле да није никакав проблем уопште, а ни за њихову душу, бити дрзак, увредљив, непријатан према неистомишљеницима. Па ће тако, између осталог, незазорно  користити термин "зурлот", мислећи да тако "службу Богу чине". Међутим, било би добро да се присете да су сви Свети Оци давних времена, а и модерни, били оно што они погрдно називају "зурлоти". Сви они који су на Саборима осудили јереси, међу њима и монофизитску, као и сви који су те осуде Сабора прихватили. И сви, међу модерним Светима, који не прихватају екуменизам, то ишчадије Истанбулске патријаршије од 1920. године па надаље, којим се рушила Црква, уз помоћ антихришћанских покровитеља са Запада. Дакле, "зурлоти" су и свети Пајсије Светогорац, и свети Јефрем Катунакијски, и свети Јован Шангајски, и свети Гаврило Грузијски, и свети Јoван Румун, и свети савремени румунски старци - Георгије Калчиу, Јустин Перву, Клеопа... наравно, и свети Јустин Србски... Sapienti sat. 

Jok bre Milance, spor je zavrsen odavno, sve grane monofizita su osudjene svetiteljima i saborima, jedinstvo moze biti vrlo jednostavno, monofiziti da priznaju jasno i glasno dve prirode i gotova stvar, pa da onda bude nekih ikonomija.