Најбољи чланови

Ја сам руски зет, па ево одговора из прве руке. Руси већ годинама служе молебан за почетак нове године по новом календару, и нико ту не види ништа спорно, никада није било ни назнаке некакве опасности од раскола из тог разлога. Е сад, ово са литургијом јесте нови моменат, и, како видим на основу коментара на дну странице на коју води приложени линк, смисао је да се "удари контра" новогодишњем пијанчењу и банчењу. Видите да су све литургије у поноћ. Дакле, у тренутку највећег безумља и лудила - хришћани служе литургију и моле се за тај исти безумни и луди свет. Има ли шта хришћанскије и пастирскије? Савршен савремени пример христијанизације, "инкултурације", што би рекли.

Помолимо се за уснулог у Господу нашег брата Радмила, муж наше сестре Драгане - Мирођије ! Нека му Господ подари рајско насеље и Бог да му душу прости!

Уснуо је у Господу слуга Божји Радмило. Молим Те, мили Боже, опрости му грехе и уведи му душу у Своја рајска насеља, да се после бола и патње, напоји радошћу и весељем због близине Твоје и близине свих светих Твојих. И молим Те, погледај на оне који га воле, које бол за њим раздире, и помози им онако како само Ти можеш.

Прими Господе уснулог слугу свога Радмила и подари му рајска насеља! Вјечнаја памјат!

Богослужбени живот Цркве прописан је Уставом који прописује црквени поредак током читаве године, како за појце тако и за свештенослужитеље. Боравећи на Светој Гори где сам једно време обављао и послушање типикара, уз несебичну помоћ и савете типикара и црквењака великих светогорских манастира, прикупио сам и покушао да објасним начин вршења богослужења на Атонској гори, дајући у фус нотама сва потребна објашњења, тумачења и илустрације. Књига је подељена у четири дела: 1. Општи укази, 2. Устав годишњег богослужбеног круга са црквењачким типиком манастира Хиландара, 3. Посебне службе и 4. Опште напомене. Први део Општи укази подељен је на једанаест глава излажући у њима појединачно чин свакодневне, суботње, недељне, славословне и полијелејне службе, свеноћног бденија у част светога, у част Господњих и Богородичиних празника. Затим ту је изложен и чин манастирских слава, Панигира, са распоредом свих светогорских Панигира током године. Светогорско рачунање времена са таблицом за рачунање. У једанаестој глави дат је и списак моштију које се чувају у манастиру Хиландару, објашњавајући када и како се износе на целивање свете мошти у светогорским манастирима. Други део књиге нам представља Устав годишњег богослужбеног круга са црквењачким типиком манастира Хиландара за сваки дан у години по Месецослову и Триодима. Ово је једина књига где је штампан црквењачки типик Хиландара који се у Хиландару чува само као рукопис. У трећем делу дате су посебне службе као што су интронизација игумана, дочек архијереја и других светогорских игумана, освећење воде на почетку месеца, чин монашког пострига, сахране монаха и благосиљање хлебног квасца. Такође јединствен чин благосиљања квасца који код нас није раније штампан. У последњем, четвртом делу дају се опште напомене о манастирским управама, о послушањима, келијском правилу, посту и причешћивању. О монашкој одећи и скидању пане и камилавке, о саборним служењима, као и рецепт за справљање светогорског кољива. Сама књига нам доноси и несвакидашње химне и молитве на црквенословенском језику. Тако имамо пред нама поред чина благосиљања квасца и аниксандари Хурмузија Хартофилакса, комплетан Чин о Панагији, стихиру на Велику суботу својствену само Светој Гори, благосиљање Артоса на Пасху. Светогорски богослужбени Устав ће нам помоћи да се приближимо светогорском начину живота. Ова књига представља неку врсту увода у богату ризницу светогорске богослужбене особености, концепт за разумевање живота светогораца и њиховог богатог литургијског предања.

Грб није никакав доказ, могу и ја узети грбове пар племићких породица, па искомбиновати грб моје породице тврдећи да су то моји рођаци, али слаба вајда. Ови све за себе тврде, само да нису потомци Хрвата и Срба.

Imam potrebu da vam opišem situaciju u kojoj se nalazim, položaj mog naroda, a najtačnije moje porodice. Nadam se da me nećete pogrešno shvatiti i da mi nećete ovo izbrisati. Kao što vidite zovem se Radovanka, imam 17 godina i živim u Bosni. U malom gradu za koji vas bar 90% nikada nije ni čulo, a to je Zavidovići, nekada vrlo poznat po fabrici "Krivaja" koja se bavila preradom drveta i gradnjom kuća. Prije rata ovdje su živjeli narodi sve tri vjere, nikada se nije pravila neka razlika zbog imena i naravno nije dolazilo do sukoba. Kada se zaratilo moja mama sa mojom sestrom(tada 2godine) i bratom(2mjeseca) odlazi u Republiku Srpsku, a tata na liniju. Ne moram vam pričati kako im je bilo, život u tuđoj kući bez ikakvih primanja ni pomoći, dvoje male djece, jednostavno borba za puko preživljavanje. Na kraju rata i ja sam se rodila, tu smo ostali do moje 4 godine kada su roditelji odlučili da se vratimo u Zavidoviće, grad koji je tada bio bez ijedne srpske kuće.... Nakon samog povratka stizale su nam prijetnje da ćemo svi biti zaklani, da se vratimo u RS i da više nemamo šta tražiti u "muslimanskom" gradu. Moji brat i sestra su već krenuli i u školu, takođe stalno su ih odbacivali, nazivali pogrdnim imenima, a moj brat se zove Radovan pa tek zamislite tu situaciju... Ja sam ipak imala više sreće ali sam takođe imala neprijatnih situacija kada su mi govorili da je moj tata ubio njihovog oca i slično. Dolazi vrijeme i mog polaska u školu, naravno jedina sam bila druge vjere, pomalo sam se stidila toga jer su me svi odbacivali i izbjegavali. Kako je prolazilo vrijeme situacija se poboljšavala ali sam bila uskraćena za neke vrlo bitne stvari poput časa vjeronauke. Moj tata je nakon 2 godine odlučio da traži od škole ali i popa da nam priušte bar čas vjeronauke, a to je pop odbio jer nije htio održavati čas zbog samo troje djece. Opet poraz, osjećala sam se manje vrijednom, nisam znala ništa o svojoj vjeri osim nekih bukvalno najosnovnijih činjenica. Sama sam odlazila u crkvu i na liturgije iako skoro pa ništa nisam shvatala osim to da meni i mojoj porodice Bog daje neizmernu snagu i sigurnost. Odrasla sam okružena džamijama, ezan mi je postao uobičajan zvuk ali zato crkvena zvona su se vrlo rijetko čula, a i crkva je bila "odvojena" od grada. Uvijek ću se sjećati situacije kada smo na Božić išli u crkvu, a grupa policajaca je stajala ispred ulaza. Pokušavam sama sebe uvjeriti da su nas samo čuvali ali i dalje me to strašno pogađa. Na službi bude samo 5-6 ljudi.. inače sve bake i ja jedina mlađa osoba. Nakon 2-3 godine vratilo se par srpskih porodica ali u obližnja sela, naravno niko od njih nije imao djecu... postepeno sam sklapala neka prijateljstva, ostvarila kontakte sa drugim ljudima ali i odnos muslimana i srba se poboljšao. Ne mogu reći da je i sada na zavidnom nivou ali je ipak bolje.. Pomirila sam se sa činjenicom da sam jedina Srpkinja u školi, da ne idem na vjeronauku, da sa drugaricama ne mogu otići na pričešće ... Da napomenem naš pop je zadužen za još 3 grada i sva obližnja sela, nemamo liturgiju svake nedelje, u crkvu ne možemo ući kada hoćemo tj otvorena je samo jednom u 2-3 sedmice. I ovaj pop nas je htio napustiti i otići u RS ali mu njegovi nadležni ne daju. Dokle god je pop u ovom gradu biće i mene u crkvi pa makar i jedina bila na bogosluženju ( i to se dešavalo). Sada već za Božić i Vaskrs dođu na liturgiju i oni koji su davno napustili ovaj grad, a crkva bar 2 puta godišnje bude puna. Sada moja sestra živi u Beogradu ima svoju porodicu i često dolazi u Zavidoviće, moj brat je postao vrlo uspješan kuhar iako ima samo 20 godina, a ja sam učenica Gimnazije. Nakon svega i dalje ne znam puno o mojoj vjeri i mom narodu ali se trudim, molim Boga da me usmjeri ka pravom putu vjere i da mi jednostavno pomogne. Također, nakon svega ponosno nosim krst i brojanicu bez imalo stida. I hvala vam ako ste ovo bar pročitali.

Neljutim, kada je tebi lijepo ime Strahinja meni nije loše prezime Kozlić. Naime došao jedan srbin nama u kuću u goste.Radio je sa mojim ocem zajedno i kaže mom ocu:Fadile ja i ti imamo isto prezime.Ti se prezivaš Kozlić a ja Jarić(asocirajuči na sinonime mladunčeta koze).Čovjek se ne treba stidjeti ni imena ni prezimena.Treba se stidjeti svojih loših djela.

Обзиром да се многи интересују за светогорску кухињу, то ћу овде с времена на време објављивати по неки рецепт са Свете Горе. Наравно, ко зна неки манастирски рецепт нек га овде подели са свима нама.

Ćosićeva izjava da treba sto studenata koji vrede da se vrate je neutemeljena ,pošto sigurno u Srbiji i ma i veći broj studenata koji vrede ali ne mogu da isplivaju ...

Ime ti je drago djete prelijepo. Ona koja asocira na radovanje. Ja volim one koji se raduju. Ja molim Boga da se svi ljudi vrate na svoje. Bosna je zemlja i tvojih djedova kao i mojih i ti si sine svoja na svome. Probleme koje si imala imaju i svi povratnici. Osuđujem svaku ružnu riječ koju si doživjela. Huligane koji vrijeđaju po nacionalnoj osnovi treba najoštrije kazniti.

Усамљени монах у арсани Велике Лавре на Светој Гори лови рибу, усликала моја маленкост.

ево и слика неких светогорских трпезарија хиландарска трпезарија (дрвени столови су из 1910.г а игумански, камени, из 14века) Велика Лавра трпезарија Симонопетре Ватопед Григоријат манастир Пантократор хиландарска трпезарија у време идиоритмије (тада је углавном свако од братије кувао у својим келијама за себе, а ово је била трпезарија за госте и за оне од братије који нису кували себи, али су зато морали своје следовање у намирницама да дају у ову кухињу. Велика фрескописана трпезарија коришћена је само за славу)

радничка кухиња манастира Хиландара

искушеник Љуба (сада монах Симеон) чита житије за празничном трпезом

У основи, правило у свим општежитељним манастирима је исто. Сви светогорски монаси су дужни да током дана изговоре 50 пута Богородице Дјево. Послушници имају за правило три до пет бројаница (од 100 чворова) и тридесет до педесет земних поклона. Монаси, око дванаест бројаница, с тим да расофори имају око сто до стопедесет земних поклона, а схимници триста. Правило на дванаест бројаница се расподељује следећим распоредом: Господу девет бројаница, Пресветој Богородици три.

О молитвеном правилу У светогорским обитељима монашко правило се, првенствено, обавља на бројаници. У уставу Руског манастира из 1803. године стоји: „У келијама цео наложени канон извршује се током ноћи пред јутрење, за који братију буди звук звона. Канон за схимнике се састоји из дванаест бројаница са малим поклонима и једном са великим, за расофоре из шест бројаница са малим поклонима и педесет великих поклона, а за новопридошле из три бројанице са малим поклонима и 33 великих поклона. При томе да се суботом и недељом, бденијем и полијелејним празницима, као и током педесетнице, како заповедају правила Свете наше Цркве, велики поклони изостављају”.

Како је живот у Хиландару подређен богослужењима, то је братији живот бар донекле олакшан примањем плаћене радне снаге на одређена послушања, она са већим физичким напорима. Тако данас, најтеже физичко послушање које неко од братије обавља у Хиландару јесте послушање пекара, које је такође доста олакшано модернизацијом саме производње манастирског хлеба. До пре пожара, пекар је морао да припреми, тј.исцепа дрва за пећ, очисти исту пећ и наложи, па да пече хлеб. За све то морао је неизоставно да има помоћника, поготво када крене процес убацивања и опет, вађења, хлеба из пећи. Данас је то модерна пећ на врући ваздух у коју пекар за непуних 5 минута убаци све плекове са хлебовима, тако да пекар нема помоћника. Данас, пекар обавља и послушање просфорара, док су то некада обично били ђакони. Поред послушања пекара постоје и друга. Антипросоп - манастирски посланик у Кареји. Сваке пете године послушање прота, председавајући светогорске општине. Секретар сабора - руководи комплетном администрацијом плус припрема седнице Сабора и обавља посао записничара на седницама истог. Благајници - воде финансијско пословање манастира. Економ - који управља манастиским економијама, задужен за распоређивање радника на потребне послове и за саму набавку намирница и осталих потрепштина. Саму набавку по његовом налогу обавља радник, добављач, са манастиским возилима (камион, хладњача...). Ризничар - задужен за ризницу (музеј), за рад са стручним екипама козерватора и других научник радника који долазе у манастир. Такође задужен да води поклонике у обилазак ризнице и да помогне научним радницима у приступу ризничком материјалу. Библиотекар - монах је носилац послушања, док помоћник, стручни спољни сарадник помаже у обради тј. каталогизацији приспеле литературе и у пословиа књиговезнице. Обично стручњаци НБС. Гостопримац - кординира са радницима (возачима) тј организује превоз радника и контролише смештај и послужење гостију, које обављају манастирски радници на овом послушању. Трпезарац - поставља трпезу за јело и распрема трпезу после јела. Портар (вратар) који поред отварања и затварања капије, одржава хигијену на истој, прима и шаље потребне документе око посете манастиру, обично он организује превоз гостију. Црквењак спада у тежа послушања, довољно што је дужан да дође бар сат раније у храм да би припремио сва кандила за службу. Такође, преко дана чисти цркву, подове, прозоре, стасидије и други мобилијар, свеће на полијелејима, .... Он заиста има сваког дана бар 3-4 сата посла поред паљења кандила, клепања и звоњења. Увек има помоћнике, неког од братије. Подрумар - руководи и организује послове око припреме и очувања вина и ракије (одржавање буради, других судова, печења ракије....). То су нека од основних послушања, наравно има и других, да не замери братија коју нисам поменуо из заборава.

фала

ево беле чорбе

О полсушањима сутра, да не претерамо за једно вече

У истој глави Устава, чланом 114. одређује се и начин бирања манастирског игумана: „За избор игумана састају се у саборном храму одређеног дана, решењем герондије објављеном најмање пет дана пре избора, сви они од братије који су напунили шест година од дана пострига и тајним гласањем, обављеним пред герондијом, бирају кандидате. За двојицу од њих са највећим бројем гласова понавља се тајно гласање и за игумана се проглашава онај који је добио већи број гласова. При равном броју гласова избор се врши коцком између те двојице. Одмах по завршеном избору саставља се записник и потписује од епитропије и герондије и његов препис, такође потписан и потврђен печатом, доставља се Свештеном Протату ради прописаног устоличења игумана, које не може бити одложено више од месец дана...”

послушање зубара са почетка 20.века. Видите поред столице машину за бушење зуба, на ножни погон (да с ене наљуте зубари што немам појма како се зове) е таква иста има сачувана у Хиландару. Наравно имају и комплетну модерну ординацију. Али једном нешто та нова није радила, а мене зуб убијао од болва, онда је манастирски гост др. Весо из Краљева мени поправљао зуб са том на ножни погон, а нема ни она вода да цури, па ем облак дика и смрад кости која гори ем бол који ником не би препоручио да искуси. Да Бог поживи др. Веса, ено га у Краљев поправља зубе уз звуке гусала, код њега да одете да видите шта је зубар. Само ако се не бојите гусала

У свим манастирима на Атону, око првог јануара, бива седница Сабора стараца, на којој Управа манастира расподељује братији послушања. Сваки сабрат манастирски прима пред Сабором послушање на годину дана. По завршеној седници, братија по старини, творећи метанију, приступа игуману по благослов за ново послушање. Свети Сава у типику прописаном за манастир Хиландар у 30. глави каже: „Кључеве (од послушања) полажемо пред Пресветом Богородицом или пред Христом. И пошто се каже трисвето, онај који се производи нека долично и смирено учини три метаније пред Пресветом Богородицом. Затим нека узме кључеве својим рукама и приклони свој врат игуману, те од њега прими речени благослов. А они који немају кључеве, целивају свету икону. Игуманово знамење довољно им је за произвођење.” из књиге "Светогорски богослужбени устав", Онуфрије Хиландарац, то јест моја маленкост

Пошто кандидат каже игуману или епитропу (намеснику) да има жељу да постане искушеник, они га позивају на прву седницу Сабора стараца (манастирска управа). На седници којом председава игуман, саборни старци пропитују будућег искушеника о његовом животу, ко је, одакле је, чиме се бавио у свом дотадашњем животу, како је одлучио да дође у манастир.... Након тога, по некад кандидат излази а Сабор наставља са седницом, па га поново позивају, а некада се све завршава одмах. Ако је одлука Сабора да се нови брат прима за искушеника, то он чини велику метанију пред игуманом, а овај му одмах одређује послушање и келију. Епитроп, или ко други од чланова управе одводе новопримљеног послушника да му дају келију. десно, прозор између димњака, моја прва (искушеничка) келија Такође, позива се економ да новом брату да све што му је потребно, најпре црну одећу (панталоне, кошуље, џемпере... све црно, једнобојно) а затим и остало шта му треба за у келију. Новом сабрату се истог дана одређује место у трпезарији где ће седети током обеда, хиландарска трпезарија као и место тј. стасидија у цркви у којој ће стајати на богослужењима. Ако сабрат има дара за читање или појање, типикар уз благослов игумана, одређује шта ће овај брат читати или појати у цркви, одређује му се чреда (ред) којм данима на којој служби шта има да чита. стасидије у Лазаревој припрати

ја овде имам само шаблон са Господњом иконом, коју радимо за славу Саринца, сликаћу па ћу ставити

СЛАВСКА риба Ево рецепта како се спрема риба за манастирске славе у свим манастирима на Светој Гори. Трпеза за панигире је једнообразна, тањир рибље чорбе, порција овако спремљене рибе и колач. Разлика може бити само да ли је чорба бела или црвена, те две се спремају на Светој Гори. За 4-5 порције: 1 килограм морске рибе (крупније, да буду котлети, шницле, на Светој Гори се користи рофо то би била керња или кирња како је где зову, а може и лосос, ајкула, туна, крупнија шкарпина...) 2 веће главице црног лука 3-4 чена белог лука 2-3 лимуна 2дл маслиновог уља бибер у зрну и млевени доста сецканог першуна и оригана очишћену рибо ставимо најпре у ђевђир да се добро исцеди, а затим је усолимо са морском тј. крупном сољу. Тако усољену рибо оставимо да одстоји бар три, четири сата или још боље, да преноћи. Кожу не одстрањивати. Рибу распоредимо по тави или некој шерпи, да прекријемо дно, али да се риба не преклапа један преко друге већ да је равномерно распоредимо. Налијемо хладну воду да прекрије рибу и ставимо на јаку ватру. Када почне да ври, додамо исецкан црни лук. Затим и исецкани бели лук и уље. Да ефекат буде још већи, тј укус, можемо направити крему од лука коју ћемо додати у рибу. Крема од лука. У лонац воде убацимо целе главице лука да се кувају, евентулано исечемо на крупне комаде, додамо и зачине, першун, босиљак и оригано, као и бели лук и мало млевеног бибера. Нека ври једно сат времена. Потом проспемо воду а лук самељемо у блендеру да постане као паста. такав лук додамо у таву са рибом. Разлика је у томе, да ако користимо пасту од лука онда не чекамо да проври вода, већ чим поређамо рибу, сипамо пасту од лука па онда налијемо хладну воду, додамо зрна бибера и ставимо на ватру. Овако кувамо сат времена, без мешања да се риба не распадне. Након сата, смањимо температуру за пола, и наставимо да кувамо да вода испари и да се сос лепо згусне. Не користимо варјачу већ повремено протресемо таву, лево десно или у круг да се риба не залепи за дно. Пола минута пре скидања са ватре исцедимо лимунов сок по риби. Када склонимо рибу са шпорета, поспемо сецкани першун и по жељи млевеног бибера мало. Поклопимо таву и оставимо да одстоји бар пола сата да упије ароме. Када сервирамо рибу, обавезно прелијемо и сос у којем се риба кувала.

Геронда Мојсије, игуман Хиландара, мој игуман

Када сам ја дошао у Хиландар богослужење је почињало у један после поноћи. Најпре полуноћница, јутрење, први, трећи и шести час и литургија. Служба се завршавала око 6ујутру. Након службе сви смо одлазили у келије на одмор. У девет сати је почињао ручак. Од 10 смо одлазили на послушања, на којима би се задржавали до 14сати. Након тога опет би имали предах од сат времена и онд аје у 3 почињао девети час са вечерњом у наставку. Након вечерње одмах је бивала вечера а затим мало повечерије и акатст Пресветој Богородици. Тако је игледао обичан дан у Хиландару 1998.године.

раније, испред гостопримнице је стајала књига гостију, гд еје сваки од посетилаца уписивао своје податке, име и презиме, број пасоша, држављанство, број диамонитириона, датум уласка у манастир. поред је стајала и књига утисака. стара гостопримница, фандарик

Када смо стигли у Хиландар, отишли смо на гостопримницу, по грчки архондарики или што би рекли стари Хиландарци на фандарик. Стара хиландарска гостопримница налазила се на последњем спрату. Са капије сви гости су се пењали дрвеним степеницама до врха. Пролазили поред штикуларнице, епитропије и онда улазили у малену просторију која је била гостопримница. Данас постоје две гостопримнице у Хиландару, једна, свакодневна, ван зидина у некадашњој аргатској (радничкој) кући која је служила за мазгаре. А друга је празнична унутар манастира у приземљу где се некада налазила манастирска житница. У свим манастирима послужење је исто, чаша воде, чувени грчки ратлук, кафа или чај и манастирска ракија ципура.

хиландарска пекара, отац Варнава (нажалост вратио се у свет) и отац Димитрије (сада негде на Фрушкој Гори) тада као искушеник Драган

Сећам се као јуче, са брода смо изашли нас петорица. Свршени призренски богослов Владислав Луковић из Крушевца, два младића из Београда запослени у једној београдској штампарији, један господин из београдског Водовода и ја. узели смо благослов од оца Кирила, набацили торбе на манастирски трактор, за који сам касније чуо да је седамдесетих поклонио Тито, и полако кренули са деда Киром пешака ка Хиландару. трактор је возио београдски свршени богослов Данило Радић, који је већ неко време радио у манастиру као возач. ево ископах слику баш тог трактора и баш Данило на њему

поглед из баште на хиландарску трпезарију и кухињу Лево (камени део са четвртастим прозорима) трпезарија. У наставку (на десно) дрвени део, просторија у којој се налази бачва са сирћетом. Трпезарац, вино које је мало ускисло на трпези, односи у ову просторију и сипа га у дрвену бачву, тако да манстир увек има домаће винско сирће. Десно, зидани део са лучним и четвртастим прозором, просторија за прање судова. Скроз десно, дрвена тераса, просторија за поврће. На отвореном прозору са надстрешницом, видите да има један чекрк и канап, а изнад и мало звонце. Када баштован припреми поврће он повуче канап и зазвони у то звонце да би кувар дошао до прозора. Онда на тај чекрк извлаче поврће. Наравно то је било до пожара, сада башта није ту доле, ту је сада стовариште грађевинског материјала. Кухиња је иза, види се четвртасти димњак који служи за аспиратор, и горе се види стари осмоугаони димњак из времена када је на средини кујен било велико ватриште на коме се спремало. Иза скроз, не везано за кухињу, види се пирг са параклисом св.Георгија, задужбина светог Василија Острошког

они који би сами да праве тахини, а да не купују маћедонски, нек пробају овако: У плех за печење сипати 200гр сусама, плах убацити у рерну загрејану на 150 степени да се сусам пропече неких десетак минута. Довољно је да сусам само порумени, ако потамни биће горак тахини, ствар укуса, али и искуства. Извадити плех да се печени сусам прохлади.Када се охлади сусам сипамо у блендер који ће га добро самлести, у ссусам сипати 1дл маслиновог уља и добро самлети сусам. После пар минута зауставити, очистити зидове блендера да смеса падне на дно и ако није кремасто додати још мало уља. Без обзира да ли додајемо још уља или не, ваљало би да поновимо млевење још пар минута. Да све постане глатка паста. После тога, сипамо смесу у теглу и можемо оставити у фрижидер. Да се не изненадите одвојиће се уље од пасте, али сваки пут када желимо да користимо тахини, прво измешамо смесу. На Светој Гори, тахини без меда, чист тахини, стоји на столовима као зачин, па братија често сипа по кашику тахинија у тањир са чорбастим јелом. Пробао сам није лоше, али опет ствар укуса и навике.

Неколико година касније сам чуо од житеља Јерисоса, да је код њих последње сачувано бродоградилиште које израђује и данас рибарске лађе, попут оне светогорске. У изради се користи само дрво, нема металних закивака тек мотор и механизми за извлачење мреже су од метала. Биће и слика само да проради минус.ком

Ујутру, чини ми се да је око 7 испловљавао брод за Хиландарску арсану (пристаниште). На лађу се улазило преко даске која се једним крајем ослањала на бетонски кеј а другим крајем на брод. Забректао је мотор мерцедес унимога који је покретао ову барку. Пристали смо најпре у Неа Роди. Ту, на арсани долази полицајац који контролише путне исправе и неизбежни Панајотис који издаје и контролише Диамонитирионе. Панајотис исти посао ради и данас, проћелав, са округлим наочарима, са перфектним њухом да открије када се неко шверцује да уђе као Светогорац. Пар пута сам гледао када колони монаха који улазе као Светогорци (Светогорцима наравно не треба Диамонитирион) прилази Панајоти и без грешке тражи личну карту баш оном монаху који није Светогорац. До скора је за клирике који долазе у посету Светој Гори била неопходна писмена дозвола Цариградксе патријаршије са којом су вадили Диамонитирион. Пошто је то увек била компликована процедура, многи монаси су једноставно улазили на брод као да су Светогорци, рачунајући да их нико неће легитимисати.

елем, да се вратим уназад. Капетан је седео са нама на веранди и објашњавао Јањију како је време најављено за сутра, како ће море бити, Јањи је све уредно преводио. Објашњавао ми је нема фортуна, нема буре, помињао јачину бофора и оно што је мени тада било најбитније, биће брод. Капетан је полако устао и кренуо ка таверни Парк, ту је сваке вечери уживао у специјалитетима из мора. Платио сам Јањиу преноћиште, он ми је казао колико ми треба драхми за брод, остало ми је још хиљаду драхми. Отишао сам до продавнице и купио неки сок и кифле, нисам јео од Београда. Оне четири хиљаде са пода аутобуса, тачно су покриле све трошкове које сам имао.

лука Дафни, некада, са малим лађама

јесте, леблебија се често јела док сам ја био. Које године си ти брате био?

Да, Арсеније као искушеник је дуго био трпезарац. трпезарац поред постављања трпезе и служења за време јела, задужен је и за прање судова. Раније су то радили гости које мобилише трпезарац или искушеници кад нема гостију. Данас то ради огромна машина за судове.

Хиландарска кухиња, Варнава хиландарски кувар 2004-2006.г

Заиста велики Светитељ Божији. А и Солун град препун светиња, толико моштију, толико старих предивних храмова

Ко је ишао на Свету Гору, деведесетих година, сигурно се сећа која је силна процедура била да се добије светогорска виза (диамонитирион), што данас није толико компликовано. Чак је и наш конзулат сву ту компликацију бирократије искористио да се овајди, па сте више пара давали конзулату СРЈ него канцеларији Свете Гора која вам даје визу. конзулат у Солуну Ја сам у Хиландар, за искушеника, отишао 1998.године. Када се само сетим, сам, без и једне речи грчког језика, у глави ми се вртела тек по нека реч енглеског језика, а процедуре као што рекох, памтиле се не повратиле се. Али то је још један доказ благодати Божије, која штити и руководи онога који крене у манастир. Тада нисам баш све капирао, али пут ми с еједноставно отварао. Визе за Грчку су наравно још увек биле неопходне. Чекало се испред амбасаде Грчке у непрегледним редовима од ране зоре па до поподне неби ли само успели д апредате пасош и сву неопходну документацију. Ја то нисам ни знао д аје тако, једноставно сам једног јутра кренуо за Београд и стигао пред амбасаду негде око 10 ујутру. После свега пола сата чекања, увели су нас све у двориште. Поређали нас као робијаше у круг, поделили образце и нељубазно наредили да тако стојећи што пре попунимо формуларе. Нервозни Грк се ужурбано шеткао и само понављао "без прице, нема прице, позури, позури". Требало је уписати и колико тражите дана за боравак у Грчкој. Мислио сам да је потребно да само уђем у Грчку и на Свету Гору и да је после све лако. Међутим, да би вам манастир средио пријаву за искушеника, морали сте имати визу на најмање три месеца. Попунио сам формулар уписавши свега десет дана. Сви су имали гомиле папира, уплаћена туристичка осигурања, потврде о месту путовања, гарантна писма, потврде да су стално запошљени, да су измирили порез и гомиле других. ја сам имао само пасош. Они до мене, у реду, су ми се подмевали, како сам неспреман уопште могао доћи у амбасаду. Нервозни Грк, службеник амбасаде, јурнуо је опет у обилазак "затворског2 круга и почео да скупља фасцикле са папирима, гунђајући нешто у свој брк. Када је дошао до мене и видео само пасош, застао је, сећам се двојице поред мене који су почели да се смеју и нешто на искривљеном грчком да добацују службенику не би ли тиме покупили његове симпатије. Међутим, Грк ме је смирено погледао и казао "доците данас...мозе око три поподне". Изашли смо из авлије, поново смо били у Југославији. Када сам дошао поподне чекао ме пасош са визом на 90 дана. Очигледно прст Божији. Кренуо сам пар дана касније са неком грчком аутобуском компанијом, чији су аутобуси кретали из балканске улице. Линија Будимпешта-Атина. У аутобусу сам био једини путник из Србије, препуно је било старијих Мађара који су кренули на море. Истоварили су ме у некој уличици у Солуну. Знао сам да морам прво да се јавим у конзулат и да њима платим данак како би уопште отишао на Свету Гору. И још сам знао д аје конзулат близу мора. Зато сам полако кренуо низ уличицу, па редом из уличице у уличицу али само низбрдо док не дођем до обале. Указала се солунска лука испред мене. Некадашња слободна царинска зона Краљевине Србије. Шетао сам обалом загледајући сваку зграду у близини, не би ли на некој приметио заставу тадашње СРЈ. И заиста после пола сата лутања угледао сам је. Позвонио сам на врата. Зачуло се зујање електронске браве, ушао сам унутра. На секунду сам се сетио оних филмова, када дисидент улази у Совјетски конзулат мисливши да че му помоћи, а завршава у подруму са Стаљиновом сликом где признаје све што му кажу. Додуше, овде у конзулату није било Стаљина, само гомила бивших комуниста, са званичним осмехом на лицу. Објаснио сам портиру да желим на Свету Гору и да ми је потребна препорука конзулата. Узео је са пулта једну од многобројних фотокопија типске препоруке, уписоа у њу моје податке из пасоша и наплатио 4000драхми. Изашао сам напоље са папиром у руци. Грчки полицајац који седи у кућици испред конзилата, снимио је у мојој руци добро знану потврду и видео је да немам појма шта даље. Изашао је из кућице и показао ми пут уз улицу. На некој мешавини српском и језика старе Србије објаснио ми је да идем само право. И када наиђем на велику улицу, Цимиски, само право, и Игнатију, само право, све док не наиђем на министарство Македоније. У министарство Македоније канцеларија 212 код госпође Плесо предају се документа за диамонитирион, визу Свете Горе. министарство Македоније и Тракије, Солун

Поред Благодати Свете Горе, на моју одлуку о доласку на Свету Гору највише је утицао сада већ покојни старац Митрофан. о. Митрофан Приликом моје прве посете хиландарском метоху Каково, на коме је по послушању живео старац Митрофан, разговор са овим Хиландарцем на мене је оставио неизбрисиви траг. Господственог изгледа, увек уредне мантије која је била беспрекорно испеглана, са немачком прецисношћу коју је у Немачкој и стекао током свог емигрантског живота, уређивао је и редовно објављивао манастирски часопис под именом Хиландар. Након његове смрти, нажалост престао је да излази овај часопис. Захваљујући њему најпознатији хиландарски метох Каково данас и изгледа овако како изгледа. Стално је понављао, да је спреман на сваку жттву, само да Хиландар засија старим сјајем Немањића. црква на Какову, задужбина старца Никанора Каково, продавница и летња гостопримница црква и гостињски конак (кухиња, трпезарија и келије за госте монахе)