Епископ западноамерички Максим: Пасхални прелаз

Веома нам је драго што је, са доласком пасхалних дана, епископ бачки Иринеј (у тексту „Врлина истинољубивости”, објављеном 2. маја 2019) успео да начини прелаз са критичких на много помирљивије тонове из чега је јасно да је његово раније писање у преписци са нама било резултат исхитреног реаговања на Саопштење западноамеричке епархије „поводом свеправославних саслуживања током 2019. године“. Подсећања ради, тим Саопштењем није био директно прозван лично бачки владика, него разни сејачи смутње (у множини!), каквих има не само на Балкану него и у Америци, али се он ипак осетио лично веома погођеним.

Радује ме да је оно око чега се обојица напослетку можемо сложити, а што на леп начин сумира владика Иринеј, следеће: Нико од нас нема монопол на бригу и молитву за јединство Цркве, за јединство свих и свега, будући да се сви молимо да Господ „прекрати раздоре (расколе) међу Црквама“. Никоме не треба да буде циљ да брани себе, а још мање да свога сабеседника на било који начин вербално порази. Главна и једина могућа тема разговора може да буде само „живот и мисија Православне Цркве“.

После свих наших дискусија, као непорецива стоји чињеница да православни Срби у Америци могу и сада и убудуће, „несметано“ и „саборно“, да опште са свим осталим канонским свештеним лицима „у тој земљи“ (оним који су под окриљем постојећих канонских православних јурисдикција). Дакле, никоме се не може спочитавати да позива на саслуживање (и) са неканонским свештенством. Сва питања владике Иринеја, попут оног „да ли баш сви, tutti quanti“, била су јасно већ унапред одговорена у објављеном Саопштењу западноамеричке епархије (да, сви канонски, и нипошто не било какви неканонски, укључујући и украјинске). То сада увиђа и бачки епископ када каже: „Елем, у Америци, поред украјинских парохија у цариградској јурисдикцији, које у начелу нису спорне и са којима, мање-више, постоји општење, постоје и украјинске заједнице ван цариградске јурисдикције, што ће рећи чисто расколничке заједнице“. Међутим, такве групације су одувек биле расколничке за све нас, без изузетка! Није непознато да у Америци (као и у другим земљама) постоји мањи број неканонских, расколничких заједница, у које спадају неки Украјинци, као што постоје и групације „артемијеваца“, „мирашеваца“, затим разних неканонских Руса (који су одступили од Заграничне јурисдикције) и сл. Смисао нашег Саопштења, јасан сваком добронамерном читаоцу, није био позив на непрекинуто општење са било којом од наведених расколничких групација, већ са онима са којима се и до сада општило – а то су, наравно, искључиво припадници канонских јурисдикција. Чак и у најновијем обраћању бачки владика нашироко прича о тим расколницима – некако превиђајући факт да се обојица слажемо око тога да са расколницима не може бити општења. У свим таквим случајевима заиста не постоји несагласност између нас двојице (с тим што бих овде исправио владику: Епископски савет Српске Православне Цркве у Америци ни на седници од 29. новембра 2018. године ни на оној од 22. јануара 2019. године није донео наводну одлуку на коју се он позива у последњем тексту, пошто никакве канонске помесне украјинске јурисдикције у Америци не постоје; осим тога епископ Иринеј није добро обавештен ни о „случајевима у Охају“, ма ко да му је ту послужио као извор вести).

Дискутанти се, такође, априори слажу око тога да било какво неодобрено служење на туђој територији (попут поменуте Словеније) заслужује критику – али то питање и бачки и западноамерички владика треба ваљда да оставе надлежном епархијском архијереју. Такви поступци, наравно, не значе да Васељенски Патријарх има јурисдикцију над целокупном „православном дијаспором“ нити специјалну привилегију да „упада у канонски простор било које аутокефалне Цркве, не питајући је за сагласност, а и не обавештавајући је о томе“. Разуме се, лично нисмо ни спремни ни вољни да усвојимо такву еклисиологију, што смо показaли како у теорији (објављене студије), тако и у пракси. Овде се налази и одговор епископу бачком који је у расправу увео питање смисла 28. канона Четвртог васељенског сабора позивајући нас да се гласно изјаснимо да ли усвајамо теорију Метаксакиса или став владике Атанасија. Одговор се подразумевао: целокупно наше досадашње епископско служење у дијаспори надахнуто је еклисиологијом (начелима и етосом) епископа Атанасија који, занимљиво, до сада код нас није приметио одступања у погледу његовог схватања и тумачења 28. канона Халкидонског сабора. Уосталом, то до сада никоме није ни падало на памет, осим бачком владици; верујемо да то питање, после овог одговора, ни он више неће постављати.

Прихватамо да је бачки владика из добре намере постављао питања желећи да пружи „контекст и перспективу излаза из данашњега стања нејединства“. Једино нас је чудило зашто је своју „искрено вапајну реч“ нашао за сходно да упућује баш нама и то тако директно. Такође верујемо да је током вишегодишњих састајања свеправославних припремних комисија и предсаборских саветовања умео да брани еклисиолошке принципе. Остаје једино чињеница да његови потписи стоје на свим релевантним документима о православној дијаспори од 1993. године до данас. Иначе, и даље стоји наш став да нас у званичној преписци „Цариграђани ословљавају онако како и ми себе идентификујемо“, те да је у финалним актима Критског сабора наша титула исправљена, што ће се показати, ако Бог да, када та акта буду коначно и званично објављена. Да подсетимо нашу јавност: Свети и Велики Сабор одржан на Криту је као такав примљен од Српске Цркве на Светом архијерејском сабору 2017. године и не постоји никаква званична одлука која би говорила о супротном. У том смислу, изостанак потписа појединих епископа у неким од докумената не мења нити доводи у питање званичан став наше Цркве о овом сабору.

Напослетку, са радошћу и у потпуности прихватам завршне речи владике Иринеја који, уважавајући позив да се угледамо на светог Василија Великог и друге свете Оце, констатује да и његова и наша настојања на јединству морају остати „у границама православне еклисиологије и вековног канонског поретка Православне Цркве“.

Епископ западноамерички Максим

Извор: Епархија западноамеричка