Vladan :::.

Дај цитат да се не гађамо претпоставкама ко је шта рекао и где.
А колико ја знам контрацепција је дозвољена ако метода не подразумева поред спречавања зачећа и убијање тј. онемогућавање развоја већ зачетог плода (као пилуле за ноћ после, неке спирале итд.). Под дозвољена подразумевам да има доста свештеника који тако расуђују.
 

Чудно је ово са цивилизованошћу и црквено-политичком коректношћу у вези Барта и термина јазбина...
 
1) Проблематичан је термин јазбина за канцеларију човека који је "томосом" подржао "цивилизоване" украјинске расколнике, унијате, националисте који су са фантомкама "цивилизовано" обијали цркве, истеривали и пребијали народ и свештенике:
 
2) Проблематичан је термин јазбина за канцеларију човека који је подржао "цивилизоване" нео-нацистичке бандеровце и “Правий Сектор” у отимању и храмова а припадици тих фашиста су на ратишту истицали "цивилизовани" нацистичи кукасти крст:
3) Проблематичан је термин јазбина за канцеларију човека који је дао "томос" "аутокефалности" саморукоположеним и проклетим расколницима?
4) Проблематичан је термин јазбина за канцеларију човека који себи даје власт какву папе могу само да сањају?
5) Проблематичан је термин јазбина за канцеларију човека који отворено шурује са американцима на разбијању Православне цркве?
6) Проблематичан је термин јазбина за канцеларију човека који уводи еклисиолошку јерес фанариотске мајке цркве која има власт на свим осталим црквама?
7) Проблематичан је термин јазбина за канцеларију човека који неће да изговори СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА?
8) Проблематичан је термин јазбина за канцеларију човека који нашег патријарха не ословљава са светост као што би требало у цивилизованом православном свету?
9) Проблематичан је термин јазбина за канцеларију човека који се непозван меша у унутрашње питање СПЦ око македонског раскола?
10) Проблематичан је термин јазбина за канцеларију човека који ради на највећем расколу у Цркви од 1054?

А сме ли овде да се каже усташка јазбина? Је ли и то нецивилизовано? Јер су усташе били нацисти као што су нацисти припадници Правог сектора који са Бартовим аутокефалним расколницима бију народ и отимају храмове?
Бартове присталице у САД нам цепају СПЦ а овде се неки брину како неко овде зове његову канцеларију!? Неко се брине за углед Бартове канцеларије? То се види као нешто јако важно и цивилизовано на шта треба да се скрене пажња на овој теми?
Стварно браћо Срби и православци? Стварно??
 

Штета... пп је супер... људи су на пп још бољи и отворенији него јавно...
 
Ако има такав канон онда баш тако испада. Али ти свештеници могу те камате да дају сиротињи и да имају win-win ситуацију: ослободили се канонског преступа без бирократских компликација и плус помогли ближњима.
 
Па јеси ли ти исповедала неког од тих дрк*ша? Наравно да ниси. Шта те онда брига за то? Јер ако не можеш из њихове исповести да знаш да ли је у реду што се причешћују или не а онда никако није добро ни ако осуђујеш њих и њихове свештенике за то.
Осим тога грех тих дрк*ша је приватна ствар између њих и исповедника а уношење животиња у храм није никако само нечија приватна ствар.
 
Битно је јер за тај канонски преступ има да одговара и тај ко је унео животињу (родитељ детета) и чредни свештеник и старешина храма. А ако зна и ништа не уради и епископ. Да ли ће неко да реагује или не од свих побројаних је једна ствар а сасвим друга да ли не треба уводити животиње тј. поштовати канон. То што неко негде због неке радње не реагује (камате, дрк*ши, животиње) никако не чини ту радњу канонски дозвољеном. А свако ће дати одговор за себе од обичних верника и црквењака до патријарха.
 
Ово је форум и људи дискутују о својим и туђим мишљењима. Ако нећеш да одговараш на питања о својим ставовима не мораш, нико те не тера.
Мада то обесмишљава учествовање на темама али добро...

И онда можемо да укинемо тај канон и да уводимо животиње у храмове?

ал не би могли никако да се избију јер би се битке заказивале у различите датуме...  

Сви искрени верници увек траже одговоре, то што их неки не траже од духовника (или тренутно немају никога од поверења кога би питали) не значи да не траже уопште и да не испуњавају оно из НЗ "тражите и наћи ћете".

Има их и који траже код духовника али неискрено или из разних других мотива и не налазе (одговоре на спасење).
 

Дешава се да неко нема поверења у локалног (или све њих) свештеника а није нашао духовнима и онда мора сам да расуђује. Или може да има такав договор са духовником да не пита сваки пут или да добије неки програм причешћивања него да мало и сам укључи мозак и савест и да себе преиспитује (осим када нешто дебело забрља рецимо). Има и неких који сматрају да им уопште и не треба неки духовник било зато што нису на том супњу било зато што не осећају потребу да се стално нешто саветују него само у ређим приликама. Неко сматра и да може редовно да се причешћује и без посебног благослова док пости колико може и док нешто не забрља. И тако, има разних нијанси и варијанти између имати и немати духовника.
 

Не знам... Мени некад и једна буде много... 
Шалу на страну дешавало се да када сам био активнији у служби будем на једној литургији а онда послом одем у други храм где је лит. још у току тј. обично при крају. Ја станем молим се са осталима као што би се молио и да смо били истовремену на служби и кад се заврши обавим посао за који сам дошао. А, опет, некада сам седео напољу и одмарао док се не заврши. Али нисам се опет причешћивао, узимао нафору итд.

Замисли да су Христу апостоли након Тајне вечере одмах затражили још једну? После Распећа још једно? Зато јер су осећали потребу? Разумеш како би то изгледало?
Један богослужбени дан, крунисан литургијом, није представа коју можеш да гледаш више пута јер ти осећаш потребу него се у једном дану оживљава и прославља цела историја и цело Спасење које се једном десило.
Дакле, @obi-wan хоће да ти каже да забрана нема везе са психолошким и емотивним доживљајима верних него са устројством Тајне која је установљена као Једна у историји. Цео дневни богослужбени круг (нарочито часови али и вечерње, јутарње, литургија итд.) тумаче се и као опис важних догађаја у историји Спасења, од Стварања до Есхатона, а у историји је била једна Тајна вечера и једно Распеће и Васкрсење. Зато се у једном дану једном кроз богослужења освећује цела историја и цела природа и једном се причешћујемо тј. са-распињемо и са-васкрсавамо.

Јасније?  
 

Што, ако је тачно, треба критиковати као и ово ропство Барту:
А ако је украјинско питање производ јереси? Ни онда не би требало улазити у сукоб са Бартом? Цццц...

 
Читати: РПЦ није хтела да удовољи непокајаним расколницима који су сами себе поставили за епископе.

Читати: Зато Барт више не верује да ће РПЦ удовољити непокајаним расколницима. И зато је урадио шта је урадио. Долио уље на ватру.
Вероватно је и тако али тек након Бартовог лудила.
 
Које, привилегије, онако како их она замишља никада није ни имала, иако јој је у појединим случајевима полазило за руком да их оствари.
Аха. Као што је Барт оспорио документ исте те патријаршије од пре 300 година, анатему Думенка, да неће да се меша у Украјину итд.
Ако је свеједно зашто је Барт инсистирао на томе и није хтео да попусти и ствар је пукла? Дакле, није никако свеједно нити је реч о равночасном одлучивању него о форми примата тј. папизма.
Па наравно. Јер је Црква саборна.
Није тачно. Документ од пре 300г. је повучен и тиме Онуфрије (тј. део територије над којом је надлежан) није више под РПЦ, тако да не потпада ни под помињање Кирила. Што се фанариота тиче Црква којом Онуфрије председава више не постоји и не припада никоме или припада расколницима. Они упорно говоре да су те непокајане расколнике учинили "црквом" а о томе шта је са осталима не говоре ништа. Осим ових причица. Занимљив би био одговор на питање чега је митрополит Онуфрије ако је исти такав "митрополит" и "Епимафије".
Па да, битно је ваше јединство са Бартом кроз признавање расколника. То што тиме цепате саборну Цркву нема везе. Битни сте само ви сами себи.
 

не мож' ти то да разумеш... није ти дато...
 
 

Ево још једне приче коју сте вероватно већ чули али можда није згорег да се подсетимо. Ево једне верзије коју сам на брзину нашао.
 
Трагови у песку
Сањао сам да сам ходао плажом у друштву Господа и да се у ткању мога живота огледају сви моји дани. Гледајући уназад филм мога живота видео сам два трага у песку. Један је био мој, други Господњи. Тако смо и даље ходали до краја свих мојих дана. Тада сам застао и погледо уназад. На извесним местима видео сам само један траг… А та места су одговарала најтежим данима мога живота, данима најгоре стрепње, највећег страха, најљућих болова… Онда сам га упитао:
Господе, рекао си да ћеш бити са мном сваки дан мога живота, и ја сам пристао да живим с тобом. Па зашто си ме оставио самог у најтежим моментима живота?
А Господ одговори: Сине мој, ја те волим и рекао сам да ћу с тобом ходати све време, и да те нећу ни минута оставити. Ја те нисам напустио. Дани када си видео само један траг у песку били су дани када сам те носио.

Прво да се извинем @Trifkeту што настављам ван теме али морам да одреагујем јер овај форум првенствено доживљавам као православан тј. хришћански а тек онда све остало.
Читао сам сада ово моје писање након једног дана да видим да ли сам нешто пропустио од умора (и наравно јесам више ствари а пар њих сам и допунио) и видим да један текст има шест плакања и три срца. То ме малчице растужило јер је једна реченица о њеном упокојењу преовладала над осталим делом текста у којем је у ствари садржано јеванђеље нашег брака:

"И тако, ја сам њој вратио осмех, она је мене вратила Цркви а теологију мени." 
...
"Ипак, сво време, без престанка, су нам биле јасне три ствари:
- да се волимо
- да смо у већини ствари добри али и да у доста тога нисмо једно за друго
- да су нам оба ова горња два на спасење."
Наравно туговати и жалити са ближњима је људски и јеванђелски и ја то разумем јер и ја нисам имун на тугу због растанка нити је избегавам.
Али желим да знате да не само да се јеванђеље нашег брака није завршило њеним упокојењем него, хвала милостивом Богу и светима који су са нама, сија јаче него икада до дан данас. Како и зашто ја то знам није за форум, макар не за сада, нити је моје сведочанство најважније али сведочанства наших ближњих који су стално са нама и не могу да се одвоје од утиска мира и добра који нас прате вреде више од свега осталог што бих ја сам могао да сведочим иако има тога подоста за једну мању књигу.
Због свега тога ја немам ни проблем да будем и на подфоруму за упознавање ради хришћанског брака, не само због тога јер смо нас двоје разговарали о другом браку и због тога што бих и ја исто очекивао од ње, него и зато што је то наш начин живота од почетка и нема ниједног разлога да га сада мењам. Па како благи Бог да и уреди на спасење.
А, иначе, знамо да и у Господњем јеванђељу има и патње и бола и болести и смрти али и васкрсења. Тако и ви, иако је страх од смрти добар за смирење а сузе за утеху, ако мислите да имате и мало хришћанске љубави у себи пустите је да стави срце уместо плача да и она са анђелом може да каже: "...риданија времја преста, не плачите, воскресеније же апостолом рците.".
Уосталом, ако сам ја могао у задње време, када су нам биле годишњице, да певушим
"Свагда Твоје крстозрачје пут нам осветљава,
како је дивно Господе кад храм васкрсава."
можете и ви, да не испадне, као много пута у задњих годину дана, да ја радујем друге и да ми другима будемо извор утехе 
Хвала свемогућем Богу и на томе али чисто да се подсетимо на каквом месту се дописујемо, који смо пут изабрали и да нисмо одавде.
Поздрав и хвала вам на подршци 

На основу мог искуства и многих ближњих око мене за мене је савршен брак, или макар хришћански брак, онај који доводи до спасења и мужа и жене. Чини ми се као небитан технички детаљ кроз шта ће супружници проћи, ко ће од чега боловати и око чега ће ратовати, да ли је неко више или мање побожан, какве особине има или нема. Ако се обоје спашавају тај је брак заиста био хришћански а ако не онда све остало слабо вреди.
Ако они заиста и искрено желе спасење обома, макар шта радили или не радили, мислим да их Бог неће оставити и привешће их спасењу. Можда на тежи начин него да су се сами међусобно подвизавали али и то је боље него да пропадну у лажном миру.
Мислим и надам се да ово могу да виде и деца, да разумеју проблеме и ломове али и да виде и осећају шта је у дубини и шта се на концу између двоје људи дешава.
Надам се на крају да овим писањем нисам никога саблазнио, да нисам написао нешто непримерено или недостојно и да ће можда некоме ко тежи браку или је већ у њему да помогне око било чега.
Свако добро свима на спасење и помените.

После недељу дана успело јој је да ме наговори да први пут након пет година дођем на литургију и то у манастир где је и сама и даље повремено одлазила.
Посао са ортацима у рачунарској продавници се укоро показао као неодржив, ја сам вукао на једну страну, они на другу, али у сваком случају фирма стоји у месту. Прихватио сам да се ја повучем, помагао им још пар месеци да се среде и вратио се програмирању за мобилне телефоне.
Од ње међутим нисам хтео да се одвајам а она је хтела да настави студије у Београду. И каже ми једног дана да бих могао да програмирам и у Београду, не морам да седим у Јагодини а таман мало да променим окружење и склоним се од свега. Питам где ћемо да живимо а она каже да могу као илегалац у студентској соби. Може ли тамо да стане компјутер и опрема? Може таман и њима треба рачунар јер га нико нема. И тако ја одем за њом у Београд.
После 2-3 месеца одвуче ме она на теолошки факултет на предавање њеног омиљеног професора. Испрва ми је било досадно али су ми се касније увртела у главу два питања око етике и личности са којима сам се неко време замајавао за себе. Када је чула за то напала је да питам професора али ја нисам хтео да се уплићем. Ипак ме намолила а касније сам сазнао и зашто - тајно је снимала предавање. Професору су се питања веома свидела и посветио им је подужи одговор и објашњење. Због тога ме је те вечери два сата у аутобусу од Београда до Јагодине убеђивала да се вратим на теолошки факултет. Као и увек успевала је једноставним аргументима. Рекла је: ионако си у Београду, ако положиш пријемни пробај па ако иде иде а ако не иде нема везе. И ја пристанем. Када смо рекли мојима они су одлепили, кажу нема шансе, тај само гледа у компјутере и не може да се прође кроз собу од њих, он сада да учи у тријес година... А ја уз њу завршио факултет у року.
И тако, ја сам њој вратио осмех, она је мене вратила Цркви а теологију мени.
Годину дана након забављања смо се верили, након још једне венчали, након још једне се родила прва ћерка. У међувремену смо завшавали школе и вратили се у Јагодину.
Онда је кренула њена болест, терапије, контроле и све у круг.
Прошли смо разне фазе, кризе, проблеме, неслагања и са другима и са нама самима.
Ипак, сво време, без престанка, су нам биле јасне три ствари:
- да се волимо
- да смо у већини ствари добри али и да у доста тога нисмо једно за друго
- да су нам оба ова горња два на спасење.
Када смо мислили да су у нама остале само трунке онога што смо некада имали испостављало се да смо били у заблуди. Дубоко у нама Бог је чувао резерве за тешка времена која ће тек доћи и та времена су показивала да су те трунке у ствари брвна.
Све оно у чему смо се оштро разликовали биле су особине које није имао онај други али не такве да партнер може да ускочи уместо њега него је свако морао непрестаним радом на себи да оствари оно што други већ има. Јако је тешко суочавати се са истином о себи а поготово ако то долази од другога. 
Након осам година болест се вратила а након непуне две године она се у миру упокојила након мученичке борбе.

милице сестро немој да се шуњаш око тих кућа и сликаш има да те у'апси неко мори... цццц....  

Беше @obi-wan воли риђокосе и пиргаве? Свеједно ако није он онда је неко други  
 








 

Она се мало уплашила и рекла да је преживела свашта од ранијих момака и да само не жели да више икад буде повређена и да ни она није вољна да се замајава неком испразном везом. Ја сам рекао да мислим да смо добри заједно и да би била грехота да себи не дамо шансу али да се дружим не могу више ни са собом. Она је само понављала да се плаши поновног повређивања и поменула брак. Ја јој рекох да ја ово сада видим као да смо се пустили низ реку и ако Бог да и потрудимо се стићи ћемо до мора али, опет, било када можемо да се упетљамо у неко шибље или преврнемо и ништа. Ја не могу да ти обећам ни шта ћу вечерас да радим а камоли брак. И тако, након још неких разговора и договарања растанемо се, обоје мало румени, пољуљани, али са расчишћеном ситуацијом. Бар што се мене тиче.
Ускоро се мој другар упокојио, а она је прва дојурила у болницу, донела свећу и читала псалме и била са мном целог дана.
Кренуле су компликације са родбином мог друга и она је увек била ту када је требало.
Једног дана договорили смо се да увече одемо да гледамо неки филм. Међутим током филма ми смо кренули да разговарамо о нама, малтене се исповедали једно другом и тако остали до зоре и ујутро то је било то. Не знам да ли смо били најсрећнији или најзбуњенији али смо се увече нашли нашли да потврдимо једно другом да смо стварно заједно :-) Нисмо се више одвајали осим због обавеза.
 

Током вечери било је доста озбиљних тема око њеног дотадашњег духовног пута али и много смеха око разних догодовштина из моје духовне и световне прошлости. Она се од скоро нерасположене и усиљене девојке променила на радосну, насмејану и опуштену. То је опустило и мене и утрло пут за наше даље виђање.
Један од ветерана јагодинске цркве ме је скоро на фејсу подсетио на тај излазак. Коментарисали смо једну од њених фотографија и он ми рече да је и он те вечери био у тој винарији и да јој је пришао док смо разговарали да је пита за помоћ око црквеног појања. Каже да га је она одбила тј. одложила договарање о томе за неки други пут у стилу: добро, важи, чујемо се, видимо се, океј (не могу сад) :-)
Епилог упознавања и тог састанка је написала у једној од својих белешки из тог времена:
"Upoznali smo se sredinom maja kod Н. Vladan je došao da popravi njegov kompjuter, a ja sam spremala večeru... Osvojio me na prvi pogled. Tako što me je primetio kao ženu i što sam mu se dopala ovakva kakva jesam, bez ikakvih dodataka i izuzetaka. Neverovatno duhovit i zabavan. Čovek koji je vratio osmeh na moje lice! ...
Ipak, trebalo mi je dosta vremena da se opustim. A to sam uradila uz njegovu nesebičnu pomoć. ... ....".
Поред ње и ја сам био доста стегнут. Знао сам да се изгледа коначно нешто добро дешава и нисам хтео да забрљам. Са друге стране пак био сам преоптерећен својим другом, породицом, послом, неким непријатељима и самим собом. Нисам имао енергије, простора и луфта за игре, замајавања итд. поготово ако је нешто псеудо-побожно исфолирано и слично. Истовремено са тим ја сам имао добар посао, ауто, углавном довољно новца за све и доспео сам у стање да ми је све постало потпуно бесмислено да више радим и стичем сам за себе. Да сам тада добио на лото-у не бих знао шта са тиме да радим ако немам са ким да поделим, толико је тај бесмисао егоизма испрао све остало што сам постизао.
Изађемо једном у шетњу и завршимо у неком кафићу поред базена у којем су се углавном окупљали као неки мафијаши и слично али је био дан па нисмо обраћали пажњу. И након разног чаврљања мени припадне мука, не телесно него емотнивно. Кажем јој да морамо о нечему озбиљном да разговарамо. Подсетим је у каквом хаосу у сваком погледу функционишем и питам је шта ми то радимо, је ли то дружење, или креће нека веза или нешто између. Шта мисли? Кажем јој да имам већ којекаквих другарица и сличних и да нема никакве шансе да се дружим са још једном женском а и ове са којима се као дружим полако откачињем (због оног осећаја да ми ништа нема смисла ако то не делим са неким ко није у свему са мном, ко није уз мене).

Ја тада нисам знао која је која нити сам запамтио њихова имена али сам очекивао типичну почетницу "мало читала, много зна и не зна где тера", обучену у неке тамне тонове и "преподобну". Осим радозналости, јер се ипак радило о новој девојци у друштву, нисам планирао да се замајавам него да средим рачунар и идем даље. Она јесте била типична почетница као по оном опису и јесте била обучена у браон тонове. Али та одећа је била нешто "етно" лепо и лепршаво, она витка и мало резервисана али није се понашала исфорсирано преподобно, осећао се неки терет али и труд да се то не осети, што је врлина за похвалу и ретко код почетника.
Очаран, заборавих на рачунар, одмах је запросим, а истовремено друг, пробавши вечеру, уз смех запроси је и он. Она поцрвени, насмеје се и каже како је нико никада није запросио а сада исте вечери нас двојица. Ударисмо у смех, а затим настависмо са договорима за сутра, чаврљањем и шалама.
Али, ја се нисам шалио :-)
Наредних два и по месеца свако је наставио своје. Иако сам се ја неозбиљно виђао и са другим девојкама нас двоје смо ипак кренули да се виђамо чешће, што због помоћи око мог друга што јер смо се некако сами лепили и фино дружили. Видело се одмах да се не слажемо у свему али се између редова дешавало и нешто друго јаче.
На једном од наших првих излазака она реши да изађе у кућној варијанти тј. потпуно безвезе обучена, са неком тегет избледелом блузом опасаном у стару црвену тренерку, коса офрље завезана, старе ципеле... То је био као неки тест за мене, неки као псеудомонашки трип, парафразирам: ја ћу да обучем шта хоћу, баш ме брига шта ће људи да кажу, битно је оно унутра (а између редова за мене: ти би то бар требало да знаш)... Када сам је видео нисам био баш претерано срећан али сам решио да је пустим, да видим шта хоће да каже тиме. Касније ми је рекла да ме је пред састанак гледала са капије како намештам кошуљу испред аута и питала се шта хоћу и зашто мислим да покушавам нешто око ње. Знао сам да воли чипс и швепс и купим огромну ХХL кесу чипса и наручим два швепса. А изашли смо у неку добру винарију која јој се свидела због атмосфере где су се пила и дегустирала добра вина и служили су остало чисто реда ради. Нас двоје су изгледа отрпели само зато што смо били чудни :-)

Изгледа да ћу морати у деловима па докле стигнем.
Читајући синоћ ваше приче о упознавањима добио сам инспирацију да саберем неке делове слагалице и детаљније опишем почетак наше приче, што ме је свакако чекало, а онда је ово је дошло као одлична прилика за мене а можда и за вас.
 
У пролеће 2003. код мене је теологија била у другом плану а радио сам у заједничкој фирми са још 3 пријатеља која се бавила продајом и сервисом рачунара. Црквено био сам у задњој години нечега што од онда зовем Пауза. Због слабог духовног напретка, неких својих ломова, падова и утисака о раширеном лицемерју и површности решио сам да задржим веру у срцу а са свим спољашњим манифестацијама побожности да престанем. То је укључивало и одласке у цркву, пост и било шта што је могло да се види споља. Након десетак година у Цркви морао сам да се одвојим од свега и сагледам ко сам, шта хоћу, где идем. И то је трајало око пет година.
Занимљиво је да ме је током тих година одсуства посетио само један свештеник и то у компјутерској радњи да ме пита зашто ме толико нема, шта се дешава, да ли је све у реду и да ли можда они (свештеници) нису криви за то. Умирио сам га и рекао да их не кривим и да ћу се у своје време вратити. Подсетио ме је да се покајање не одлаже и да се излажем великој опасности да не буде све како ја мислим. Рекао сам да знам све то али да не могу силом против себе, макар не још, и да ће све бити у реду. Међутим, у то време, животна машина за млевење меса је полако стизала и до оног пламичка који је тињао у срцу...
Исти тај свештеник нас је две године касније и венчао (ризикујући замерање са свима) јер мој парох није хтео да служи литургијско венчање и не само то него нас је и оклеветао код владике. Изгубили смо епархијске стипендије и писао сам праву апологију наше одбране на десетинама страница. Завршили би можда и на црквеном суду да парох на суочењу није признао да је све слагао и да су све клевете и на томе је све остало... мада, тај је сада како чујем на црквеном суду због финансијских проневера, фалсификовања докумената итд.
Мој најбољи друг са којим сам још као средњошколац заједно кренуо у Цркву је био тешко болестан од две компликоване хроничне болести које је вукао још и пре него што смо се знали. И он је, као и ја, био у Паузи. Због болести је ретко излазио из свог изнајмљеног стана тако да сам се поред фирме бринуо и о њему заједно са још пар пријатеља. Породична ситуација нас обојице је тада била компликована.
Она је у то време спремала испите на теолошком институту са још неким другарицама, певала у црквеном хору и опорављала се од тромесечног боравка у манастиру услед жеље да тамо и остане што се није испунило. Њена претходна прича је била прожета разним ломовима, мукама и невољама. Од људи из цркве је чула о мени и мом пријатељу али није имала прилике да нас упозна јер нас двојица тада нисмо ишли по црквама и манастирима...
 

Ево још једне приче коју сте вероватно већ чули али можда није згорег да се подсетимо. Ево једне верзије коју сам на брзину нашао.
 
Трагови у песку
Сањао сам да сам ходао плажом у друштву Господа и да се у ткању мога живота огледају сви моји дани. Гледајући уназад филм мога живота видео сам два трага у песку. Један је био мој, други Господњи. Тако смо и даље ходали до краја свих мојих дана. Тада сам застао и погледо уназад. На извесним местима видео сам само један траг… А та места су одговарала најтежим данима мога живота, данима најгоре стрепње, највећег страха, најљућих болова… Онда сам га упитао:
Господе, рекао си да ћеш бити са мном сваки дан мога живота, и ја сам пристао да живим с тобом. Па зашто си ме оставио самог у најтежим моментима живота?
А Господ одговори: Сине мој, ја те волим и рекао сам да ћу с тобом ходати све време, и да те нећу ни минута оставити. Ја те нисам напустио. Дани када си видео само један траг у песку били су дани када сам те носио.

Ово је веома важно.
Ја се са тобом сто посто слажем, да не буде никакве забуне, али...
Скоро, рецимо пре неки месец, на почетку нечега што се касније претворило у тежак духовни рат скоро до крви, ја након једног искушења, које је било буквално као гром из ведра неба, одмах сутра ујутро "отрчим" на јутрење. Решен, и искуством поучен, да не чекам и не кувам се, него да на исповести одмах рашчистим све.
Међутим, свештеник код којег сам се до тада исповедао није био ту а од осталих који су били један је млади почетник, други сигурно не може, а трећи има потпуно супротне погледе од овога што си написао тј. "очисти се па се причести а не све што треба+причешћуј се да би се очистио". Строгоћа, хијерархија, епитимије, постови, борба са демонима на суво да тако кажем. Када сам ово током јутрења схватио прогутао сам кнедлу, више пута, али: предао сам се Богу да ме исповеди ко буде, јер нећу да чекам. Ни њему ни мени није било лако, мука и невоља, а то сам му отворено и рекао јер ја нисам дошао да ћутим. Разишли смо се разбијени обојица али сам бар једну ногу извадио из блата, а он је можда и зажалио што се уплео... Утисак који је на први поглед неспојив са оним што би требало да следи након исповести. Ипак, није било никакве сумње да смо обојица предани Богу да решимо проблем на спасење.
Било је још пар исповести током пар месеци а и пар тежих дужих разговора јер смо обојица потковани и оцима и аскетизмом и дугогодишњим искуством, али он иде на неке строже монашке путеве а ја обрнуто. Након једног од разговора некако дођемо до то дога да се ипак, макар, причестим поново на наредном великом празнику и да бдим непрестано.
И тако и буде. И, да не дужим, ево сада, хвала Богу и свима светима које смо спомињали и молитвама ближњих, силом Божијом ничим нарочито заслуженом све је веома добро. Довољно добро, хвала Богу, да смем и ово да пишем.
Ја сам, дакле, сву своју теолошку и духовну исправност и искуство, којих се и даље држим и сматрам за добре, одбацио покоривши се вољи Божијој да ми лек за рат који ме је чекао да човек са којим се ни у чему скоро не слажем, и поднео сам и урадио скоро све што је саветовао ради исцељења од онога од чега ме моја исправност не може заштитити.
Дакле, не знам шта да ти кажем као закључак, јер нема теолошке логике, али Дух изгледа да дише где хоће и одрицање од своје воље (и осталога) тј. смирење пред вољом Божијом је изгледа веће од свега осталог. И опет се враћам, нема логике али искуство ме демантује. И то није први пут.

Остаје и: да твориш вољу Божију против своје воље, да не твориш својом вољом и да не твориш против своје воље тј. да будеш мученик. Ништа од тога нема загарантован исход већ зависи од тога има ли љубави.
Ти, међутим, могућност постојања љубави према Богу априори искључујеш, што нема везе са реалношћу, мада имаш право и то да поричеш али тиме већ скрећемо са теме и улазимо у домен троловања.
Ја рецимо имам децу и она нешто раде јер морају а нешто јер ме воле, а ја рецимо све што радим према њима је јер их волим, иако се њима све од тога не свиђа, јер не још разумеју и гледају уско и краткорочно. Дакле, постојање морања не искључује постојање љубави и обрнуто.
Ја могу да радим нешто по вољи Божијој не зато што ме страх Сатане него зато што волим Бога а не волим Сатану и све што уз њега иде. У тој позицији мени не треба закон и заповест и морање јер све то што је потребно иде само од себе. И ти можеш да угађаш себи јер волиш себе а не зато што те је страх да ћеш казнити себе јер себи ниси угодио...
Дакле, није фол љубав. Можда ти још немаш такво искуство са људима или Богом али то не значи да можеш да га пројектујеш на све око себе. У ствари можеш али тиме ћеш себи само да отежаш налажење одговора на твоја питања.

Жестоко унапређен касетофон са снимцима проповеди...