Мисионарење широм васељене - Прегалаштво на њиви Господњој

[Guest]

У западној провинцији Kубе први пут служена православна Литургија

20 среда јун 2012

Posted by radiosvetigora in Вијести, Занимљивости

≈ Оставите коментар

16. јуна, уочи празника Свих светих у земљи руској просијавших у најзападнијој провинцији Кубе, Пинар дел Рио, први пут је служена православна Божанствена литургија. Литургију је служио настојатељ Казањског храма у Хавани, свештеник Димитрије Орехов. Православној заједници храм је уступила католичка архиепископија.

Након литургије православни млади колектив при Казањском храму у Хавани извео је концерт руских народних пјесама и плеса.

Организациону, транспортну и моралну подршку указала је Амбасада Руске Федерације на Куби и лично амбасадор Русије у Куби, Камињин М.Л., саопштава сајт Казањске епархије у Хавани.

[Guest - . . .-]

Православна Црква мора да проповеда на социјалним мрежама

С обзиром да имам искуства са овим питањем, било ми је веома драго да поједини свештеници схватају његов значај.

Христос је позвао рибаре, будуће апостоле, да оставе своје мреже, крену за њим и постану „ловци људи“. Протојереј Виктор Горбач, управник Мисионарског одељења Јужносахалинске епархије није рибар, али је близу океана, и на овај позив покушава да одговори на свој начин, користећи мреже, додуше социјалне. Пишу му људи из разних крајева света, он одговара на питања и модерира разне тематске групе.

Да ли је овакав начин мисије „ловца људи“ успешан, какви људи му се обраћају и шта пишу – на ова питања о. Виктор одговара кореспонденту агенције „Интерфакс-религија“, Олги Кирјановој

Ви интензивно комуницирате са омладином кроз главне социјалне мреже. Може ли се то назвати православном мисијом?

Да, ја имам свој налог на odnoklassniki.ru и на vk.com. Заједно са младима оснивам групе. Не могу да вреднујем сопствени рад, али мислим да ова врста комуникације обећава када су у питању клирици, с обзиром да већина омладине много времена проводи на социјалним мрежама. Људи су данас отуђени, а Интернет је основни пут комуникације. Стога је представљање Цркве на Интернету питање високог степена ургентности. Овакав рад подразумева неформалну комуникацију која циља на реалне потребе и захтеве друштва.

Какви људи Вам се обраћају?

Мисија на социјалним мрежама покрива различите људе. Наша географија је веома растегљива. Пишу ми људи из Сахалина, са Далеког истока, из средишње Русије, Холандије, САД и Аустралије.

Као свештеник, ја сам члан неколиких тематских група. На пример, на odnoklassniki.ru недељно ми постави питање 7–8 особа, које се плаше да га поставе свом парохијском свештенику, или чак да разговарају са својим вршњацима.

Једна девојка ми се пожалила на моралне особине младићâ. Према њеном искуству, већина младих мушкараца је социјално пасивна, нема никакав циљ у животу. Неки без престанка пију, а женски пол посматрају као кориснички објекат. Њен највећи проблем је немогућност да заснује породицу.

Младићи, пак, тврде да девојке постављају високе финансијске захтеве и да им недостаје женствености. Свакако, ово су веома тешки проблеми, али чак и неколико речи може помоћи особи да у тешкој ситуацији прогледа другим очима и пронађе излаз.

Уз то, на социјалним мрежама постоји мноштво псеудоправославних секти, разних исцелитеља и шарлатана. За себе тврде да су свештеници или чак старци. То доказује да учесници социјалних мрежа имају поверења у Православну Цркву и њено свештенство. Друга је ствар што је обичном човеку тешко да направи разлику између правог свештеника и преваранта. То је разлог више због ког свештеници треба да узму учешћа у социјалним мрежама.

Да ли Вам се обраћају припадници других религија?

Да, муслимани ми се такође обраћају. Интересантно је да ми они често постављају питања о исламском учењу, супротстављајући га православним догматима. Дакле, желе непосредну међурелигијску полемику. То улива поштовање. Рекао бих да је тешко замислити православног верника који пише писмо муфтији и расправља са њиме, критикујући ислам слично као што муслимани који са мном разговарају тврде да је православље „лажна религија“. Цитирају Куран, где стоји да сви неверници треба да буду убијени. Мени је овакав живи контакт интересантан. Понекад полемика може освежити наше критичко виђење појединих питања хришћанско-исламског дијалога, како бисмо убудуће могли формирати образложенији и јаснији став.

Да ли мислите да мисионарење на социјалним мрежама појединца заиста може привести Цркви?

Мислим да може. Најважнији задатак је разбити тренутни негативни стереотип о Цркви који може постојати код конкретне особе, која ће затим добро размислити и изабрати. Веома добро се сећам како је пре четрнаест година у Сахалин дошао свештеник. Био сам, практично, дете, али ме је он називао „брате“. Он је то изговарао неформално, веома искрено, и то ми је освојило срце. Нисам био активни хришћанин, али сам симпатизовао хришћанство. И данас се радо сећам овог свештеника. Можда ми је његово тадашње срдачно обраћање касније помогло да приступим Цркви.

Тешко је проценити ефикасност православне мисије. Бог је тај који човека доводи у Цркву. Веома је тешко наћи критеријум према ком би се могло рећи шта доприноси доласку људи у Цркву, а шта не. Неки сеју, а неки жању. Свака добра реч коју кажемо и све добро што учинимо донеће своје плодове.

Треба да радимо и да имамо на уму да радимо за Бога, а не за некакве „успешне“ програме. Сваки „успешан“ програм обавезно се спотакне о људски фактор. Савремене технологије могу нам помоћи у вођењу појединца ка одређеној структури, али само љубав води ка Цркви. Када појединац увиди ову љубав и схвати да ми у њему не видимо прагматичан интерес, већ да нам је занимљив и важан због тога што смо хришћани, он ће то умети ценити. Искрена брига о свом православном пријатељу може помоћи особи да изабере Христа и да му приђе. То се може догодити кроз пет или десет година, али из искуства могу рећи да неће требати много времена. Мисионарски рад је далеко ефикаснији када је спонтан. Проповед на стадионима је такође важна, с обзиром да велика места сабирају далеко више слушалаца, али је лични контакт важнији. Лични контакт је незамењив. Сигуран сам да су друштвене мреже веома озбиљан ресурс, који је за Цркву од виталног значаја.

разговор водила Олга Кирјанова

са енглеског превео Иван Недић, модератор ЖРУ

преузето са

http://www.interfax-...nterview&div=68

[Guest]

У руској православној мисији у Пакистану служена прва Литургија

10 понедељак сеп 2012

Posted by radiosvetigora in Вијести, Из Цркве

≈ Оставите коментар

Прва Божанствена литургија служена је 2. септембра у Руској православној мисији светог Архангела Михаила у Пакистану, која дјелује у граду Саргодха, провинцији Пенџаб.

Богослужењем је началствовао свештеник Мисије, отац Адријан.

Мисија светог Архангела Михаила установљена је у Пакистану по благослову првојерарха Руске заграничне православне цркве, Митрополита Илариона.

Од момента формирања Мисије већ 174 Пакистанца су примили православље.

[Милан Меденица :)]

Бог да их благослови, неће им бити лако, ал је радост зато већа 0442_feel algabacaju 138999 :cheesy2:

[коЖељ њацИ]

У руским, белоруским и украјинским градовима изводи се необична акција под именом "Ми - православци".

Руски омладински покрет "Собориане" (Саборјани) из Ставропоља позваo je активисте православних организација да излепе плакате са сликама глумаца, певача, музичара, на којима су њихове изјаве о цркви и Богу.

На плакатима су глумац Том Хенкс, члан Грчке православне цркве Цариградске патријаршије у Америци, затим Јевгениј Миронов, Петар Мамонов, Валериј Золотукхин, музичари Вјачеслав Бутусов, Константин Кинчев, Јуриј Шевчук, група "Бурановске бабушке", водитељи Јуриј Вјаземски, Аркадиј Мамонтов, спортисти Федор Емељјањенко , Николај Валуев.

- Желимо да скренемо пажњу младих људи на Цркву, који се двоуме или оклевају да признају своју припадност православној вери, - објаснио је Председник Управног одбора православног омладинског покрета "Саборјани" Андреј Воронцов. - У акцији ће учествовати само они постери познатих који су дали своју сагласност . Исто важи и за Том Хенкса. Ако успемо да добијемо његову сагласност или његовог агента - његове слике се појављују на улицама.

Акција се спроводи по благослову протојереја Всеволода Чаплина поводом празника Покрова пресвете Богородице ( 13-14.октобра)

На Хенксовом плакату пише: " Свестан сам колико је важно и дивно имати могућност да идеш у Цркву и размишљаш о тим важним питањима, која ти поставља Православље, и о одговорима, које ти оно даје".

"Акција је првенствено усмерена на младе неофите. Животни пример познатих савременика може да постане полазном тачком њиховог уцрковљења." – Рекли су организатори.

Извор: Русија.рс

This post has been promoted to an article

[o.Gavrilo]

MISIJA NA KRAJU SVETA

Arhiepiskop Ignjatije

Arhiepiskop petropavlovski i kamčatski Ignjatije poznat je barem po tome da je, kao prvi u istoriji Ruske crkve, postao duhovnik posade u podmornici, prvi je služio Liturgiju na Severnom polu i prvi je među arhijerejima počeo aktivno da vodi „dnevnik na Internetu“. Svakako, to su samo činjenice u fragmentima, ali po njima odlično vidimo širinu ličnosti. Intervju, koji nam je dao Vladika u pauzi između zasedanja Arhijerejskog sabora, nastavlja seriju „Tatjanin dan“ o pravoslavnoj blogosferi.

- Vladiko, koje su okolnosti dovele do toga da je prvi aktivni bloger u episkopskom činu postao vladajući arhijerej jedne od najudaljenijih eparhija?

- Naša eparhija je prvobitno (a ona ima trista godina) bila misionarska i takva je ostala do danas. Misija zahteva korišćenje najrazličitijih i najsavremenijih metoda. U tom smislu, svakako i Internet. Do tada mi smo koristili kako svetovna, tako i crkvena sredstva masovne informacije: aktivno televiziju, a veoma aktivno radio. Što se tiče Interneta, meni je bilo dosta lako savladati ga. Ranije sam bio na čelu laboratorije medicinske kibernetike, gde sam bio angažovan u radu na elektronskim računarima. Istina, o računarskim mrežama tada niko nije ni čuo, ali, ipak eto, kompjutersku veštinu imam. Ja se njega ne bojim i shvatam koliko on može postati moćno sredstvo za misionarsku delatnost.

Misija obuhvata ne samo razna sredstva, nego i razne forme. To je i propoved, i dijalog, i konferencija, i bogosluženje – eto, kako se ispostavilo, još i mogućnost da se sa mnogobrojnim slušaocima i čitaocima razmene mišljenja, rasuđivanja – i to što se savremenim jezikom naziva blog. Svojevremeno, kada sam počeo da dolazim u crkvu, bilo je veoma interesantno čitati dnevnike oca Aleksandra Jeljčaninova. Oni veoma mnogo daju, ne samo u pogledu saznanja: oni pomažu da se pronađe drugi način gledanja na one probleme koji su za mladog čoveka, koji prilazi veri, veoma aktuelni. Ponudili su nove slike, neobična sredstva njihovog izražavanja – to je bilo interesantno.

Dakle, o Internetu: moje iskustvo može biti korisno za mnoge koji sad prilaze veri. Nadam se da je tako i u stvarnosti. U svakom slučaju, nekoliko takvih primera već postoji.

Sa druge strane, mnogi ljudi žele lični kontakt. A jedan od glavnih principa pravoslavnog pastirstva jeste beseda licem u lice, duša s dušom. Internet upravo i daje tu mogućnost. Neka ja i ne mogu da vidim oči, lice čoveka, ali po njegovim rečima može da se oseti njegovo raspoloženje, karakter, može se razumeti šta ga motiviše, koji problemi ga muče, šta mu je na duši. Čak i u pisanom obliku. Javlja se mogućnost istovremene besede sa ogromnim brojem čitalaca, što može doprineti njihovom ocrkovljenju.

- Vaš blog je neobičan zbog toga što je u celini posvećen propovedanju hrišćanstva. Vi praktično ne pišete ni o eparhijskom životu, ni o specifičnim situacijama sa kojim se susrećete.

- A da li treba o tome pisati? Informaciju o tome šta se događa u eparhiji svaki čovek, barem stanovnik Kamčatke, skoro svakodnevno može da vidi i čuje na televiziji, radiju, čita u našim novinama i na našem sajtu. Što se tiče mojih komentara… Kada čovek moli nešto za jelo, može mu se, naravno, dati riba, ali je bolje dati mu udicu i naučiti ga da je koristi. Smatram da je najvažniji zadatak pastira – naučiti čoveka da samostalno misli. Ne samo da daje savete za svaku konkretnu priliku, već i pravoslavne orijentire, pravoslavni duhovni temelj na osnovu kojeg osoba može sama da dođe do zaključka. To je ono što ja pokušavam da uradim.

- Da li sveštenici u Vašoj eparhiji vode blogove?

- Zasad ne. Ali, ja se nadam da će slediti moj primer.

- Da li postoje blogovi drugih sveštenika Ruske pravoslavne crkve koje Vi čitate i smatrate ih zanimljivim?

- Da, takvi blogovi postoje, ali nisam siguran da su njihovi autori sveštenici.

- Šta mislite, da li će i drugi arhijereji poći Vašim primerom?

- Vaše pitanje nije sasvim korektno. Svaki arhijerej odlučuje sam šta može da mu pomogne u propovedanju hrišćanstva i da li mu je potrebno da koristiti ovakvu formu. Ako arhijerej ima druga sredstva propovedanja – daj Bože! Sve zavisi od konkretne situacije i konkretne ličnosti.

Meni je rad na blogu izuzetno interesantan, važan i koristan. Komunicirajući sa različitim ljudima, pa neka oni i nisu uvek saglasni sa tobom, na mnoga pitanja gledaš sa druge tačke, i to je odlično. Mogu reći da imam veliko zadovoljstvo od komunikacije sa svojim čitaocima. I više od toga: blog mi daje ogromnu energiju za arhijerejsku delatnost.

Prevod s ruskog: M. M.

30. 11. 2011.

Izvor: http://www.taday.ru/text/122851.html

[Ромејац]

 

 

Руски православни храм биће подигнут у Консепсону, у другом по величини граду у Чилеу, који броји милион и петсто житеља. Међу православцима су: руски емигранти из постратног периода и њихови потомци, Руси и Украјинци емигранти који су дошли у Чиле након распада СССР-а, Палестинци, такође и Чилеанци који су примили православље, саопштава сајт Руске православне заграничне цркве.

Православна богослужења стално се служе од марта 2006. године у просторијама арапског стадиона (Estadio Arabe). Служи се углавном на шпанском језику, а неке молитве се читају на црквенословенском и арапским језицима. На челу парохије се налази протојереј Алексије (Аедо Вилургон), свештеник Руске заграничне цркве, који живи у Консепсону. Парохија припада Јужно-америчкој епархији под управом преосвећеног Јована, Епископа каракаског и јужно-америчког.

Отац Алексије је Чилеанац који је свом душом и свим срцем примио православље. Његовим залагањем, упорношћу, и великим радом, али увијек са надом у Божју помоћ, у августу 2011. године почиње изградња првог храма Божјег на југу Чилеа. Камен темељац на мјесту будућег храма освештао је владика Јован у децембру 2010. године, у присуству мјесних власти и представника амбасаде Русије.

Земљиште за изградњу храма поклонила је палестинска општина Консепсона. Општина је у јулу 2011. године добила помоћ од владе Чилеа, у износу од 63 хиљаде долара.

За даље радове је потребно око 135 хиљада долара. Православна општина Светог Силуана Атонског очекује помоћ приложника.

 

Извор

[Дејан]

 

На мом последњем путовању на Свету Гору  срео сам пристојног искушеника- монаха из Кине. У ствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у  мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције  да прихвати хришћанство? Моји пријатељи и ја  радознало смо га питам о томе.

 

 "Брате, како си ти Кинез, прихватио православно хришћанско монаштво а долазиш из такве велике културне традиције, да ли си био будиста?"

 

- "Да, наравно, ја сам био будиста."

"Чиме те је поразило хришћанство?"

 
-"Божанственим дружењем!"

"Извините"?

 

 "Да, да, оче, хахахахаха!", Насмејао се..

"У будизму, мој оче, ти си веома, веома много сам. Нема Бога.. Твоја цела борба је са самим собом. Ти си сам са собом, са својим егом. Ти си потпуно сам на том путу. Велика усамљеност Оче. Али овде имате асистента, пратиоца и колегу-путника у Богу.  Нисте сами.. Имате некога ко вас воли, ко брине о вама. Он брине чак и ако га не разумете. Ви разговарате са њим. Ти Му кажеш како се осећаш, чему се надаш - постоји та веза.. Ви нисте сами у тешким борбама живота и духовног савршенства..

 

 Схватио сам те ствари у  данима када ме је тешка хладноћа  везала за кревет. Ниједан лекар није могао да нађе узрок томе. Клиничка слика је била јасна, барем лекари нису могли да виде ништа. Бол је био неподношљив и није било апсолутно никаквог лека да бол заустави. Променио сам три различита лека за болова али и даље бол није попуштао.

 

 У то време сам добио вест да је мој стриц, чије име носим, имао напредни облик рака грла. Имао је ларигектомију. То је био резултат хроничног пијења алкохола и пушења. Генерално  живео је лошим животом, неквалитетно.

 

Онда сам осетио нешто, бивши будиста а сада хришћанин монах на Светој Гори ми је рекао да треба да имам Бога са киме могу разговарати, доживети и осетити некога поред себе, Који те саслуша.

 

Ја не знам да ли је то погрешно или исправно. Знам само да је то дубока потреба за човеком. Ово је доказано самим животом. Чак и они будисти, који су из нонтеистичке религије, створене од разних божанства, чак и из снова језика и светова, имају потребу да се обрате некоме, нечему, некоме изван и ван себе, чак и ако је то сањалачки. Поред тога, реалност и истина је нешто веома релевантно и увек ће остати тако. То је загонетка, мистерија. "

 

 Ово ме подсећа на речи Светог Григорија Богослова, који је имао осетљиву и меланхоличну природу, када каже: ".. Када нисте добро, или се тако осећате, говорите, Говорите чак и ако је ветру"

 

О.Ливио

 

Manastir Glogovac

[Оливера Г.]

У Андори основана прва општина Руске православне цркве

 

 

04понедељакфеб 2013

 

ар

 

 

 

 

 

Настојатељ храма посвећеног Благовијестима у Барселони, игуман Серафим (Павлов) служио је прво богослужење у новооснованој православној општини у Андори, 27. јануара у католичком храму свете Јулије, у граду Сант-Џулија-де Лорија, саопштава сајт Корсуњске епархије.

Ту ће сљедећа литургија бити служена 24. фебруара. Вјерници се надају да ће богослужења постати редовна.

Иницијатива организовања православних богослужења на територији кнежевине Андоре припада Архиепископу урхелском Жоан-Енрику Вивес-и-Сисиле, сувладару Андоре који се обратио, са датим предлогом Епископу корсуњском Нестору.

http://radiosvetigora.wordpress.com/2013/02/04/%D1%83-%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%BE%D1%80%D0%B8-%D0%BE%D1%81%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B2%D0%B0-%D0%BE%D0%BF%D1%88%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B0-%D1%80%D1%83%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BF/

[Ромејац]

 

 

Духовно-просветни центар са храмом, веронауком, православним обдаништем и конаком за ходочаснике биће саграђен у реону Марцан у Источном Берлину. Управо тамо живи највећи број православаца пореклом из Русије и других земаља – отприлике 40 хиљада људи.

Припремни радови за изградњу за сада привременог храма од дрвета већ се одвијају пуном паром. Вероватно ће крајем августа бројна православна заједница Источног Берлина најзад добити свој центар. За сада ради богослужења или се арендују неке просторије, или се иде у мању цркву у Карлсхорсту, – испричао је секретар архиепископа Берлинског и Немачког игуман Данило Ирбитс.

Идеја изградње цркве је настала из бројних писама парохијана из различитих реона Источног Берлина. Тако се десило да се већина досељеника из земаља бившег Совјетског Савеза настанила у источним деловима града. Без обзира на то овде све до сада нема ниједан православни храм. Дрвени храм планирамо да завршимо крајем августа. Касније, ако Бог да, настаће прави православни центар, и он ће бити не само за Источни, већ и за читав Берлин.

Данас у читавој Немачкој има 80 активних православних парохија и заједница. Само у Берлину их има 6. Укупан број парохијана у земљи износи 800 хиљада. То нису само досељеници из бивших република Совјетског Савеза, већ и етнички Немци. Специјално за њих је била отворена немачкојезична парохија. Однос према религијама, између осталих руском православљу, је овде позитиван, – наставља отац Данило.

Ни раније нисмо имали, ни данас немамо никаквих проблема са властима. Оне нам излазе усусрет. Брзо се решавау сва питања која настају, рецимо, у вези са изградњом храма. Православље се овде последњих година развија. 1992. године, када је архиепископ Теофан тек добио на управљање Берлинску епархију, ту је било само 12 православних парохија. Данас је тенденција таква да је могуће отварати и нове парохије, и заједнице. Проблем је у томе што немамо довољно свештеника.

Православне вернике земље чека још један поклон – у православном Свето-Ђорђевском мушком манастиру у Гетшендорфу завршавају се рестаурациони радови главног храма манастира, – наставља његов настојатељ отац Данило.

За вернике је манастир стално отворен. Ту се одржавају богослужења, стално долазе парохијани. Претпрошле године ударен је темељ храма, данас већ планирамо да у мају-јуну ставимо куполу са крстом. После тога ће почети радови унутар храма. Планирамо да у јесен завршимо све радове.

Занимљив је историјат овог манастира. Власти Бранденбурга су 2005. године продале Руској Православној Цркви за симболичан новац од 1 евра земљиште и посед 80 километара удаљен од Берлина. Све грађевине – двоспратна зграда, мање стамбене зграде и неколико споредних зграда биле су руиниране. Одлуком Светог Синода РПЦ. 2006. године овде је основан мушки манастир. Додуше, пуновредан монашки живот је овде почео тек 2011. године. Данас ту живи 5 монаха. Умногоме захваљујући њиховим напорима било је могуће рестаурирати већи део грађевина историјског поседа.

 

Извор

[Срђан Ранђеловић]

 

Влада Индије у цјелости је подржала идеју подизања првог православног храма у тој земљи, и у току године вјероватно ће издвојити дио земљишта за изградњу, новинарима Итар-Тасса је саопштио званични представник једине православне парохије у Индији, парохије Светог апостола Томе, Субрата Бакши.

 

„Генерални гувернер нас је увјерио да ће земљиште бити додијељено“, казао је Бакши. „Захтјев се тренутно разматра, ми планирамо такође да се сретнемо са другим званичницима, укључујући главног министра Делхију Шејлој Дикшит, да бисмо добили њихову подршку.“

 

Парохија је званично регистрована у октобру 2012. године. На свечаној церемонији приликом њеног оснивања у Руском центру за науку и културу у Њу Делхију, присуствовали су: министар информисања и радиодифузије Маниш Тевари, амбасадор Русије у Индији Александар Кадакин и шеф Евроазијског одјељења иностраних послова Аџај Бисарија.

 

Ове године у Њу Делхију је прослављен Васкрс. Више од стотину православних хришћана из Русије, Белорусије, Њемачке, Индије и Француске учествовали су у васкршњем богослужењу, које је служено у једној од сала амбасаде Русије у Индији.

http://radiosvetigora.wordpress.com/2013/05/06/%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B0-%D0%B8%D0%BD%D0%B4%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D1%98%D0%B5-%D0%BF%D0%BE%D0%B4%D1%80%D0%B6%D0%B0%D0%BB%D0%B0-%D0%B8%D0%B4%D0%B5%D1%98%D1%83-%D0%B8%D0%B7%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4/

[Justin Waters]

U Indiji vec postoji originalna crkva koju je osnovao Apostol Toma.

 

Sjediste je u Kotajamu u Kerali, na malabarskoj obali dokle je Toma dospio jedino u svom apostolskom pohodu.

 

Oficijelno se nazivaju "Malankara Sirijska Pravoslavna Crkva" ili "Indijska Pravoslavna Crkva". Ima ih oko tri miliona ukupno, i oko milion vjernika zivi u Indiji. 

 

Steta je sto nismo sa njima u kanonskom jedinstvu, jer su dohalkidonci, kao i Kopti i Sirijci. 

[Ромејац]

 

 

 

Свијетло Васкрсење прославили су православни вјерници у Данској. Празнична богослужења служена су: у руском храму светог Александра Невског, у храму Поморске мисије у Копенхагену, у манастиру светих Царских мученика близу Оденсе, у цркви светог Луке у Орхуси, у цркви светог Николе у Хобро (Јутландија).

Парохија у храму Поморске мисије налази се под јурисдикцијом Руске православне цркве Московске патријаршије. Подигнут од средстава руске царске породице 1883. године, саборни храм Александра Невског припада Руској православној заграничној цркви .

Потписивањем Акта о канонском општењу 2007. године, ујединиле су се Руска загранична црква и и Московска патријаршија. „Све раније структуре су очуване, али су ушле у састав велике Руске православне цркве“, објаснио је новинарима Итар-Таса настојатељ подворја православне парохије у храму Поморске мисије, отац Сергије.

Осим Руса, у васкршњим богослужењима у тим парохијама  учествовали су: Украјинци, Белоруси, Молдављани, Бугари, Срби, Грци.

У Данској постоји и национална Православна црква која броји око четрдесет парохијана и налази се под јурисдикцијом Константинопољске патријаршије, саопштава Итар-Тас.

 

Извор

[JESSY]

Мисија мора да буде активност целе Цркве - Патријарх Кирил

 

 

То, што  се данас одвија у нашој Цркви, названо је у прихваћеној концепцији мисионарске делатности  РПЦ донесеној 2007., другом христијанизацијом, и то са пуним правом.

Заиста, земља са хиљадугодишњом хришћанском традицијом, која је свету пројавила мноштво Светих Божијих угодника, која је сачувала назив Света Русија, као да се одрекла од свог историјског предања, прошавши кроз страшне историјске катаклизме и разрушила сопствену историјску традицију. На тим духовним развалинама, израсло је четири поколења, и зато је данас немогуће проповедати Христа, једноставно се позивајући и апелујући на традицију и генетско сећање.

Заиста, прошао је сувише велики временски период, током кога се друштво развијало ван сваког учешћа Цркве. Наравно, то учешће се никада није прекидало на појединачном или породичном нивоу код неких људи, али у друштвеној јавности није се чуо глас Цркве. И ради тога, да би људи данас прихватили Христа, заиста су потребни мисионарски напори.

У првом реду место мисионарских напора треба да буде парохија. Парохија је највећа драгоценост  коју има Црква. Парохија обједињује једномишљенике, верујуће људе – управо тамо људи, уједињујући се око Престола Божијег, постају једно тело које се причешћује од једног Тела и Путира. И данас треба уложити изузетне напоре да би се потпомогла реализација тог духовног потенцијала, који постоји у свакој парохоји, у свакој хришћанској општини. Ствар је у томе да у свакој парохији, наравно према њеној могућности, пошто су неке јако мале, слабе – треба одржавати социјалне програме за младе. У те програме, ја бих свакако додао наравно и мисионарску делатност. Док ми не будемо имали савршено конкретне задатке које можемо формулисати  и поставити пред људе, нећемо имати никаквог рада и резултата. И први задатак, који морамо брзо решити, треба да нам буде образовање мисионарских инфраструктура у нашој Цркви, механизма мисије, који непрестано ради.

Потребно је снажити мисионарске пододсеке на нивоу епархија, разрађивати конкретне мисионарске програме.Руководеће наредбе  за ту разраду треба да дају специјалисти Синодалног мисионарског одељења. Они треба да разрађују цео пакет теоријских докумената, укључујући и разне врсте инструкција, методолошких начина, да помажу примењивање мисионарских делатности на лицу места, а даље испуњење треба да се догађа у зависности од конкретне ситуације на том месту.

Сада, нешто што се тиче традиционалног мисионарства, оним, којим су се бавили наши преци. То је христијанизација огромних порстранстава: Камчатке, Јакутска, Руског севера...Тамо, где је до револуције било много храмова, сад ничега нема, а већ је двадесет година прошло од радикалних промена у нашој Цркви и земљи. Дубоко сам убеђен да Далеки Исток, Источни Сибир, север Русије, треба да буду приоритетна места са тачке гледишта мисионарских организацијских напора. Још је преподобни Макариј (Глухарев) говорио о неопходности постојања организација које обухватају огромна пространства, које је он називао „мисионарским утврђењима“, тј. подвижничким мисионарима. Знам, да под руководством нашег Мисионарског одељења се одвија таква делатност, организују се мисионарска утврђења. Али, ја бих желео да видим системски прилаз у тој области.

Одувек  су центри наше мисионарске делатности били и манастири. И данас, у манастире долази огроман број људи. Неко долази будући да је већ уцрковљен да добије духовну помоћ, да се помоли и поклони светињама. Али постоје и они који долазе у манастир само због тога што их привлачи архитектура и историја. Ради тога, мисионарски рад у манастирима је такође велики задатак. Манастири не треба да заплашују људе. Начин односа монаштва ка ходочасницима, па чак и ка туристима треба да буде прожет духовном бригом за човека, да би молитвени, духовни потенцијал обитељи , који се обраћа савременим, неуцрковљеним људима, чинио своје добро дело, откривајући људска срца у сусрет Богу.

Велики проблем наше Цркве, остају расколи, у првом реду украјински раскол.  У извесном смислу преовладавање раскола је такође мисионарски задатак, мада наравно, то је ствар целе Цркве. Али сазнање да је свака изгубљена душа  туга за Цркву, треба да знају и мисионари. Зато ми, који ступамо у контакт са људима који су у расколу, морамо да чинимо  све да би мудрим речима, познавањем проблема и љубављу исцелили људске душе.

Што се тиче многобројних псеудорелигиозних организација и тоталитарних секти,  да би се правилно истрајавало у односима са том публиком, увек треба памтити речи апостола Павла Титу: Јер има много непокорних, празноречивих и обмањивача, особито који су из обрезања, којима треба уста затворити, који читаве домове изопачују учећи што не треба, ради нечасног добитка. Говоре да знају Бога. а телима га се одричу; јер су гнусни и непокорни и неспособни за ма које добро дело. (Тит. 1, 10–11, 16). И данас, у име користи, при чему корист не мора бити материјална, него и политичка, добро организоване групе људи покушавају да обману наш народ, који се није још укоренио у православној традицији на одговарајући начин, посебно тамо, где недостаје манастира, храмова, духовништва, духовног просвећења.

Мисија мора данас бити посао читаве Цркве и сви ми морамо да се објединимо у том мисионарском раду. Мисија ни у ком случају не сме да раздваја људе. Данас постоји извесна напетост између оних који практикују одређене методе мисионарства и оних који негирају такве методе. Мислим, да овде треба смањити ниво сваке врсте запањивања, прекомерне оригиналности.Треба радити са смирењем а најважније је имати само један циљ: да се срца људи обрате Богу. Ако је јасно да се све ради у то име, а све остале ствари које имају за циљ нешто друго, укључујући пиар, славодобитност и слично се ставе у страну, тада нећемо имати код нас никакву напетост.  Помагаћемо једни другима у зависности од тога у којој сфери се води мисија и којим средствима човек изражава своје мисионарске напоре.

 

http://www.katiheta.net/joomla/index.php?option=com_content&view=article&id=955:2011-01-31-19-22-56&catid=54:catcrkvene&Itemid=133

 

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Дијана.]

Potomak jednog od prvih pravoslavnih Japanaca krštenih od strane Sv. Nikolaja Japanskog 

 

Upoznajte monaha iz porodice samuraja

Autor: mondo.rs

Jerođakon Nikolaj Ono dolazi iz stare porodice sveštenika Japanske pravoslavne crkve. Otac njegovog pradede bio je sveštenik Jovan Ono koji se često pominjao u dnevnicima Svetog Nikole od Japana.

21.03.2014. | 13:382

 

A- A A+

Foto: mospat.ru

"Sa očeve strane članovi moje porodice su samuraji. Živeli su u gradu Sendai na severoistoku Japana", rekao je mladi sveštenik za ruski portal Pravoslavie.

"Tata od mog pradede, Ono Syogoro Sigenobu, bio je poslednji samuraj u našoj porodici. On je kršteno ime Jovan dobio 1871. godine i postao jedan od prvih hrišćana u Japanu", rekao je Nikolaj.

Kasnije, Jovan Ono postao je sveštenik i bio je angažovan u misionarskom radu, a neko vreme je bio i starešina pravoslavne crkve u Osaki. "Moji pradeda i deda takođe su kršteni i bili su parohijani u crkvi u Kjotu", rekao je mladi japanski pravoslavni kaluđer.

Njegov otac takođe se zove Jovan.

"Pošto tamo nema pravoslavnih obrazovnih institucija koje država priznaje, moj otac je studirao na odseku za teologiju na Protestantskom univerzitetu u Kjotu, a nakon što je diplomirao otišao je na pravoslavnu Bogosloviji u Tokiju", rekao je Nikolaj.

Mladi Japanci malo znaju o pravoslavlju

Jerođakon Nikolaj kaže da mladi Japanci uglavnom znaju za katolicizam i protestantizam, dok je mali broj njih zna šta je pravoslavlje.

 

Nakon što je diplomirao njegov otac je postao đakon, a zatim 1990. godine i sveštenik. Služio je u Sabornoj crkvi u Tokiju. Onda je otišao u Kjoto gde je bio starešina 20 godina. Pozvali su ga ponovo da služi u crkvi u Tokiju i tamo i dalje obavlja svoju dužnost.

Na pitanje da li su u njihovoj porodici sačuvane neke svete relikvije, mladi Nikolaj je rekao da imaju fotografiju Svetog Nikole od Japana sa njegovim potpisom, koju je sveti vladika poklonio tati njegovog pradede.

Jerođakon Nikolaj kaže da je rođen 1989. godine u Tokiju gde je živeo na posedu katedrale Hristovog vaskrsenja. Takođe tu se nalazi i sedište poglavara japanske pravoslavne crkve.

"Kada sam imao tri godine moja cela porodica se preselila u Kjoto. Tamo sam išao u školu i studirao", rekao je 25-godišnji pravoslavni japanski monah.

Pravoslavna crkva u Kjotu jedna je najstarijih u Japanu. Crkva ima u hor u kome pevaju parohijani, a probe su jednom mesečno. Takođe, imaju i sestrinstvo, ali i svoje novine.

Ruski sveštenici takođe posećuju ovu crkvu, ali i studenti iz drugih pravoslavnih zemalja.

Jerođakon Nikolaj kaže da mladi Japanci uglavnom znaju za katolicizam i protestantizam, dok je mali broj onih koji znaju šta je pravoslavlje.

On je u živeo u Moskvi dve godine, a sada je na drugoj godini master progama Opšte crkve Kirilo i Metodije.

Kao jerođakon služio je u jednoj moskovskoj crkvi, a onda je postao pomoćnik crkvenog starešine. Tamo je 2013. godine postao kaluđer.

Obišao je većinu manastira u Rusiji, piše poratal Pravoslavie.

http://mondo.rs/a674629/Info/Svet/Upoznajte-monaha-iz-porodice-samuraja.html