Свето причешће

[Guest Инсајдер]

Ви либералци се очито правите луди!?    Није проблем често причешћивање (ако особа води истински живот Хришћанина, каје се, исповеда, труди се итд) него је проблем што ВИ саветујете да се треба често причешћивати без узимања у обзир тренутни духовни раст те особе, људи...   И тако сад добијамо следећи резултат, неки тамо верник, причешћује се сваке недеље, ретко кад или никад се не исповеда  пред причешће, јуче је био са друштвом у кафани, "био" са девојком, ујутру на Литургију и причешћивање и онда се хвалите како је црква сад пуна младих после свих ових лепих реформи.    Хоће ли му причешће спрати те грехе од "јуче" што набројах?  Наравно да неће, јер ко се истински не каје и не тежи да исправља себе и управља себе ка Небу, томе је причешће не на спас него на осуду!

[trapa]

Ко то говори, нађи ко то пропагира и одобрава. О причешћу на осуду не волим да говорим јер је то ствар Господа и причасника, у туђа срца не улазим. Али ово што си побројао је свакако нездраво. И позивати људе да не посте да се неисповедају да се не кају за грехе, где си ти то видео. Из личног искуства познавања људи који се чешће причешћују сви су јако ревносни хришћани неки чак и подвижници и то током целе године. Док опет из личног искуства познавања људи који ређе приступају и којих је више, ту има такође ревносних хришћана али сам много више видео оних који су оправо онакви против чега протестујете. То је моје лично искуство. Али заиста сам видео доста оних који целе године живе раскалашно, па онда одлуче да пар пута годишње глуме свеце по недељу дана да би ето могли да се причесте. А такође сам видео онаквих којима је само битно да одрже норму поста од недељу дана а под постом подразумевајући само уздржање од мрсне хране. Значи проблем је срцу а не у пракси. Нико не говори да треба само да се причешћујемо без да живимо хришћански. Мени лично је чешће причешћивање помогло да током године држим себе на неком нивоу, раније док сам се ређе причешћивао чим се на дуже време одвојио од путира одмах бих губио духовне снаге да се борим са страстима. А и онда као и сад приступам сад страхом вером и љубављу. Исповедам се кад имам шта да исповедим, постим кад се пости, причешћујем се скоро сваке недеље, и сваки пут се припремам пред причешће, и увек се кајем што се недовољно доборо не припремим. Нисам никакво мерило помињем свој случај само да покажем да иако се чешће причешћујем нити идем на литургију из кафане, нити се не исповедам, нити не постим, већ поштујем свето предање и залажем се за исти начин живота као и ви и поред себе знам дота људи и са овог форума који исто резонују као ја.   

[Искушеник]

Nadji knjigu Arhimandrita Jovana ,, Stradanje Zice i Studenice ,, pa procitaj sta je napisao o Jovan pre 15g. .zatim imas i knjigu Otac Danilo Velika Remeta isto izdata pre desetak godina i tu stoji svedocanstvo ovog divnog starca kako se postilo i pricescivalo kod vladike Nikolaja.

У свим тим сведочанствима стоји и то да је Владика Николај причешћивао Агликанце. И шта с` тим? Ништа.

Постило се наравно, већ сам објаснио како и зашто, јер народ није био довољно уцрквењен. Та пракса је постојала у Цркви, јер људи су охладнели у вери, ретки су били они који су ишли на Литургију сваке недеље и испуњавали све постове. Народ је постио и причешћивао се, што и ДАНАС чини. Али правити од Владике Николаја песудо-зилота и стављати га у такве оквире је нешто смешно брате Антипа, јер је Владика био широк човек.

Као и сваки Свети Отац био је за често, то јест, РЕДОВНО Причешћивање (а редовно причешћивање значи причешћивање на свакој Литургији, јер је се само Причешћем учествује у Њој).

Прво, треба разграничити тадашњу народску свест и одпадање од светоотачке праксе редовног причешћивања, јер је тада често причешћивање било причестити се неколико пута годишње.

Прочитај/прочитајте текст Јурија Максимова (ђакона Георгија) о Пракси Честог Причешћивања у Руској Цркви, има на овом форуму.

Постоји једна прича : исповеда Владика Николај увече, и тако, једна жена на исповести рекла да она није грешна. Сутрадан на Литургији пришла да се причести, а Владика сколнио Путир, рекавши : "Причешће није за безгрешне, него за грешне!".

"Што се тиче управо ауторитета катихизиса, може се навести и оно што се тим поводом каже у "Катихизису Источно-православне цркве" Светог Николаја Српског (+1956): "Колико би се често требало причешћивати? Најмање - четири пута годишње (током четири поста). Међутим, пожељно је да се причешћивању приступа што је могуће чешће, у зависности од спремности за Причешће". "

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/PraksaPricescivanjaMaksimov.htm

[Искушеник]

Ви либералци се очито правите луди!?    Није проблем често причешћивање (ако особа води истински живот Хришћанина, каје се, исповеда, труди се итд) него је проблем што ВИ саветујете да се треба често причешћивати без узимања у обзир тренутни духовни раст те особе, људи...   И тако сад добијамо следећи резултат, неки тамо верник, причешћује се сваке недеље, ретко кад или никад се не исповеда  пред причешће, јуче је био са друштвом у кафани, "био" са девојком, ујутру на Литургију и причешћивање и онда се хвалите како је црква сад пуна младих после свих ових лепих реформи.    Хоће ли му причешће спрати те грехе од "јуче" што набројах?  Наравно да неће, јер ко се истински не каје и не тежи да исправља себе и управља себе ка Небу, томе је причешће не на спас него на осуду!

Где си прочитао тако нешто? Ко овде саветује то што говориш?! Овде се искључиво говори о правилном хришћанском ЈЕВАНЂЕЛСКОМ животу у коме нема боравка у смртним гресима.

Либералци!?! - Молим те немој да клевећеш више, добићеш опомену за то!

[Жаре]

Изузетна тема и искрено ми је драго да смо се нје ухватили.Драга браћо и сестре у Христу,који тврдите за наше мишљење да је новотарија,не знам да ли би се сложили баш са вама оци првих неколико векова када се једино под епитимијом није причешћивало.Не причестити се на Литургији је означавало неку прелест,и та особа би одмах ишла код месног епископа на разговор због чега није приступила светој тајни уколико под епитимијом није,јер су људи са епитимијом често морали да напусте храм пред канон евхаристије или да стоје испред храма за време молитве.И свака већа историја Цркве говори о томе.Дакле пракса(како ми то данас зовемо) честог причешћивања је пракса која траје још од прве Цркве.Да причешће не спира грехе,оно их не спира него их сажиже у корену.О томе вам драга моја браћо говоре пре свега молитве после светог причешћа.То што не смемо јести и пити ништа пред Литургију и оред свету евхаристију јесте мера предострожности,али као таква није неизоставна.Примера ради,болесници по болницама се причешћују тек негде око подне,а ти исти људи су пре тога и доручковали и пили воде.И знам да ће сада прва помисао бити,они су болесни,а ја Вас уважена браћо питам,а нисмо ли ми сви болесни?Није ли Црква и болница сем што представља дом Божији?Немамо ли ми сви неку слабост,или је можда неко савршен?

Сви смо ми лишени славе Божије јер грешимо и свесно и несвесно.Али она жеља у нама да будемо са Христом јесте то што нас води светом путиру.Не кажем,да ме неко погрешно не разуме,да треба сада да се причешћујемо без икакве спремности и евхаристијске свести коме прилазимо и шта примамо,али да се неки "ланци и конопци" морају олабавити,заиста је потребно.Ја сада питам Вас цењена браћо и колеге нека ми неко каже какве везе има да ли је пост на води или на уљу????Нешто сумњам да су ти јеловници које данас имамо постојали за људе изван зидина манастира пре 50 година.А данас не можеш да се причестиш ако ниси јео јело на води.То је драга браћо и сестре прелаза монаштва у свет и света у монаштво.Пост јесте духовно користан,исповест чисти од греха,али ништа од овога није циљ само за себе.Кажу да се требамо причешћивати одређени број пута годишње да се не би прешло у навику и изгубила свест о страху Божијем.Ја кажем да ће се пре тако изгубити него када човек прилази по слободној вољи светој чаши.Дај Боже да се сви у чаши светој сабирамо јер једино тако остајемо изабрани народ Божији-нови Израиљ.Христос по среди нас  algabacaju

[karadjordje]

Ви либералци се очито правите луди!?    Није проблем често причешћивање (ако особа води истински живот Хришћанина, каје се, исповеда, труди се итд) него је проблем што ВИ саветујете да се треба често причешћивати без узимања у обзир тренутни духовни раст те особе, људи...   И тако сад добијамо следећи резултат, неки тамо верник, причешћује се сваке недеље, ретко кад или никад се не исповеда  пред причешће, јуче је био са друштвом у кафани, "био" са девојком, ујутру на Литургију и причешћивање и онда се хвалите како је црква сад пуна младих после свих ових лепих реформи.

Ово ћеш морати да докажеш.

   

Хоће ли му причешће спрати те грехе од "јуче" што набројах?  Наравно да неће, јер ко се истински не каје и не тежи да исправља себе и управља себе ка Небу, томе је причешће не на спас него на осуду!

Овдје си контрадикторан јер ако је неко блудничио јуче БОГ му може дати покајање и очишћење да се причести сјутра ујутро.Све и да се не покаје довољно пред Свето Причешће и ако ће му оно помоћи да не гријеши више зашто би чекао и опет падао у гријех?

[Guest Инсајдер]

Либералци!?! - Молим те немој да клевећеш више, добићеш опомену за то!

Ију ију ију сав се тресем од страшних речи твојих и због страха се покорити морам наредби твојој

algabacaju

[Жаре]

Мислим да није у питању да ли се овде неко нечега плаши или не,већ да у сваку расправу треба улазити толерантно и аргументовано са потпуним поштовањем туђег мишљења.

[trapa]

Придодао бих на брата Жарову напомену за кападокијске оце још по неке ауторитете временски ближе нама који су говорили и писали о потреби чешћег причешћивања. Прво кољиваре, па онда још ближе св. Серафима Саровског, па онда светог Јована Кроштанског за кога се говорило да од св Јована Златоустог није било таквог служитеља, св. Теофана Затворника, св. Серафима Звездинског старца Сампсона Сиверса даље светог Нектарија Егинског, па још савременије старца  Јосифа Исихасту и свих његових чеда коју су најзаслужнији за обнову Свете Горе. Па онда нашег патријарха Павла. Свети Авва Јустин се свакодневно причешћивао такође а себе је сматрао великим грешником.

Мени лично су најлепше речи светог Јована Кронштатског и свима бих најлепше препоручио књигу "Небо на земљи" коју је саставио мит. Венијамин Федченков од изабраних мисли светог Јована из његовог дневника "Мој живот у Христу". То су заиста дубоко богонадахнуте о светој литургији које остављају дубок траг на срцу и жећ за причешћем у љубави према Господу

[trapa]

Испричаћу вам једно своје искуство, нема директно везе са учесталости причешћа али и има  slavabogu.

Некима ће можда ово бости очи али мени је савест потпуно чиста.

Овако, пре неког времена сусретнем се на кошутњаку са једним колегом и добрим пријатљељем. Он ми понуди да попијемо по пивце и ја пристанем наравно. И почесмо неке животне теме и ја наравно сваку причу окрећм ка Богу. И уђемо ми ту у један леп и дубок разговор. И ја се одушевим колко је човек испред мене велики боготражитељ и иако нецрквен, колко је здравог расуђивања и православних погледа на свет. Али ипак као нецрквен и неко ко долази из нецрквене фамилије, имао је предрасуда о Цркви, православна апологетика му је била страна, ал понављам животни ставови су му били на једном високом нивоу, православни. И одужио се наш разговор и нимало није било тешко такву једну душу увести у основне истине православља. И дођосмо до индетинтета наше Цркве, Тела и Крви Христове, и са тим до свете тајне причешћа. Он је био ухваћен на удицу са великом и искреном тежњом да нађе Бога кога још није познао. Видећи да ако га одмах упутим на разговор код свештеника, на исповест, на пост, да ћу га само одбити или бар његов сусрет са Богом одгодити, поготову што је требао ускоро да путује у иностранство. Ја му предложим да одемо заједно на литургију и да се причестимо. Свесно сам на своју душу преузео одговорност за тај потез и то сам му и предочио. Неко може рећи да ја као лаик немам право да тако нешто радим као ни да некога тек тако водим на причешће, али заиста сам у њему видео боготражитеља и расудио да треба да га водим на директан Сусрет. Рекао сам му нешто овако: " Брате идемо код Бога, сву своју жељу да га упознаш своје дилеме све изнеси пред Њега, потражи Га искрено, веруј да самог Христа дотачињеш, буди свестан тога, ако будеш искрено тражио Бога наћићеш Га и Он ће ти у срцу посведочити то". Рекао сам му да се свако јутро и вече бар 5 минута помоли Богу својим речима искрено и ако може бар последња два три дана пред причешће мало пости. Све ме је послушао са радошћу и тог јутра пред литургију је блистао. Причао ми је како се молио Богу сав радостан. Пред одлазак смо имали неколицину искушења. Њему је на литургији позлило изашо је на кратко али је ипак смогао снаге да истраје до краја. И причестисмо се слава Богу. После тога предамном се чудо одиграло, човек ми се захваљивао и захваљивао ја сам му говорио Богу да се захвали и он је то чинио. Сав је био радостан и хвалио је Бога ког је управо нашао. Буквално је сијао и блистао

Ето да сам га притиснуо са страхом, постом, исповешћу, он не би приступио још. А овако сам га оставио Богу, а кад Га заволи, полако ће доћи до тренутка кад ће схавтити да му је неопходно да се исповеди, и полако ће ући у праксу наше Цркве ако Га заиста заволи почеће да пости, да чита јеванђеље итд. и ја верујем да ће га Бог полако али сигурно увести у све то.

Дал је све ово либерално не знам али ја се увек радујем кад се сетим овога, како год поступили смо из чистог срца и верујем да је то оно што Бог највише гледа.

Ето  molimmmmm

[Guest]

trapa

slavabogu

[JESSY]

molimmmmm slavabogu 0102_laugh

[Justin Waters]

Изузетна тема и искрено ми је драго да смо се нје ухватили.Драга браћо и сестре у Христу,који тврдите за наше мишљење да је новотарија,не знам да ли би се сложили баш са вама оци првих неколико векова када се једино под епитимијом није причешћивало.

Брате уопште није новотарија. То је историјска чињеница, да је причешћивање хришћана првих векова било много интензивније, готово на свакој литургији.

Новотарија је адје да је тако назовем да себе неко данас пореди у благочешћу са хришћанима првих веква и да се стално позива на прве векове и оправдање за неке своје поступке поступцима првих векова.

Ја сам се иначе запитао чему уопште дискусија, треба ли често или ретко причешћивање када се зна став Цркве нашег времена, као и нама блиског:

"Колико би се често требало причешћивати? Најмање - четири пута годишње (током четири поста). Међутим, пожељно је да се причешћивању приступа што је могуће чешће, у зависности од спремности за Причешће". "

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/PraksaPricescivanjaMaksimov.htm

Ето шта има јасније од одговора на питање колико често?

"Најмање четири пута годишње за време четири поста, а пожељно је што чешће у зависности од спремности.

Ето ја заиста не би имао ништа више да кажем на ову тему.

[Искушеник]

Све је то у реду.

Него, поента је да се људи стекну свест да је једино и право учешће на Светој Литургији - Причешће.

Да сматрају пропуштену и узалудну сваку Св. Литургију на којој се нису причестили, то је смисао Православне Вере уопште.

[Justin Waters]

Све је то у реду.

Него, поента је да се људи стекну свест да је једино и право учешће на Светој Литургији - Причешће.

Да сматрају пропуштену и узалудну сваку Св. Литургију на којој се нису причестили, то је смисао Православне Вере уопште.

То и ја подржавам, али о томе се мало или нимало не говори. Додуше не баш тако експлицитно као ти, да је свака литургија без причешћа узалудна. Није брате пропуштена и узалудна. Комплетна литургија је принос, и усрдно и пажљиво праћење и учешће на литургији такођер је по мени, Богу благоугодна жртва, с тим што кажеш да треба да постоји свест у свакоме православном хришћанину да је савршенство, врхунац да се причестимо и ка томе треба да тежимо.