Свето причешће

[Božena]

 

[Млађи Катон]

On 21.1.2020. at 22:13, Драган άσημος рече

Dokle ćemo se pričešćivati i poslije pričešća griješiti grijesima koje smo ispovjedali prije pričešća?

Одговор мора бити мало обухватнији. 

Кренимо од исповести. Ако мислиш да понављамо свакодневне (ово ,,свакоднвне" читајте добронамерно), онда нисам сигуран да је концепт исповести јасан. Стога, препоручујем текст о исповести аутора @Zoran Đurović. Али, независно од схватања, а по савету отаца, наш је циљ да се уклањамо, трудимо да не понављамо. Дакле, непрестано покушавамо да и најситнији грех избегнемо. По савету чувеног старца Силуана, чак нам ни емоција није важна за покајање, већ је најбитније да не понављамо дело и да се трудимо да не понављамо. Има ту још један мали милион поучних прича и сл, али не бих више да дужим о томе. 

Уобичајеним гресима ћемо, најчешће, грешити и после причешћивања. Људи смо, пала природа, грешни смо, па нас грешно и привлачи. То је константа овог живота. Сада се опет враћамо на већ речено и закључујемо: на нама је да се боримо да не поновимо! Остало препуштамо Господу, јер не смемо ни маловерни да будемо. 

[slovoA]

пре 1 сат, Млађи Катон рече

Људи смо, пала природа, грешни смо, па нас грешно и привлачи. То је константа овог живота.

Тачније, палост је та константа. Не мора грешно уопште да нас привлачи, чак и у озбиљном подвигу и борби против гријеха, по тој палости смо свеједно огреховљени. Јер сама воља нам је таква, што и јесте тај Адамов пад: у тој и таквој нашој (само)вољи је коријен наше огреховљености. То је оно " нека буде воља Твоја".

[Млађи Катон]

@slovoA Да, постоји такво гледиште које заговараш. Ја се држим оног које је изнео владика Игнатије (Мидић) - ,,Проблем смрти у хришћанској онтологији". 

[Млађи Катон]

пре 2 минута, slovoA рече

у тој и таквој нашој (само)вољи је коријен наше огреховљености

Ја бих рекао да је у нашој смртној природи. 

[slovoA]

пре 1 минут, Млађи Катон рече

Ја бих рекао да је у нашој смртној природи.

Али ту нашу природу Бог није створио као такву, предодређену за смрт. Не! Смрт је у природу ушла управо по Адамовој (само)вољи, кад је присвојио природу и умјесто да је приноси Богу, принио је себи (сопству). А наравно да је у том сопству (власништву над природом), до свог изражаја дошла и сама смрт, то уопште није спорно. Без Бога, природа човјека нема ни свој узрок, ни циљ, једино јој преостаје смрт, али узрок те смрти није у њој, Богом створеној за Христа. И не само да Бог није створио смрт, узрок смрти је сам Адамов гријех, то отсијецање створене природе од Бога, тј. не приношење те природе Њему (Христу), него себи (сопству= смрти, по самој творености природе, што и сам кажеш). Али није Адам дошао до тог узрока (смрти) по својој творености и природној вољи (Св. Максим), већ својом самовољом.

[Млађи Катон]

@slovoA Ух, добро. У праву си.

[slovoA]

Пре сат времена, Млађи Катон рече

У праву си.

Па и нисам баш, сад видим. Погрешно је рећи да је смрт ушла у природу с падом, смрт је тад била само активирана. Али погрешно би било рећи и да је постојала у природи као потенцијал. Постојао је тај потенцијал, а сама смрт није. Тек је активирањем тог потенцијала постала (активна).

(Нећу више.)

[JESSY]

Игуман Петар (Драгојловић): Причешћујмо се сваке недеље јер свака недеља је Васкрсење.

 

Свака недеља је Васкрсење и сваке недеље се треба ићи у храм и причешћивати се. Причешћем нам се у Цркви дарује Живот Вечни. Света Литургија је гозба и свадба Царевог Сина – Господа Исуса Христа. На њу се обавезно иде.

 

Али се треба и припремати за Свето Причешће онако како нас учи Црква. Пре свега покајничким молитвама, смирењем и праштањем. Ако је потребно, због неког великог греха, и Исповешћу. Уз обавезно поштовање свих постова, великих и малих, које прописује Црква. И да се човек никада не преједа.

 

Веома је добро да се суботом после 16 или 17 сати поподне само мало једе. Најбоље је, али није обавезно, то вам из искуства говорим, да ко може, после 16 или 17 сати, ништа не једе нити пије. Ни кап воде. Да би лаганог стомака и потом добро намољен отишао да спава. Суботња ноћ и цео суботњи дан су врло важни. То је финиш припреме за Свету Литургију у недељу. Тада посебно треба бити испуњен доста појачаном молитвом и великим ћутањем.

 

И не оптерећује се постом без меса у суботу. То није обавезно. Може се у суботу јести и месо и сутра у недељу се причестити. Све то Црква благосиља јер св. Апостол Павле каже: “Свако је створење Божије добро, и ништа није за одбацивање кад се узима са захвалношћу /Богу/, јер се освећује речју Божјом и молитвом”(1Тим.4,4-5). Али је ту главно нешто друго а то је – јести по мало. Не преједати се.

 

 

Игуман Петар Драгојловић – манастир Пиносава