Свето причешће

[Искушеник]

"Мени је један јеромонах Лука из Григоријатског манастира говорио да су се старци које су они затекли у манастиру причешћивали само суботом, нису хтели да се причешћују недељом зато што су јели мрсну храну суботом и нису хтели да се причешћују недељом. Међутим, с обзиром да су сви ови наведени игумани образовани, што богословски, што другим образовањима, они су отворили староставне књиге и нашли аутентично предање светогорско и наставили га. Увели су типик и начин причешћивања и учестало причешћивање и припрему за причешће на начин како се то радило у покрету кољивара крајем осамнестог, односно на почетку деветнестог века. И сви ови манастири које смо навели, њихови монаси се по четири пута недељно причешћују. Али, кажем, захваљујући том умном делању они се непрекидно припремају за свету Литургију и недељом. И када су панагири, односно велика бденија онда се они торжествено окупљају, иду на празнике једни другима у посету и предаје им се певница. И онда су та целоноћна светогорска бденија право торжество, где се ти људи, до малопре исихасти које не можете видети од њиховог рада на послушању или боравку у келији, саборно окупљају око певнице. За једном певницом буде и по десет монаха и кад почну да певају мислите да се небо спустило на земљу или да се земља вазнела на небо. Спој Литургије и исихазма на Светој Гори нам  управо може послужити за неке наше проблеме које имамо у нашој Цркви, у нашем богослужбеном животу, како се треба вратити свим елементима православног предања, а не инсистирати на једном елементу. Тај усамљени елеменат неће донети резултате без помоћи овог другог. Само инсистирање на Светој литургији, на Светом причешћу, без молитвене припреме неће донети плодове благодатног живота какав доноси на Светој Гори."

Разоговор са Јеромонахом Никодимом (Богосављевићем) : Светигора, бр. 188.

[Милан Меденица :)]

4chsmu1 4chsmu1 :cheesy: dada greengrin greengrin greengrin bliss jeeee bliss jeeee bliss jeeee

[w.a.mozart]

ja čestitam za ovakve teme 

[Evdokija]

Нова сам на Форуму, а и у Цркви сам, такорећи, од јуче. Можда ће некоме, ипак, помоћи и ова моја размишљања, али и искуство које хоћу да подијелим са вама. Нисам теолошки образована, а Бога молим, да САСабор што прије усагласи своје ставове о битним питањима наше вјере и да то што се наши Свети Архијереји, руковођени Духом Светим, договоре, буде обавезујуће за све (чак и тада, разлике ће, наравно, условљавати зрелост конкретне душе, јер оно што је једном на душекорист, другом није), јер овако, како је то данас, увелико нас смућује. Неки вјерници се причешћују често, неки ријетко. Неки се припремају постом, молитвом и исповијешћу, а неки, након свеноћног банчења, дођу на Литургију и причесте се. Неки то чине са страхом Божијим, а други са таквом лакоћом и неодговорношћу као да тек треба да се умију. Све комбинације реченог, виђамо свакодневно. И, наравно, једни друге осуђујемо, јер нам се мишљења, али што је још горе, и срца, чак и до непомирљивости, супротстављају. Е, када стигнемо дотле, ја онда видим да подједнако арчи талант и онај који се ријетко, као и онај који се често причешћује. Ја мислим да је најбоље одлуку препустити свештенику (духовнику) и поступити по благослову. Не вјерујем превише у нашу способност да извршимо процјену сопствене духовне зрелости. Наше је да отворимо срце Господу и предамо му своје бреме, а остало, Господ да благослови кроз духовног оца или свештеника. Конкретно, на мојој епархији, епископ благослови (најчешће је тако) да се рјеђе врши  причешћивање. Зар ми сада треба да устајемо против епископа и Божијег благослова кроз њега? За нас је тако како он благослови и свештеници како га послушају, а неком другом, другачије баста, али све по благослову. Догодило се да су неки вјерници ишли код њега да се жале због тога, чак је један, одскорашњи отац, епископа упитао, да ли он зна да је Свети Никола лупио шамар Арију. И, мало да се и насмијете, епископ му је одговорио: немој се бојати брате, ја теби нећу ошамарити. Готово да се читава једна парохијска црква испразнила због тога што вјерницима није било омогућено да се чешће причешћују и та група сада иде од ццркве до цркве и варака се са свештеницима. А, шта је ту са послушањем, трпљењем, смирењем итд., итд.? Можда би од узгоја тих полодова већа корист била, него и од самог причешћа у оваквом тренутку. Па ми смо Божији, неће Бог нас заборавити, зна он када ће нас и посјетити и када ће нас недостојне причешћа удостојити. Важније је, по мени да послушамо благослов, јер шта је Богу добром и пакла да допаднемо, душу да нам избави. Ваља нама бити Хришчанин, па како год да се причешћујемо, па и када се не причешћујемо. И, још нешто да кажем, можда би то требала да буде и нова тема, мада ја немам појма како се то поставља нова тема. Ја сам једанаест година била под епитимијом и могу да вам кажем да ми је од тога велика душекорист била. Ја, нити знам за сличан случај, нити икада чујем да неко има епитимију. Па није ЕПИТИМИЈА стручни термин који користи физика. Зашто о епитимији ништа нити чујемо нити знамо? Многи је, по мени, сасвим погрешно, промишљају као казну и срамоту, а то је, говорим из искуства, велики Благослов и лијек над лијековима.

[Милан Меденица :)]

Ја мислим да је најбоље одлуку препустити свештенику (духовнику) и поступити по благослову. Не вјерујем превише у нашу способност да извршимо процјену сопствене духовне зрелости.

bighugbighug послушање је велика ствар, као и поверење које поклањамо свештенику.

наравно, не треба запасти у  слепу полсушност, која је сасвим супротна од благодатне.

Конкретно, на мојој епархији, епископ благослови (најчешће је тако) да се рјеђе врши  причешћивање. Зар ми сада треба да устајемо против епископа и Божијег благослова кроз њега? За нас је тако како он благослови и свештеници како га послушају, а неком другом, другачије баста, али све по благослову.

мени је то стравично погрешна пракса, јер се тај владика ставља изнад праксе Цркве и суди верницима да су недостојни приласку путиру по аутоматизму. још гори би био став верника да стави владикино мишљење испред 2 миленијума праксе Цркве и огласи га тиме некаквим гуруом, а не слугом Божјим. нико од нас није непогрешив.

ако сам добро схватио из твојег писања, како то да за свештенике не важи такво послушање, а за мирјане да?

Ваља нама бити Хришчанин, па како год да се причешћујемо, па и када се не причешћујемо.

bighugbighug бити хришћанин је живети живот по Богу.

Ја сам једанаест година била под епитимијом и могу да вам кажем да ми је од тога велика душекорист била. Ја, нити знам за сличан случај, нити икада чујем да неко има епитимију. Па није ЕПИТИМИЈА стручни термин који користи физика. Зашто о епитимији ништа нити чујемо нити знамо? Многи је, по мени, сасвим погрешно, промишљају као казну и срамоту, а то је, говорим из искуства, велики Благослов и лијек над лијековима.

епитимија служи да се човек КРАЈЊОМ акривијом приближи покајању и светом причешћу, а не да буде лек над лековима или пракса свештеника да спроводи над верником. постоји и пракса снисихођења која је редовна пракса духовништва, док верник не посегне за некаквим екстремом и онда заслужи акривију епитимијом.

и сам сам био једно време под епитимијом, али ни приближно тако дуго и просто ми је бесмислено да неко 11 година буде под епитимијом, па не знам шта да је урадио. не осуђујем и не испитујем личну епитимију, али ми је просто бесмислен период.

с друге стране, лек над лековима је СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ.

мислим да не би ибло лоше да прочиташ тему из мог потписа, као и књигу, а поготово овај свеж текст који је као створен за тебе:

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,6097.msg195259.html#msg195259

[Evdokija]

Брате Милане, добро је што наглашаваш да треба да пазимо да будемо послушни, али не и идолопоклоници. Мој блаженопочивши Старац, дао ми је епитимију и то након друге исповијести. Послије прве исповијести (исповиједила сам тада све чега сам се уопште сјећала) благословио ми је причешће, а тек послије друге моје исповијести, дао ми је епитимију уз образложење да морам да се најприје смиравам, да се утврдим у вјери, па да тек онда могу да се причестим. Немој да мислиш да сам ја између те двије исповијести (мјесец дана) учинила ишта горе него у претходних четрдесет година; ни прељубу ни убиство ни крађу, нити сам нагло одлучила да почнем да се опијамм и да се дрогирам, такође да враћам и гатам и сл. Код мог Оца, уобичајено је било да се почне са епитимијом. Моја је трајала пет година, а онда се Отац упокојио. Мој други духовник, са којим нисам расчистила свој однос читавих шест година (уопште не контактирамо, јер он одбија контакт), није успио управо у томе о чему говориш, да ме наведе да му будем слијепо послушна. Ипак сам од њега прошле године добила благослов да свештеник код којег се исповиједам расуди о томе да ли да се причестим. Сада се исповиједам и причешћујем у парохијској цркви. Остајем при ставу да теолози расправе међу собом о свему што је везано за праксу вршења ове Свете Тајне. Како год да се договоре ја ћу послушати. У мом случају, показало се да је мој блаженопочивши Старац у праву. Ништа није могло тако да ми помогне да се смирим, нити да ме утврди у вјери као епитимија коју ми је благословио. Текст ћу прочитати, хвала!

[Beban]

Ne da mi se sve da citam, ima puno :P

Nego, setio sam se jedne parole:

"PRICESCA NIKAD DOSTA, PO JEDNOM U SVA CETIRI POSTA" :P

0110_hahaha  0110_hahaha 

[Guest srna u izgubljenom raju]

Smije li svestenik sluziti liturgiju, a da se samo on pricesti?

[Guest свештеник Иван]

Smije li svestenik sluziti liturgiju, a da se samo on pricesti?

Циљ литургијског сабрања је Причешће- то само онај који ни мало не размишља о црквеном животу не зна. Ако се нико не причести свештеник МОРА! То је литургијски принцип. Но, зашто онда позив: Са страхом Божијим и вером приступите? Код неких је то ствар обичаја и музеја, а не односа  синовског страхопоштовања, вере и љубави према Богу. Онда да кажемо одступите, јер нема никакве логике да нас свештеник позива а ми тај позив да игноришемо, још да се боримо против оних који прилазе причешћу као и да се боримо против свештеника и владика који говоре о Литургији као центру православне вере.

Због свега тога људи и не долазе у Цркву. Долазе само у току поста, прве и задње недеље када је у црквама гужва. Поремећена еклисиолошка и евхаристијска свест.

Још, поред свега тога чујем да и данас има духовника који одлучују људе од по пет и више година од Причешћа. То је благо речено највећи степен нелитургијске свести.

[Guest srna u izgubljenom raju]

To znam i razumijem, ali da li se liturgija moze uopste sluziti ,ako samo svestenik aktivno (pricescem, samo stajanje bez pricesca i ne racunam u ucesce), ucestvuje u njoj, gdje je zajednica ,ako u evharistiji ucestvuje samo klir bez naroda? Liturgija sa samo jednim pricasnikom ,(osim ako tako mora) mi djeluje kao brod spasenja  u kom je samo kormilar bez putnika.

[Beban]

Blago tom kormilaru  8086.gif

[Guest srna u izgubljenom raju]

Blago njemu, ali nema smisla da kormilar brani da se napuni brod, ako je to vec brod spasenja. Ne moze svestenik reci da samo on ima pravo da se pricesti, jer ima specijalnu blagodat.

[w.a.mozart]

toga će biti sve manje... jer takvi sveštenici izumiru... figurativno a i bukvalno

stvari se odvijaju sve bolje i bolje  8086.gif

[Guest свештеник Иван]

toga će biti sve manje... jer takvi sveštenici izumiru... figurativno a i bukvalno

stvari se odvijaju sve bolje i bolje  8086.gif

Дефинитивно. Саша је све лепо рекао и ја ту не бих ништа диро! Толико је све једноставно и просто, све је Господ учинио за нас, али ми не прихватамо. У томе је највећи проблем. Не верујемо у Христове речи. А оправдања нема.

Ја се молим за дане када ће бити причасника сваке литургије, где ћемо сви уествовати у Евхаристији- за све благодарити Богу. Да нам све извире и да нам све увире у Литургију.

[w.a.mozart]

neko reče-ja čestitam kad se ljudi često pričešćuju-....

tako je, oče....