Поставите питања везана за еволуциону биологију

[Александар Милојков]

Да не говоримо колико је научних великана, попут Њутна, Тесле, веровало у Бога. И њима је наука говорила у прилог њиховој вери: Како су величанствена дела Твоја, све си премудрошћу створио!

[Justin Waters]

Да не говоримо колико је научних великана, попут Њутна, Тесле, веровало у Бога. И њима је наука говорила у прилог њиховој вери: Како су величанствена дела Твоја, све си премудрошћу створио!

Ма неки начин могу да разумем и ксија. У време од појаве атеизма до данас, у неким ситуацијама ни људи који се издају као верници, нису према атеистима, или људима који слабо верују имали разумевања и сипали су осуде на све стране. Да не помињемо колико је католичка црква у средњем веку допринела појави агресивног атеизма кроз кога се одржао и данашњи агресивни атеизам, онај који у атеистима прозиводи људе који са ниподоштавањем гледају на верујуће људе. Колико је само атеиста који се јеже на помен вере и као да су оперисани од разговора о вери, док опет имаш и верујућих људи који се згражавају како то да неко не може да верује и тиме се јако уздижу у односу на онога који неверује.

[Александар Милојков]

Да не говоримо колико је научних великана, попут Њутна, Тесле, веровало у Бога. И њима је наука говорила у прилог њиховој вери: Како су величанствена дела Твоја, све си премудрошћу створио!

Ма неки начин могу да разумем и ксија. У време од појаве атеизма до данас, у неким ситуацијама ни људи који се издају као верници, нису према атеистима, или људима који слабо верују имали разумевања и сипали су осуде на све стране. Да не помињемо колико је католичка црква у средњем веку допринела појави агресивног атеизма кроз кога се одржао и данашњи агресивни атеизам, онај који у атеистима прозиводи људе који са ниподоштавањем гледају на верујуће људе. Колико је само атеиста који се јеже на помен вере и као да су оперисани од разговора о вери, док опет имаш и верујућих људи који се згражавају како то да неко не може да верује и тиме се јако уздижу у односу на онога који неверује.

То стоји. 

[Juan Valdez]

3) Ruska Pravoslavna Crkva ima istrazivacki centar http://www.shestodnev.ru/ koji radi sa blagoslovom moskovskog patrijarha.

Вау, тресем се од страха! Могу да имају милионе благослова од кога год, то неће променити чињеницу да се ради о неопеваним идиотлуцима и будалаштинама. Што је најгоре, све је преписано од америчких протестантских фундаменталиста. Није чак ни креативан идиотлук.

Čak i čovek od pre 250 godina je bio niži u proseku nego čovek danas.

Моји преци сви били мнооого виши него ја и остали рођаци данас.  

Ето шта ти је просек као показатељ :huh:

Занимљиво је како се увек извуку разни неки преци из рукава да би се свађало са непобитним чињеницама. Тако исто сваки Србин има претке који су сви одреда живели по 100 година и били потпуно здрави, што побија непобитну чињеницу да људи као врста (статистичка расподела има и своје екстреме који дебело одударају од просека, тако да изузеци нису ништа чудесно) никада нису живели дуже и никада нису били здравији. А демографска експлозија у двадесетом веку се објашњава... Ма шта уопште има да се објашњава, то су све људска мудровања и терор рационалности који тежи да прогна мој поглед на свет.  

KREACIONISTA U BIOLOGIJI = RAVNOZEMLJAŠ U GEOGRAFIJI.

Камо среће. Равноземљаш је макар у неку руку у праву, макар у инфинитезималном.

Не, ништа интелигентније од тога да је 2+2=4. Јер потребан бог математике који ће да надгледа и осигурава да је 2+2=4?

Али зар се ниси запитао одакле уопште математика са својим законитостима? Уопште не потенцирам одговор. Не мора да буде Бог. Може да буде нкакав платонизам, може да буде бесконачна регресија, било шта. Али шта је то што је тебе тако убедило да математика једноставно јесте и ту си стао са дубљим промишљанима, баш као што су верници убеђени да Бог једноставно јесте?

Аналогија би била предвиђање времена. Ми знамо пуно законитости у метерологији, али нема шансе да ћемо икад моћи егзактно предвитети време на неком месту годину дана унапред управо због те осетљиве зависности на почетне услове, која интринзично уноси елемент случајности, ако ништа оно због квантне механике  

Ово ми није јасно. Какве везе има квантна механика? Зар је могуће да иста има практични утицај код предвиђања времена? И чини ми се да си поредио две различите врсте недетерминизма. Код квантне механике недетерминизам се огледа у теоријској немогућности истовременог предвиђања парова појединих величина. Али сама таласна функција је и те како детерминистичка. Ако знам почетно стање, могу тачно да предвидим стање мог система за милион година. Теорија хаоса је недетерминистичка на сасвим други начин. Ту су решења самих једначина непредвидива на дуже стазе због осетљивости на почетне услове коју си поменуо. Такав недетерминизам је са практичне тачке гледишта углавном много гори. Мислим да би метеоролози били пресрећни када би имали проблеме какве доноси квантна механика са својом неодређеношћу. Нпр. ширина спектралне линије. У великом броју случајева то није претерано битно. И та широка линија врло често је довољна да нам каже о чему се ради. Метеоролог, с друге стране, нема појма какво ће време бити за годину дана. Исто је и са еволуцијом. Ту је ”неодређеност” практично бесконачна, све је потпуно непредвидиво на довољно дугим временским скалама. Или сам нешто погрешно схватио? Ово нема везе с расправама на релацији вера-атеизам, само сам радознао.

[Milan Nikolic]

Маса не изазива време ни у ком смислу и облику, већ изазива закривљење простор-времена по ОТР.

Да ли фотон изазива време и да ли је фотон маса? Такође, ако ,тамна енергија' (вакуум) игра улогу постојања времена, да ли се и она као и свака друга енергија може сматрати обликом масе?

Као што видиш, због оваквих претпоставки може се закључити да је време својство материје.

[mirjanap]

Čak i čovek od pre 250 godina je bio niži u proseku nego čovek danas.

Моји преци сви били мнооого виши него ја и остали рођаци данас.  prstgore

Ето шта ти је просек као показатељ prstgore

Занимљиво је како се увек извуку разни неки преци из рукава да би се свађало са непобитним чињеницама. Тако исто сваки Србин има претке који су сви одреда живели по 100 година и били потпуно здрави, што побија непобитну чињеницу да људи као врста (статистичка расподела има и своје екстреме који дебело одударају од просека, тако да изузеци нису ништа чудесно) никада нису живели дуже и никада нису били здравији. А демографска експлозија у двадесетом веку се објашњава... Ма шта уопште има да се објашњава, то су све људска мудровања и терор рационалности који тежи да прогна мој поглед на свет.  prstgore

Ма не свађам се са просеком.

Просек је просек.

Пола неког скупа може бити изнад просека а пола испод а у просеку да нема примерка ... (шалим се). Мислим да просек није добар показатељ неких истина. Често крајње ретки примерци могу да укажу више на неку појаву него просек. Али сад није о томе реч ....

prstgore

[Guest]

Да ли су људи и диносауруси савременици? Да ли је чудовиште из Лох-Неса диносаурус?

[Rade-IUS]

znaci ja sam evlucionista ateista i ti mi pridjes  i pocnes da mi pricas da je Bog napravio svet da je ljubav..je ti kazem brate zar moze ljubav da bude iza toga....

prstgore

Ти си ближи атеизму него што уопште можеш да претпоставиш...

Come to the dark side Luke, I am your father!  0203_cool  хехе  

Још само да сконташ да се НИ НАЈМАЊА трунка твог аргумента и критике према богу не мења ни да је ТЕ неистинита, а свако слово Библије истинито. Ни најмања.

Онда си на милиметар од тога да сконташ да си у све то веровао не због неких доказа у прилог томе, него јер си веровао да из тих веровања произилазе добре ствари и моралан Бог. Видевши да то није случај коначно можеш критички да преиспитач зашто верујеш у то што верујеш и онда...   319.gif 0203_cool klapklap 4chsmu1 4chsmu1 joooj whackado leteti

argumente koje ja potezem uopste nisu originalno moji.Ovakvu kritiku Boga ja sam naucio i da priznam osmelio se preko dva coveka Dostojevskog i sv.Justina Popovica...

a sad koje ateista a ko vernik to je relativno pitanje...jedan pravoslavni svestenik kad ga pitaju koliko veruje u Boga.kaze da ni malo ja sam ateista ali se krvavo borim da postanem vernik  ..taj svestenik je relativno poznat i razoblicava lazne bogomoljce uopste celu nasu savremenu duhovnost...jer prava vera je ziva vera..vera dela

[Rade-IUS]

@Rade

Pa upravo to nikako ne kontas. NEMOZES TI BITI MERILO I VODILJA KAKO BOG TREBA

DA DELA DA BI IMAO LJUBAVI.

Nije tvoj emocionalizam i fantazija odrednica Bozijeg delovanja stadaradim covece.

Ili verujes da sve sto Bog radi radi iz ljuabi ma kako to nama izgledalo ili neverujes i kraj price.

Ti bukvalno sudis Bogu, nameces mu sta treba da radi.

Ne znam kako vise ne kapiras da setas izmedju ove dve osnovne greske.

a jesam ja rekao da moja volja treba da bude odrednica Boga??

ja nesto merim i odmeravam...

zasto bi se uopste mene ticalla Bozija ljubav. Njegovo shvatanje.Za mene je to drugi svet....cinjenica je stradanje.to je objektivna cinjenica.objektivna cinjenica je da sve strada.i to nije neko straducanje nego OGROMNO  stradanje. e sad koji je smisao stradanja??njegovo opravdanje??pogotovo ako je ono od pocetka??

ja ne pravim nikakvu gresku logicku i ontolosku ja ne mudrujem iz vecne perspektive.gde je jedan dan hiljadu godina.meni je taj ugao nepojmiv.. ja mudrujem sa zemlje u vodenici smrti koju je pokrenuo Bog i melje me kao i tebe i sve nas...i gledam i ne razumem stradanje...to stanoviste je legitimno...jer postojiim i pitam se o svom postojanju to mi je urodjena sposobnost... ti pises da me Bog voli nekom svojom ljubavi koju ja ne razumem ni ti ne razumes ne  razumem da je Bog zanemario  perspektivu svoje tvorevine.. to je duboko nepravedno.i nasilnicki...sebicno misli na sebe i svoj cilj  a ne tice ga se  sto taj put od pocetka do cilja pun krvi i suza.. svejedno Bog je istoriju i stradanje koristi kao sredstvo za svoj cilj bez obzirakoliko o vaskrsenju bude lepo..

ljubav je saosecanje.gledati drugog kroz drugog a ne kroz sebe i svoje cilje...

ajde da smo mi krivi sto stradamo.prvi covek je pogresio uveo celu tvorevinu u stradanje i Bog hoce da vrati tvorevinu sebi..ali ako je stradanje uveo Bog?? ti ces reci veruj  ali kako da verujem iz ljubavi a ne iz straha da ne budem kaznjen sto nisam verovao...jos zabranjujes i sebi i drugima da se ne postavljaju pitanja..time na kraju opet dolazimo do autoritativnog Boga kome se pokoravamo...jer ga ne znamo...

[Aquilius Cratus]

Да ли су људи и диносауруси савременици? Да ли је чудовиште из Лох-Неса диносаурус?

Nisu. To je urbana legenda.

[Justin Waters]

@Rade

Pa upravo to nikako ne kontas. NEMOZES TI BITI MERILO I VODILJA KAKO BOG TREBA

DA DELA DA BI IMAO LJUBAVI.

Nije tvoj emocionalizam i fantazija odrednica Bozijeg delovanja stadaradim covece.

Ili verujes da sve sto Bog radi radi iz ljuabi ma kako to nama izgledalo ili neverujes i kraj price.

Ti bukvalno sudis Bogu, nameces mu sta treba da radi.

Ne znam kako vise ne kapiras da setas izmedju ove dve osnovne greske.

a jesam ja rekao da moja volja treba da bude odrednica Boga??

ja nesto merim i odmeravam...

zasto bi se uopste mene ticalla Bozija ljubav. Njegovo shvatanje.Za mene je to drugi svet....cinjenica je stradanje.to je objektivna cinjenica.objektivna cinjenica je da sve strada.i to nije neko straducanje nego OGROMNO  stradanje. e sad koji je smisao stradanja??njegovo opravdanje??pogotovo ako je ono od pocetka??

ja ne pravim nikakvu gresku logicku i ontolosku ja ne mudrujem iz vecne perspektive.gde je jedan dan hiljadu godina.meni je taj ugao nepojmiv.. ja mudrujem sa zemlje u vodenici smrti koju je pokrenuo Bog i melje me kao i tebe i sve nas...i gledam i ne razumem stradanje...to stanoviste je legitimno...jer postojiim i pitam se o svom postojanju to mi je urodjena sposobnost... ti pises da me Bog voli nekom svojom ljubavi koju ja ne razumem ni ti ne razumes ne   razumem da je Bog zanemario  perspektivu svoje tvorevine.. to je duboko nepravedno.i nasilnicki...sebicno misli na sebe i svoj cilj   a ne tice ga se  sto taj put od pocetka do cilja pun krvi i suza.. svejedno Bog je istoriju i stradanje koristi kao sredstvo za svoj cilj bez obzirakoliko o vaskrsenju bude lepo..

ljubav je saosecanje.gledati drugog kroz drugog a ne kroz sebe i svoje cilje...

ajde da smo mi krivi sto stradamo.prvi covek je pogresio uveo celu tvorevinu u stradanje i Bog hoce da vrati tvorevinu sebi..ali ako je stradanje uveo Bog?? ti ces reci veruj  ali kako da verujem iz ljubavi a ne iz straha da ne budem kaznjen sto nisam verovao...jos zabranjujes i sebi i drugima da se ne postavljaju pitanja..time na kraju opet dolazimo do autoritativnog Boga kome se pokoravamo...jer ga ne znamo...

Брате то што зовеш огромним страдањем је само опет твој псхиологизам. Ако изузмемо човека, смрт у природи има своје место. Узми прост ланац исхране.

Потрошачи, рецимо неке мачке месождери, или неки биљоједи када умру, њих разлагачи тј бактерије разлучују на материју која је онда за произвођаче тј биљке храна. Биљке користе такођер неорганску твар, да би производили органску. Биљке се тако одржавају које су онда опет храна за потрошаче и извор кисеоника. Тако се иде у круг стално..Потрошачи-разлагачи-произвођачи-потрошачи-разлагачи....Дакле у природи немаш никаквих сувишних и бесмислених последица које индицирају да је нешто у хаосу и бесмислу...Док опет ако узмеш човека...човеково умирање не доприноси никако биолошкој равнотежи..нити јој шта одузима. Човек био или не био у природи ако не делује својим деструктивним снагама, нити ремети нити доприноси реду у природи. Природа је уређена да се сама о себи брине, тј по промислу Бога. Парадоксална је чињеница да ако би сад у тој биолошкој равнотежи изузео рецимо "јадне бактерије" да се не муче и не умиру...нестала би сва органска материја, и земља би се стварно претворила у пустару и личила би на месечеву површину...У свему томе умирање човека јесте трагедија јер је човек позван да ту природу користи, док компоненте смрти у природи нису трагедија, када сама смрт када би се одузела из те природе дефинитивно би је претворило у мртвило.

Како то објашњаваш?

[Aquilius Cratus]

@Rade

Pa upravo to nikako ne kontas. NEMOZES TI BITI MERILO I VODILJA KAKO BOG TREBA

DA DELA DA BI IMAO LJUBAVI.

Nije tvoj emocionalizam i fantazija odrednica Bozijeg delovanja stadaradim covece.

Ili verujes da sve sto Bog radi radi iz ljuabi ma kako to nama izgledalo ili neverujes i kraj price.

Ti bukvalno sudis Bogu, nameces mu sta treba da radi.

Ne znam kako vise ne kapiras da setas izmedju ove dve osnovne greske.

a jesam ja rekao da moja volja treba da bude odrednica Boga??

ja nesto merim i odmeravam...

zasto bi se uopste mene ticalla Bozija ljubav. Njegovo shvatanje.Za mene je to drugi svet....cinjenica je stradanje.to je objektivna cinjenica.objektivna cinjenica je da sve strada.i to nije neko straducanje nego OGROMNO  stradanje. e sad koji je smisao stradanja??njegovo opravdanje??pogotovo ako je ono od pocetka??

ja ne pravim nikakvu gresku logicku i ontolosku ja ne mudrujem iz vecne perspektive.gde je jedan dan hiljadu godina.meni je taj ugao nepojmiv.. ja mudrujem sa zemlje u vodenici smrti koju je pokrenuo Bog i melje me kao i tebe i sve nas...i gledam i ne razumem stradanje...to stanoviste je legitimno...jer postojiim i pitam se o svom postojanju to mi je urodjena sposobnost... ti pises da me Bog voli nekom svojom ljubavi koju ja ne razumem ni ti ne razumes ne   razumem da je Bog zanemario  perspektivu svoje tvorevine.. to je duboko nepravedno.i nasilnicki...sebicno misli na sebe i svoj cilj   a ne tice ga se  sto taj put od pocetka do cilja pun krvi i suza.. svejedno Bog je istoriju i stradanje koristi kao sredstvo za svoj cilj bez obzirakoliko o vaskrsenju bude lepo..

ljubav je saosecanje.gledati drugog kroz drugog a ne kroz sebe i svoje cilje...

ajde da smo mi krivi sto stradamo.prvi covek je pogresio uveo celu tvorevinu u stradanje i Bog hoce da vrati tvorevinu sebi..ali ako je stradanje uveo Bog?? ti ces reci veruj  ali kako da verujem iz ljubavi a ne iz straha da ne budem kaznjen sto nisam verovao...jos zabranjujes i sebi i drugima da se ne postavljaju pitanja..time na kraju opet dolazimo do autoritativnog Boga kome se pokoravamo...jer ga ne znamo...

-To se ne radi jer je to 100% garancija za samoprelest. Ti sudis Bogu da nije trebao da uradi neku

stvar  tako kako je uradio nego onako kako se tebi svidja. Sotona bi bio veoma ponosan na tebe zbog

takvog mudrovanja sa zemlje.

- Ne ljubav nije bolecivo saosecanje i skup njanjavih fantazija. Ljubav je zelja da se ostvari zajednica

slobode na relaciji licnsot-licnost. A to je nemoguce dok obe licnosti ne postoje i dok obe licnosti ne NE

ZELE da udju u takvu zajednicu. Sve ostalo nije ljubav nego emocionlan bolecivost i fantazije nase pale prirode.

[Rade-IUS]

No sledece pitanje za evolucioniste je:

Ako je Bog kako uci Akvilio i ostala evoluucionisticka bratija..stvorio svet kao vodenicu smrti..dobro ajde stvorio svet kao vodenicu smrti jer je to dokazano...da ne dam akvilu povod da izvrsi zamenu teza... da ne bi bi bio tiranin..i na silu zagrlio coveka  i svet i obozio ih bez njihove slobode, vec dopustio da svet prvo strada pa tek onda da  episkop Adam prinese svet u slobodinjemu i tako se svet mic po mic obozuje...jer drugacije nije zeleo da da se svet obozi...je l tako?

drugo pitanje je da li je ce o Drugom dolasku obozenje zahvatiti  gresnike kao  ipravednike samo sto ce onji to obozenje da  dozivljavaju kao pakao??mislim na onu cuvenu bic bozije ljubavi??Bog njih ne kaznjava rej to ne radi?samo sto su gresnici svojom slobodom voljom okrenli lice od Boga pa tu ljubav dozivljavaju u stvari kao pakao??jesam dobro razumeo?

[Rade-IUS]

- Ne ljubav nije bolecivo saosecanje i skup njanjavih fantazija. Ljubav je zelja da se ostvari zajednica

slobode na relaciji licnsot-licnost. A to je nemoguce dok obe licnosti ne postoje i dok obe licnosti ne NE

ZELE da udju u takvu zajednicu. Sve ostalo nije ljubav nego emocionlan bolecivost i fantazije nase pale prirode.

Јустин Поповић

Срна у изгубљеном рају

Исповест

Срна сам. У васиони ја сам чуло туге. Давно-давно, Неко је протерао на земљу све што је тужно у свима световима и од тога салио моје срце. И отада ја сам чуло туге. Живим тиме што из свих бића и твари сишем тугу. По црну кап туге спусти у моје срце свако биће чим му приступим. И црна роса туге као танки поточић струји кроз моје вене. И тамо, у моме срцу, црна роса туге прерађује се у бледу и плавичасту.

По моме бићу разливена је нека магнетска сила туге. И све што је тужно у свету она неодољиво привлачи и слаже у моме срцу. Зато сам тужнија од свих створења. И имам сузе за свачији бол... Не смејте ми се, о насмејани! Ја сам запрепашћена сазнањем: у овом тужном свету има бића што се смеју. О, проклети и најпроклетији дар: смејати се у свету у коме ври туга, кључа бол, пустоши смрт! Какав осуђенички дар!... Ја се од туге никада не смејем. Како бих се смејала када сте тако груби и сурови, ви насмејани! Када сте тако зли и ружни! А ружни сте од зла. Јер само зло наружи лепоту земаљских и небеских створова... Сећам се, присећам: ова је земља некада била рај, а ја – рајска срна. О, сећања од кога усхићено посрћем из радости у радост, из бесмртности у бесмртност, из вечности у вечност!...

А сада? – Мрак је попао све моје очи. На све путеве, којима се крећем, полегла је густа тама. Моје мисли капљу сузама. А осећања вру тугама. Цело моје биће захватио је неки неугасиви пожар туге. Све у мени тугом гори, али никако да сагори. И ја јадна само једно јесам: вечна жртва паљеница на васионском жртвенику туге. А васионски жртвеник туге је Земља, сива и суморна, бледа и сумрачна планета...

Моје срце је неприступачно острво у бескрајном океану туге. Неприступачно за радост. Да ли је свако срце – неприступачно острво? Реците ви што срце имате! Знате ли чиме су све опкољена ваша срца? Моје – све самим океанским понорима и безданима. И стално се дави у њима. Никако да се извуче из њих, да изађе из њих. Све чега се дохвати меко је као вода. Зато су очи замагљене од суза, а срце разривено од уздаха. Болне су ми зенице, јер су многе поноћи заноћиле у њима. Синоћ је сунце зашло у оку моме, а јутрос се није родило. Удавило се у тминама моје туге. Нешто страшно и језиво проходи моје биће. Плаши ме све што је око мене и изнад мене. О, да бих побегла од страхота овога света! А постоји ли неки свет без страхота? Зазидана сам муком, опијена пелином, пресићена чемером. Ја усплахирено будим срце своје од пијанства тугом, а оно се све више опија. Душу своју, поплашену и разјурену страхотама овога света, вичем да ми се врати, а она све безобзирније бежи од мене, тужне и сетне...

Срна сам. Али чиме? – Не знам. Видим, али како, и то не разумем. Живим, али шта је то живот, не схватам. Волим, али шта је то љубав, не појимам. Патим, али како у мени ниче, расте и сазрева патња, то никако не разумем. Уопште, врло мало разумем од онога што је у мени и око мене. И живот, и љубав, и патња, све је то шире и дубље и бескрајније од мога знања и разумевања и схватања. Неко ме је спустио у овај свет, и у моје биће ставио мало разума, зато и разумем мало од света око себе и од света у себи. Све нешто несхватљиво и необично гледа у мене из сваке ствари, зато се и плашим. А моје крупне очи, да ли су зато крупне, да би што више сместиле несхватљивог, и сагледале несагледаног?

Крај туге, неко је разлио у мени, и обесмртио, и овековечио нешто што је трајно као бесмртност и огромно као вечност. То је инстинкт љубави. У њему има нечег свемоћног и неодољивог. Он се разлива кроз сва моја осећања, кроз све моје мисли, и влада свецелим мојим бићем. Као мало, мајушно острвце, тако је биће моје, а око њега се бескрајно претеже, разлива и прелива она – загонетка моје душе: љубав. Ма куда кренула по своме бићу, свуда наиђем на њу. То је нешто свуда присутно у мени, али и најприсније. У мени: ја јесам, равно је са: ја волим. Љубављу јесам оно што јесам. Бити, постојати за мене је исто што и волети, љубити. И зар може бити бића без љубави? За такво биће не зна моје срнино срце.

Не вређајте љубав у мени. Јер вређате моју једину бесмртност и моју једину вечност. А усто, моју једину бесмртну и вечну вредност. Јер шта је вредност, ако не оно што је бесмртно и вечно? А ја сам само љубављу бесмртна и вечна. То ми је све. Ја тиме и осећам, и мислим, и гледам, и чујем, и видим, и знам, и живим, и бесмртујем. Кад кажем: волим – ја тиме обухватам све своје бесмртне мисли, сва своја бесмртна осећања, све своје бесмртне чежње, све своје бесмртне животе. Са тим – ја сам изнад свих смрти и изнад свих небића, ја: срна сребрнаста, срна нежна, срна усплахирена...

Кроз језиве урвине и страшилне поноре пролази љубав моја ка теби – плаво небо, ка теби – благи човече, ка теби – цветна дубраво, ка теби -мирисна траво, ка теби – Сведобри и Свенежни! Кроз безброј смрти пробија се љубав моја ка теби, о слатка Бесмртности! Зато је туга мој стални сапутник. Свака грубост – читава је смрт за мене. Највише сам у овом свету доживела грубости од једног бића што се зове – човек. О, понекад је он – смрт за све моје радости. Очи моје, гледајте преко њега и изнад њега ка оном – Сведобром и Свенежном! Доброта и нежност, то је живот за мене, то – бесмртност, то – вечност. Без доброте и нежности – живот је пакао. Осећајући доброту Сведоброг и нежност Свенежног, ја сам сва у рају. Нагрне ли грубост људска на мене, о! то пакао нагрне са свима своји страхотама. Зато се плашим човека, сваког човека, осим доброг и нежног.

Крај потока сам, чије обале реси плаво цвеће. А поток је од мојих суза. Ранише ме људи у срце, и место крви потекоше сузе. Нежна небеса, ево вам казујем своју тајну: место крви у срцу имам сузе. У томе је мој живот, у томе моја тајна. Зато плачем за све тужне, за све недужне, за све понижене, за све увређене, за све гладне, за све беспризорне, за све уцвељене, за све намучене, за све ојађене. Моје мисли се од туге брзо загрцну и претворе у осећања, а осећања се излију у сузе. Да, осећања су ми бескрајна, и сузе безбројне. И готово свако моје осећање тугује и плаче, јер чим крене из мене у свет око мене, наиђе на понеку грубост људску. О, има ли грубљег и суровијег бића од човека?...

Зашто ли сам бачена у овај свет, међу људе? Ох, некада, давно -давно, када у својим густим и бескрајним шумама нисам знала за људе, свет је био за мене радост и рај. И ја сам своја рајска расположења и усхићења радосно ткала између мирисавог цвећа и витких бреза, између питомих дубрава и плавих небеса. Но у мој рај крочио је он: груб, суров и охол, он – човек. Згазио ми цвеће, посекао дрвеће, замрачио небо. И тако, мој рај претворио у пакао... О, не мрзим ја њега због тога, већ га жалим. Жалим га што нема осећања за рај. А од тога нема већег ужаса за створење, за ма које створење. Знате, срна не може да мрзи; она може само да жали и сажаљева. Све увреде, све грубости она одбија тугом и сажаљењем... О, људи, како сте сурови и груби! Чула сам да постоје демони. Зар је могуће да су гори од људи? Само једно молим, само једно желим: да не будем душа у човеку, осећање у човеку, мисао у човеку...

Сваку грубост људску ја доживљујем као тежак ударац по срцу. Од тога се јавио тумор на срцу. О, колико модрица имам на срцу! О, колико удараца!... Ах, да! Та ја сам у изгубљеном рају: срна у изгубљеном рају! Ох, смилуј се на мене, Сведобри и Свенежни! Гомиле модрица, једна до друге, једна на другој, и тако се направио тумор на срцу! Ох, спаси ме од људи, од грубих и злих људи! Тиме ћеш мој свет претворити у рај и моју тугу у радост...

Више од свега што се воли, волим – слободу. Она се састоји у доброти, у нежности, у љубави. А зло, а грубост, а мржња, – то је ропство најгоре врсте. Робујући њима, робује се смрти. А има ли од смрти страшнијег ропства? У такво ропство одводе људи, ти измишљачи и творци зла, грубости и мржње. А мене послали у свет, рекли и прорекли, одредили и предодредили: буди туга и љубав. И ја свим бићем испуњујем своје назначење: тугујем и волим. Тугујем кроз љубав, љубим кроз тугу. И зар могу другачије у свету који је насељен људима? Мој живот је у томе оквиру, у томе раму. Сва сам срце, сва око, сва туга, сва љубав, зато ме потреса страх, онај мили страх, за који зна само – тужна срна...

У охолости својој људи и не слуте каква раскошна и чудесна осећања носимо у себи ми, срне. Између нас и вас, људи, зјапи провалија, те ми не можемо к вама ни ви к нама. Ви немате чуло за наше светове. Када бисмо ми срне срцем прешле у вас, прешле бисмо у пакао. Некада, ми смо биле у рају. Ви нам га људи претвористе у пакао. Шта су ђаволи за вас, то сте ви људи за нас. Причале нам брезе: видесмо Сатану где паде с неба на земљу, паде међу људе и – остаде. Он, отпадник неба, објавио је: најпријатније ми је међу људима; и ја имам свој рај, то су они: људи...

Знам и предосећам: мене очекује бесмртност, боља од људске. За вас људе, тамо у оном свету, постоји и пакао. А за нас срне – само рај. Јер ви сте људи свесно и добровољно измислили грех, зло и смрт, па сте и нас, без нашег пристанка, повукли у њих својом пакошћу и злобом, пошто сте имали власти над нама. Зато ћете и одговарати за нас: за све наше муке, невоље, патње и смрти. Ви ћете и испаштати за нас и због нас... Слушала сам, плаво небо шапутало је црној земљи ову вечну истину: људи ће на дан Суда дати одговор за све муке, за све патње, за све невоље, за све смрти земаљских бића и твари. Све животиње, све птице, све биљке, устаће и оптужиће род људски за све болове, за све увреде, за сва зла, за све смрти што им је причинио у гордом грехољубљу свом. Јер са родом људским, пред њим, и за њим иду грех, смрт и пакао.

Када бих бирала међу створењима, пре бих изабрала тигра него човека, јер је мање крвожедан од човека; пре бих изабрала лава него човека, јер је мање крволочан од човека; пре бих изабрала хијену него човека, јер је мање одвратна од човека; пре бих изабрала риса него човека, јер је мање љут од човека; пре бих изабрала змију него човека, јер је мање лукава од човека; пре бих изабрала свако чудовиште него човека, јер је и најстрашније чудовиште мање страшно од човека... О, истину говорим, из срца говорим. Јер човек је измислио и створио: грех, смрт и пакао. А то је горе и од најгорега, чудовишније и од најчудовишнијега, страшније и од најстрашнијега у свима мојим световима.

Начула сам, роморио је поток од суза: људи се хвале некаквом интелигенцијом. А ја их гледам из њихових главних дела: греха, зла и смрти. И изводим закључак: ако се њихова интелигенција састоји у томе што су измислили и саздали грех, зло и смрт, онда то није дар него проклетство. Интелигенција која живи и изражава себе грехом, злом и смрћу, казна је Божја. Велика интелигенција – велика казна. Мене би увредили, када би ми рекли да сам интелигентна, на људски начин интелигентна. Ако је таква интелигенција једина одлика људи, онда – ја је се не само одричем него је и проклињем. Када би од ње зависио чак и мој рај и моја бесмртност, ја бих се занавек одрекла раја и бесмртности. Интелигенција без доброте је казна Божја. А велика интелигенција без велике доброте је неподношљиво проклетство.

Са интелигенцијом, без доброте и нежности, човек је готово ђаво. Слушала сам од небеских анђела, када су крила прали мојим сузама: ђаво је велика интелигенција без имало доброте и љубави. Човек интелигентан, а без доброте и самилости, пакао је за моју нежну душу, пакао за моје тужно срце, пакао за моје безазлене очи, пакао за моје кротко биће. Ка једној жељи душа се пропиње: да не живи ни у овом ни у оном свету крај човека који је интелигентан а нема доброте ни самилосне нежности. Само тако пристајем на бесмртност и вечност. Ако не, уништи ме, Боже, и претвори у небиће!

У давна времена причале су беле срне: земљом је прошао Он: Свеблаги и Свемилостиви, и земљу у рај претворио. Где је стао, ту је рај настао. На сва бића и на сву твар из Њега се лила бескрајна доброта, и љубав, и нежност, и милост, и благост, и мудрост. По земљи је ходио, и небо на земљу сводио. Звали су га Исус. О, ми смо у Њему виделе да човек може бити диван и прекрасан, само кад је безгрешан. Он је и нашом тугом туговао и са нама плакао због зала што нам их људи починише. Био је са нама, а против творевина људских: греха, зла и смрти. Волео је сва створења нежно и самилосно; миловао их неком божанском сетом; и бранио од људског греха, од људског зла, од људске смрти. Био је, и заувек остао – Бог наш, Бог тужних и уцвељених створова, од најмањих до највећих.

Само они људи који личе на Њега – мили су нам. Они су род наш, и бесмртност наша, и љубав наша. Душа је тих људи саткана од Његове доброте, и самилости, и љубави, и нежности, и благости, и праведности, и мудрости. Њихова је интелигенција божански мудра, божански добра, божански кротка, божански самилосна. И они личе на светле и свете анђеле. Јер велика интелигенција и велика доброта, спојене у једно, и јесте анђео.

Зато наша љубав сва хита ка Исусу свеблагом, сведобром, свемилостивом, свенежном. Он је – Бог наш, и Бесмртност наша, и Вечност наша. Његово Еванђеље је више наше него људско, јер је у нама више Његове доброте, Његове љубави, Његове нежности... Он, о! благословен Он у свима срцима и у свима нашим световима! Он – Господ и Бог наш! Он – наша слатка утеха у овом горком свету који пролази, и наша вечна радост у оном бесмртном свету који наилази...

jel ovo? bolecivo saosecanje i skup njanjavih fantazija? je l su ovo njanjave fantazije?

a ovo dole skrivena ali prava ljubav Hristova prem lavicima?

ps sam si krenuo dA objasnjavas sta je ljubav pa mi objasni ?

[Justin Waters]

No sledece pitanje za evolucioniste je:

Ako je Bog kako uci Akvilio i ostala evoluucionisticka bratija..stvorio svet kao vodenicu smrti..dobro ajde stvorio svet kao vodenicu smrti jer je to dokazano...da ne dam akvilu povod da izvrsi zamenu teza... da ne bi bi bio tiranin..i na silu zagrlio coveka  i svet i obozio ih bez njihove slobode, vec dopustio da svet prvo strada pa tek onda da  episkop Adam prinese svet u slobodinjemu i tako se svet mic po mic obozuje...jer drugacije nije zeleo da da se svet obozi...je l tako?

Не мора се првобитни свет схватити као воденица смрти. Првобитни свет се може схватити као недовршено здање. Умеш ли да правиш разлику између разрушене и недовршене куће?

Ево видиш, ово је недовршена кућа:

Она нема фасаду, унутра је хладњикаво, може да прокисне итд...али ипак је солидна кућа која чак може да има неку функцију. Дакле од ње може бити користи.

Ово је разрушена кућа, и по мени би било боље овакву кућу схватити као "воденицу смрти" јер она није ни зашта него за почиситити. Од ове не може бити користи.

drugo pitanje je da li je ce o Drugom dolasku obozenje zahvatiti  gresnike kao  ipravednike samo sto ce onji to obozenje da  dozivljavaju kao pakao??mislim na onu cuvenu bic bozije ljubavi??Bog njih ne kaznjava rej to ne radi?samo sto su gresnici svojom slobodom voljom okrenli lice od Boga pa tu ljubav dozivljavaju u stvari kao pakao??jesam dobro razumeo?

Па речено је да ће сва дела испитати огњем, и ко је своју кућу саградио на чврстом темељу (читај Духу Светоме), његова ће опстати, ко је саградио на песку (читај земљаским страстима), његова ће пропасти.

Значи Божански Огањ ће на страшном суду захватити све подједнако, с тима да ће се свети, засијати као сунце, а грешни зацрнити као угаљ.

Имамо паралелу у природи. Ватра када опржи злато оно засија, и одвоји прљавштину на једну страну, а злато на другу, смеће кад опржи оно сво изгори и усмрди се.