Dositej Obradovic i Vuk Karadzic i njihova teza o Srbima tri zakona

[Agnostik]

Ovo je tema koja dodire i veru i istoriju.

 

Kako je bilo moguce ostvariti san Dositeja Obradovica i kasnije Vuka Karadzica o Srbima tri vere. Gde smo Srbi pogresili, na toj ideji i sta smo trebali uraditi drugacije.

Ili smo trebali vise raditi da Muslimani ostane u Srbiji, skolstvo oduzeti crkvenoj organizaciji ili nesto trece.

Koliko je to bilo moguce, ako je bilo ikad uopste moguce.

[Тражитељ]

Мислим да није могуће. Нама је нажалост тренутно већи проблем да одржимо српску националну свест и међу самим православним Србима.

Многе љути ова идеја, али мој став је да је главни разлог томе што, иако смо сви српског порекла, настављачи српства су били само православни Срби. Кроз период турске и аустријске власти, активни, политички Срби били су само православни Срби, који су себе недвосмислено везали за православље, Краљевића Марка, успомену на Немањиће, Лазареву жртву и Косовско предање. А те ствари су битан део идентитета само православних Срба од 15. века на овамо, а не свих Срба, поготово не свих Срба кроз ранију прошлост. Читава та иконографија, крст часни и слобода златна, није нешто у чему су се проналазили католици и муслимани. Што су српство и српски понос више јачали код православаца, код њих је расла свест да они нису део тог идентитета. Католици нису имали утисак да су "поробљени" у Аустрији, нити муслимани у Турској. Као што ни православни Срби у православним царствима нису имали неку потребу да чувају свој идентитет и боре се против те царевине. Свему томе је погодовало и што се свако љубоморно држао своје вере и строго избегавао родбинско мешање. Православци и католици, као хришћани, нису желели да имају везе једни с другима, а обоје заједно исти такав став према муслиманима, и обрнуто. А тако се не гради заједничка свест, већ управо свест да је твој народ само онај ко је твоје вере.

А у међувремену је српство толико постало изједначено са православним, немањићким српством да у њему данашњи Хрвати и Бошњаци никад неће препознати нешто своје. Поготово не муслимани, јер је у међувремену византијски крст постао национални симбол Срба. А на крају крајева, неповратно смо подељени недавним крвавим ратовима. Трајна савезништва и трајна непријатељства се стварају у ратовима. У САД је прошло више од 150 година од њиховог грађанског рата, у међувремену је прошло неколико генерација и много нових имиграната је досељено, па и даље у делу популације постоји непријатељство севера и југа. Да је некад, негде, у неком моменту српство било дефинисано само нашим језиком и давним пореклом и да су се православни Срби јасно дефинисали као само један део тог српства, можда је нешто и могло бити. Али са оволиком просечном интелигенцијом код нас на Балкану, у комбинацији са тврдоглавошћу и са инатом добили смо то да се појам Срба смањио само на један део Срба. И плус што и данас нон-стоп Муслиманима и Хрватима говоримо како су настали "од нас", а то није тачно - постали су од браће наших давних предака, а не од нас каквима смо се формирали од 18. века до данас, а током ког периода смо били веома оштро подељени, са забранама сваког оца и сваке мајке да се меша са "оним другима". :(

[Тражитељ]

Код Албанаца је било другачије. Још је Вук Караџић, пишући о Албанцима (он их је звао "Арнаутима") у 19. веку, дакле у времену кад су сви махом били сточари издељени по племенима, са тек понеким трговцем и врло ретким писменим људима (као и Срби у Црној Гори и Брдима), написао да су Албанци изузетно свесни своје народности и да им је то битније од вере. Те да и код њих, као и код Срба, има и католика и православаца и муслимана ("латина, хришћана и турака"), али да се они венчавају међусобно и да ће сваки Албанац, које год да је вере, ако треба и погинути да заштити другог Албанца који је друге вере. Па је наводио примере како су се чак и поједини српски хајдуци, који су знали албански језик, ослободили турског заробљеништва, јер су их избавиле неке албанске хајдучке чете јер су мислили да су Албанци.

Код Албанаца је тако и данас. Национални симбол им је двоглави орао, нешто у чему ни хришћани ни муслимани не виде ништа спорно. Једини национални херој - Скендербег, који није споран никоме јер је био и православац и муслиман и католик (и по мајци Србин, морам да додам, из православне породице која је света лоза и заштитници Хиландара), чија је борба опет била нешто са чиме могу да се идентификују све три вере. Национални мит - етничко порекло од античких Илира, опет нешто што није спорно никоме.

Њих наводим као пример веома сличан Србима по том питању постојања све три вере, а као народ једнако "интелигентан" и тврдоглав као и Срби, па се опет нису поделили на пет нација и не ратују једни с другима, не праве сами себи Јасеновце и сече кнежева, не зову у помоћ стране окупаторе како би једни друге истребили, не праве питање да ли су "правији" Албанци они који су православни, они који су католици или они који су муслимани и ко је кад издао, па променио веру. Веома су свесни тога да су као народ постојали и пре него што је део њихових предака примио хришћанство из Рима, део из Цариграда, а део касније ислам, из потурченог Истанбула.