Претражи Живе Речи Утехе

Ovo je tema koja dodire i veru i istoriju. Kako je bilo moguce ostvariti san Dositeja Obradovica i kasnije Vuka Karadzica o Srbima tri vere. Gde smo Srbi pogresili, na toj ideji i sta smo trebali uraditi drugacije. Ili smo trebali vise raditi da Muslimani ostane u Srbiji, skolstvo oduzeti crkvenoj organizaciji ili nesto trece. Koliko je to bilo moguce, ako je bilo ikad uopste moguce.

Žalbeno veće Mehanizma za krivične sudove u Hagu izreklo je kaznu doživotnog zatvora bivšem predsedniku Republike Srpske Radovanu Karadžiću, prenosi RTS. Karadžić je osuđen zbog genocida i zločina protiv čovečnosti u BiH. Ovom odlukom preinačena je prvostepena presuda Tribunala u Hagu kojom je u martu 2016. godine bio osuđen na 40 godina zatvora. Karadžić (73) nije pokazao gotovo nikakvu reakciju kada je sudija Van Jensen (Vagn Joensen) iz Danske pročitao osuđujuću presudu, navodi Asošiejted pres. Jensen je rekao da je pretresno veće pogrešilo kada je osudilo Karadžića na 40 godina zatvora, imajući u vidu obim i „sistematsku okrutnost“ njegovih zločina. Kako prenose novinari BIRN-a, Jensen je kazao da su potvrđene sve tačke optužnice iz prvostepene presude, osim nekolio incidenata u tački koja se odnosi na 20 opština. Izrečenu presudu glasno su pozdravili oni koji su pratili suđenje na galeriji suda. U veću su još bili sudije: Ivo Rosa iz Portugala,Grasijela Santana (Graciela) iz Urugvaja, Hose Solasa (Jose Soleasa) iz Španije i Vilijam Sekule (William) iz Tanzanije. Uoči početka izricanja presude Radovanu Karadžiću pred uzgradom Haškog suda okupili su se rođaci žrtava rata u Bosni i Hercegovini kao i oni koji Karadžiću pružaju podršku. Tokom izricanja presude: Radovan Karadžić Foto: EPA-EFFE/PPeter Dejong Kako su preneli izveštači iz Haga, jedan čovek je pred sud došao umotan u srpsku zastavu i s transparentom s porukom da je reč o političkom sudu i da su Karadžić i ratni komandant bosanskih Srba Ratko Mladić prvostepeno osuđeni bez dokaza. U isto vreme na zaštitnoj ogradi ispred suda predstavnici bošnjačkih udruženja postavili su tranpsarent na kojem piše „Radovan Karadžić – genocid, Adolf Hitler – Holokaust“. Foto: Beta/AP/Peter Dejong Karadžić je u sudskom pritvoru u Sheveningenu (Scheveningen) od 30. jula 2008. Tribunal ga je 24. marta 2016. proglasio krivim za genocid u Srebrenici, progon Muslimana i Hrvata širom BiH, terorisanje stanovništva Sarajeva dugotrajnim granatiranjem i snajperisanjem i uzimanje pripadnika Unprofora za taoce, 1992-95. Po prvostepenoj presudi, srpske oružane snage, čiji je Karadžić bio vrhovni komandant, sistematski i planski su, u julu 1995, streljale „najmanje 5.115 muslimanskih muškaraca“ iz Srebrenice s genocidnom namerom da ih unište kao etničku grupu. Pored genocida, Karadžić (73) osuđen je za progon, istrebljenje, ubistva, deportacije, nehumana dela, terorisanje civilnog stanovništva, nezakonite napade na civile i uzimanje medjunarodnih talaca. Ta krivična dela kvalifikovana su kao zločini protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja rata. Raspravno veće je Karadžića oslobodilo krivice po tački optužnice za genocid nad Muslimanima i Hrvatima u još sedam bosanskih opština, ocenjujući da tu optužbu tužilaštvo nije dokazalo. Prvu optužnicu protiv Karadžića, Haški tribunal podigao je u julu 1995. Vlasti Srbije uhapsile su Karadžića, kako su saopštile, 21. jula 2008. godine u Beogradu. Karadžićevi advokati tvrdili su, medjutim, da je on bio uhapšen 18. jula i da je tri dana držan na nepoznatom mestu.

Izricanje kazne doživotnog zatvora – koju Radovan Karadžić, a.k.a. Dabić, neće odrobijati na mestu zločina, u bosanskom, nego u nekom belosvetskom KP domu Zenica – propraćeno je znakovitom samozatajnošću zvaničnog Beograda, Kitaj Goroda, Slavskog Pojasa i ostalih selendri i prigradskih naselja smeštenih jedna preko druge u srcu prestone Magakasabe. Zašto se srpska truba nije čula s Kosova, zašto se četnici nisu spremili, zašto je samo Šešelj smogao snage da u (za njega) neuobičajeno učtivoj formi promrsomudi nešto o „skandaloznosti“ presude, nije baš najjasnije, ali nije sasvim ni nejasno; u Srbiji, naime, i ostalim „srpskim zemljama“ svi (uključujući i vrapce) – ko svesno, ko intuitivno – znaju da su glavni krivci za bosanski (i ne samo bosanski) pičvajz izmakli ruci slepice pravde, a da je u čitavoj toj krvavoj koreodrami Karadžić samo nastupao u ulozi takozvanog veselnika. Pre nego što zađemo u sitna crevca, mlađahnijim čitaocima treba objasniti da je u usmenoj tradiciji našeg naroda „veselnik“ vočić koji se pripušta na kravu da je, klinačkim rečnikom, „napali“, da bi ga – kad rasni bik preuzme stvar – oterali motkama, upregli u plug ili – najgori scenario – odveli na klanicu. Nemojte sad doći u napast i pomisliti da će Karadžić robijati na pravdi Boga – tim pre što to ni njegovi doskorašnji intimusi ne misle – daleko od toga; dobio je ono što je zaslužio, možda i manje, ja ovde samo govorim da su ga pravi autori i projektanti pokolja u BiH, a i šire, upravo svojevremeno i odabrali da bi – kad (i ako) stvar propadne – umesto njih dobio to što je dobio ili čak i više. Devedesetih je svaka „srpska zemlja“ imala po jednog Dabića, koje je pravovremeno odabrala nacionalna regrutna komisija, kojoj – nemojte biti naivčine – Milošević uopšte nije bio šef. I on je bio samo „veselnik“, glavni doduše, alfa mužjak, ponekad pripuštan na kravu, ali ipak samo izvođač radova. Jednoj srpskoj zemlji šef je bio milicaj, drugoj magacioner, Bosni i Hercegovini – draguljima u srpskoj kruni – zapao je psihijatar koji je, uzgred, bio i stihoklepac, stvar vrlo važna za našu priču. Regrutna komisija je, naime, stihoklepca – kada je za to kucnuo čas – oglasila velikim srpskim pesnikom, podsetila ga na „korijene“, a posle je sve išlo kao po loju. Znate priču. „Rašo, sokole, da osvetimo Kosovo.“ I pročaja. Eto, tako je Karadžić-Dabić krupnim koracima zakoračio u istoriju koju su mu pisali u Beogradskim mutlacima, ali se relativno brzo obreo, najpre u dubokoj ilegali, potom u haškoj apsani. Članovi pak regrutne komisije su u miru, veselju i prosperitetu proživeli svoje živote i završili kao imena na uličnim tablama. Konkurs za novu regrutnu komisiju je upravo u toku. Magacioner, milicaj i psihijatar će se lako naći. Oj, Srbijo, zemljo veselnika. by BAS

Boro Stjepanović, glumac, reditelj, autor mnogih filmskih, televizijskih i teatarskih kreacija, tvorac "Audicije" i bivši dekan i profesor na Akademiji scenskih umetnosti u Sarajevu, rekao je da ne želi da analizira svog bivšeg sadarnika Emira Kusturicu i da bi to trebalo da uradi psihijatar, ali da nije Radovan Karadžić. "Mislim da ja ne mogu napraviti tu dijagnozu, može samo psihijatar ako je pošten. Pod uslovom da taj psihijatar ne bude Karadžić. To je za psihijatra, dalje nemam ništa da dodam. Strašno, nekidan ga gledam, slušam kako petlja o veri i o Bogu, o slavljenju Božića, to su besmislice", to su baljezgarije, to su budalaštine, kako je Bog najveća ideja koju je čovek smislio i zato on mora verovati u tu ideju". Pa zašto onda veruješ u Pravoslavlje? To je samo jedan rep u dlaci, dlaka za dlaku, što kaže narod. Šta znači krstiti se ovako ili onako, slaviti Svetog Savu ili ne znam koga, to je prepisano, kao što je Stari zavet ili Knjiga postanja prepisana od Sumera, Babilonaca... Zašto bih ja sada verovao u to?! Isto kao da ja sada verujem da na nebu postoji neki Hamlet koji je Bog osvete. To je literatura, to je mašta, to je budalaština. Ja ne kažem da to nije velika istina i velika ideja, jest, da postoji nešto iznad nas, u nama svima, što nas je stvorilo, ali to nipošto nije ovaj Bog. Taj čovjek sa sedom bradom koji sedi na oblaku i ispija kafu, kako gledamo u reklami, a pored njega Sveti Petar s ključevima o pojasu, dajte molim vas. Sad on pokušava da opravda sebe pored Badnjaka i nekog založenog kamina, da opravda svoje bogatstvo koje je stekao pričajući o socijalnoj pravdi i jednakosti", rekao je Bora. Извор: http://www.kurir.rs/zabava/pop-kultura/bora-stjepanovic-udario-na-kustu-njemu-treba-psihijatar-koji-nije-karadzic-clanak-2658765