Psihološke crtice - Nebojša Jovanović

[JESSY]

Otkrivanje lične istine

„Lična istina je jedinstven doživljaj sopstvene ličnosti, sveta, drugih ljudi, odnosno neiskrivljen lični doživljaj stvarnosti. Zadatak svakog čoveka je da otkrije kako funkcioniše život da bi bio spremniji i odgovorniji da se u njemu snalazi. Od rođenja nas uče tome kako funkcioniše život, ali u tom procesu primamo i mnogo lažnih informacija koje usvajamo i orijentišemo se prema njima. Primamo lažne informacije, ili ih stvaramo sami, zbog nezrelosti našeg racia da adekvatno obradi informacije koje dobija. To su informacije o tome kakvi smo mi, kako funkcionišu međuljudski odnosi, kako možemo uspeti u zadovoljavanju osnovnih psiholoških potreba, šta se može očekivati od života...

Ta saznanja primamo od osoba koje i same imaju puno neistinitih informacija u svom sistemu uverenja. Svaka lažna informacija vezana za neki bitan aspekt života koja je usvojena kao uverenje, vodi do neuspeha u toj oblasti života. Dokle god opstaju nezadovoljavajući stvarni uslovi života, oni zahtevaju iluzije da bi bili podnošljivi. Nasuprot tome, što više čovek preobražava svoje stvarno postojanje u onakvo koje pogoduje obogaćivanju života, tim pre može da podnese istinu. Čovekova snaga leži u njegovoj sposobnosti da zna šta je stvarno, kako bi izmenio tu stvarnost u skladu sa svojim potrebama.“

Autor: Nebojša Jovanović

[JESSY]

[JESSY]

ZAŠTO LAŽ IMA TAKVU DRAŽ
Jedna od psihoterapijskih maksima je da čovek prvo treba da prihvati sebe da bi se promenio. To zovemo paradoksalna teorija promene. Može li to samoprihvatanje da se pretvori u paradoks, da prihvatimo svoje loše strane i kažemo "pa šta, takav sam kakav sam, može mi se i hoću da ostanem takav." To je tema koja mi je iskrsla dok sam gledao poslednji "Utisak nedelje: to velikim slovima istaknuto "PA ŠTA!". Sve znamo, za sve postoje dokazi, pa šta. Nisam mogao ni da odgledam do kraja. Pripadne mi muka od " pa šta". Valjda od nemoći.
Prihvata li neko ko prihvati loše aspekte sebe a neće da ih menja i posledice toga. Ono, ostaću takav makar ostao sam, makar me niko ne voleo, makar me u zatvor strpali...Ili mu je potreban drugi koji će takvog da ga trpi? Ljudi rade ono što im prolazi, zar ne. Kako se taj drugi učini trpljenikom? Šta ga čini takvim?

Gotovo sve komplikacije u ljudskom životu i društvu potiču od laži. A opet, sve ih je više, toliko da više ne znamo kome uopšte možemo da verujemo. Pa ni sebi samima, jer sebe lažemo stalno gurajući istine o sebi u nesvesno. Zašto ta laž ima takvu draž, kad kažu da nam skraćuje noge? Kažu i da je đavo otac laži. Čime nas tako mami u zamenu za dušu?
Čika Frojd je to objašnjavao "principom zadovoljstva" ili "primarnim principom" funkcionisanja čoveka. Po tom principu ključna orijentacija ljudskog bića je da postigne zadovoljstvo i izbegne bol. E sad, život baš ne funkcioniše po principu "što je babi milo to joj se i snilo", ali baba, to jest mi, može da ubedi sebe da je stvarnost ono što joj se snilo. Još ako gleda televizije sa nacionalnom frekvencijom, lakše će joj ići. Mediji su danas tu da pomognu da naš princip zadovoljstva nadvalada onaj dosadni princip realnosti. Onaj što gleda i u ono što mu se ne sviđa, samo zato što je realno. "Našla vreća zakrpu."
Pa šta?

[JESSY]

„Da bi čovek tako oštro sudio o nekoj osobini druge osobe potrebno je da tu osobinu on sam nema. Ako je i on ima, kako može tako oštro da je osuđuje u drugima? Zašto je ne promeni kod sebe ako može? Ako ne može, zašto bi sudio drugima zbog nečega što se ne može promeniti?
Jedno od osnovnih pravila u psihoterapiji, takozvana “paradoksalna teorija promene”, kaže: “ne možeš promeniti ono što prvo ne prihvatiš”. Prvo, ono što ne prihvatiš kod sebe, to i ne vidiš. Sakrivaš ga od samog sebe. A sakrivaš ga zato što oštro sudiš o tome u samome sebi, pa ga, da te ne bi mučilo, izazivalo krivicu, stid ili strah, guraš u nesvesno. Ono što je u nesvesnom se ne može promeniti jer je sakriveno u podrumima naše svesti, ne bavimo se njime. Ali ga, zato, nalazimo u drugima i onda njima sudimo kao što smo sudili samima sebi, tom delu nas samih.“

[JESSY]

[JESSY]

Ima li psihoterapijski pristup čoveku nešto sa Božijim pristupom čovečanstvu. Treba li klijent da bude pasivan i očekuje da će ga psihoteraput "spasiti"? Ili mora neke ključne stvari u svom životu aktivno da promeni. "Čuvaj se, pa će te i Bog čuvati", kažu. "Niko neće doći" ( da te spasi, da ti bude mama i tata) kaže jedna poznata psihoterapijsla izreka.
A Bog? Hoće li nas on spasiti bez našeg udela u tome? Treba li nešto da uradimo ili samo da čekamo taj sudnji dan? Pitam se čekamo li mi Boga, ili on čeka nas? Da li nam daje šanse da se osvestimo, odrastemo, spoznamo istinu, opredelimo se, odlučimo, hrabro stanemo na stranu dobra...Kakva je naša uloga u stvaranju naših života? Da li smo prepušteni "velikom scenariju", samo glumci, ili smo kostvaraoci. Veliki filozof, Nikolaj Berđajev, govori o "trećem zavetu", zavetu zajedničkog stvaranja sa Bogom. Gde ste vi u ovoj večitoj borbi?
Jedna pesma o tome:
"Da li čekamo Boga, il on čeka nas?".

[JESSY]

Kažu, ako hoćete da otkrijete izvore zla, pratite trag novca. A kako otkriti izvore dobra u svetu? Pratiti tragove ljubavi. Razviti osećaj za prepoznavanje laži.

*

Danas mi ova pesma koju sam napravio pre tri godine zvuči aktuelnije. Kuda ideš čoveče? Bez ljubavi, ništa si. Sve drugo je samo taština i prevara. Kada sam pravio svoj psihoterapijski metod u njegov centar stavio sam dobrotu kao krajnji terapijski cilj, dobrog čoveka. To smatram osnovom mentalnog zdravlja. Biti dobar i jak čovek. Razvoj sposobnosti za ljubav i rad vidim kao osnove psihoterapije. Ne vidim šta nam drugo može pomoći u ovom sve luđem svetu. Čuvajmo ono što volimo. Ima li mesta politici u psihoterapiji? Ovo je moja politika. Iz nje izviru praktični postupci.

[Јанко]

пре 13 часа, JESSY рече

Kažu, ako hoćete da otkrijete izvore zla, pratite trag novca. A kako otkriti izvore dobra u svetu? Pratiti tragove ljubavi. Razviti osećaj za prepoznavanje laži.

*

Danas mi ova pesma koju sam napravio pre tri godine zvuči aktuelnije. Kuda ideš čoveče? Bez ljubavi, ništa si. Sve drugo je samo taština i prevara. Kada sam pravio svoj psihoterapijski metod u njegov centar stavio sam dobrotu kao krajnji terapijski cilj, dobrog čoveka. To smatram osnovom mentalnog zdravlja. Biti dobar i jak čovek. Razvoj sposobnosti za ljubav i rad vidim kao osnove psihoterapije. Ne vidim šta nam drugo može pomoći u ovom sve luđem svetu. Čuvajmo ono što volimo. Ima li mesta politici u psihoterapiji? Ovo je moja politika. Iz nje izviru praktični postupci.

Zainteresovala si me.

Onda sam otišao na fb stranicu i video da mu se sviđa dr Stojković.

Eh... Ljubav često ume da bude slepa.

Svaka čast za pravac u psihologiji, samo što dalje da se drži od politike.

[JESSY]

„Ličnost čoveka formira se pod uticajem različitih faktora koje grubo možemo podeliti na spoljašnje i unutrašnje (setimo se da granica između spoljašnjeg i unutrašnjeg nije tako čvrsta kao što izgleda).
Našu predstavu o sebi formiramo pod uticajem spoljašnjih faktora - događaja i iskustava, pozitivnih i negativnih, koji su ostavili utisak na nas i uticali na formiranje naše predstave o sebi i svetu. Nisu svi događaji i iskustva podjednako važni za formiranje predstave o sebi.

Pravimo bezbroj izbora u životu. Ali, nisu svi izbori podjednako važni i nisu podjednako uticali na naš život. Zato tragamo za onim najvažnijim izborima koje smo napravili u određenim periodima svog života.

 

[JESSY]

"Čini mi se, vekovima, vuk sa ovcom nešto ima...". Mnogo je žena koje trpe porodično nasilje, a ne izlaze iz toga
Što iz straha, materijalne zavisnosti, što zbog neke čudne povezanosti sa nasilnikom. Neke vere u njegove reči ljubavi između nasilja, vere u to da su nekako one krive, da on to čini iz velike ljibavi od koje "poludi"...Nije ih lako privoleti da odu u neku "Sigurnu kuću".
Slična je i psihologija naroda koji bira nasilnika za "gazdu kuće". Za narod nema sigurne kuće, psihološke pomoći, psihoterapeuta...Strah, zavisnost i idealizacija nasilnika. Šta reći? Neka nam je Bog u pomoći. Nisam napravio rupu u zemlji, kao onaj brica iz bajke "U cara Trojana kozije uši". Umesto da kopam, ja pevam:
"DAJ NAM BOŽE PAMETI".

[JESSY]

,,Narodna mudrost kaže da je praštanje sveto. Ali i sveto praštanje, u najvećem broju religija, nije bezuslovno. Pravi oproštaj ne može biti zagarantovan dok pojedinac ne potraži i ne prođe kroz priznanje, kajanje i restituciju. Osobe sa problemima celovitosti i konstantnosti objekta imaju poteškoće sa prolaženjem kroz ove procese.

Da bi nam bilo oprošteno moramo da prihvatimo loše elemente naše prirode, ali je neophodno da imamo dovoljno pozitivnih osećanja prema sebi kako bismo osećali žaljenje i želju da popravimo štetu."

[JESSY]

[JESSY]

Ovih dana često čujem žalbe ljudi na to što im je dosadilo da slušaju ljude kako se stalno žale? "Koga god sretnem, svi nešto kukaju, žale se, samosažaljevaju...nemam više živaca da to slušam, pa sam počeo/la da izbegavam ljude. Opterećuju me te žalopojke koje se vrte u krug. Što je najgore, imam utisak da im nije lakše od tih žalopojki, već da im je teže...".
O, da. Od samosažaljenja i žalopojki je čoveku stvarno teže. Kao što mu ni stalno bešnjenje na druge, život, sudbinu...ne isprazni bes, već ga još više puni besom. Kao da sam sebe "loži".
Tuga i tugovanje čine da čovek odtuguje i nekako "preboli" neki svoj gubitak. Ljudi saosećaju sa tugom. Sa samosažaljenjem ne saosećaju, pogotovo ako duže traje. A samosažaljenje može da traje doživotno. Samosažaljenje koje je trenutna reakcija čoveka na neku nevolju koja ga je snašla ne mora biti autodestruktivno. Tuga je isceljujuća, vremenom se smanjuje. Samosažaljenje je destruktivno i povećava se.
Uvek su me iritirale narikače na sahranamo (to je danas u gradovima ređa pojava, ali sam imao prilike da se sa time susretnem). Iritirala me je izveštačenost, ali još više sebičnost i nedostatak ljubavi u onome što su izgovarale dok nariču. Čovek umre i, umesto da žale za njim, one žale za sobom, žale sebe što su ostavljene, što su ostale bez nekoga ili nečega što im je taj neko davao...Zvuči još i kao da ih je taj neko izneverio što je "otišao i ostavio ih jadne"...kao da se ljute dok kukaju.
Čovek koji se samosažaljeva će lako preći u bes, od "žrtve" preći u "progonioca". Neko mora biti kriv za njegovu nesreću. Život mu nešto duguje, neko mora da plati, da nadoknadi. Drugim ljudima su takvi teški, opterećujući, počnu da ih izbegavaju...što ovi dožive kao novu nepravdu i još više se samosažaljevaju i besne ili cvile. Čak i napor da učine nešto za sebe, da poboljšaju svoj život, doživljavaju kao nepravdu života. Žrtve bi trebalo da dobiju adekvatnu reparaciju od života, a ne da se trude.
Da, život im je verovatno uskratio ili oduzeo nešto, i to nije pravedno. No, najveća je nepravda ona koju čine sebi samosažaljevajući se. Time sebi oduzimaju i ono što im nije oduzeto, pa i ono što bi mogli da dobiju ili stvore.
Ako uhvatite sebe u samosažaljenju, ne kukajte, učinite nešto da popravite ono zbog čega sebe žalite. Niko vam to ne duguje, osim vi samima sebi.
 

[JESSY]

ĆUTI I SLUŠAJ

Vozi me taksista na podgorički aerodrom, pita me čime se bavim. Ja mu kažem da sam psihoterapeut, a on meni kako i on, hteo ne hteo, stalno sluša neke ljudske muke, pa mu "zlo pripane". "Ljudi su usamljeni", kaže, "neće niko više nikoga da sluša, svi bi samo da kažu nešto svoje".
Pročitao sam negde da u Americi postoji posao " slušač". Slušač ništa ne govori, samo sluša i klima glavom sa razumevanjem. To pomaže ljudima, čim plaćaju takvu uslugu.
Međutim, nije lako naučiti slušati. I psihoterapeuti i coachevi ne ovladavaju baš lako tom veštinom i stavom. Misle da treba da postavljaju neka pametna pitanja, daju dobre savete, nude rešenja...Nedavni sam radio i jednu obuku iz koučinga sa menadžerima. Kad bi čuli problem, spontano bi odmah nudili rešenja. Jako im je bilo teško da nauče da slušaju, traže pojašnjenja onoga što čuju, da budu kao ogledalo. Međutim kada su, vežbe radi, pokušali da tako pristupe ljudima, bili su jako iznenađeni i oduševljeni efektima. Koliko se ljudi brže otvaraju, uspostavljaju kontakt, koliko novih i korisnih informacija dobiju i kako ljudi sami pronalaze rešenja. To što sami pronađu je njihovo i spremniji su i da sprovedu u delo.
Često u šali kažem edukantima za psihoterapeute i koučeve kako treba da postignu da im svaka reč bude skuplja. Kad podelite cenu seanse sa brojem reči koje izgovorite, dobijete prosečnu cenu jedne reči. Kad sam bio mlađi terapeut, reči su mi bile jeftine jer sam više pričao. Sada moj " dobar dan" košta 100 dinara. Manje pričam, više slušam. Ono što pitam izađe iz stvarno aktivnog slušanja. Onda mi je "svaka ka Njegoševa" (još sam u Podgorici pa su mi i asocijacije crnogorske). Pitam ono što mi nije dovoljno jasno, ali treba dobro slušati da biste uvideli nejasnoće. Kad čovek pokuša da meni razjasni nešto, on u isto vreme to razjašnjava i sebi, domišljava nedomišljeno, precizira neprecizno, artikuliše neartikulisano...a to je lekovito samo po sebi.
Edukantima govorim kako treba da razviju " stav neznanja", a ne stav znanja. Da se ne prave da znaju šta je ljudima, već da se, kao radoznale neznalice, trude da što više saznaju o konkretnom čoveku. Ja priznajem da sam velika neznalica jer mi nikada niko iz udžbenika nije došao na psihoterapiju. O njima ne znam ništa, oni nisu u knjigama, pa, kao đače prvače, slušam šta ljudi imaju da mi kažu o sebi. Neznalice su u ovoj struci najkorisnije. Oni što se prave da znaju mogu i da škode.
"E, izem ti struku...", reći će neki " to ti je kao političar. Neznalice najbolje prolaze. Bar kod nas". "Ma, nije...", kažem. "U politici se neznalice prave da znaju i mnogo pričaju, a u psihoterapiji znalci znaju da neznaju, pa zato slušaju".

[JESSY]

"Čiji je cirkus, njegovi su majmuni"...čuh ovih dana izreku koju odavno nisam čuo. E,da...svuda oko nas ljudi prave cirkuse optužujući druge, u politici, braku, poslovnim nesuglasicama, i nijedan gazda cirkusa ne priznaje da su i majmuni i majmunisanja njegovi. Cirkusa sve više, na sve strane, a jadni majmuni, ne znaju više ni kome pripadaju.