Претражи Живе Речи Утехе

April 23. 1999.: Jedna od zaposlenih novinarki u neko vreme ušla je u informativnu redakciju i rekla: „Idem po grisine“, što je bila lozinka da će zgrada za koji trenutak biti bombardovana… Nakon što je to rekla, hladno je prošla pored mastera i drugih soba, a da ničim nije upozorila one koji su potom stradali. Celokupno rukovodstvo RTS, ovoga puta kao glavni organizatori i producenti najjezivijeg streljanja svojih radnika, u koprodukciji sa NATO paktom, stižu u istom trenutku u svojim limuzinama i sa svojim šoferima. Znali su. Bili su tu negde u blizini, u mraku, tu su najsigurniji. Plaše se dana i svetlosti i pevca i glogovog kolca. U noći bombardovanja televizije, u Tašmajdanskom parku i u Ulici Majke Jevrosime, bile su postavljene kamere, da iščekuju i da snime taj strašni događaj. Kada je smrt doletela, zastala je u jednom trenu, kao da se pitala: Gospode, da li je moguće da ima takvih zlikovaca koji me šalju ovde i onih još gorih što pomoću nas ubijaju svoje. Da ih ostave uterane u tor, kao nevine ovce spremne za klanje. Trče prema užasu i vrište… Ton, ide, kamera, ide… Akcija! Klaper udara u klapu: Ubistvo radnika RTS! Scena prva, kadar… Snimaj, ne pitamo šta košta! Narod plaća. *** Danas Nije potrebno moliti ministra finansija da odobri dodatna sredstva za zidanje memorijalnog centra posvećenog poginulim radnicima RTS, pre dvadeset godina. Porodicama streljanih radnika nije potreban memorijalni centar, njima je jedino potrebna pravda, koju čekaju dvadeset godina i koju država perfidno izbegava da sprovede, čekajući da svi završe svoje živote prirodnim putem, pa da proglase slučaj zastarelim. Porodice zahtevaju da se kazne za svoj stravični zločin, svi oni koji su znali da će biti bombardovana zgrada RTS. To su, državno i vojno rukovodstvo režima Slobodana Miloševića, čiji pojedinci imaju značajnu ulogu i u današnjoj vlasti. NJihov memorijalni centar je u njihovim glavama, mislima, snovima. On je tamo gde su streljani njihovi jedini i najmiliji i u čijoj blizini je pozorište za decu, koju oni neće nikada imati, niti videti više. Za one druge, memorijalni centar je jedno nepotrebno zdanje, koje će odneti novac, a doneti samo stalni strah od krivice. Noću tu doleću golubovi da prespavaju. Vetrovi pokušavaju da odnesu jednu žutu pocepanu zavesu, koja uporno leprša. Dve stolice i nečujna golema tuga i jauci koji izlaze iz tih zidova. Tako treba da ostane. Da niko ne skrnavi mesto gde su streljani od strane onih koji su govorili njihov jezik i imali imena slična njihovim, radili svaki dan s njima i videli ih mrtve dok su oni još bili živi. April 23. 2018. Pre skoro godinu dana, stajale su porodice pod vedrim nebom i mesecom, blizu mesta gde su žrtvovani mučenici, za mali, prljavi, smrdljivi, propagandni rat koji će ubiti Srbiju i njenu već odavno mrtvu ekonomiju, ubiti moral i mozak koji postaje degenerisan borbom protiv svakog, a najviše svojih. Nema nikakve razlike između Milanovića, Tijanića i ovih danas koji vode RTS, srušenu iznutra, neradom, lažima, neznanjem i krađom, spaljenog morala i spržene savesti. Stajali su i oni, ali u mraku, plašeći se svoje i tuđih senki, kao uhode, kao lopovi, plašeći se sami sebe. Nisi im video lica. Stajali su po dužnosti, ne osećajući ništa, sem aprilske jutarnje hladnoće i pitanjem: Kad će već jednom ovo da se završi? Ne pale ni cigarete, da ne bi bljesak šibice osvetleo lica kukavica, koji izađoše pred Spomen-kamen, tumarajući i udarajući okolo kao slepci kad izađu iz mraka na ulično svetlo. Priđe kurir da pita mogu li šef i ostali da pristupe polaganju venaca. Nakon minuta ćutanja, u ime Radio-televizije Srbije venac je položio i sveću zapalio generalni direktor RTS-a Bujošević… I brzo, što je moguće brže otarasiše se venaca i cveća koje je već počelo da zaudara na njih. Popraviše trake na kojima je pisalo, da su svi duboko ožalošćeni. Nije smeo šef ni glavu da podigne, ni da priđe majkama i braći, da pruži ruku. Plašio se istine na njihovim licima, umornim od nepravde, sa tišinom i pogledima koji razaraju. Nije se poklonio ni streljanim radnicima televizije, a hor je uzalud pevao da šefa i njegove Gospod pomiluje… Ako ga ima, neće to učiniti nikad. Ko su ti ljudi, koji vode svoju decu kući, a ostalu unezverenu, ostave da zauvek nestanu. Ko ste vi iz mraka? Koja snaga ove zemlje? Koja mračna sila? I nemojte više da dolazite i da skrnavite to veče. Unosite nemir u mir, koji su odavno živi uspostavili sa svojim mrtvima. I ne verujte onima koji pale puno sveća, mora da su mnogo zgrešili. Otac je palio sveću sinu i ruka mu je drhtala, a šefu je bila mirna, ni plamen se nije pomerio. To je taj kontinuitet RTS i Studija B, kao podaničkih televizija, koje kada dođe do promene vlasti u Beogradu i Republici i kada im se zadrmaju fotelje, postaju oni, što bi naš narod rekao: Čiji nisu bili, čiji biti neće. *** U vojnom Operativnom centru u Podgorici, zastavnik Krstevski dobija presretnutu i dešifrovanu poruku iz Avijana o predstojećem napadu na RTS. Poruka je istog dana 22. aprila, dan pre bombardovanja RTS, prosleđena Operativnom centru u Beogradu. Tu joj se gubi svaki trag… kao i Srbiji. Autor je dramski umetnik https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/odo-ja-po-grisine/?fbclid=IwAR1O5iST7b4k9kej0Y5tvkMPHRxodkaG7tOOtDoPuRlHCCTxqD0j3DhVppU

Vreme kad smo bili klinci, iz Profesorske kolonije, iz XV paviljona, iz ulice Braće Grim, bilo je vreme sigurnosti i bezbrižnosti. Noću smo krišom krali jorgovane i ruže i kasnije prodavali komšijama koji nas nisu poznavali. Išli na Ada Huju. U tri sata ujutru, još je bio mrak kada smo odlazili na pecanje ispod Pančevačkog mosta. Tražili mesto između starih šlepova. Smrdeli smo na bele crviće u teglama. Lovili kedere i bucove. Vraćali se sa puno riba i ceo kraj je te večeri mirisao na ribu. Uvek smo imali u dvorištu, najlepšem na svetu, po nekoliko kuca koje smo svi čuvali i hranili. Šinteri su ih hvatali i odvodili u kafileriju. Skupljali smo novac od starijih i trčali kao ludi da stignemo pre nego što ih spale. Uletali među kaveze prepune kuca lutalica. Vikali smo – Džeki, Žujka! S kanapom oko vrata Žujke i Džekija, trčali smo izbezumljeni od sreće. Vraćali se kući. Nikada neću zaboraviti taj pogled onih kuca koje su ostajale. Hteli smo sve da ih pustimo na slobodu i povedemo sa nama, ali imali smo samo toliko para da otkupimo Džekija i Žujku. Iza dvorišta, bio je letnji bioskop. Uveče, gledali smo filmove koji su puštani na belom zidu stadiona. Taman da krene film, kad neko vikne iz publike – Ne počinji još. Sad će Roska, za minut, samo Voji da da večeru. I Vida dolazi. Boli je noga… a treba sići sa četvrtog sprata. Kasnije smo na ćošku prepričavali filmove, gledali devojčice i one nas a nismo znali zašto. Onda su majke počinjale da dozivaju decu – Dragane, vuci se kući, znaš li ti koliko je sati? Mićo, Ljubiša, hoćete sestra da dođe po vas? Onda počinje kuknjava – Pustite ih još malo, još deset minuta… Dobro, još deset minut, a onda ti silazi otac. Otac vojno lice. Ima pištolj. Naš kraj u kome smo se osećali zaštićeni i bezbedni bio je oivičen ulicama Zdravka Čelara, Jaše Prodanovića, nekada Varšavske i Cvijićeve. Ako kreneš preko te zamišljene granice, zalaziš u zabranjenu zonu, gde možeš popiti batine od tamošnjih klinaca. Kada smo išli na Taš, na kupanje, išli smo u grupi, bilo je i starijih sa nama, tako da smo bili potpuno bezbedni. Jednog leta pošao je sa nama na Taš i “Robija”. Cigančić, naših godina. Znali smo mu samo nadimak, i živeo je na Zvezdari. Vratili smo se bez njega. Udario je glavom o ivicu bazena i našli su ga tek kad su svi otišli kućama. Posle toga, veoma retko smo odlazili na Taš. Više zimi, na klizanje i to kad smo umesto gvinterica što su se šrafile na cokule, nabavili prave, hokejke. Slušali dobru muziku, saplitali devojčice na ledu i pili čaj. Nikad ranije nismo pili čaj, samo kad smo bili bolesni, ali su svi ostali pili. Da ne ispadnemo seljaci sa periferije, i mi smo ga pili. Valjda je tako trebalo? Upadale su „bande“ iz drugih krajeva na našu teritoriju. Čuvena Aćkanova sa Karaburme, strah i trepet velikog dela teritorije. Kada igra OFK Beograd, ulazili smo u masu da stignemo do ulaza na stadion na Karaburmi, onda se razdvajali i lovili po izgledu dobrog čoveka, da nam bude „tata“. Čiko, hoćete li, molim vas da me uvedete na utakmicu, kao da ste moj tata? Većina bi prihvatala, uzimala nas za ruke i uvodila na stadion. Ovi što cepaju karte na ulazu, već su nas sve poznavali. Bili su besni, ali ništa nam nisu mogli. U povratku bi svratili u „Soko“ pekaru, kupovali kilogram hleba, kakvog više nigde nema. Kada ga podeliš na pola, uvek štrokavim rukama, izleti iz njega vrelina i milina i omami te mirisom. Odlazili u naše ogromno prostranstvo koje se prostiralo od košarkaškog kluba OKK Beograd do fudbalskog stadiona OFK Beograda. Nije bilo ničega. Ni hale „Pionir“. Ništa. Apsolutna pustinja i teren nižerazrednog kluba „Poštar“ na kome su se uvek sušile gaće i dresovi za koje niko nije bio siguran kakve su boje bili kao novi, sa izbledelim brojevima. Tu smo krali mladi crni luka iz neke bašte, sakrivali se u travu i jeli vruć hleba i mlad luka. Šta bih danas dao za takav ručak. Onda je uvek neko vadio suvu, zgužvanu cigaretu, koja je išla u krug i gde si mogao da povučeš najviše dva dima. Igrali smo žmurke, devojčice školice, između dve i četiri vatre, šuge, jelečkinje barjačkinje koga ćete, neka bije neka bije, trule kobile i ko zna još čega sve, ali je fudbal bio uvek na prvom mestu. Igrali smo dosta i klikera. I tada sam počinjao da shvatam neke stvari koje su danas veoma bitne za život pojedinca, a pogotovo za narod i one koji predstavljaju vlast. U susednom paviljonu živeo je jedan koji je bio stariji nekoliko godina od nas. Bio je ogroman. Kao džin. Nosio je pantalone na tregere i svi su ga se bojali i bežali od njega kad se pojavi. Zvali smo ga Meandžija. Da li mu je to bilo pravo prezime ili je neko izmislio, ni dan danas ne znam. Zanesemo se u igru. Neka ogromna senka, kao veliki oblak, prekrije i nas i rupu i klikere. To je Meandžija stajao iznad. Niko ga nije čuo kad je dolazio. Nas je bilo trojica. Rekao je tiho, glasom od koga ti se smrzava govno – Mali, daj mi taj kliker! Ne dam. “Mali”, popija čvrgu od koje pada na zemlju. Ustaje i krene, ali vidiš da ne zna gde će. I mi nismo hteli da mu damo kliker i prošli smo kao i naš drug. Bilo je tri vrste čvrga. Obična, to je kad se otkači srednji prst od palca. Simplonka, kad ti nežno spuste desnu ruku na glavu, levom rukom zategnu srednji prst desne i katapultiraju ga na teme. I ona najgora. Seljačka. Strah i trepet svake glave. To se skupi pesnica, malo isturi srednji prst i onda te kresne po glavi ošišanoj na nulericu. Tri dana ne znaš ni kako se zoveš ni gde stanuješ. Menjali smo mesta igranja. Jedan je uvek stražario da ne naiđe Meandžija ali on kao da je iz zemlje izlazio. Meni je glava posle izvesnog vremena bila kao lubenica i rešio sam jednog dana da mu dam kliker. Prišao mi je i pružio ruku, više nije ništa ni govorio. Ja sam mu stavio u ruku kliker. Bio je iznenađen i krenuo rukom ka mojoj glavi. Zgrčio sam se i očekivao da me pokosi čvrgom, ali on je samo stavio ruku na moju glavu i pomilovao me. - Tako je klinac. Vidiš da možeš da budeš pametan, kad hoćeš. I od tog dana ja sam mu uvek davao po jedan kliker. Nešto kasnije više nas nije posećivao i mi smo nastavili da igramo klikere ali uvek sa nekim strahom da se od nekud ne pojavi Meandžija. Mnogo je vremena prošlo. Sretnem ga veoma retko. Smanjio se. Teško hoda, sa štapom. Slabije vidi i čuje. Stanem ispred njega, izvadim kliker-staklenac i pružim mu ga. On me pogleda kroz zaprljane naočare i pita tiho. - Zašto? - Za lekciju koju si me naučio, a i za svaki slučaj. Nagnem glavu ka njemu, a on me samo malo kvrcne po njoj. _________________________________________ “PRIČA O KLIKERIMA” iz knjige “BILO NEKAD JEDNO VREME, KAD SU LJUDI BILI BOLJI“ Izdanje Centar za kritičku misao i Portal Tacno.net iz Mostara