Пола века од ултимативно највећег догађаја у историји цивилизације након Христовог Васкрсења - слетања на Месец

[GeniusAtWork]

http://www.sustinapasijansa.info/2019/07/zaverezabludezackoljice/

[Милан Ракић]

 

[obi-wan]

@Милан Ракић 

Imaju gresku ovde - "Moon" je izas`o 2009. a ne 2005. godine...

[Bernard]

Slike nisu moje, dobio sam ih od prijatelja.

 

[Милан Ракић]

Нема сумње да су Американци 1969. били на Месецу, али ни да ће човек опет ходати по њему

Нема никакве сумње да су Нил Армстронг и Баз Олдрин пре тачно пола века ходали по Месецу. То јесу финансирале Сједињене Државе, али представља успех целог човечанства, кажу научници. Иако од завршетка "Аполо" програма ниједан астронаут није био на Месецу, то не значи да неће бити у наредним годинама и деценијама. Циљеви су другачији, а трци Американаца и Руса придружују се и Кинези.

Нема сумње да су Американци 1969. били на Месецу, али ни да ће човек опет ходати по њему

"'Орао' је слетео" – биле су прве речи које је човек упутио са Месеца, изговорио их је Нил Армстронг, четири дана након што га је ракета "Сатурн 5" из базе у Флориди, са Базом Олдрином и Мајклом Колинсом, послала у свемир.

Излазак Нила Армстронга из летелице и прве речи на Месецу

 

Шест сати касније, Армстронг је почео полако да излази из летелице и у тренутку када је сишао с мердевина рекао оно што ће историја запамтити: "Ово је један мали корак за човека, а велики за човечанство".

На површину Месеца је после 20 минута ступио и Олдрин. Изван летелице су укупно провели око два и по сата.

За то време, поставили су заставу САД, плочу у част њихове мисије са потписом Ричарда Никсона, две совјетске медаље у спомен на страдале космонауте Јурија Гагарина и Владимира Комарова, ознаку мисије "Аполо 1" у којој су три астронаута трагично настрадала, силиконски диск у ком се налазе поруке мира лидера 74 државе и златну маслинову гранчицу.

На Земљу су донели 21,5 килограма узорака тла са Месеца. У наредним "Аполо" мисијама, астронаути су сакупили још око 360 килограма.

Очи Југославије упрте у Месец 

Тог 20. јула 1969. године преко 530 милиона људи у свету је на телевизији пратило шта се дешава, ишчекивало, надало се и страховало.

Гостовање америчких астронаута у Дому пионира (архива Дечјег културног центра)

Сва дешавања у оквиру "Аполо" програма активно је пратио и Миња Субота. Иако је јавности познатији као композитор и ТВ лице које је радни век посветило деци, он је и инжењер електротехнике, па је и професионално био заинтересован за свемирску трку између САД и СССР-а.

"Веровали смо да би то могло да се деси, али да је врло рискантан подухват који захтева огромну техничку припрему", рекао је Субота.

Београд тада није био навијачки расположен. "Тадашње становништво је могло да буде врло објективно јер ми смо имали велики утицај Запада, живели смо све боље и боље, а знали смо да Исток не живи богзна како. Русе смо увек волели, али не сећам се да смо били навијачки расположени. Били смо у великом ишчекивању шта ће се десити", рекао је Субота.

Када су Армстронг, Олдрин и Колинс 1969. дошли у Београд у оквиру своје светске турнеје, посетили су и Дом пионира. Миња Субота, који је био присутан, присећа се како је то изгледало:

"Читав боравак били смо поред њих и сам осећај да су поред вас људи који су недавно ходали по Месецу је тренутак узбуђења и, у сваком случају пажња с њихове стране, али и светска пропаганда." 

Макар и пропаганда, Дом пионира био је институција која је уживала велики углед и кроз коју је прошло много деце. Астронаути су, каже Субота, изгледали веома задовољно док су били с омладином.

Писмо захвалности које су потписали Армстронг, Олдрин и Колинс (архива Дечјег културног центра)

Нила Армстронга описује као "супермена" због његових пилотских способности и подухвата приликом слетања на Месец.

"Место на које је требало да се спусте није било добро, било је брдовито. Он је лунарни модул померао док није било безбедно за слетање. Да су се спустили ту где је предвиђено, никада не би полетели назад", рекао је Субота. 

Доказ напретка човечанства

"За сада у далеком свемиру не постоје сукоби, предрасуде и конфликти међу народима. Ризици које свемир носи су свима нама једнако опасни. Његово освајање заслужује најбоље што човечанство може да понуди", рекао је Џон Ф. Кенеди седам година раније најављујући да ће амерички астронаути у тој деценији слетети на Месец.

Одлуку је донео након што су Совјети повели у хладноратовској свемирској трци, пославши Јурија Гагарина у космос.

Армстронг изван лунарног модула

Ипак, успех који је НАСА постигла 1969. за доктора астрономије Милана Стојановића са Астрономске опсерваторије у Београду представља много више од америчког гола у свемирској утакмици. Није значај у томе што је Американац ходао по Месецу, већ што је то учинио човек.

"Американци су се тада залагали да раде на космичком програму за добробит човечанства, свакако јесу финансирали мисију, али људи су слетели на Месец", рекао је Стојановић.

Истиче да је то био доказ технолошке моћи једне цивилизације. "То што су Американци први слетели не значи да нису користили научне резултате које су други народи давали кроз научне радове", рекао је Стојановић.

У програму "Аполо" је тако учествовала и седморица научника српског порекла – Милојко Мајк Вучелић, Дејвид Вујић, Славољуб Вујић, Данило Бојић, Пол Дујић, Питер Гајић и Милош Шурбатовић.

Свемирско одело Нила Армстронга поред исписаних речи које је изговорио по изласку из модула

Последње речи човека на Месецу

Последње речи човека на Месецу изговорио је Јуџин Сернан:

"Бобе, овде Џин, ја сам на површини. И док дижем последњи корак човека са површине, идући кући на неко време – али ми се надамо на не тако дуго - желео бих само да кажем шта мислим да ће остати записано у историји. Да је амерички изазов данашњице сковао човекову историју у будућности. И, док напуштамо Месец код места Taurus-Littrow, одлазимо онако како смо и дошли и како ћемо се, уз Божју помоћ, једног дана и вратити, са миром и надом за цело човечанство. Срећно посади 'Апола 17'".

А новац који су за тај програм дали америчке порезнике је коштао око 24 милијарде долара, што је преко 300 милијарди данашњих долара. То је изазвало револт у Сједињеним Државама, нарочито међу Афроамериканцима – сваки трећи је у том тренутку био сиромашан.

Истраживања јавног мњења показала су да је само у једном тренутку већина грађана сматрала да је "Аполо" програм вредан новца који се за њега издваја.

Питање је да ли би такав програм био одобрен да није у току био Хладни рат. И кроз свемирски програм тада се огледала војна моћ.

"Лансирање 'Спутњика' 1957. године било је демонстрација војне силе. Он је лансиран на рекети Р-7, што је ракета типа ИЦБМ (интерконтинентална балистичка ракета) која може да носи и нуклеарну бојеву главу. Како би могли да демонстрирају своју моћ, они су уместо нуклеарне бојеве главе у орбиту послали сателит", наводи Стојановић.

Одлазак на Месец имао је научно оправдање

Бројни су разлози због којих је одабран Месец. Поред доказивања технолошке моћи, важан аспект био је и научни.

Захваљујући узорцима које су астронаути донели са Месеца, а које би јако тешко било донети роботским мисијама, и експеримената које су урадили на површини Месеца, научници су одговорили на многа питања која се тичу настанку Сунчевог система, односно, направили су детаљну студију о томе шта се догађало са Земљом и Месецом у раној фази настанка Сунчевог система.

Када су одређени научни циљеви били испуњени, није се више ишло на Месец. Последњи од 12 астронаута који су ходали Месецом био је Јуџин Сернан 1972. године

"Има још много ствари које можемо да истражујемо и да постигнемо много веће резултате. На пример, слетање робота на астероид 2003. и повратак на Земљу 2010, што су Јапанци урадили, много је већи и неупоредиво тежи подухват од слетања на Месец", навео је Стојановић.

Указује да то не значи да нема разлога да људи опет посете Земљин сателит – искоришћавање ресурса попут леда на његовом јужном полу и коришћење Месеца као базе из које ће се ићи на даље дестинације.

Враћамо се на Месец

Американци, Руси и Кинези планирају да у наредним деценијама иду на Марс, а један неопходан корак за то је да поново посете Месец.

Као назнаку нове свемирске трке можемо видети то што се из Русије најављује да ће између 2030. и 2040. године на Месец послати људску посаду и градити базу. Слетање на Месец с астронаутима Американци су најавили за 2028, као први корак за одлазак на Марс.

Кинески планови су дугорочнији, они чак најављују да ће до 2100. године започети експлоатацију ресурса и минерала са Месеца и Марса.

Аполо-Сојуз мисија у којој су учествовала два совјетска и три америчка астронаута

На питање ко је однео победу, СССР са слањем Гагарина у свемир, или САД са Нилом Армстронгом на Месецу, Стојановић одговара да је од тога ко је победио много значајније оно што је уследило након тога 1972. године.

"Тада је потписан најбитнији споразум у историји човечанства када је реч о свемирским истраживањима. Када су 1972. завршене 'Аполо' и 'Сојуз' мисије, они су заједно ушли у истраживање свемира, руковали се, разменили признања и наставили као 'Аполо–Сојуз' мисија која до дан-данас функционише. То је био крај космичке трке, али почетак велике сарадње", рекао је Стојановић додајући да сви астронаути данас до Интернационалне свемирске станице лете користећи "Сојуз" ракете.

http://www.rts.rs/page/magazine/ci/story/2520/nauka/3595767/nema-sumnje-da-su-amerikanci-1969-bili-na-mesecu-ali-ni-da-ce-covek-opet-hodati-po-njemu.html

[Bernard]

NASA chief's heartbreaking statement after Apollo 11 'pioneering national treasure' dies

NASA’s legendary flight director Christopher Kraft has died aged 95, two days after the Apollo 11 moon landing anniversary that he helped to design.

By BRIAN MCGLEENON

PUBLISHED: 02:08, Tue, Jul 23, 2019

 

https://www.express.co.uk/news/world/1156601/nasa-news-latest-moon-landing-apollo-11-christopher-kraft-dies-neil-armstrong

 

 

 

[obi-wan]

Uz godisnjicu ide i jedan produzeni desktop, na dva ekrana, a iz jedne panorame (1920x1080 i 1280x1024)... 

...

[drvce]

1 hour ago, obi-wan рече

Uz godisnjicu ide i jedan produzeni desktop, na dva ekrana, a iz jedne panorame (1920x1080 i 1280x1024)... 

...

Hoces da sludis ove zaverologe, pa svi znamo da Moon buggija nisu uvezli u studio sve do takozvanog Apola 15.

[Bernard]

Slike nisu moje, dobio sam ih od prijatelja.

[Милан Ракић]

Kucamo na vrata zaboravljenih projekata: Pedeset godina od sletanja na Mesec

I can’t pay no doctor bill.

(but Whitey’s on the moon)

Ten years from now I’ll be payin’ still.

(while Whitey’s on the moon)

Gil Skot-Heron, “Whitey on the moon”

 

Bože, kako neki mogu gore,

A ja i Žuga ni na more

Zabranjeno Pušenje, “Pišonja i Žuga”

 

Jadna spavam u drveni krevet,

A moj Mile u Apolo 9

(…)

Suve šljive i planete

a na Zemlji plače dete

Mašinka Lukić, “Apolo 9”

I danas će, pedeset godina kasnije, mediji sletanje na mesec 1969. godine formatirati kao vrhunac svih ljudskih dostignuća. Ono to uistinu i jeste jer šta god da uzmete kao kriterijum, to i danas izgleda impresivno – možda najkompleksniji ljudski poduhvat, po mnogim kriterijumima najskuplji i van svake sumnje najambiciozniji; trenutak kada je vrsta po prvi put istupila sa svoje planete.

Stoga i ne treba da čudi da će medijski prilozi – i oni dokumentarni i oni igrani – obilovati intrigantnošću, obilovaće podacima i impresivnim brojkama, novim i do sada neotkrivenim informacijama, pričama o Herojima ali i omažima herojima iz senke (videti, na primer, „Hidden Figures“); neobjavljenim snimcima, memoarima neposrednih učesnika.

Ali jedne stvari gotovo da neće biti. Jer izgleda da vremenska distanca u ovom slučaju nešto lošije odrađuje svoj posao: kvantitet i kvalitet promišljanja političkih i ekonomskih kontradikcija koje su program Apolo pratili obrnuto su srazmerni vremenskoj udaljenosti i sakralnoj patini koju je nanela pedesetogošišnja distanca.

Zapravo, od svih gorepomenutih, samo je se jedan film odvažio da zagazi na opasnu teritoriju: u filmu “Prvi čovek” sasvim je hrabro – kao što to njegovom režiseru i dolikuje – desakralizovan gradivni mit američkog patriotizma: mit o političkoj neupitnosti Apolo programa a sa njim i celog američkog svemirskog programa koji je rezultovao (i) sletanjem na Mesec. Primerice, film je prepun podsećanja ne senatore i kongresmene koji guraju nos u program zbog brige za dolare poreskih obveznika a samo je pripremanje Apolo 11 ispraćeno i isečkom intervjua sa Kurtom Vonegutom i poemom Gil Skot-Herona “Whitey on the moon”. Stoga baš ovaj film predstavlja pravu retkost među kinematografskim ostvarenjima koji nije propustio da podseti na ovu istorijski zanimljivu komponentu – taman koliko se nije libio da odustane i od ostalih formi patriotizovanja.

Protest održan na dan poletanja Apolo 11 / smithsonianmag

Međutim, upustimo li se u potragu za kritikama formatiranim u ovim ili onim oblicima, ne moramo ići do SAD-a i antiratnog/hipi pokreta. Jer kontradikcije istraživanja svemira su veoma lako našle svoj put i do balkanskih gudura: svima poznato Zabranjeno Pušenje ali dosta pre njih i (prava pravcata feministička autorka) Mašinka Lukić primetili su centralni problem svakog tehnološkog razvoja: izuzetno neravnomernu i nepravednu preraspodelu plodova tehnološkog razvoja  te oštar kontrast između slika tehnološkog i tehničkog napretka sa jedne i težine svakodnevne egzistencijalne borbe za one na socijalnom dnu sa druge strane.

 
Jer uistinu, svemirski program SAD-a je dugo bio odveć “beli” projekat (izuzmemo li Roberta Henri-Lorensa – svi su astronauti do osamdesetih bili beli), odveć je bio hrišćanski (i to protestantski (a većina su čak bili i evangelisti, tek uz par izuzetaka), odveć “muški” i svakako odveć srednjeklasni projekat. Ukratko: WASP-ovski (WASP – White Anglo-Saxon Protestants), a sasvim u skladu sa činjenicom da pripadanje WASP-ovskoj eliti u velikoj meri označitelj i klasnog i političkog položaja u SAD, detaljnija politička analiza će pokazati da su astronauti starog kova redovno, nakon što su završili karijere u svemirskim programima, podržavali republikansku stranku.

Ali nije to jedini gorak ukus koji je ostao iza apolo programa. Dvadeset pet godina nakon sletanja na mesec iz usta Toma Henksa u “Apolo 13” čuli smo i “Pitam se, kada ćemo se vratiti”. A još dvadeset pet godina kasnije – nismo se vratili; a eventualno ponovno sletanje na Mesec danas izgleda čak i manje verovatno nego pre pedeset godina. Kao da su tehnološki i tehnički kapaciteti šezdesetih godina bili odvažniji, ambiciozniji i napredniji pre pola veka nego sada.

I jesu, jer se u međuvremenu sama tehnologija promenila. Tehnološki razvoj (a sa njim i nauka) je izgubio filantropske ambicije a dobio one profitne pa se uveliko pretvorio u beskrajno fuzioniranje već postojećih tehnologija i beskonačno rebrendiranje jednog te istog. Sudbina koja je zadesila, na primer, tehnologije civilne eksploatacije nuklearne snage, zadesila je i istraživanje svemira: gadljivost na kompleksne tehnologije, gadljivost na dugotrajne i skupe procese usavršavanja. A u osnovi je bila težnja za ubrzavanjem investicionih ciklusa: spori razvoji tehnologije jednostavno nisu odgovarali na potrebe za ubrzanom akumulacijom kapitala.

Pa ako cemo već sve redom kontekstualizovati, valja podsetiti i na potpuno različite političko-ekonomske kontekste u kojima je jedan let na Mesec bio moguć; i danas, kad on po svemu sudeći – i pardoksalno – izgleda daleko manje moguć uprkos razvoju brojnih tehnologija u međuvremenu.

U izvesnom smislu, Apolo program je bio istorijski specifična forma Fon Klauzevicovske i Šmitovske tehnologije organizovanja društva za rat (Klauzevic: “rat je politika nastavljena drugim sredstvima”; Šmit: (okvirno, doduše) “politika je rat drugim sredstvima” i/ili “nacija je rat nastavljen drugim sredstvima”) u specifičnim uslovima jednog hladnog rata taman onoliko koliko je svemirska trka bila formatirana propagandnim, vojnim i tehnološkim zahtevima tog zamrznutog sukoba. Jer osnovni motiv je bio: „Moon Shoot je nacija nastavljena drugim sredstvima“ (ili, priklonimo li se nihilističkijem Karlu Šmitu: „(američka) nacija se za drugu polovinu dvadesetog vek formira kao Moon Shoot program nastavljen drugim sredstvima“). I sasvim u skladu sa tim pobeda je nad globalnim takamcom dobijena baš onako kako su tokom celog dvadesetog veka dobijani ratovi: transformacijom zajednice na viši nivo apstrakcije putem uspešne mobilizacije te zajednice u projekat nacionalne valence. Naravno: nema sumnje da je “intinma veza nacije i projekta” bila tek projekcija ogromnog propagandnog kompleksa a da je mobilizacija zajednice bila poduprta širokom propagandnom mašinerijom čiji je ključni facilitator tada bila relativno nova tehnologija direktnog televizijskog prenosa – prenosa koji je gledalo gotovo pola milijarde ljudi širom sveta (a Apolo program čak i na pedesetogodišnjicu služi za projektovanje meke moći SAD na trusnijim delovima planete). Ali od međunarodnog dometa direktnog prenosa daleko je važnije bilo to da ga je te 1969. gledao skoro svaki amerikanac. Drugim rečima, Apolo program valja tumačiti i kao jednu, za to vreme, novu tehnologijunacije.

Što možda čini i jedno od nasleđa koje su najzanimljivije za kompleksnu istorijsku analizu: da li je u pitanju pokazna vežba bez presedana koja demonstrira kapacitet društava i političkih zajednica da se mobilišu ne samo u vojnim programima već i ovim znatno pacifikovanijim a na kraju i filantropskim; ili je, sasvim naprotiv, to bila pokazna vežba koja je demonstrirala da se procesi “formiranja nacija” mogu izvoditi samo u kontekstu agona, takmičenja i kompeticije?

Ali, ako ih i ima, filantropski viškovi su posledica činjenice da je institucionalnu arhitekturu činila država blagostanja. Stoga valja podsetiti: Apolo program, sletanje na Mesec i američki svemirski program (a u izvesnoj meri i sovjetski svemirski program koji je u “svemirskoj trci” vodio sve do Gemini 8 misije) i svi ostali programi istraživanja svemira od pedesetih pa sve do devedesetih zapravo su predstavljali izvestan izuzetak, istorijski uslovljenu i sistemsku, ali ipak na kraju, aberaciju. Ogromna državna izdavanja za (relativno) masovno obrazovanje (koje zatim omogućava regrutovanje najtalentovanijih kadrova), istraživanja, razvoj nauke i tehnologije zapravo su istorijski specifični za državu blagostanja – nateklu, behemotsku i birokratizovanu državu ali i jedinu ljudsku tvorevinu koja je imala – u prvom redu finansijskih – kapaciteta za investiranje u filantropske (makar ta filantropija bila i samo nusproizvod) i neprofitabilne projekte.

A Apolo program je koštao. Četrdeset pet milijardi tadašnjih dolara samo na vrhuncu finansiranja, 1966. godine iliti neverovatnih 4,5% saveznog budžeta; tri izgubljena ljudska života. Ali i jedno dugotrajno nasleđe koje američki svemirski program plaća i danas: preterana fiksacija na Mesec rezultovala je tailor made projektom kojem je hronično nedostajalo fleksibilnosti za dalju i dugotrajniju eksploataciju.

Danas NASA tavori u zapećku i krpi kraj sa krajem usled beskrajnog stezanja budžeta, nema projekata kao sto su Apolo, Pioneer i Voyager. Prednost polako ali sigurno preuzimaju privatne kompanije više prilagođene pružanju usluga diversifikacije rizika za hedž fondove i vičnije marketingu nego dizajniranju ostvarivih naučnonistraživackih projekata. Turistifikacija i komercijalizacija istrazivanja svemira – započeta u Rusiji – danas temeljno formatiraju i njenu budućnost a horizont antropološkog optimizma danas je ograničen perspektivama turističkih kapaciteta ili eventualno veoma tankim fantazijama o rudarenju meteora i/ili kometa.

Uz to, određena doza demokratizacije koja se utakla kao nusproizvod organizacije projekta kao društvenog pokreta, pedesetih i šezdesetih je godina uspevala da diriguje svemirskim programima – makar i veoma posredno, i makar samo onoliko koliko je ćudljivo “javno mnjenje” ahilova peta one gorepomenute organizacije projekta kao proteze političke zajednice. Danas niko ne može da se meša u programe privatnih investitora niti iko ima legitimitet da baci pogled iza propagandne dimne zavese kojom su ti programi obavijeni.

Međutim, država je blagostanja sama po sebi jedna velika i kompleksna tehnologija koja je danas nestala a – uprkos preduzetničkom optimizmu – nema softvera, programa, dosetke, koda niti gedžeta da je zameni, i danas je svemirski program osuđen na haotični razvoj koji diktiraju tržišta.

Dejl Garner / Foto: Wikipedija

Svemirski programi danas neizlečivo pate od nerealnih ambicija, manjka investicija, fiskalnih stezanja i manjka zainteresovanosti javnosti za njih; dubinski su obeleženi imperativima profitabilnosti i upliva privatnog kapitala u nj, plnirani projekti su odveć ambiciozni da bi bili ostvarivi (kolonizacija Marsa! Do 2030!), obično su iza njih sakriveni “alternativni” interesi (po svemu sudeći: vojska i težnja za diversifikacijom nateklog kapitala – ali i određena doza fetišizacije figure preduzetnika) a njihov razvoj je relativno spor u poređenju sa brzinom razvoja raketnih i svemirskih tehnologija iz šezdesetih. Tako je prošlo već nekoliko decenija od prvih privatnih kompanija – a za daleko kraće vreme se šezdesetih pomaklo od prve stidljive orbite jedne lagane kugle koja je govorila “bip-bip” do neverovatno kompleksne misije sletanja na Mesec.

Jer rešenja se relativno retko razvijaju u obliku potpuno nepredvidive ekspanzije rizoma, već pre sasvim predvidivim vektorima. Jer „čistog“ tržišta nema a u kontekstu u kojem interesi kapitala primarno određuju prioritete pa time i strategije i pravce razvoja, ovi će pratiti interese političke i – još radije – ekonomske moći. Drugim rečima, pustite privatnike da slobodno razvijaju tehnologije, oni će ubrzo razviti tehnologije za održavanje političkog i ekonomskog statusa kvo i u krajnju ruku – oružje. Stoga sve optimističke najave o privatnom kapitalu koji otvara prostore za realizaciju ljudskih potencijala valja uzimati sa zrnom soli.

Pritom: nije baš da su privatni projekti ipak odustali od zlokobnih Šmitovih i Von Klauzevicevih ideja: propagandna je komponenta – zamotana u veoma kvalitetne promotivne video sadržaje a od skoro i novonastalu mim i tviter formu propagande – i dalje ključna a cilj privatnih preduzetnika je mobilizacija (sada već globalne) zajednice, mobilizacija koja je ovog puta facilitirana internetom kao tehnologijom te jezikom i formama komunikacije specifičnim za globanu mrežu. Ali i širokom propagandnom mašinerijom čiji je zadatak anesteziranje i pacifikacija javnog mnjenja.

Za to vreme, polako ali sigurno, onih dvanaestorica koji su hodali po mesecu odlaze – ostalo ih je samo četvorica (Baz Oldrin – koji sasvim opravdano i dan danas teoretičarima zavera raznih valenci deli šljage, Čarls Djuk, Dejvid Skot i Harison Šmit). Ali ozbiljniji programi se vide s kilometra: tačno je na pedesetogodišnjicu Apolo 11 lansirana misija Čandrajan 2 indijske nacionalne svemirske agencije, a ranije ove godine i medijski odlično ispraćeno sletanje kineske Čang’e 4. Budimo realni: sve to jesu mali koraci za čovečanstvo ali su veliki za dve tehnološke sile budućnosti.

Stefan ALEKSIĆ

[Милан Ракић]

Lunarni obrt

Vekovni, od strane srpskih država izdašno subvencionisani skepticizam – dodatno komplikovan poslovičnom neprejebivošću – glede svega „što nije srpsko“, a naročito svega onog što se ne uklapa u srpska smatranja šta može (i šta sme) da postoji, šta ne, šta je moguće šta pak nemoguće, jedan je od glavnih uzroka što u Srbiji uporno opstaju stvari koje ne bi trebalo da postoje i koje su na drugim mestima nemoguće.

Otuda je samorazumljivo što je iskrcavanje čoveka na Mesec – koje ovih dana pompezno slavi pedesetogodišnjicu – u većinskoj SR Srbiji momentalno „ocenjeno“ kao šala, komika, ujdurma i nameštaljka. Govorim ovo iz prve ruke, kao šesnaestogodišnjak sam lično prisustvovao rađanju srpskog lunarnog skepticizma, mislim da sam u jednoj od kolumni već i pisao o tome.

Za razliku od neprosveštenih seoskih i palanačkih masa, koje su na vest o čovekovom zakoračivanju na Mesečevo tlo samo posprdno odmahivale rukom, u akademskim krugovima beogradskog Kitaj Goroda – možda čak i u SANU – razvijena je sofistikovanija varijanta srpske sumnje u sve američko. Ko biva… Sve je to negde u Arizoni (naravno, za velike pare) snimio Stenli Kjubrik, a onda je američka vlada (koja muči crnce) tu dubaru uvalila svetu ne bi li stvorila privid tehnološke supremacije.

Osim što je dubinski kretenska, ta je varijanta bila (i ostala) i površinski imbecilna iz prostog razloga što bi lunarni hepening, da se tog posla latio maestro Stenli, izgledao neuporedivo bolje. Ne bi one amaterske snimke Kjubrik potpisao ni anonimno. Ni za kakve pare. Šta pričam – Kjubrik, ni Veljko Bulajić to ne bi učinio.

Kad viđi vraga! Srpski lunarni skepticizam prekonoć se pretvori u pansrpsku lunarnu euforiju i to zahvaljujući (zakasneloj) informaciji (pripuštenoj, inače, iz američke ambasade) da je u slanju Apola 11 na Mesec značajnu ulogu odigralo sedam srpskih – a da čijih, bato – naučnika koji su promptno – uz sve državne počasti – postali ono što su „nam“ nekada bili sedmorica sekretara SKOJ-a.

Kako je došlo do tog lunarnog obrta, lepo je objasnio Teofil u svojoj kolumni u Vremenu. Lako, brate, kao što se i sve drugo u Srbiji obrće (po pravilu naglavačke). Ovako, dakle. Ako se nešto nije dogodilo – samo zato što Srblji smatraju da nije moguće – onda se to nije dogodilo i tačka. Ali ako se u međuvremenu dozna – ili „odozgo“ stigne naređenje – da su u tome što se nije dogodilo učestvovali i neki Srbi, onda se to što se nije dogodilo momentalno retroaktivno dogodi i opet tačka.

Svaka inače čast pomenutim naučnicima koji bi – da su počem ostali u Srbiji – zacelo završili kao predradnici u IMT-u i EI Niš, a koji su, iako odavno svetski slavni, doživeli da u Srbiji bar na tren stanu rame uz rame sa vaterpolo reprezentacijom.

by BAS, Danas

[Милан Ракић]

Mesec

Kada su pre 50 godina Nil Amrstrong i Baz Oldrin napravili prve oprezne korake po mesečevoj površini, mesto čovečanstva u svemiru je zauvek promenjeno. Nismo više bili samo udaljeni posmatrači koji se izdaleka dive veličanstvu univerzuma, već smo postali akteri njegovog istraživanja. Činjenica da je ovaj poduhvat postignut pomoću opreme koja nam danas izgleda zapanjujuće primitivno, čini američko spuštanje na Mesec još impresivnijim. Kompjuter za navođenje u Apolu 11 imao je značajno manje snage od današnjeg smartfona, a pogon lunarnog modula „Igl“, koji je 21. jula 1969. omogućio astronautima da se otisnu sa mesečeve površine, ranije nije bio testiran na Mesecu. Armstrong je smatrao da su im šanse za uspešno sletanje 50-50. Njihov trijumf je bio ravan čudu.

Odluka doneta početkom 70-ih da se okonča program koji je Armstronga, Oldrina i 10 drugih američkih astronauta odveo na Mesec, u to vreme je razočarala mnoge. Međutim, letovi iz Apolo programa nisu bili motivisani duhom naučnog istraživanja, već željom SAD da nadmaši Rusiju i pobedi u „svemirskoj trci“. Jednom kada je Amerika dokazala svoju tehnološku superiornost, ovaj progam, koji je u jednom trenutku odnosio čak 4% američkog federalnog budžeta, izgubio je smisao.

Međutim, bilo bi pogrešno otpisati Mesec kao destinaciju ljudskih aktivnosti u godinama koje predstoje. Zapravo, mnogi svemirski inženjeri danas smatraju da je sazrelo vreme za povratak. Oni ukazuju na paralele između istraživanja Meseca i osvajanja, i kasnije eksploatacije, mnogih delova Zemlje. Planovi za osvajanje Antarktika danas izgledaju iznenađujuće slično predstojećim misijama na Mesec koje planiraju svemirske agencije.

Na početku 20. veka odvijalo se nadmetanje oko toga ko će prvi osvojiti Južni pol. Nakon toga, niko se tamo nije vratio narednih 50 godina. A onda su 50-ih godina tehnološke inovacije – motorizovana vozila, vazdušni transport i radio – omogućile da se sagradi baza na Antarktiku. Ovi centri su doneli velike koristi. Rupa u ozonskom omotaču otkrivena je od strane polarnih naučnika, koji i danas imaju ključnu ulogu u oktrivanju uticaja klimatskih promena.

Danas je došlo do slične obnove interesovanja za Mesec. Uz novu generaciju naprednih tehnologija – mašinskog učenja, sofisticiranih senzora i robotike – muškarci i žene su spremni da otpočnu kolonizaciju mesečeve površine.

Indija, Kina i Izrael već su tamo poslali lunarne letilice bez posade, dok Amerika promoviše svoj projekat „Mesečeve kapije“. On podrazumeva izgradnju svemirske stanice koja će kružiti oko Meseca, i sa koji će astronauti usmeravati robote i automatizovane letilice koje će postavljati teleskope, skupljati minerale, tragati za ledom i vodom i proučavati lunarne stene koje bi se mogle iskoristiti kao materijal za izgradnju lunarne kolonije.

Konačni cilj je da se i astronauti spuste na Mesec, kako bi radili u ovoj bazi koju su prethodno sagradili roboti. Njihove aktivnosti bi pre svega bile usmerene na proučavanje porekla sunčevog sistema i korišćenje radio-teleskopa kojim bi se ispitivao duboki svemir, bez ometanja koje danas trpe takva istraživanja koja se sprovode sa Zemlje. Buduće misije na Mars takođe bi se planirale iz ove baze.

Ono što je ključno jeste da je NASA objavila da bi želela da u ovaj poduhvat uključi i Evropu, Japan, Kanadu i ostale. Ova saradnja mogla bi da otpočne početkom naredne decenije. Ovo su ohrabrujuće vesti, jer znače obnovu istraživanja svemira započetu pre pola veka od strane Armstronga i Oldrina, a zatim nastavljenu od strane drugih astronauta iz Apolo programa. Oni su nam ostavili veličanstveno nasleđe koje zaslužuje da bude dalje razvijano sa iskrenom posvećenošću.

https://www.theguardian.com/commentisfree/2019/jul/21/the-observer-view-fifty-years-on-the-real-meaning-of-the-lunar-landing-is-becoming-clear

Preveo Rastislav Dinić

Peščanik.net, 27.07.2019.

[Милан Ракић]

 

[GeniusAtWork]

Кад смо већ код мисије Аполо - застава СФРЈ коју су на Месец однели чланови мисије Аполо 17, 1972. године. Испод посвета тадашњег председника САД Ричарда Никсона народу СФРЈ од народа САД   

линк

[Милан Ракић]

“Serbian 7 in the Apollo 11 Mission“ – predavanje Davida Vujića

“Serbian 7 in the Apollo 11 Mission“ – predavanje Davida Vujića - RCUB Media portal

MEDIA.RCUB.BG.AC.RS

---

19. jula 2019. god, u Svečanoj sali Mašinskog fakulteta (sala 211/II), inženjer David Vujić održao je predavanje “Serbian 7 in the Apollo 11 Mission“. Gospodin Vujić je jedan od sedmori…