Свети Василије Острошки

[Aurora Yelena]

Имам жељу и потребу, да негде напишем сопствено искуство. Тек сам се пријавила на овај сајт, па се надам да пишем на правом месту. 

Право име ми је Јелена и из Новог Сада сам. Мом сину су започели психички проблеми, када је имао 14 година. Низ догађаја и редослед, указивао нам је на пут Божији, те сам одлучила, уместо да пристанем на психијатријско лечење, да се упутимо у манастир. Пут нам се отворио ка манастиру Илиње и Игуману, Оцу Исаији, који је прихватио на боравак мог сина. По благослову Оца Исаије, уз припрему, пред сам дан Светог Василија Острошког, пошли смо на пут да се причестимо крај моштију. Од нас 10, колико нас је пошло на пут, по благослову Игумана, само смо мој син и ја успели да се причестимо и дато нам је да 3 пута целивамо мошти. Када сам трећи пут целивала мошти, бројаница ми је клизнула једним делом у ковчег, као да ју је нешто повукло и монах крај моштију ми је помогао да је полако извучем. Сутрадан, док смо силазили пречицом, стрмом и каменитом стазом, мој син је весело скакутао са камена на камен, носећи две путне торбе, док сам ја покушавала да одржим равнотежу на клизавом камењу. Једног тренутка, мој син је застао и рекао озбиљним гласом "Мама, не гледај куда ја ходам. Гледај куда ти ходаш, јер ако будеш гледала само мене, обоје ћемо пасти." Зачудила сам се сабраном тону којим је то рекао, а он је додао: "Да, то важи за све..." Савет духовника је да не анализирамо догађаје, да само слушамо и посматрамо, али је осећај био и остао, да нам се овим саветом јавио сам Свети Василије Острошки. 

Слава му и хвала

Поздрављам све и желим свако добро од Бога

[macko]

Zdravo,

zivim u Skoplju i veoma me interesira slucaj oko devojke koja je bila izlecena od raka materice pomocu molitvama o.Joila zato sto moja devojka ima isti problem, moderna medicina nema pravi odgovor na ovu napast, a oboje znamo da je Bog jedini lek. Mnogo sam slusao o ovom manastiru i cudama koji se tamo desavaju, pa me interesira dali je otac Joil jos ziv i aktivan? Mi smo ionako zeljeli da idemo to ostroskog manastira, a sada imamo i razlog vise za to. 

Unapred hvala na odgovoru

[Дејан]

  On 10. 2. 2014. at 17:40, macko рече

Zdravo,

zivim u Skoplju i veoma me interesira slucaj oko devojke koja je bila izlecena od raka materice pomocu molitvama o.Joila zato sto moja devojka ima isti problem, moderna medicina nema pravi odgovor na ovu napast, a oboje znamo da je Bog jedini lek. Mnogo sam slusao o ovom manastiru i cudama koji se tamo desavaju, pa me interesira dali je otac Joil jos ziv i aktivan? Mi smo ionako zeljeli da idemo to ostroskog manastira, a sada imamo i razlog vise za to. 

Unapred hvala na odgovoru

 

Otac Joil je nekada bio u manastiru Ostrog, sada je u manastiru Ćirilovac.

[rahela]

sv.Nektarije leči rak,njegove mošti su u Grčkoj,na ostrvu Egina.

[lab_man]

  On 10. 2. 2014. at 18:02, rahela рече

sv.Nektarije leči rak,njegove mošti su u Grčkoj,na ostrvu Egina.

 

Pogrešno, Gospod Bog leči, preko moštiju svojih svetitelja i mučenika...

[-Владимир-]

  On 10. 2. 2014. at 17:40, macko рече

Zdravo, zivim u Skoplju i veoma me interesira slucaj oko devojke koja je bila izlecena od raka materice pomocu molitvama o.Joila zato sto moja devojka ima isti problem, moderna medicina nema pravi odgovor na ovu napast, a oboje znamo da je Bog jedini lek. Mnogo sam slusao o ovom manastiru i cudama koji se tamo desavaju, pa me interesira dali je otac Joil jos ziv i aktivan? Mi smo ionako zeljeli da idemo to ostroskog manastira, a sada imamo i razlog vise za to.  Unapred hvala na odgovoru

 

У међувремену, напиши пост и овде https://www.pouke.org/forum/topic/3319-%D0%BF%D0%BE%D1%82%D1%80%D0%B5%D0%B1%D0%BD%D0%B0-%D0%BC%D0%B8-%D1%98%D0%B5-%D0%B2%D0%B0%D1%88%D0%B0-%D0%BC%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D0%B0-%D0%BF%D0%BE%D0%B4%D1%80%D1%88%D0%BA%D0%B0-%D1%81%D0%B0%D0%B4%D0%B0/page-206 ,да се што више људи помоле за њено здравље . 

[Volim_Sina_Bozjeg]

Lep je Lekar u svetiteljima svojim.

[Драгана Милошевић]

Д. Д., атлетичарка и фитнес тренер, 16. маја 2009. тодине, записала је следеће сведочење о чудесном јављању Св. Василија Острошког, које јој је изменило живот:

 

Родила сам се у Сиску 7. јуна 1977. године. Живела сам у селу Боројевићи све до 8. августа 1995. године, када је Хрватска прогнала и истерала сав српски народ из Крајине! Од тада је све кренуло странпутицом.
Рат је учинио своје и све се претворило у лутање за изгубљеним сном, миром, срећом и кућом која је остала у Републици Српској Крајини.
Од августа 1995. године, када смо избегли, живела сам у Београду. Тренирала сам атлетику у Црвеној звезди, живјела у Студентском центру, гдје сам и упознала свог будућег кума И. Ч. који ми је тада рекао: „Тебе чува Бог, имаш на лиевом рамену заштитника", на шта ја тада уопште нисам обраћала пажњу.
Враћам се на причу о свом путовању у Манастир Острог. О самом Манастиру Острогу сам, из прича, чула да је то свето место и да се свима онима који оду тамо ако имају јаку жељу остварује оно што је најдубља жеља њиховог срца. Знала сам, наравно, да ништа не пада човеку са неба, већ да се све великим радом и трудом стиче!

Седим на железничкој станици у Београду. Купила сам карту за Подгорицу, у једном правцу... Воз управо улази на перон, стаје, улазим у њега са сјајем у очима...
Био је то 15. април 1998.
Дошла сам у Подгорицу ујутро рано. Када сам изашла из воза упутила сам се према аутобуској станици и купила карту за аутобус који иде према манастиру Острог.
У аутобусу сам упознала две девојке из Београда које су путовале исто у Манастир Острог. Звале су се Ивана и Бојана. Рекле су ми да су постиле, да желе да се исповеде и причесте у Манастиру. Дан када смо дошле у манастир био је Велики Петак, а ја нисам имала појма да је Велики Петак и да ће за два дана бити Ускрс!
Нас три смо скупа стигле у Доњи манастир таксијем који вози из Богетића. Ивана и Бојана су одмах потражиле игумана Лазара и ја сам кренула заједно са њима. Њих две су отишле прве код оца Лазара да се исповеде. Ја сам чекала испред, а онда је дошао ред на мене, али ја појма нисам имала зашто сам отишла код оца Лазара.
Питао ме је да ли сам постила. Ја сам му одговорила да нисам. Оно што је интересантно је да сам на ранцу носила капу А.(тлетичарски) К.(луб) Црвена Звијезда, на шта је он посебно обратио пажњу.
Следеће питање које ми је поставио било је да ли верујем у Бога. Ја сам му одговорила да верујем.
Затим ме је питао да ли верујем у судбину и мој одговор је био да верујем. А о. Лазар ми је одговорио да нема судбине, да Бог о свему одлучује.
Онда ме је упитао да ли сам до тада имала дечка и ја сам му рекла да нисам, али сам слагала, јер ме је било срамота да кажем да сам до тада имала неколико љубавних веза! На крају ме је питао колико ћу остати у Манастиру и ја сам му рекла да ћу остати два-три дана.
Изашла сам из просторије од оца Лазара, а дјевојке су ме чекале напољу и онда смо се упутиле према Горњем манастиру. Тамо смо заједно приступиле Ћивоту Светог Василија. А свештеник који је стајао поред Свеца нас је питао да ли знамо „Оче наш". Дјевојке које су биле са мном су знале. А када је ред дошао на мене, стала сам на пола „Оче наш"! Било ме је страшно срамота што не знам „Оче наш"!
Изашле смо све три заједно напоље и отишле до врха, до места гдје се бацају новчићи за жеље. Имала сам само један једини новчић код себе и ни динара једног више. Пожељела сам бављење спортом, трчање, такмичење, здрав живот, радовање, уживање, задовољство, повратак правим вриједностима, благослов Божији!
Када смо се враћале натраг, пошле смо да купимо - нисам имала ништа код себе, па сам питала девојке да ми позајме новац и оне су ми купиле свеће!
Пред одлазак код Свеца смо биле резервирале преноћиште у конаку. Кад смо се вратиле од Свеца жена која ради нам је вратила паре и рекла да можемо остати колико хоћемо.

 

Онда смо скупа отишли у Доњи манастир, Ивана и Бојана су се, на Служби Божијој, причестиле и ја са њима (иако нисам постила).
Тај дан смо и бојили ускршња јаја, било је интересантно, и сјећам се да је отац Лазар рекао да јаја никад нису била брже обојена него те године.
Ивана и Бојана су на Ускрс отишле за Београд, а ја сам остала у Манастиру! Сећам се да сам још једном пришла Ћивоту Св. Василија са једном сестром која је била дошла из Београда на сам Ускрс.
Оно што је веома битно је следеће. Отац Лазар ми је рекао да је све оно што ме снашло у животу морало тако да буде, и додао: „Трчите, трчите, Ви имате тешки овоземаљски пут!"
Кад сам се враћала из Острога, плакала сам. Отац Лазар је мене и дјевојку из Београда која је била са мном онда када сам пришла други пут Ћивоту Светога Василија одвезао комбијем на станицу.
Ушле смо заједно у воз. Ја сам била веома нервозна, хистерична, плакала а да ни сама нисам знала зашто. Када смо дошли у Београд, најпре сам отишла у Студентски дом, код кума, и он ме је питао да ли сам дошла са ратишта, тако сам лоше изгледала. Од њега сам отишла кући у Зрењанин, тачније у избеглички камп. Моји су ме код куће исто питали да ли сам дошла са ратишта. А ја сам им одговорила да сам дошла из Манастира Острога.
Код куће сам имала лош сан, презнојавала сам се у сну, често будила. Мени је, после повратка из Острога, било толико лоше да су ме моји одвели код спортског психолога. Чак сам и пет дана лежала у болници. Др Драгана Жегарац ми је преписала инекције и неке таблете, али ја таблете нисам пила него сам их сакривала, јер сам знала у дубини душе да је са мном све у реду. Чак су ми и крв вадили и проверавали да нисам можда на неким дрогама. Кад сам изашла из болнице била сам јако исцрпљена.

 

Та духовна борба са самом собом трајала је неких месец дана. Следећа ствар која ми се догодила јесте као да ме је нека сила повела и одвела у цркву у Зрењанину (та црква се налази у самом центру града).
Ушла сам у цркву, а тамо су била два свештеника. Потом ми је свештеник прочитао неку молитву и питао ме да ли се кајем. Ја сам му одговорила да се кајем за све. После овога сам отишла кући и поново сам ноћу имала лоше снове.
Али, једне ноћи ми се, у сну, јавио Свети Василије Острошки — слава му и милост! (ја сам тада мислила да је то Исус Христос) и велика светлост се појавила! А Свети Василије, зове ме прстом да дођем у Острог, а поред њега кошнице за мед и неколико пчела лети...
То јутро сам се пробудила сва мокра. Мама ме је питала шта ми је, а ја само јој рекла да сам сањала чудан сан.
Мећутим, на тај позив Св. Василија Острошког нисам се одазвала и нисам отишла, јер нисам имала снаге.
После тога сна сам позвала оца Лазара, пошто ми је оставио број телефона. Он се јавио на телефон и ја сам му се представила. Он ми је рекао: „Да, сећам Вас се, реците како Вам могу помоћи?" Ја сам му тада рекла да сам у сну видела Исуса Христа (тек касније сам схватила да је то уствари био Св. Василије Острошки). О. Лазар ме је посаветовао да одем код психијатра и ја сам му рекла да сам већ била код психијатра.

 

Данас сматрам да ми је после повратка из Острога било тешко зато што је Бог био на мене мало љут што сам слагала о. Лазара да до тада нисам имала љубавних веза са младићима. Молим се да ми Бог опрости што сам била неискрена у Острогу, али када дјевојка има само осамнаест година она ни не зна увијек шта чини и говори. Но, исто тако мислим да ме Бог свим срцем воли зато што сам сада овако искрена!
Неколико месеци послије свега овога, положила сам возачки испит, постала члан А. К. „Пролетер", радила разне послове: копала сам кукуруз, продавала у продавници и на пијаци, чистила куће, итд. Исто то сам и радила пре него што сам са својом породицом избјегла из Хрватске: чувала сам краве, копала сам кукуруз, радила сам у шуми када је сеча дрва за зиму, сено сам купила са својима за стоку, скупљала сам кестење у шуми и онда смо то продавали. У здравом сам крају одрасла, стекла радне навике и ништа ми није било тешко...

Дошла сам у Црну Гору 19.9.2000. године са А. К. „Пролетер" на припреме из Зрењанина и остала у у Будви. Мој рођени брат Д. је дошао одмах за мном и остао да ради у Будви...
Ја тренутно имам свој клуб за рекреацију и упоредо тренирам атлетику, имам успешне резултате.
Хвала Светом Василију Острошком што се смиловао на мене, даровавши ми снагу за живот и осветливши ми животни пут. Слава му и милост!

[Драгана Милошевић]

  On 10. 2. 2014. at 17:40, macko рече

Zdravo,

zivim u Skoplju i veoma me interesira slucaj oko devojke koja je bila izlecena od raka materice pomocu molitvama o.Joila zato sto moja devojka ima isti problem, moderna medicina nema pravi odgovor na ovu napast, a oboje znamo da je Bog jedini lek. Mnogo sam slusao o ovom manastiru i cudama koji se tamo desavaju, pa me interesira dali je otac Joil jos ziv i aktivan? Mi smo ionako zeljeli da idemo to ostroskog manastira, a sada imamo i razlog vise za to. 

Unapred hvala na odgovoru

 

Само верујте и молите се. Св. Василије помаже свуда, није битно да ли се налазите пред његовим кивотом или у свом стану.

[Драгана Милошевић]

Свети Василије, Острошки чудотворче, моли Христа Бога за нас.

 

Време је да тема оживи.

[Драгана Милошевић]

Зоран Будиша, из Брчког, захваљује се, у писму упућеном Братству Манастира Острога, Светом Василију што га је исцелио од болести простате и бубрега:

Ја, Зоран Будиша, рођен 1964. у Јајцу, а сада настањен у Брчком, пре три месеца отишао сам код доктора због проблема са честим мокрењем током ноћи. Доктор ме је прегледао и упутио урологу.
Уролог ме је прегледао на ултразвуку и установио да болујем од хроничне упале простате и песка у оба бубрега.
Пао сам у очајање, али сам, по Божијем Промислу, дошао у Манастир Острог Светом Василију Чудотворцу, слава му и милост!
У Манастиру сам боравио 17. и 18. августа, уочи Преображења. Тамо сам срео о. Бенедикта и њему сам испричао каква ме болест мучи. О. Бенедикт ми је прочитао молитве за здравље.
Када сам се врати кући, мокрио сам чешће него икада до тада и осјетио сам како ми излази пијесак!
Отишао сам на контролу код уролога. Он ме је прегледао и зачудио се како сам то сада одједном потпуно здрав! У бубрезима више није било песка, простата ми је била у реду!

Хоћу да се захвалим Светоме Василију Острошкоме Чудотворцу, слава му и милост!
Доћи ћу када год могнем да се Свецу захвалим за оздрављење!
Ми нисмо свесни, а пре свих ја, грешни слуга Божији, Зоран, колико нас Светац воли и колико пази на нас.
Ако сам што погрешио у овоме писму, опростите ми!

 

п.с. не знам да ли је већ постовано ово сведоћење или није.

[Maja Trifunovic]

Postim i molim se..Boze zdravlje ujutru na ispovest i pricest,hvala Sv.Vasiliju Ostroskom,slava mu i milost,da pomogne svima.

[Срђан Ранђеловић]

 

ЛАЗАР ГУТИЋ – ЈЕДНО ОД НОВИЈИХ ЧУДА СВЕТОГ ВАСИЛИЈА

 

 

Поштовани,

 

Хтео би нешто да се зна и да се напише у ваше Манастирске списе. А то је, да захваљујући СВЕТОМ ОЦУ ВАСИЛИЈУ ОСТРОШКОМ моја супруга Данијела Гутић и моја маленкост Милош Гутић добили сина ЛАЗАРА 13.05.2010. ГОДИНЕ.

 

Прича почиње тако што је супруга имала два спонтана побачаја у року од пет година.Били смо код доста лекара, и сви су рекли да нема никаквих проблема код ње, а ни код мене. И то што је имала два спонтана побачаја, да се то само од себе десило!!! Доста смо размишљали због чега се то дешавало, поготово што смо обоје били спортисти.

 

Она се професионално бавила кајаком, а ја фудбалом. Никакве пороке, нити смо пили алкохол, нити пушили цигарете, а  камоли још горе ствари што може да се догоди човеку. Искрено што се тиче моје вере у БОГА ОЦА и све што је СВЕТО  било је верујем, али не идем у ЦРКВУ или МАНАСТИРЕ да се молим или на ЛИТУРГИЈЕ, а камоли да се пости средом и петком!

 

Тако исто размишљање је имала и моја супруга. Све до једног АВГУСТОВСКОГ дана 2009. год., када ми је супруга досла и рекла ми да хоће да иде ПОД ОСТРОГ, да се ПОМОЛИ СВЕТОМ ВАСИЛИЈУ за помоћ!!! У том тренутку, ја сам јој рекао  иди, али ја тренутно не могу да идем са тобом због посла. Није хтела да одустане од тога, па је већ питала своју маму да крене са њом. Нашла је агенцију која превози вернике до ОСТРОГА. Дошла је до СВЕТОГ ВАСИЛИЈА И помолила се, и замолила је ОЦА ВАСИЛИЈА да нам подари ДЕТЕ. Досла је кући са пуно среће,и утисака. Рекла ми је да обавезно одем под ОСТРОГ.

 

Прошло је неко време, и супруга је затруднела. Била је уплашена да се не деси исти сценарио као и предходних два пута. Али било је све у реду. Докторка која је водила трудноћу јој је рекла да јој је термин у мају 2010. Кад смо сазнали пол детета, моја жеља је била да се зове ВАСИЛИЈЕ кад се роди, док је супруга рекла да није ништа обећала СВЕТОМ ВАСИЛИЈУ како ће се звати дете. Договорили смо се ако се породи 12. МАЈА да се зове ВАСИЛИЈЕ, ако се не породи тог датума зваће се ЛАЗАР. Трудови су јој почели 12. МАЈА 2010 око поднева,трпила је сво време јер је мислила да није још време за порођај. ТЕК увече око 23h, одвели смо је у породилиште  и имали шта да чујемо, а то је да је она већ одавно спремна да се породи, јер је била по њиховој докторској процени већ 7 прстију отворена. Оставили смо је у Породилишту и чекали вести.Тек су је породили 13.05.2010 око десет до седам ујутру, због немарности лекара.

 

И тако је на свет дошао ЛАЗАР-ДЕТЕ СВЕТОГ ВАСИЛИЈА. ОД тог тренутка, ја се свако вече молим БОГУ и СВЕТОМ ВАСИЛИЈУ И СВИМ СВЕЦИМА ЗА НАЈВЕЋИМ ДАРОМ КОЈИ ЧОВЕК МОЖЕ ДА ДОЖИВИ!!! ЛАЗАР ми је донео РАДОСТ И ВЕРУ У БОГА, ЈЕР ОВИМ ЧУДОМ КОЈЕ  СЕ ДЕСИЛО МЕНИ И МОЈОЈ ПОРОДИЦИ ГОВОРИ ДА БОГ ПОСТОЈИ И СВИ СВЕЦИ, И ДА СВЕ ШТО СЕ ДЕШАВА ЈЕ ВОЉА БОЖИЈА. ХВАЛА СВЕТОМ ВАСИЛИЈУ ОСТРОШКОМ ШТО НАМ ЈЕ ПОДАРИО ЛАЗАРА. У ЗНАК ЗАХВАЛНОСТИ 2011. ГОДИНЕ СМО КРСТИЛИ ЛАЗАРА ПОД ОСТРОГОМ.

 

ХВАЛА СВ. ВАСИЛИЈУ И НЕКА МУ ЈЕ ВЕЧНА СЛАВА И МИЛОСТ!!!

 

ЛАЗАР ГУТИЋ 2014 ГОД.

[Дејан]

ИСЦЈЕЉЕЊЕ ОД МЕНИНГИТИСА И ЕПИЛЕПСИЈЕ

 

Острошки записивач јерођакон Пантелејмон је 11. августа 2005. године описао исцјељење петогодишње Александре од менингитиса и епилепсије заступништвом Светога Василија, а по казивању њеног оца Срђана Филиповића из Београда:

Александра је имала пет година када се разбољела. Љекари нијесу одмах поставили праву дијагнозу. На нoгама је боловала менингитис, тако да убрзо није могла ни да стоји, нити да хода. Болест је већ била у поодмаклој фази свога развоја. Права дијагноза је постављена на Инфективној клиници у Београду. Уз велики труд љекара почело је лијечење изузетно јаким лијековима. У међувремену јој је била дијагностикована и епилепсија. У Острог је доведена августа 1999. године у веома лошем стању – није могла да хода. Родитељи су је унијели на рукама са температуром и великим лимфним отоцима на врату. Родитељи су, на пола пута, били у великој недоумици да ли уопште да дођу у Острог или да остану у подгоричкој болници због општег лошег стања болеснице, али, хвала Богу, одлучили су се да наставе пут у Манастир.
Код Ћивота је Александри очитана молитва. У току молитве мајка је држала Александру и осјетила је утјеху од Светитеља, потврду у духу да ће све бити у реду, да ће њихове молитве бити услишене. Александра је, потом, трчећи стигла до конака, а затим и до Доњег манастира, весела и раздрагана.
По повратку у Београд, извршени су прегледи и резултати теста на менингитис су били негативни. Енцефалограмски налази су, такође, показали да су нестали сви знаци епилепсије. То се десило без икакве терапије, а на велико чуђење неуролога из Неуролошке клинике у Палмотићевој улици у Београду.
Александра данас има тринаест година, одличан је ученик, пева у црквеном хору, свира клавир и долази на поклоњење Свецу сваке године у Острог.

[Драган Јашић]

Такве вјере ни у Израиљу не нађох !

Филм „Такве вјере ни у Израиљу не нађох“ је тридесетоминутни видео запис у којој је представљено чудесно исцјељење Рускиње Софије, Муслиманке из Башкирије, која је била толико болесна да су јој доктори рекли да јој је лобања одвојена од кичме. Како је болст напредовала, Софија скоро није могла ни да хода. Међутим, призвана од Пресвете Богородице и Светог Василија дошла је у Острог гдје је примила Свету Тајну Крштења, а затим молећи Светог Васија за помоћ добила и исцјељење. Данас је потпуно здрава и срећна је што је православна Хришћанка. У филму Софија прича свој пут исцјељења.

https://www.youtube.com/watch?v=4QU92AMV1hA#t=65