Јован Јовановић Змај

[o. Miroljub]

ГУСЛАРЕВА СМРТ 

Јован Јовановић Змај

На западу сунце пало 

на камено стење, 

пало, па се распрштало 

у драго камење. 

А на небу небројице 

звездице се сјаје, 

ко на земљи што трепећу 

сузе тужне раје. 

С кога раја сузе лије 

тако без престанка? 

С Топал паше што је лего 

ал му нема санка. 
 

Скочи паша, трља чело 

бес му кида груди: 

"Нема Бога, нема правде, 

људи су нељуди!" 

"Пролио сам море крви 

Те проклете раје, 

посејо сам у све краје 

горке уздисаје." 

Куд год пођем, земља стрепи, 

а раја скапава, 

ни мој доро воде неће 

кад није крвава... 

Ено блага седам кула, 

још је небројано, 

у харему много цура, 

ал сам их се мано... 

Не годи ми, не прија ми, 

празне су ми груди, 

славно име, дично име, 

за тим Топал жуди.... 

Гусле, гусле! - Рајо, рајо! 

Проклети хајдуци! 

Зар дас ваше име пева, 

ви погорски вуци? 

Зар да Топал песму слуша 

што вам вечност спрема, 

А тај паша, Топал паша, 

свог певача нема? 

Мрзим злато, мрзим благо, 

та све ми је тамно, 

Топал паша песму хоће, 

хоће име славно... 

Зар та раја само знаде 

гинут од мог мача? 

Зар то робље неће злата, 

не да ми певача?" 

Тако паша бесни, риче, 

кидају га жеље... 

Па заурла: "Турадијо, 

спремајте весеље! 

Доведте ми старца Мирка, 

зар још није туна!? 

Доведте ми тог гуслара 

о да дивних струна! 

Нек ми пева, нек ме слави, 

слава и милина, 

ЈУЧЕ САМ МУ ПОГУБИО 

СВА ЧЕТИРИ СИНА! 

Слепац седи гусле држи, 

уз груди их стеже, 

турадија пева, кликће 

све се растолеже. 

Турци пију, Топал неће, 

кадкад пехар баци, 

мало пође, ал му дршћу 

камени кораци... 
 

Слепац седи, гусле држи, 

сузом их полива, 

седа коса доле пала 

па гусле покрива. 

"Нудер псино! - Не, не тако 

већ: старино драга! 

У ЧИЈОЈ СУ РУЦИ ГУСЛЕ 

КОД ЊЕГА ЈЕ СНАГА! 

Каква снага, ђјаур клети... 

Одкуд њему снаге? 

Не, не слушај, певај старче, 

од воље ти драге... 

Певај дела Топал паше 

име ми украси, 

ослади ми горки живот, 

ОД СМРТИ МЕ СПАСИ! 

Да ја чујем како с пева 

моја величина, 

пустићу ти из тамнице, 

сва четири сина!" 

"Пустићеш их?" живну старац, 

"Хоћу жељо драга 

и даћу ти сребра, злата, 

небројена блага..." 

Гуслар ћути, гуслар бледи, 

ох да тешких мука, 

диже гусле и гудало, 

ал му дршће рука. 

"Певај старче, ох та певај, 

ја се славит морам, 

можда не знаш шта те чека 

ако си упоран? 

Твоју срећу, твоју наду, 

твоја четир сина, 

поломићу, покосићу, 

као четир крина!" 

Уздрхта се слепи старац, 

хтеде да загуди, 

ал му прва, мучна, тешка, 

застаде у груди. 


Сузе капљу, квасе гусле, 

а гуслар посрну, 

тресну гусле и разби их 

о земљицу црну... 

"УБОЈИЦО, ПОТУРИЦО, 

ИЗДАЈИЦО КЛЕТИ! 

ТИ ДУШМАНЕ РОДА СВОГА, 

КРВАВА АВЕТИ! 

Поломи ми моју срећу, 

покоси ми наду, 

ал те гусле, СРПСКЕ ГУСЛЕ, 

ЛАГАТИ НЕ ЗНАДУ!" 

То изрече, више неће,

клону, па посрну, 

мртав паде крај гусала, 

на земљицу црну. 

Цикну паша! - Ал му с лица 

несташе облаци, 

десну руку челу стави, 

КРСТ НА СЕБЕ БАЦИ! 

Клече поред мртва старца, 

да гусле пољуби, 

једно туре сабљом махну, 

ГЛАВУ МУ ОДРУБИ...

 

[Биљана, два]

 

Ево, децо, То је онај Пура - Моца

што је већем трипут бежао од оца

 

[Istopljeni kamen]

Патак и жабе

Ако сте докони
прочитајте ово:
стари патак украј баре
држао је слово.

Слушале га жабе
велике и мале,
слатке су му речи
једва дочекале.

Говорио патак
о врлини мира
и да нико никог
не треба да дира.

Свако има права
да слободно живи,
не сме тлачит’ оне
што му нису криви.

Слога, мир и љубав
благослов је прави,
зато нека нико
никога не гњави.

Слушале су жабе
ово красно слово,
кад патак ућута,
десило се ово:

Један жабац мали
поближе је стао, –
а патак га зграби,
па га прогутао.

Из овог се нешто
и научит’ даде:
хуље лепо зборе,
ал’ нитковски раде.

Јован Јовановић Змај

 

 

[Чунга Лунга]

Ј.Ј. Змај, портрет урадио Новак Радоњић 1854.
Галерија Матице српске, одатле и слика.

[Рапсоди]

РАЗГОВОР СА СРЦЕМ

 

Какви тебе, срце,

Тајни јади ломе,

Те ме често молиш:

Поклони ме коме!

 

Та у мојим грудма

Пакост те не слама,

У вину те купам,

Лежиш на песмама.

 

На то мени срце:

Добро ј’ мени туди,

Ал’ би време било

Да променим груди.

 

Здружиће се срећа

да ме тамо прати,

Одакле ћу теби

Нову срећу слати.

Та знаш ли кад грли

Свако злато своје,

Знаш како те боли

Самовање твоје!

 

Тако моје срце

Често ми се моли,

А ја ћу му рећи:

Утоли, утоли!

 

Знаш ли где на свету

Анђелску прилику,

Анђела по души,

Анђела по лику.

 

Пуне очи жара;

Пуна уста сласти,

Мирисава недра

Пуна бујне страсти;

 

Мило чедо, коме

У погледу пише,

Да ни само не зна

За чиме уздише;

Што би знало чарне

Не склапати очи

Грлећи, љубећи

Три божије ноћи.

 

А четврте кад би

Легло да почива,

Молило би Бога

Да о мени снива;

 

Што би осећало

Да га љубим јако,

А љубит’ ме знало

Бар уполак тако;

 

Што би у радости

Са мном сузе лило, —

Хеј, које би моје

Само моје било.

 

Тако ја мом срцу

Зборим више пути.

А оно задршће,

Снужди се — па ћути.

 

[Чунга Лунга]

Kонцерт

На овој је слици
једна вешта рука
нацртала мачке
целог комшилука,
како држе пробу
свог красног маука.

Витлају се чиле
од крова до крова,
раскидају санак
земаљских синова,
ту ти има разних
и чудних гласова.

Ту ти има скале,
триле свакојаке,
но, сачувај, Боже,
хармоније таке!

Али цртач мора бити
баш ђаволан прави,
јер ено пред мачке
још и ноте стави.

Тим је хтео на слику
шалу да намота,
ко, бајаги, мачке не би
умеле без нота!


Извор слике: postila.ru

[Чунга Лунга]

ПС. О истом трошку да напишем да има и филм на ову тему, "Pay it forward" (2000). Препоручујем. Само, глупи, најглупљи тужни крајеви...

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]